Врањеш: Бошњачка политичка елита не жели суживот са српским конститутивним народом у БиХ

© fakti.rs

ТЕКУЋА предизборна кампања пред Опште изборе 4. октобра до краја је оголила сурову истину да помирење између Бошњака и Срба никада није постигнуто. Или, прецизније, није постигнуто у оној мјери која би била довољна за суживот у заједничкој државној заједници.

Реакције које су у бошњачкој јавности и политичком Сарајеву услиједиле поводом смрти и сахране генерала Ратка Младића, додатно појачане предизборном хистеријом и страхом странака владајуће „Тројке“ од изборног пораза, показале су да бошњачка политичка елита не жели суживот са српским конститутивним народом у БиХ.

Посебно забрињава утисак да се простор за сарадњу са Србима све чешће условљава прихватањем доминантних бошњачких политичких и историјских наратива, док се оспоравање тих наратива представља не само као политичко неслагање него и као конкретно кривично дјело.

Изјаве и поступци министара Конаковића и Хелеза, као и бошњачког члана Предсједништва БиХ Бећировића, могу се посматрати као примјери ширег проблема — да ли политичко Сарајево српски конститутивни народ прихвата као равноправан политички субјект, са сопственим политичким интересима, правима, идентитетом и погледом на прошлост, или је политичком Сарајеву пожељан само онај српски политички представник који је спреман да се уклопи у унапријед постављене оквире бошњачке политике, препуне стереотипа, политичких митова, дисквалификација и говора мржње.

Другим ријечима, идеалтипски модел српског политичког представника за политичко Сарајево представља искључиво она особа српског поријекла која би дословно негирала и Републику Српску и српски национални идентитет, у складу са илузијама бошњачке политичке елите.

Такво стање пред Републику Српску и њене грађане поново поставља темељно питање политичке стратегије — на који начин заштитити уставну позицију, политичку аутономију и националне интересе Срба у условима све горих пријетњи које се чују из бошњачке јавности и њених политичких лидера. Предстојећи избори зато нису само надметање власти и опозиције, него и прилика да се преиспитају домети различитих приступа које су странке из Републике Српске имале према политичком Сарајеву и отпору према бошњачким хегемонистичким амбицијама које је још прије двадесет година загребачка професорица Мирјана Касаповић описала категоријом ”бошњакизација Босне и Херцеговине”.

У питању је дакле бошњачко политичко хтјење да се државна заједница БиХ која се састоји од два ентитета и три равноправна конститутивна народа претвори у националну државу Бошњака, док би друга два конститутивна народа постала националне мањине.

Трајна стабилност Босне и Херцеговине дакле није могућа кроз наметање једног националног наратива другима, нити је могуће градити ни минимум сарадње на поставкама у којима два конститутивна народа морају бити апсолутно потчињена трећем, најбројнијем народу, његовим илузијама, колективним хистеријама, митовима, хегемонистичким намјерама и сл.

И то посебно у околностима у којима трећи, најбројнији конститутивни народ те своје нереалне визије  БиХ планира да успостави на бази силе, пријетњи џихадом, дроновима и хаубицама, лажним кривичним дјелима, злоупотребама заједничких институција, политичким преварама, подметањима, итд.

Стога питање „Да ли будућност српско-бошњачких односа у БиХ зависи од заблуда политичког Сарајева?“ у суштини постаје ново питање које се тренутно налази пред српским народом — да ли ћете на изборима подржати ону политичку опцију која успјешно брани Републику Српску од бошњачког хегемонизма, међународног интервенционизма и њихових заједничких антисрпских акција у оквирима државне заједнице БиХ, или ћете подржати неки „раштимовани политички оркестар“ у виду данашње опозиције у Републици Српској, који немају одговор на сарајевске хегемонистичке намјере, а чији прваци су већ доказали своју сервилност бошњачкој политичкој елити и њиховим западним спонзорима, њиховим наративима и визијама будућности БиХ.

То на крају отвара и ново питање: да ли би, у новим геополитичким околностима, у којима се Република Српска репозиционирала и остварила никада бољи статус, избор кандидата који су посљедњих недјеља демонстрирали политичку дезоријентисаност и општу недосљедност у суштини представљао историјску и кобну грешку од које се Република Српска не би опоравила?

Док предсједник Милорад Додик, српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић и премијер Саво Минић показују како се граде и бране позиције Републике Српске, од Бијеле куће па до Кремља, избор политичких аматера који нису дорасли бављењу сложеним политичким процесима на унутрашњем и спољном плану био би велика грешка за будућност Републике Српске коју би бошњачка политичка елита радо искористила за своје хегемонистичке амбиције, а за српски народ то би била још једна историјска пропуштена шанса.

    (Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС– у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)