СПАСАВАЊЕ НАЈВРЕДНИЈЕГ: Одисеја српских рукописних књига

Београд, 23. јул 1914. године. Негде око шест сати поподне, аустроугарски посланик барон Гизл предао је ултиматум заступнику министра спољних послова, Лазару Пачуу. Овај је брже-боље кренуо у двор да извести престолонаследника Александра Карађорђевића о предаји ноте и њеној садржини. Успут је срео министра просвете Љубомира Јовановића, па су заједно примљени у аудијенцију. Биће да је већ тада на највишем нивоу донета одлука о измештању из Београда највреднијих културних споменика, све праћено важном архивском документацијом. Јер, како је нешто касније рекао Живојин Мишић, „ова држава има главни град на месту граничне карауле”, а зна се шта једино из тога може да исходи.

Већ сутрадан Љуба Јовановић је Јовану Томићу, дугогодишњем руководиоцу Народне библиотеке, наредио да тог дана до четири часа по подне издвоји највредније рукописне и старе штампане књиге, однесе их на железничку станицу и преда Шајновићу, начелнику Министарства иностраних дела, који је већ почео да спроводи најповерљивији део документације Министарства на југ. С обзиром на важност посла, Томић је лично извршио ову наредбу. Знајући с колико је муке сакупљана збирка библиотеке, највредније књиге спаковао је у два дрвена сандука са ознакама „Н. Б. 1” и „Н. Б. 2”. Они су убрзо пребачени на железничку станицу, где су на реверс предати чувару магацина Огњановићу. Потом су утоварени у вагон број Н 6639, заједно са документацијом Министарства иностраних дела. И тако је почела одисеја ових књига која, у неку руку, траје до данас.

Правац Ниш

Како је читав државни апарат одмах по објави ултиматума кренуо са селидбом за Ниш, може да се претпостави да је тамо завршио и вагон Н 6639. Међутим, у Ниш су стигле једино неке друге књиге из Народне библиотеке, чија је судбина више-мање позната. Онај вагон с архивом и два сандука са књигама нетрагом је нестао.

Већ у августу 1914. године видело се колико је била далековида одлука о измештању вредних књига из библиотеке. Ова установа, која се тада налазила у згради Универзитета, Капетан-Мишином здању, била је једна од првих на коју су се сручила зрна из аустроугарских хаубица, испаљена с друге стране реке. Део фонда је страдао, али је оно највредније већ било извучено. Секретар у Министарству просвете Лазар Кнежевић књиге је пренео у Министарство које се тада налазило у згради Вукове задужбине на Теразијама.

Изгледа да се у свем том хаосу рата у Србији 1915. године волшебно појавио и онај вагон Н 6639, са све архивом и књигама, и то у Крушевцу. На јесен те године у град који до тада није имао ни 10.000 становника слило се више од 80.000 људи из целе Србије. Поред људи у бежанији, у град су стално пристизали и железнички транспорти, пуни државне и приватне имовине. Тада је кроз Крушевац прошао и стари краљ Петар, у чијем пртљагу се налазило и „Мирослављево јеванђеље”, најстарија сачувана српска ћирилична књига. Јеванђеље је заједно с краљем и народом прешло Албанију.

По повлачењу краља Петра из Крушевца, у граду настају хаос и безвлашће. Такве прилике затекао је и непријатељ, који је без борбе ушао у град 7. новембра.

Пожар у Крушевцу

Немци су одмах по окупацији успоставили посебан војни орган који се звао „Комисија за ратни плен”. Она је имала задатак да што брже попише све што је иоле вредно, а затим све то да отпреми за Аустроугарску, и даље у Немачку. У том тренутку у Крушевцу су и те како имали посла, будући да је на шинама око града била готово сва сила вагона коју је Србија имала. А све пуно разноврсног материјала. Војници из Комисије скупљали су било шта што је могло да се искористи, а убрзо су добили и појачање. Наиме, још док су трајале борбе, из Беча и Пеште послате су посебне комисије, састављене од научника, са задатком да изврше увид у национално благо српских културних и научних установа, и све оно што је занимљиво издвоје и однесу. Посебно су обраћали пажњу на архиве из времена непосредно пре рата, чиме су мислили да докажу српску кривицу за рат, али нису били гадљиви ни на материјал из 19. века. А ако негде налете на неке старе и вредне књиге, још боље.

Док су они тако здружени копали по заплењеним вагонима у Крушевцу, на позорницу је опет ступио онај комедијант „случај”. Један од вагона који је стајао на споредном колосеку букнуо је сам од себе. У близини се нашао немачки официр Фон Вилкенс, с наредбом војницима да из вагона брзо ваде шта год могу.

Испоставило се да је вагон пун хартије. Кад су војници почели да избацују сандуке и нарамке папира, неко је дохватио и некакву металну касету и бацио је напоље. Спасли су шта се могло спасти, а онда је Фон Вилкенс отишао на рапорт. Као сваки ревносан официр, пријавио је надређенима шта је све извукао из ватре. Они нарамци папира били су државна архива, и за то су окупаторске војне власти показале пуну пажњу. Ону металну касету су загледали, развалили браву, и из ње је испала нека дебела стара књига, пуна необичних слова, у корицама од телеће коже које је већ начела црвоточина. Како нису могли да одгонетну о чему се ради, а врло срећни због плена, нашли су да је најпаметније да ту необичну књигу поклоне Фон Вилкенсу, да има човек успомену на дан када је из пожара спасао важан ратни плен. По свему судећи, тај запаљени вагон био је онај тајновити Н 6639.

Глас из Лајпцига

Рат је свом силином протуњао Србијом. Када је коначно окончан, Србија се као једна од сила победница нашла у прилици да потражује своје опљачкано и разнето културно благо. Прављени су спискови шта све недостаје. Јован Томић се опет нашао на задатку. Ишао је у Софију да организује враћање књига заплењених у Нишу. Учествовао је у Комисији за оцену штета које је непријатељ нанео Србији и за повраћај предмета опљачканих у културним установама. Тражио је да се уђе у траг највреднијим књигама које је спаковао у она два сандука. Њих није било ни у Софији, ни у збиркама сад већ бивше Аустроугарске.  Једноставно су нестале. Занимљиво је да је Томић од представника на Мировној конференцији у Паризу захтевао да траже да Србија конфискује део библиотечких предмета из Пеште и Беча, и тиме примора поражену страну да врати оно што је разнела из Народне библиотеке. Око за око, књига за књигу. И поред свих Томићевих напора, предратни фонд библиотеке није обновљен, а поготово су велике рупе биле у збирци средњовековних рукописа и штампаних књига. По неким изворима, више од педесет споменика неповратно је изгубљено.

А онда је почетком новембра управник библиотеке Урош Џонић добио понуду књига из књижаре Густава Фока из Лајпцига. Крајње уобичајено, немачки књижар дошао је у посед књига које тамо и нису толико важне, али овде… На списку се налазила и књига која је изазвала посебну Џонићеву пажњу. По крајње штуром опису, нањушио је да је могуће да је у питању Призренски рукопис Душановог законика. О својој сумњи одмах је обавестио Министарство просвете и Академију наука. Оно што је будило сумњу био је прилично штур опис саме књиге. Навођено је да је у питању потпуно нов препис Законика, до сада неоткривен. То би само по себи било сензација првог реда.

Књижара у Франкфурту

Тражен је додатни опис, пре аукције, а књига је процењена на око 3500 марака. Огроман новац, за то време. Опис је био важан да би се одмах разграничило да ли је нешто неоткривено или је у питању украдени Призренски рукопис. Ако је ово друго, онда је на министарствима да издејствују повратак те књиге у библиотеку, пошто украдена роба мора да се враћа, а не купује. Фок је одуговлачио са слањем додатних података, а онда је утврђено да он у ствари продаје књигу која се налази у књижари Јозефа Бера у Франкфурту. Фок је био само посредник. Кад је опис коначно стигао, у библиотеку су позвали професора Александра Соловјева, највећег стручњака за старо српско право. Како је Фок рукопис сместио у 15. век, професор Соловјев није имао никакве сумње о чему се ради. Наиме, не постоји велики број књига из тог времена, а за већину се зна где су. Тачније, само за Призренски препис нема података. Још неке појединости развејале су сваку сумњу.

Књижарима је одмах јављено да продају крадену робу, на шта су они књигу однели у франкфуртску полицију, док се све не испита. Благодарећи помоћи Немачке књига је после три месеца допремљена у немачко посланство у Београду, где су је подробно испитали професор Соловјев и кустос рукописа Народне библиотеке Светозар Матић. У питању је заиста био Призренски препис.

Тада је решена и мистерија око судбине ове књиге. Онај исти Фон Вилкенс, који је књигу добио од команданта као успомену, носио ју је са собом током целог рата. Претекли су и он и касета, а када се после рата вратио на своје имање у источну Немачку, која је припала Пољској, књигу је склонио на таван. Убрзо је упао у новчане неприлике, па је, како то обично бива, уследила продаја ствари из куће. Када је већ отуђио све што је остало од имовине пропалог племића, дошао је ред и на таван. А тамо је стајала метална касета са чудном књигом на неразумљивом језику. Није полагао неке наде у ту успомену са Балкана, али га је нека пријатељица убедила да проба. Она је однела ту књигу у антикварницу Јозефа Бера у Франкфурту.

Како је непобитно утврђено да се ради о Призренском препису, књига је враћена Југославији. Власти је ипак нису вратиле Народној библиотеци, већ Уметничком музеју. Испоставиће се да је то била добра одлука, ма како тада нелогична била. Проналазак Призренског преписа дао је наду да нису сви рукописи изгубљени, и да ће можда и други негде, некад, испливати.

Позив из Лондона

Седамдесетих година прошлог века слависта Џон Барникот, шеф Одељења књиге Британског савета у Лондону, обратио се Владимиру Мошину, начелнику Археографског одељења Народне библиотеке, за помоћ. Тражио је мишљење о неким рукописима који су се налазили у библиотеци приватног колекционара Честера Битија у Даблину. Кад је прегледао снимке рукописа, Мошин је открио да су четири управо с оног списка недостајућих из збирке старе Народне библиотеке. Радило се о „Никољском јеванђељу”, „Српском четворојеванђељу”, „Чтенијима из апостола и јеванђеља” и „Празничном минеју” Божидара Вуковића, Подгоричанина. Није познато како су се ови споменици нашли међу 200.000 предмета у Битијевој збирци.      Како је рекао Мошин, тих година срећа га је баш послужила. Две књиге нашао је у Свеучилишној библиотеци у Загребу, одакле су 1966. године враћене у Београд. Још десет књига и једна повеља откривени су у Немачкој. И поред тога што су у питању књиге отете за време рата, Влада Србије их је откупила 1970. године и вратила у библиотеку.      Један „Октоих” чак је доспео до библиотеке Харварда, у САД, где су га пронашли и препознали Сергеј Темчин и археограф Миланка Убипарип. Још једно „Четворојеванђеље” данас се налази у библиотеци у Ерфурту, у Немачкој.

Од укупно педесет шест несталих споменика за време Првог светског рата, зна се за осамнаест рукописа, једну повељу и једну штампану књигу. Њих четрнаест враћено је Народној библиотеци. Иронија судбине је чињеница да су све ове књиге преживеле управо захваљујући томе што су отуђене из Народне библиотеке. Када је Немачка бомбардовала Београд 6. априла 1941. године, једна од првих мета била је библиотека. Погођена запаљивим бомбама, изгорела је до темеља, заједно с књижним фондом.

Да су оне нестале књиге биле у библиотеци, и њих би вероватно задесила иста судбина. Овако, можда је и боље да су својевремено покрадене. Вероватно ће се некада негде појавити оне које тренутно недостају.

Тагови: Књиге, Рукописи, Уништено, Чување