АЛЕКСАНДРА МИШИЋ: ЗАШТО СЕ ВРЕДИ БОРИТИ ЗА ГИМНАЗИЈУ?

Гимназија у Чачку © Wikipedia

Био је септембар 1974. Мајка ме је довела у огромну зграду која је личила на неки замак. У Чачку није било места у вртићу, па би ме, док држи наставу, остављала код „теткица“ које су ме чувале и забављале. Дуго сам, кад би ме питали шта желим да будем у животу, говорила: „Чистачица“. Код њих ми је било лепо и занимљиво, одлазила сам на таван, завиривала у мрачне углове где су дремали стари дневници и расходовани глобуси, плашила голубове који су се легли под стрехом, као што се и данас легу. Волела сам тај простор, теткице су ме возиле док су чистиле ходнике за време часова и ја једноставно нисам могла да чекам седми рођендан да кренем у школу, него сам измолила родитеље да кренем годину раније. У Малом дворишту био је пријем првака јер је основна школа тада била под кровом Гимназије. Дечаци су за време одмора искакали кроз прозоре на приземљу, док се изнад дворишта опет чуо лепет сивих крила.

Кад сам стасала за средњу школу, наравно да је мој избор био Гимназија. И још четири године провела сам под кровом исте зграде. Сећам се првог септембра прве године моје средње школе. Збуњени и помало уплашени, чекали смо професора. Ушао је један човек благог погледа. „Напишите састав на тему „Моја основна школа“, рекао је. Написала сам најбоље што сам умела о растанку, о друговима, о ишчекивању. Професор је прозвао баш мене. Читала сам, глас ми је подрхтавао. Професор Миња је слушао, повремено климајући главом. Уморна сам и гладна, хтела бих кући, доста је за први дан, није пријатно стајати тако издвојен док сви остали седе. Али, професор отвара дневник и уписује петицу. И тада се све променило у животу једног детета. Студије у Београду сам завршила као журећи да се опет у моју школу вратим. И ево ме, као професора књижевности, већ тридесет три године. Голубови и даље лете, нисам више млада. Па ипак, сем своје куће, у Чачку имам још два места која могу назвати домом- то су Градска библиотека и наша Гимназија.

И нећу, и нећемо дозволити да је ико блати, унижава, развлачи по нечистијем улицама, како рече Дучић у својој песми. Јер, она је песма. Кад нешто осећате као своје, борићете се за то. И ништа неће моћи њен сјај да помути, нити лет голубова изнад старих кровова.

Александра Мишић