ЧЕКАЛИ СМО РЕПРИЗУ, А ДОБИЛИ НАСТАВАК: НАОМИ КЛАЈН И АСТРА ТЕЈЛОР О ФАШИЗМУ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

( End Times Fascism and the Fight for the Living World, Farrar, Straus and Giroux, New York, 2026.)

ПРЕ СВЕГА ОСТАЛОГ

 

Да се разумемо: ја нисам ни левичар, ни десничар. Себе бих, у политичком смислу, могао да опишем као представника динамичког конзервативизма. Не заборављам да су и фашизам и нацизам имали значајне елементе левичарства у својим програмима, који су касније, у савезу са крупним капиталом, мењали своју првобитну усмереност.

Рани Мусолини је био социјалиста, а и првобитни фашизам је био социјалистички усмерен. Мусолони му се враћа 1943, када га Немци ослобађају из заробљеништва, и када он оснива Италијанску Социјалну Републику, названу Република Сало, да би привукао радничку класу која масовно одлази у „леве“ партизане.

Мусолинијев „Веронски манифест“, усвојен 14. новембра 1943. године на првом и једином конгресу Републиканске фашистичке партије у Верони, представљао је оснивачки политички и економски програм Италијанске Социјалне Републике.

Овај документ од 18 тачака саставили су углавном Бенито Мусолини и Никола Бомбачи, некадашњи суоснивач Комунистичке партије Италије који је прешао на фашистичку страну. Манифест је био радикалан покушај демагошког повратка „ранијем фашизму“ из 1919. године, пре него што је Мусолини направио компромис са краљем, Ватиканом и крупним капиталистима.

Манифест директно напада капитализам и проглашава рад (физички и интелектуални) за једину основу друштва и државе. Прокламовано је да у сваком предузећу радници, техничко особље и директори чине јединствено радно тело са једнаким правима у управљању и праведној подели добити. Сва предузећа која пружају јавне услуге (попут струје, воде, саобраћаја) и кључне ратне фабрике морале су прећи под директну контролу државе. Приватна својина је била дозвољена, али само уколико не служи за „експлоатацију људског рада“. Шпекулације и зеленаштво су проглашени за криминал. Једна од најпопуларнијих тачака предвиђала је стварање државног тела за изградњу јефтиних станова за раднике, са циљем да свака радничка породица постане власник свог дома.

Након што је краљ Виторио Емануел сменио Мусолинија 1943. године, фашисти су укинули монархију и прогласили републику на челу са шефом државе који се бира на сваких пет година.

У пракси, ово „фашистичко самоуправљање“ остало је готово потпуно мртво слово на папиру: Немачка, која је стварно контролисала Републику Сало, блокирала је спровођење ових закона у војно-индустријским комплексима, јер им је била потребна максимална и ефикасна ратна производња без радничких експеримената. Крупни капиталисти на северу Италије су активно опструирали законе плашећи се губитка контроле над фабрикама. Сами италијански радници, традиционално левичарски настројени, препознали су ову меру као демагошки трик пропалог режима. Уместо сарадње, у марту 1944. године одговорили су масовним генералним штрајковима широм северне Италије.

Генијални Титов теоретичар, Едвард Кардељ, послужио се Мусолини – Бомбачи идејама, па је у СФРЈ друштвено-економски систем развијан од 1950. године у потпуности укинуо приватну својину над средствима за производњу, уводећи друштвену својину и радничке савете као темељ државног уређења, што је окончано, четврт века касније, Законом о удруженом раду.

Рана Национал-социјалистичка радничка партија Немачке била је веома лево оријентисана – наравно, осим интернационализма. Економски део програма био је усмерен против крупног капитала, банака и берзи (које су нацисти поистовећивали са Јеврејима) и садржао је захтеве блиске социјалистичким програмима. Тражено је укидање „ропства каматама” и свих прихода који не потичу директно од рада, да држава преузме власништво над свим великим предузећима и трустовима (монополима), увођење обавезне поделе добити у великим индустријским индустријама између власника и радника. Нацисти су захтевали да се велике робне куће пренесу у власништво локалних самоуправа и издају у закуп ситним занатлијама по ниским ценама (усмерено против крупних трговачких ланаца), као и одузимање земљишта за општенародне потребе без компензације, укидање земљишне ренте и спречавање шпекулација земљом. По раним нацистима, захтевано је и велико проширење пензионог система уз државну заштиту мајки, деце и здравља радника кроз бесплатне јавне програме. Касније, када буде склопио савез са крупним капиталом, Хитлер ће се обрачунати са „левим“ нацистима, попут Ернста Рема и браће Штрасер ( од којих је један убијен, а други емигрирао ).

Ипак, извесни „леви“ култови остали су. Адолф Хитлер је 1. мај 1933. прогласио „Даном националног рада“ и обезбедио да он буде плаћени нерадни дан, што је привукло многе раднике. Иако је после тога укинуо синдикате и, наравно, право на штрајк ( које, ако се сећамо, није постојало ни у Совјетском Савезу ), ипак је „брига о радницима“ постојала.

Радничке привилегије у нацистичкој Немачкој биле су пре свега део добро осмишљене државне пропаганде са циљем да се умири радничка класа, спрече социјални немири и обезбеди максимална продуктивност за предстојећу милитаризацију земље: формиран је Немачки раднички фронт (DAF), под чијим су окриљем уведене повластице за такозване „аријевске” раднике.

Ове привилегије су спровођене кроз неколико главних програма, какав је „Снага кроз радост (Kraft durch Freude – KdF)“. Ово је била најпопуларнија масовна организација у Трећем рајху која је контролисала и организовала слободно време радника. Нудила је повластице које су пре тога биле незамисливе за обичну радничку класу.  Радници су могли да купе изузетно повољне туристичке аранжмане, укључујући крстарења великим луксузним бродовима (нпр. до Норвешке или Италије), излете у Алпе и одморе на Балтичком мору. Организовани су масовни јефтини одласци у позоришта, на концерте, опере, изложбе и спортске догађаје. Држава је покренула програм који је омогућавао радницима да путем посебних штедних књижица и недељних уплата купе сопствени аутомобил по веома ниској цени ( тзв. „народни ауто“, Фолксваген ). Међутим, почетком рата 1939. фабрика је преусмерена на војну производњу, па радници нису имали приступ „народним аутомобилима“.

Постојао је и програм „Лепота рада (Schönheit der Arbeit – SdA)“, чији су извршиоци били задужени за побољшање физичких услова у којима су запослени радили. Подстицао је власнике фабрика да модернизују радне просторе: увођењем чистих кантина са топлим оброцима, изградњом спортских терена у кругу фабрика, модерних тушева, свлачионица и бољег осветљења, уређењем зелених површина око производних погона како би се створио утисак пријатног амбијента.

Пре доласка нациста на власт, радници су имали право на свега неколико дана плаћеног одмора годишње. Нацистички режим је повећао ову квоту на две до три недеље плаћеног одмора годишње (у зависности од стажа), што је у то време представљало значајан помак у поређењу са другим европским државама.

Кроз огромне јавне радове (као што је изградња мреже ауто-путева) и масовно наоружавање, режим је у рекордном року практично ликвидирао незапосленост која је урушавала Вајмарску републику. Обичан радник је имао висок степен сигурности да неће остати без посла, што је стварало јак осећај стабилности.

Радници су, додуше, изгубили слободу кретања јер нису могли да промене посао или напусте фабрику без одобрења државе,  а слободно време је било потпуно идеологизовано. Одмори су коришћени за индоктринацију „веома напредном“ нацистичком идеологијом и стварање расне „народне заједнице”.

Укидање незапослености финансирано је неодрживим задуживањем земље ради припреме за рат, што је касније довело до увођења присилног рада и строгих квота. Реалне плате су замрзнуте на релативно ниском нивоу, а радно време је континуирано продужавано (често и преко 60 сати недељно како се рат приближавао). Привилегије су биле доступне искључиво онима који су сматрани делом „аријевске расе”, док су Јевреји, политички неистомишљеници, а касније и милиони присилних радника из окупираних земаља, били потпуно обесправљени и изложени најсуровијој експлоатацији.

Дакле, и фашизам и нацизам се не могу замислити без својих левичарских корена и утопизма, карактеристичног за левичарске идеологије: утопизма обнове древног Рима и утопизма стварања хиљадугодишњег Рајха.

Конзервативизам, на чијем становишту стојим, није ни утопизам, ни идеологија, већ „стање ума“ и начин посматрања људског друштва заснован на традицији, моралном поретку и историјском искуству. Друштвом влада Божји промисао и дејствују трајне моралне истине. Политички проблеми су у својој суштини морални и религиозни проблеми, а истинска праведност произилази из усклађивања људских закона са вишњим поретком. Свака политичка акција мора се мерити према њеним дугорочним последицама, а не према тренутним аплаузима. Нагле, радикалне и револуционарне промене готово увек доносе више штете него користи. Промене су неопходне да би се друштво очувало, али оне морају бити постепене и органске.

Тако мислим. Дакле, нисам левичар.

То не значи да левица нема шта да каже – и у прошлости, и данас. Зато вреди читати паметне левичаре и њихове књиге. Пред нама је једна таква књига.

 

ДОКТРИНА ШОКА

 

Одавно живимо у свету којим се управља „доктрином шока“. „Доктрина шока: успон капитализма катастрофе“ („The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism“) је књига канадске новинарке Наоми Клајн, објављена 2007. године. Наоми Клајн је у њој показала и доказала да заговорници радикалног слободног тржишта (нарочито следбеници економисте Милтона Фридмана и Чикашке школе економије) намерно користе велике кризе како би спровели непопуларне економске реформе. Када је друштво у стању великог шока услед рата, терористичког напада, природне катастрофе или економског колапса, јавност је сувише дезоријентисана да би пружила отпор. Тај тренутак се користи за брзу приватизацију државне имовине, дерегулацију тржишта и укидање социјалних давања: постоји паралела између МК-Ултра експеримената ЦИА-е са електрошоковима (којима су психијатри покушавали да „обришу“ умове пацијената како би их изнова изградили) и економских мера.

Рат, природна непогода или државни удар уздрмају целу нацију. Брзо увођење радикалних капиталистичких реформи док су људи још уплашени и заузети преживљавањем. Употреба полиције, војске или затвора уколико народ покуша да се побуни против економских мера су решење које се обавезно примењује.

Након војног удара Аугуста Пиночеа и свргавања Салвадора Аљендеа 1973, држава Чиле је послужила као прва лабораторија за економске теорије Чикашке школе.

Након пада Совјетског Савеза, радикална „терапија шоком“ под Борисом Јељцином довела је до масовне приватизације и успона олигарха.

Инвазија на Ирак и концепт „Шок и страхопоштовање“ („Shock and Awe“) искришћени су за потпуну приватизацију ирачке економије и отварање тржишта за америчке корпорације.

Док је Њу Орлеанс, после урагана Катрина 2005, био под водом, а хиљаде сиромашних грађана (већином Афроамериканаца) расељено или заробљено у спортској хали “Superdome”, десничарски тинк-танкови и приватне компаније видели су ову трагедију као шансу за спровођење радикалних реформи које у нормалним околностима народ никада не би дозволио.

Пре урагана, школски систем у Њу Орлеансу био је јаван, али већ годинама занемарен и у лошем стању. Чувени конзервативни економиста Милтон Фридман (тада деведесетогодишњак) написао је чланак у „Вол Стрит журналу“ само три недеље након катастрофе, тврдећи: „Ово је трагедија, али и прилика да се радикално реформише образовни систем.“

Републиканска администрација Џорџа Буша понудила је милионе долара помоћи, али под условом да се јавне школе претворе у тзв. „чартер“ (приватне) школе које раде на принципу ваучера. За само неколико месеци, готово сви просветни радници (око 4.700 људи, углавном Афроамериканаца) добили су отказе. Пре урагана у граду је било тек неколико чартер школа, а убрзо након Катрине, Њу Орлеанс је постао први град у САД са готово 100% приватизованим школским системом.

Док су евакуисани грађани били расељени широм Америке, држава је донела одлуку да се јавни стамбени комплекси уопште не обнављају, иако су многи претрпели минимална оштећења у поплави.

Стамбени комплекси су ограђени бодљикавом жицом, а сиромашним станарима је забрањен повратак по ствари. Земљиште је уступљено приватним инвеститорима за изградњу луксузних кондоминијума и комерцијалних објеката.

Најсиромашнији слој становништва никада није могао да се врати у свој град јер су цене некретнина и кирија нагло скочиле. То је названо „етничким чишћењем кроз цену некретнина“.

Послови обнове града поверени су великим приватним корпорацијама (попут компаније „Бехтел“ која је добијала уговоре и у ратом разореном Ираку), уместо да се новац усмери локалним заједницама и запошљавању локалног становништва.

Сигурност у граду преузеле су приватне плаћеничке војске попут компаније „Блеквотер“. Наоружани плаћеници су патролирали богатим квартовима како би заштитили имовину богатих, док су преживели сиромашни грађани у медијима често криминализовани и приказивани као „пљачкаши“.

То је доктрина шока: држава је, у Њу Орлеансу, заказала у превенцији (лоши насипи и никаква заштита од поплаве) и у спасавању људских живота, али је била невероватно брза и ефикасна у спровођењу економских интереса крупног капитала док је јавност била у стању апсолутног шока. Ко не верује, нека гледа филм:https://www.youtube.com/watch?v=Qml-xrDjQII

 

НОВА ГАЗА У ГЕНОЦИДНОЈ ПУСТОШИ

 

Наоми Клајн и Астра Тејлор своју књигу о фашизму потоњих времена отварају визијом „Новe Газе“ представљеном у Давосу у јануару 2026. године. Уместо да рушевине Газе буду полазиште за разговор о одговорности разоритеља, обнови и правима становништва, оне се претварају у празно платно за нови, футуристички урбанистички пројекат. Џаред Кушнер и Стив Виткоф приказују компјутерски генерисане слике блиставог града, луксузних хотела, пословних зона и уређених стамбених блокова: што је стварни пејзаж разоренији, то је дигитални пејзаж чистији, светлији и више одвојен од историје која му је претходила. Катастрофа је прилика да се свет преуреди у корист оних који поседују капитал, технологију и оружану моћ.

То је наставак приче о „доктрини шока“: ратови, државни удари, природне катастрофе и економски сломови могу да створе тренутак дезоријентације када се политичке мере које би у нормалним околностима наишле на отпор представљају као нужне. Ствари су данас отишле још даље: ранији „капитализам катастрофе“ претпостављао је да је шок изузетак после кога ће се поредак поново стабилизовати. Нови актери, по њиховом тумачењу, више не очекују стабилан период. Они полазе од света сталних криза: климатских екстрема, пандемија, ратова за ресурсе, масовних миграција, технолошких поремећаја и политичке поларизације. Кризе постају нормално стање, а профитабилна делатност постаје управљање несигурношћу, надзором и хаосом.

Термин „фашизам последњих времена“ ауторке уводе управо да би именовале ту комбинацију старих фашистичких мотива и новог осећања да заједничка будућност више није загарантована. Оне се ослањају на класична истраживања фашизма, посебно Роберта Пакстона, али не тврде да је савремена политика проста реприза тридесетих година XX века. Напротив, њихова теза гласи да су данашњи облици тоталитарне деснице настали у свету који је технолошки, еколошки и економски радикално другачији. Док су историјски фашизми обећавали својој „унутрашњој“ групи уређену и стабилну националну будућност, данашња верзија, у читању Наоми Клајн и Астре Тејлор, све чешће нуди нешто друго: не обновљену заједничку кућу, него право одабраних да се склоне у бункер.

 

ЕКСКУРС: ПОЛ ВИРИЛИО ЈЕ НАЈАВИО ДОБА БУНКЕРА

 

Француски филозоф, урбаниста и теоретичар културе Пол Вирилио посветио је значајан део свог раног рада феномену бункера, што је кулминирало његовом чувеном књигом „Археологија бункера” објављеном 1975. године.

Крајем 1950-их и током 1960-их година, Вирилио је истраживао и фотографисао напуштене немачке бункере из Другог светског рата дуж Атлантског бедема на обали Француске. За њега ове бруталистичке, бетонске структуре нису биле само обични остаци ратне прошлости, већ кључ за разумевање савременог друштва, модерне архитектуре и технологије ратовања.

Вирилио је бункере видео као „веснике нове архитектуре”. Назвао их је криптичном (скривеном) архитектуром. Насупрот традиционалној архитектури која тежи да отвори простор према свету (кроз прозоре, фасаде, светле просторије), бункер чини супротно: он се укопава, затвара и скупља и нема прозоре него пушкарнице (уске прорезе) кроз које се свет посматра искључиво као потенцијална мета или претња. То је архитектура која не општи са околином, већ се од ње брани, што Вирилио види као најаву модерног отуђења и почетка „архитектуре страха”.

За разлику од класичних рушевина (грчких или римских) које временом пропадају и естетски се стапају са природом кроз вегетацију, бетонски бункери не старе на исти начин. Они су бетонски монолити, масивни и геометријски крути, који делују као да су пали из космоса или дошли из будућности. За Вирилија, они су симбол апсолутног рата који је преживео сопствени контекст и остао да лежи на плажама као трајни подсетник на војну логику која је изнад логике људског постојања.

Вирилио је утемељио „дромологију“, науку о брзини. Бункер представља крајњу тачку отпора брзини. Модерно ратовање се заснива на убрзању (авиони, ракете, брзи пренос информација). Бункер је статични, тешки објекат конструисан да издржи тај удар убрзања. Он је покушај да се простор и територија физички „закључају” пред налетом сверазорне технологије.

Проучавајући како је Вермахт индустријализовао војну одбрану (хиљаде стандардизованих бетонираних објеката), Вирилио истиче да бункер означава рођење тоталног рата. Рат више није ограничен на бојно поље јер читава географска обала и простор постају војна зона. У савременом добу, Вирилио упозорава да се логика бункера преселила у наше градове и свакодневни живот кроз системе надзора, затворене стамбене комплексе и психолошку потребу модерног човека да се изолује и заштити од спољашњег света.

Наоми Клајн и Астра Тејлор долазе до бункера као логичког исхода процеса који је теоријски засновао Вирилио. Он је, како рекосмо, изучавао бункере које су, против инвазије Англоамериканаца, на обали Нормандије подигли Немци. Зато је велики мудрац – тумач технике, Жак Елил, неколико дана пре Хитлеровог самоубиства, објавио текст „Хитлер је победио“. И јасно поручио: сваки будући рат водиће се по Хитлеровим правилима.

 

ТРИ ВРСТЕ БУНКЕРА

 

Савремени бункер, кажу Клајнова и Тејлорова, има три главна облика.

Први је религијски: спасење верника у тренутку апокалипсе, било кроз протестантско „узнесење“ ( rapture ), месијанско преуређење Свете земље или друге облике квазиесхатолошког избора.

Други бункер је технолошки: бег у електронски„облак“ („клауд“), у вештачку суперинтелигенцију, у приватне енклаве или чак на друге планету.

Трећи је етнонационални: претварање државе у тврђаву која ће богатство, земљу и инфраструктуру чувати за „праве“ припаднике нације, док ће мигранте и друге жигосане групе држати изван границе.

Три струје се међусобно споре око Бога, државе, технологије и идентитета, али их повезује иста основна претпоставка: свет какав познајемо иде ка слому и зато је пресудно одлучити ко заслужује да преживи.

Наоми Клајн и Астра Тејлор подсећају на „Сат судњег дана“ Билтена атомских научника, који је 2026. постављен на 85 секунди до поноћи: савремено човечанство поседује више начина да произведе катастрофу планетарних размера него иједна ранија генерација. Ту су нуклеарно оружје, климатска дестабилизација, биолошки ризици и све моћније верзије вештачке интелигенције које се уводе у војне и инфраструктурне системе. Сећамо се Гинтера Андерса, који је после атомске бомбе говорио о генерацији која је прва „задужена за апокалипсу“: опасност је стварна, и управо због тога начин на који је политички тумачимо постаје пресудан.

 

ЕКСКУРС: ГИНТЕР АНДЕРС О АТОМСКОЈ БОМБИ

 

Гинтер Андерс је дефинисао атомску бомбу као прекретницу у историји човечанства која је означила почетак „атомског доба“ и епохе потенцијалне апокалипсе.

Атомска бомба је трајно урушила илузију о стабилном и сигурном свету јер се човек се сада буди са свешћу да је уништење свега могуће у сваком тренутку. До појаве нуклеарног оружја, људски живот се посматрао као период између рођења и смрти, док у атомском добу човечанство живи у сенци трајне могућности постморталне вечности без икакве будућности.

Андерс је тврдио да је човек производио ствари које више није у стању да замисли или обухвати својим емоционалним и моралним апаратом јер је моћ разарања превазишла људску уобразиљу.

Гинтер Андерс тврди да је атомску бомбу немогуће традиционално насликати или приказати. Када уметник слика класични предмет (нпр. јабуку, кућу или човека), он слика нешто што има јасне границе и облик. Атомска бомба у тренутку експлозије престаје да буде предмет. Она постаје чисто, свеобухватно разарање. Не можете насликати „ствар” која у секунди поништава сам простор и облик. Тим поводом он уводи појам „прометејског јаза“, несклада између онога што човек може да произведе и онога што може да замисли.

Мала направа (атомска бомба) производи светлост и силу која брише читаве градове. Јер ако насликате саму направу, нисте насликали њену суштину, а ако насликате „печурку”, насликали сте само оптички ефекат, а не и саму суштину радијације и апсолутног ништавила које она оставља.

Ако уметник покуша да наслика нуклеарну експлозију, он се суочава са страшном замком: експлозија на платну може изгледати естетски фасцинантно, моћно и узвишено (јарке боје, огромни облаци, светлост). Андерс упозорава да је естетизација атомске бомбе злочин, јер лепота такве слике замагљује чињеницу да је то крај човечанства. Претварањем апокалипсе у „лепу слику”, ми је нормализујемо.

За Андерса, једини исправан начин да се „наслика” или прикаже атомска бомба није приказивање саме експлозије, већ приказивање празнине, одсуства и страха који она производи. Права уметност атомског доба не сме да фасцинира посматрача, већ мора да га шокира и суочи са сопственом одговорношћу како до те експлозије никада не би дошло.

 

АПОКАЛИПТИКА ПОП-КУЛТУРЕ

 

Популарна култура и апокалипса представљају један од најдуговечнијих и најфасцинантнијих спојева у модерној уметности и медијима. Идеја о крају света, Армагедону или суровом животу након колапса цивилизације (постапокалипса) деценијама обликује филмове, серије, видео-игре и књижевност. Овај феномен није само пука забава и бег од стварности, већ служи као огледало друштвених страхова, критика система и филозофско преиспитивање људске природе у екстремним условима.

Како су се мењали стварни глобални страхови, тако се мењао и начин на који поп-култура замишља крај света. У доба Хладног рата, главни страх била је нуклеарна пропаст. Филмови попут „Дан после“ или „ПОбеснели Макс“ приказивали су пустиње настале након атомског сукоба и борбу за ресурсе.

Почетком 21. века пред нама су климатске промене, природне катастрофе и тероризам. Филм „2012“, настао као ремитологизација приче Маја о крају света, нуди причу о томе како Земљино језгро почиње нагло да се загрева услед соларне олује, што покреће низ катаклизмичних глобалних догађаја, од огромних земљотреса у Лос Анђелесу до мега-цунамија који плаве читаве континенте. Светски лидери тајно граде гигантске барке како би спасили одабрани део човечанства, док обичан човек покушава по сваку цену да сачува своју породицу. Последњих година, а нарочито уочи коронократије, у поп – апокалипси су присутне биолошке катастрофе и смртоносни вируси.

Омиљена тема поп – културе је „зомби апокалипса“. Зомбији су вероватно најпопуларнији „катализатор“ смака света у модерној култури. Они не представљају само чудовишта, већ метафору за губитак индивидуалности, страх од слома поретка, у коме су преживели – живи мртваци.  Култне приче попут видео-игара „Fallout“ или „S.T.A.L.K.E.R.“ омогућавају конзументима поп-културе да активно учествују у преживљавању. Оне креирају специфичну естетику (ретро-футуризам, напуштени градови прекривени вегетацијом) која је визуелно изузетно привлачна савременој публици.

 

БЕЗАЗЛЕНО?

 

Има то своје разлоге: гледање апокалипсе на екрану омогућава нам да се суочимо са својим егзистенцијалним страховима из сигурности своје фотеље.

Постапокалиптичне приче нуде фантазију о поједностављивању живота. У свету без рачуна, кредита, бирократије и друштвених мрежа, људска егзистенција се своди на праоснову: преживљавање и основне ћелије друштва, као што је породица.Ове приче стално постављају питање: „Шта би ти урадио да закон и морал више не постоје?“ Поп-култура истражује жилавост људског духа и покушава да пронађе наду тамо где је све изгубљено.

Ипак, није све то тако безазлено. Наоми Клајн и Астра Тејлор нас, на трагу Гинтера Андерса, подсећају да савремена популарна култура нормализује осећај неизбежног краја. Филмови, серије и видео-игре непрестано нас смештају у постапокалиптичне пејзаже, па будућност у којој су институције уништене, а преживљавају само наоружане мале групе, почиње да делује као нешто сасвим природно. Клајнова и Тејлорова се том фатализму супротстављају. За њих је важно да „фашизам последњих времена“ није коначна судбина, као што ни читав политички десни спектар идентичан апокалиптичкој струји. Управо пукотине у савезу милијардера, религијских фундаменталиста, националиста и незадовољних бирача представљају простор у којем се може изградити другачија политика.

 

ИСТОРИЈА ГЕНОЦИДНОГ ЗАПАДА

 

Наоми Клајн и Астра Тејлор крећу од питања зашто се савремени успон тоталитарне деснице толико дуго није препознавао као опасност. Њихов одговор је да су многи учили историју фашизма као изоловану европску катастрофу: прекид у иначе прогресивној историји либерализма и модерности. Ако очекујемо да се фашизам врати у истој униформи, са истим партијским симболима и истим институционалним обликом, онда ћемо пропустити тренутак у којем се његове функције враћају у униформи преобликованој у нову технологију, економију, општењски језик за нова поколења.

У стандардној западној причи нацизам и фашизам појављују се као одступање од модерног цивилизацијског тока, производ посебних околности после Првог светског рата и Велике депресије. У другој традицији, коју су развијали антиколонијални, црни и домородачки мислиоци, фашистичке технике имају дужу предисторију. Џавахарлал Нехру је уочи Другог светског рата приметио да фашизам у Европи примењује методе које је империјализам већ користио у другим деловима света: колонијалне концентрационе логоре, расне законе, резервате, принудна исељења и расну хијерархију треба повезати са каснијим европским облицима тоталног насиља. Нехру је био јасан:„Фашизам у Европи примењује методе које је империјализам већ примењивао на другим континентима.“

Афроамерички мислилац Вилијам Едвард Бергарт Ду Бојс, један од најзначајнијих америчких социолога, историчара и бораца за грађанска права у првој половини 20. века, је, у истој традицији, указивао да европски колонијализам већ познаје читав репертоар злочина који ће касније бити нацистичка страхота. То јест, институционалне технике дехуманизације и политичко оправдање хијерархије путују кроз време и простор. Фашизам зато није само режим који једног дана „почиње“, већ скуп пракси које могу бити усмерене на једну групу људи док остатак државе и даље задржава либералне форме.

Историја се не понавља као круг у којем се враћамо на исту тачку – она се креће кроз наслеђене обрасце и нове околности. Валтер Бењамин је „напредак“ видео и као гомилање рушевина. Ако се фашизам посматра као спирала, онда савремена верзија може носити старе страсти ( страх од губитка статуса, култ чистоте, потребу за жртвеним јарцем, одбацивање правних ограничења ), а да ипак изгледа технолошки и културно потпуно ново: чекали смо репризу, а добили наставак.

 

ПРОТЕЈСКИ ФАШИЗАМ

 

Тај наставак има изглед дигиталног капитализма. Уместо дисциплинованих масовних партија, ту су инфлуенсери, ризични капитал, криптовалуте, приватне свемирске компаније, мемови и платформе које награђују скандал. Уместо класичне бирократске „расне картотеке“, могу постојати базе лица свих грађана, алгоритамске оцене претње од појединаца и аутоматизовани системи одлучивања. Уместо експанзије која се ограничава на суседне територије, неки технолошки милијардери говоре о Марсу, Гренланду, морским градовима или приватним зонама изван уобичајене државне регулације: фашистичка политика, ако је схватимо као одређени однос према хијерархији, кризи и насиљу, прилагођава се времену.

Историјски успон фашизма јавља се када су испуњена два услова. Пре свега, велики број људи осећа да постојећи економски поредак не функционише: инфлација, незапосленост, дугови или пад животног стандарда разарају осећај сигурности. У то доба, олигархијске елите верују да постоји реална опасност да се незадовољство претвори у захтев за прерасподелом моћи и богатства. Фашистичка политика преусмерава бес који би могао да иде „нагоре“ ка власничким и политичким структурама, иде „надоле“, ка мањинама, мигрантима, синдикалцима, левичарима или другим жигосаним непријатељима.

 

ИЗ ИСТОРИЈЕ И САДАШЊОСТИ

 

После америчког Грађанског рата и укидања ропства, ослобођени Афроамериканци освајали су политичка права и подржавали државне школе, социјалну помоћ и реформу земљишног поседовања. Бела земљопоседничка елита одговорила је терором Кју-клукс-клана и „законима Џима Кроуа“, чувајући економску и расну хијерархију. У међуратној Европи страх од радничких покрета био је један од разлога што су представници крупног капитала прихватили Мусолинија и Хитлера. У Латинској Америци седамдесетих година диктатуре су се представљале као одбрана од комунизма док су истовремено уводиле дубоке економске промене, сузбијале синдикате и ликвидирале левичарске противнике.

Фашизам је тренутак када капитализам „показује зубе“. Наравно, Клајнова и Тејлорова кажу да су и социјалистичке државе такође починиле масовне репресије и злочине јер месијанска вера у историјску нужност није искључиво десничарски феномен.

Ауторке, које су, не заборавимо, „класичне“ левичарке, са свим ограничењима таквог погледа на свет, примећују „притисак одоздо“ у таласу покрета после финансијске кризе 2008. Occupy Wall Street учинио је „један проценат“ симболом концентрисаног богатства. Black Lives Matter отворио је питање институционалног расизма. Климатски покрети створили су глобалне кампање за напуштање фосилних горива. Берни Сандерс, Џереми Корбин и други леви популисти покушали су да те протесте преточе у програм социјалне државе и опорезивања богатства. У технолошком сектору појавили су се радници који су оспоравали војне уговоре и праксе својих компанија, док су „узбуњивачи“ вратили антимонополску политику у средиште јавне расправе.

Иако левица није успела ни у чему ( из перспективе олигархијске елите ), чак и ограничени помаци могли су да изгледају као озбиљна претња. #MeToo је показао да богатство не гарантује потпуну заштиту од јавне и правне одговорности. Климатски покрет угрозио је дугорочну усмереност ка опасностима фосилних резерви. Антимонополска политика довела је у питање пословне моделе највећих интернетских платформи. Ауторке из докумената повезаних са Џефријем Епстином извлаче слику „елитне панике“ и Стива Бенона који жели да националистичко-конзервативни савез претвори у контратежу прогресивним покретима: савез технолошког богатства и тоталитарне деснице није случајна коалиција, већ начин да се поврати изгубљени осећај некажњивости.

 

БОРБА ТРАЈЕ

 

Борба се увек наставља.

Жртве сексуалног насиља које данас успевају да натерају институције да објаве документа и покрену истраге не полазе од нуле – оне почивају на искуству генерација жена које су раније сведочиле о истини и трпеле последице. Слично томе, климатски активисти, антирасистички покрети и локалне заједнице које се боре против депортација користе организационе форме, правни језик и моралне аргументе из старијих борби.

Бењаминов појам „Jetztzeit“ ( „садашњег времена“ које може да запали дуг фитиљ прошлости ) ауторкама служи као другачији облик за примену месијанства. За разлику од религијског очекивања спаситеља који долази после уништења, солидаристички „месијански“ тренутак настаје када обични људи препознају наслеђену снагу недовршених борби и делују овде и сада. Прошли порази не морају бити узалудни ако постану знање за следећу генерацију. Зато је историја спирала у оба смера: реакција тлачитеља може да постане бруталнија и технолошки моћнија, али солидарност такође може да постане повезанија, искуснија и способнија да препозна старе обрасце у новим формама.

 

РОХАН

 

Тако улазимо у религијску апокалиптику. У средишту приче налази се Денис Мајкл Рохан, Аустралијанац који је 1969. запалио џамију Ал Акса у Јерусалиму. Наоми Клајн и Астра Тејлор његов случај користе као пример онога што се дешава када библијско пророчанство престане да буде есхатолошки оквир за наду и постане оперативни план за промену света. Рохан је, после психичке кризе, постао следбеник Worldwide Church of God, секте која је савремене вести тумачила као знакове приближавања краја времена. Шестодневни рат 1967. и израелско заузимање Источног Јерусалима за њега и многе вернике били су доказ да се библијска „пунота времена“ ближи, и да је час избављења стигао.

У тим тумачењима Храмовна гора има централно место. Према ( различито тумаченим ) јеврејским и хришћанским есхатолошким традицијама, подизање Трећег храма у Јерусалиму повезује се са доласком Месије или Другим Христовим доласком. Проблем је очигледан: на простору који се у јеврејској традицији везује за некадашњи храм налази се комплекс Ал Аксе, једно од најсветијих места ислама. Рохан је закључио да се „препрека“ мора уклонити и покушао да спали џамију, верујући да тако помаже Божјем плану. Пожар је уништио делове здања изазвао огроман талас протеста широм муслиманског света.

Рохан није важан зато што је његово понашање било типично за милионе верника – напротив, суд га је прогласио душевно оболелим, а његова секта се оградила од њега. Његова важност је симболичка. У крајњем облику он показује структуру апокалиптичког мишљења: што се свет више приближава катастрофи, то верник може да буде сигурнији да се пророчанство испуњава. Оно што би за друге било упозорење да се насиље заустави, за апокалиптичког активисту постаје разлог да се процес убрза.

 

БУНКЕР ФУНДАМЕНТАЛИЗМА

 

Ту се појављује идеја „бункера на небу“. У неким фундаменталистичким тумачењима верници ће пре периода најгорег страдања бити узнесени и спасени (rapture). Та доктрина има политичку последицу ако се примени дословно: зашто би се дугорочно бринуло о клими, мировним институцијама или одрживости цивилизације ако је коначни расплет не само неизбежан него и пожељан? Ауторке не тврде да сви евангелистички протестанти мисле тако. Напротив, оне наводе и примере хришћанских заједница које се баве сиромаштвом, заштитом миграната и климатском тематиком.

Треба пратити и политизацију Храмовне горе и успон покрета који отворено желе Трећи храм. Ауторке описују јудаистичке и протестантске организације које припремају ритуалне предмете, истражују услове за жртвовање животиња и настоје да промене дугогодишњи „статус кво“ по коме муслимански вакуф управља светим комплексом, док је приступ различитих верских група регулисан посебним правилима. Оно што је некада било на маргини, сада се постепено приближило центру израелске политике. Имена Итамара Бен-Гвира и Бецалела Смотрича појављују се као примери политичара чије националне и религијске визије имају снажан територијални и месијански набој.

Истовремено се развија америчка страна савеза. Хришћански ционизам у Сједињеним Државама дуго повезује подршку Израелу са пророчанством о крају времена. Популарна култура као серијал „Left Behind“ учинила је фундаменталистичку причу делом масовне имагинације Американаца. Проповедници попут Џона Хејгија и организације као „Christians United for Israel“ створили су инфраструктуру кроз коју се теолошка уверења преводе у конкретно лобирање. Одлука Доналда Трампа да америчку амбасаду пресели у Јерусалим у том контексту није само дипломатски чин јер ју је значајан део протестантских фундаменталиста доживљавао ју је као испуњавање пророчанства.

 

НОВЕ СТРУЈЕ, АМЕРИКА И ИЗРАЕЛ

 

„Хришћански национализам“ није један блок. Једна струја види савремени Израел као кључни теолошки субјект чији су територијални успеси неопходни за крајњи расплет, а друга Сједињене Државе види као нови изабрани народ и више је усмерена на преобликовање америчке државе по сопственом религијском моделу. Те струје могу сарађивати, али и доћи у сукоб око тога ко је истински центар сакралне историје.

Јудаизам, хришћанство и ислам имају богате, међусобно супротстављене традиције тумачења краја времена. У неким читањима „Нови Јерусалим“ није оправдање за уништење, него симбол ослобођења. Црначка духовна и политичка традиција, на пример, често је библијску слику изласка из Египта, Сиона и Обећане земље користила као причу о ослобођењу од ропства и расизма. Зато ауторке кажу да не воде полемику са религијом као таквом, већ са политичким монополом над библијским профетизмом.

Америчко – израелске везе често су религиозно – политичке, а не само политичке. Верски туризам, медијске империје, конзервативне невладине организације, политички донатори и израелски покрети за насељавање у Газу постепено су створили заједнички систем. У том простору се историјске чињенице лако претварају у знамења религиозног типа: рат, пожар, земљотрес, дипломатска одлука или политички избор не тумаче се првенствено по последицама које имају по живе људе, него по месту које заузимају у великој причи о крају света.

Тако се сакрална историја претвара у савремени политички спектакл. Посете археолошким локацијама, реплике храмовних предмета, сценографија и ритуалне припреме за Трећи храм могу да створе осећај да је древно пророчанство већ постало материјално присутно. Тај осећај је политички снажан јер смањује дистанцу између веровања и акције: ако се „знаци Другог доласка“ већ ређају, компромис може изгледати као издаја Божјег плана.

 

ЗАУЗИМАЊЕ ИНСТИТУЦИЈА

 

Ту је и стратегија институционалног освајања, која повезује израелске религијско-националистичке кругове са америчким „Seven Mountains“ или доминионистичким учењем, према коме верници треба да стекну утицај над кључним областима друштва, то јест над владом, медијима, образовањем, културом, економијом, породицом и религијом. Ликови као Ленс Волнау и политички кадрови повезани са пројектима преуређења федералне администрације показују како се религијска мисија претвара у кадровску и управну стратегију.

Тако улазимо у милитаризацију религиозног језика: срећемо политичаре и официре који ратове и спољну политику тумаче као духовни сукоб, као и ширење сличних мотива у Латинској Америци, Русији и другим срединама: различити лидери користе језик божанског избора, цивилизацијске мисије или коначне битке, чиме политички противник престаје да буде само конкурент и постаје препрека спасењу.

Крај света није само предмет веровања него је и политички ресурс. Када неко верује да је „изабран“, онда правна ограничења, међународне норме и компромиси изгледају безначајно у поређењу са вишњим позивом. „Бункер на небу“ зато није само обећање личног спасења: они који су уверени да ће бити избављени имају мање разлога да поправљају заједничку кућу.

 

СТВАРНЕ КРИЗЕ И ЛАЖНИ ПРОРОЦИ

 

Треба се вратити историји колонизације Америке и Кристофору Колумбу, чије су географске амбиције биле испреплетене са религијским очекивањима. Колумбо није путовања схватао само као „комерцијални подухват“ – повезивао их је са хришћанским освајањем Јерусалима и приближавањем краја времена. Масовно умирање домородачких народа од насиља и болести могло је у конквистадорској свести да се протумачи не као морални аргумент против освајања, него као потврда да стари свет уступа место новом. Пагани изумиру, хришћани побеђују. Папа је у праву, зар не?

Тако симптом стварне кризе мења значење и постаје део пророчанства. Климатски пожар је, по левичарско – секуларном начину мишљења, последица загревања и повод за смањење емисија штетних гасова. У апокалиптичком коду, исти пожар може постати доказ да се библијска предвиђања обистињују. Рат може бити политички неуспех који захтева дипломатију, али и жељени сигнал „последње битке“, Армагедона. Такво тумачење је опасно јер преокреће мотивацију: што се стање света погоршава, то је уверење да смо близу расплету снажније.

Стварне кризе су довољно дубоке и без мистике. Климатске промене појачавају пожаре, суше, поплаве и миграције, губитак биодиверзитета мења екосистеме, неједнакост и раст трошкова живота стварају осећај друштвене неправде, ратови и нуклеарно наоружавање враћају страх од великог сукоба. Зато апокалиптички дискурс не настаје у вакууму. Он се качи за стварне страхове и даје им унедљиву причу. Проблем је што та прича често не тражи узроке у олигархијској политици злочиначке Епстин „елите“ или у геополитичким одлукама, већ у моралној покварености друштва, мигрантима, секуларизму, итд.

Књига анализира проповеди Џона Хејгија и сродних евангелистичких лидера који савремене ратове, пожаре и политичке догађаје уклапају у пророчку мапу. Анкете показују да значајан број Американаца верује да се последња времена приближавају. Али ауторке не своде то уверење на необразованост или ирационалност. У средини у којој се заиста смењују пандемија, инфлација, рекордне температуре и војни сукоби, осећање да „нешто велико пуца“ није измишљено. Политичко питање је ко ће том осећању дати значење.

 

КОРОНОКРАТИЈА И ТРАМПОВЕ ПРИСТАЛИЦЕ

 

Пандемија ковида-19 је кључна прекретница. Почетни страх, затварања, губитак посла и изолација разорили су поверење у институције. Огроман број људи је с разлогом постављао питања о неједнаким последицама рестрикција и о моћи фармацеутских и технолошких компанија. Али паралелно је експлодирала свест о томе да је коронократија можда почетак тоталитарне контроле. Неке протестантске групације су отпор затварањима претвориле у духовни рат, а мреже као Turning Point USA Faith помогле су да се антивакцинални, антидржавни и изборни наративи споје са библијским наративом.

По читању ауторки, побуна Трампових присталица и 6. јануар 2021. не могу се разумети само као политички протест који је измакао контроли. Унутар дела учесника постојао је јасан религијски језик – молитве, пророчанства, апокалиптичка очекивања и уверење да се „Божја воља“ мора одбранити од изборног исхода: избори престају да буду процедура у којој је могућ пораз и постају космичка битка добра и зла. Ако је противник демонски, онда прихватање његове легитимне победе може изгледати као грех.

 

РАТ У ГАЗИ

 

Напад Хамаса 7. октобра 2023, рат у Гази и касније ширење регионалног сукоба за ауторке су још снажнији катализатор „апокалипсе сада“. Оне описују како су поједини јеврејски и хришћански месијански кругови у насиљу видели „знаке“ територијално – пророчког расплета. У исто време, део америчког војног и политичког естаблишмента користи језик духовног сукоба: нуклеарно наоружане државе и модерне армије добијају политичке актере који понекад говоре као да је избијање великог сукоба део сакралног расплета.

Зашто су апокалиптичке приче тако успешне у привлачењу људи? Одговор је надасве социјални. У многим деловима Сједињених Држава и Латинске Америке јавне институције су никакве, синдикати су ослабљени, а социјална држава не пружа довољно заштите. Протестантска група апокалиптичара може да понуди нешто што је материјално: оброк, негу деце, саветовање, помоћ при проналажењу посла, малу клинику, групу пријатеља и осећај смисла. Ауторке се ослањају на Мајка Дејвиса, који је пентекостализам описивао као изузетно успешан покрет у градовима под ударом тешког сиромаштва. То значи да борба против фундаментализма не може да буде само интелектуално разобличавање њихове теологије, него мора да понуди конкретне социјалне мере.

 

„ТЕОЛОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА“ И „БУНКЕР ТЕОЛОГИЈА“

 

У Латинској Америци свештеници и верници су средином XX века повезивали јеванђеоску бригу за сиромашне са синдикатима, земљишном реформом и људским правима. Та традиција је често била мета десних диктатура и хладноратовских операција: религијски језик може да се креће у два супротна смера – један види сиромаштво и рат као знамење да се крај приближава, а други их види као неправду коју верник мора да мења овде и сада.

У последњем делу, „Апокалипса не“, ауторке траже „пукотине“ у евангелистичком и десничарском блоку. Млађи верници су, по анкетама које наводе, мање једнозначни у ставовима о Израелу и ратовима. Поједине конфесије организују помоћ мигрантима, смештај и храну, чак и када је национална политика усмерена на депортације. Та пракса их враћа делатној новозаветној етици: „Излечи болесне, нахрани сиромашне, прими странца.“ То је могућност да се религија одвоји од политике бункера.

Опасност од религиозног наратива настаје када пророчанство укине контингентност политике и када се исход унапред зна, а људи постану само фигуре у сценарију који мора да буде довршен. Насупрот томе, ослободилачке религијске традиције прихватају да је будућност отворена и да је дужност верника да ублажи патњу, а не да је поздравља као доказ смака света. То је критика идеје да смо на путу ка коначном спасењу које оправдава жртвовање садашњег света.

 

ПРИЗИВ ДИГИТАЛНОГ „БОГА“ – ИЛИ ДЕМОНА

 

А сад, правац Силицијумска долина.

Наоми Клајн и Астра Тејлор не тврде да су технолошки моћници тајно организована секта, већ да језик, убрзање развоја технике и политичке последице њихових визија све више личе на есхатологију. Уместо Другог доласка, централни догађај је AGI ( вештачка општа интелигенција ) или суперинтелигенција која би наводно надмашила човека у готово свим когнитивним задацима. Уместо раја, обећавају се изобиље, лечење болести, крај оскудице и ширење цивилизације у свемир. Уместо пакла, постоји друга пророчка школа која упозорава да би исти систем могао да уништи човечанство.

Прича не може да мимоиђе Питера Тила, чији политички и интелектуални пројекти већ дуго траже „излаз“ из ограничења демократске државе. PayPal је замишљан као новац који лакше прелази суверене границе, а морске платформе и „стартап државе“ нуде приватне политичке зоне. И свемир је крајњи простор бекства. Тил истовремено говори језиком хришћанске есхатологије и технологије, а противнике технолошког убрзања понекад смешта у библијске категорије. Тако се религијски и технолошки „крајеви времена“ међусобно додирују.

Затим долази оно што називају „AI пучем“: нагло и видљиво политичко приближавање најмоћнијих технолошких руководилаца Доналду Трампу и широј „дерегулаторској десници“. Ауторке одбацују објашњење да је реч само о опортунизму или личном страху од губитка позиција. Материјална основа савеза је, по њима, огромна инфраструктурна глад генеративне вештачке интелигенције. Тренинг и покретање великих модела захтевају дата-центре, електричну енергију, воду за хлађење, чипове, минерале, земљиште, нове далеководе и милијарде долара капитала. Свака еколошка, антимонополска или радноправна регулација може успорити трку, па власт спремна да укида правила постаје савезник лудака попут Тила и њему сличних.

Алтманова теза ( Чет Џи Пи Ти газда ) је да најуспешнији не граде само компаније, већ „нешто ближе религији“. Руководиоци више не продају само софтвер, него тврде да стварају технологију која ће променити саму дефиницију интелигенције и живота. Марк Андрисен пише манифесте о технологији која „спасава свет“. Други обећавају лекове, научна открића, персонализовано образовање и материјално обиље. Илон Маск говори о могућности „дигиталног бога“, док истовремено упозорава да AI може постати огроман ризик.

 

ТЕХНО – ОПТИМИСТИ И ТЕХНО – ПЕСИМИСТИ

 

Постоји чудан консензус између техно – оптимиста и техно – песимиста. Једни верују да ће суперинтелигенција бити спасилац, а други да би могла бити демон. Али обе стране често прихватају исту основну претпоставку: да је стварање надљудске интелигенције близу и да због тога уобичајена политичка мерила треба суспендовати. Ако се заиста налазимо на прагу најважнијег догађаја у историји врсте, онда се чини разумљивим трошити неограничене ресурсе, заобићи законске процедуре или тражити посебан регулаторни режим. Управо је та логика, више него питање да ли ће AGI заиста настати, предмет њихове критике.

Ауторке зато дају значајан простор скептичним научницима као што су Емили Бендер и Алекс Хана. Уместо да велике језичке моделе третирају као зачетак свести, ови истраживачи их описују као системе статистичког моделовања и синтезе који су изузетно моћни у обради образаца, али немају доказану општу интелигенцију. Није наше да покушавамо да технички пресудимо расправу о AGI-ју – у питању је политички ефекат пророчанства. Ако инвеститори, владе и јавност поверују да је „божанска“ интелигенција готово неизбежна, та вера сама производи реалност: новац се преусмерава, електране се граде, регулација се убрзава или укида, а радници и заједнице сносе трошак.

Оно што је најопасније је ендоколонизација.

 

ЕКСКУРС: ОПЕТ ВИРИЛИО

 

Пол Вирилио користи појам „ендоколонизација“ да опише специфичан, модеран облик контроле и доминације који се више не спроводи на географским територијама, већ унутар самог људског тела и друштвеног ткива кроз развој технологије и науке. За разлику од класичне колонизације (освајања страних земаља и спољашњих простора), ендоколонизација представља колонизацију изнутра.

Технологија се више не налази само око нас (у виду машина, аутомобила или зграда), већ улази у нас.

Кроз биотехнологију, микрочипове, трансплантације, пејсмејкере и нанотехнологију, војно-индустријски и технолошки комплекс почиње директно да контролише и форматизује људски биолошки супстрат. Тело постаје последња граница коју технологија треба да освоји. Брзина модерних телекомуникација укида физичку удаљеност (простор). Када се спољашњи простор „смањи” до тачке моменталне глобалне повезаности, друштвено-политички притисак се окреће ка унутра, ка психолошком и физиолошком простору појединца. Док је Мишел Фуко писао о „паноптикону“ и спољашњој дисциплини и надзору тела у затворима, лудницама и фабрикама, Вирилио истиче да postsavмено друштво прелази на суптилнију контролу. То је невидљива „логистика перцепције” и биолошка контрола где се моћ инсталира директно унутар људског субјекта.

Вирилио наглашава да већина ових технологија потиче из војних истраживања. Тело појединца се несвесно прилагођава потребама технолошког система, чиме се врши тиха и неосетна „реформација“ човечанства према унапред одређеним алгоритмима и матрицама.

У трци за максималном брзином и ефикасношћу ризикујемо да сопствена тела и умове предамо под потпуну контролу технолошких и војних апарата.

То и јесте једна од тема књиге „Технофашизам“.

 

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА САМОУНИШТЕЊА

 

Генеративна AI инфраструктура троши огромне количине енергије и воде. Дата-центри могу да подигну локалну потрошњу струје, повећају притисак на водне системе и вишеструко продуже живот гасних или угљених електрана које би иначе биле угашене. Обећања технолошких компанија о климатској неутралности долазе у сукоб са трком за што већим моделима вештачке интелигенције. У том раскораку је суштински апокалиптички парадокс: компаније тврде да граде будућност човечанства, док истовремено повећавају притисак на физички свет који ту будућност мора да носи.

Други материјални трошак је рад. AI индустрија се јавности представља као високотехнолошка и аутоматизована, али почива на огромној количини људског рада који је често невидљив: означавање података, филтрирање насилног садржаја, одржавање инфраструктуре, рударење минерала и производња чипова. Поред тога, сами модели се обучавају на огромним корпусима текстова, слика и музике, што изазива спорове о ауторским правима и присвајању културног рада. За ауторке је важно да се „нематеријални облак“ покаже као веома материјална индустрија.

Велики модели производе огромне количине синтетичког садржаја, од корисних резимеа до грешака, дубоких „лажњака“ и аутоматизованог „слопа“. Када се тај садржај умножава брже него што институције могу да га проверавају, повећава се тешкоћа одржавања заједничке стварности. То се надовезује на политичку економију платформи које већ награђују бес, конфликт и сензацију: технологија која обећава савршену информацију може истовремено да убрза информациони хаос.

 

ЕКСКУРС: КРАЂА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ

 

Да би генеративна вештачка интелигенција могла да пише, црта или прави видео-записе, она мора бити обучена на милијардама постојећих примера. Развојне компаније узимају књиге, чланке, уметничке слике и кодове заштићене ауторским правима са интернета без дозволе, обавештења или финансијске накнаде ствараоцима. Многи уметници тврде да је то директна нелегална експлоатација њиховог рада како би се направио комерцијални производ који ће их касније заменити на тржишту. Технолошке гиганте брани концепт „поштене употребе“ (у правном систему САД). Они тврде да AI не копира дела директно, већ „учи“ из њих на начин на који човек учи анализирајући туђе стилове. Крајњи резултат (алгоритми и статистички модели) је трансформативан и сматра се иновацијом.

Према законима већине земаља, аутор може бити искључиво физичко лице (човек) које је створило оригиналну духовну творевину.  Иако вештачка интелигенција углавном креира „нова“ дела на основу вероватноће, често се дешава да генерисани садржај превише личи на стил конкретног уметника или директно садржи делове туђег кода или текста, што отвара простор за тужбе због повреде права.

Како би се спречила стихијска „крађа“, државе покушавају да уведу регулативу:

1. Закон о вештачкој интелигенцији (AI Act) у Европској унији: Овај закон приморава компаније које развијају AI да буду потпуно транспарентне у вези са материјалом који користе за тренинг и да поштују ауторска права ЕУ.
2. Опција за одјаву (Opt-out): Све више платформи омогућава уметницима да означе своја дела кодом који забрањује AI ботовима да их користе за тренинг.
3. Лиценцирање: Велике технолошке компаније почињу да склапају милионске уговоре са новинским кућама, издавачима и фото-базама (нпр. Shutterstock, Reddit) како би легално куповале податке за обуку модела.

 

ТЕХНО – ТОТАЛИТАРИЗАМ И БЕКСТВО У БУНКЕРЕ

 

Највећа опасност од вештачке интелигенције је нови тоталитаризам. Зато, по Наоми Клајн и Астри Тејлор, треба прећи на компаније као Palantir и Anduril, „клауд“ провајдере, произвођаче дронова и системе биометријског надзора. Сателити прикупљају податке, „клауд“ их складишти, AI их анализира, системи за препознавање идентификују особу, а дрон или полицијска јединица делује. Сваки слој система може да припада другој приватној компанији, али заједно образују инфраструктуру државне силе. Нема више демократије: кључне одлуке о таквим системима све чешће доносе корпоративни одбори и уговори, а не гласање или јавна расправа.

Национална безбедност даје додатно оправдање. Трка са Кином представља се као разлог да Сједињене Државе не могу себи дозволити спорије и пажљивије развијање AI-ја. Ако ривал неће чекати, ни ми не смемо чекати и то је логика која сваку регулацију претвара у ризик по опстанак државе. Ту срећемо логику хладноратовске трке у наоружању: чак и ако већина актера верује да би свима било боље са контролом наоружања, страх да ће други први стећи предност гура систем ка све већој опасности.

Технолошки либертаријанизам често говори о бекству од државе, али највећи пројекти зависе од државе: од јавних субвенција, енергетских мрежа, војних уговора, истраживања финансираног пореским новцем, контроле минерала и дипломатске силе. Зато потпуни „излаз“ није могућ. Технолошка елита не жели државу без моћи него жели државу која ће бити снажна према конкурентима, радницима и сиротињи, а слаба у регулисању капитала.

Милијардери који јавно говоре о светлој технолошкој будућности истовремено купују земљу на Новом Зеланду, граде приватне комплексе, улажу у свемирске програме или маштају о приватним градовима. Ова двојственост показује да чак и главни пропагандисти „изобиља за све“ практично планирају сценарио у којем ће им богатство купити излаз ако се заједнички систем распадне. Тиме се технолошка месијанска прича спаја са религијском: катастрофа је страшна за већину, али изабрани верују да имају капију за бекство.

 

ЕКСКУРС: ВИРИЛО О НЕИЗБЕЖНОСТИ ГРЕШКЕ

 

Један од најпознатијих Вирилоових постулата гласи: „Када смислите брод, изумели сте и бродолом. Када смислите авион, изумели сте и авионску несрећу.“ Свака технологија са собом носи свој специфичан, уграђени акцидент.

Према Вирилоовој теорији, „интегрални акцидент“ вештачке интелигенције и војних дронова неће бити пад једне летелице. То ће бити глобални, системски квар – ситуација у којој аутономни AI алгоритми погрешно протумаче цивилни покрет као претњу, покрену ланчану реакцију, изгубе контролу или уђу у међусобни рат аутономних машина без могућности да човек притисне кочницу.

 

МАСК У МЕМФИСУ

 

Расправа о вештачкој интелигенцији код ауторки књиге о апокалиптичном технофашизму са спушта са нивоа глобалних пророчанстава на једно конкретно место: Мемфис у Тенесију. Ауторке прате изградњу Масковог дата-центра Colossus, намењеног компанији xAI и моделу Grok, како би показале да „облак“ има адресу, цеви, турбине, далеководе и комшије. Према њиховом приказу, Мемфис је изабран управо зато што је пројекат могао да се развија огромном брзином. Маск је у кратком року преусмерио хиљаде Nvidia чипова, а постројење је стављено у функцију за око четири месеца. Брзина се представљала као доказ предузетничке генијалности, али за ауторке је централно питање шта је све морало да буде заобиђено да би брзина постала могућа.

Најспорнији део пројекта биле су гасне турбине које су производиле струју за дата-центар. Клајнова и Тејлорова описују више десетина мобилних метанских турбина, од којих су неке радиле без уобичајених дозвола за изворе загађења. „Southern Environmental Law Center“ је цео комплекс назвао фактички недозвољеном електраном. Све је као у доба апартхејда: у делу Мемфиса окруженом претежно афроамеричким заједницама које већ деценијама трпе индустријско загађење и повишен ризик од респираторних и других болести Маск гради „будућност“. Тиме се високотехнолошка будућност наслања на класични образац из 19 века: што мање „црња“, мање расизма.

Посебно место  има Бокстаун, насеље чија историја сеже до ослобођених робова и радничких породица које су генерацијама живеле близу железнице, индустрије и складишта. Локални активиста Џастин Џ. Пирсон и организација „Memphis Community Against Pollution“ већ су пре xAI водили борбу против нафтовода и индустријских емисија. Клајнова и Тејлорова кроз њихов рад повезују садашњу борбу са чувеним штрајком санитарних радника 1968, током којег су радници носили натпис „I Am a Man“, а Мартин Лутер Кинг млађи одржао последње говоре. Наслов поглавља ( од „Ја сам човек“ до „Ја сам жив“ ) наглашава да се спор око достојанства рада проширио на само право заједнице да дише, пије воду и остане на месту на којем живи.

 

КОМЕ КОРИСТ?

 

Ако једна компанија добија инфраструктуру, пореске олакшице и брзе дозволе, ко плаћа проширење електромреже? Ко трпи загађење? Колико трајних радних места остаје после изградње? И ко има право да каже да је цена превисока? У причи о Мемфису локално становништво често сазнаје о кључним одлукама тек након што су оне већ донете:  инфраструктура која ће, како се тврди, преобликовати човечанство развија се без пропорционалног демократског надзора.

Дата-центри се политички продају као инвестиције и извори послова, али су по природи веома аутоматизовани. Велики број радника је потребан током градње, а затим релативно мали број људи одржава хиљаде сервера.

Истовремено, индустрија која их гради обећава аутоматизацију огромног броја канцеларијских, програмерских, административних, али и креативних послова: све је мање запошљавање младих у занимањима најизложенијим генеративном AI-ју.

Мартин Лутер Кинг је шездесетих година 20. века упозоравао да аутоматизација може повећати продуктивност, али истовремено оставити милионе без сигурности ако се добици не поделе. Кинг није био против технологије као такве. Његов одговор је био политички: јавно запошљавање, гарантовани приход, радничка права и друштвена прерасподела продуктивности. Та традиција је противстављена савременом обећању да ће технологија сама створити обиље. Ако власништво остаје у рукама олигархије, раст продуктивности не значи аутоматски и бољи живот већине.

 

НИСУ ВИШЕ „ЗЕЛЕНИ“

 

Током претходне деценије Google, Microsoft, Meta и други градили су имиџ компанија које ће своје пословање ускладити са декарбонизацијом. Са експлозијом AI потражње, ти циљеви постају тежи. Потреба за сталном и великом количином електричне енергије доводи до нових уговора са гасним електранама, продужавања живота постојећих постројења и интересовања за нуклеарну енергију: технолошка експанзија      се третира као неупитна, а климатски циљеви као променљива вредност која мора да се прилагоди моћи капитала.

Бил Гејтс и други технолошки лидери су примери промене тона: са наглашавања хитности у решавању проблема климатске кризе они брзо прелазе ка реторици у којој је приоритет економски развој и технолошко решење, а не ограничење потрошње ресурса. Та промена није само интелектуална. Она омогућава политички савез са нафтном индустријом, која у AI дата-центрима види новог великог купца гаса и електричне енергије. Тако индустрија која је донедавно била симбол „чисте“ дигиталне економије постаје аргумент за нови талас „прљаве“ енергетске експанзије.

 

НАДЗОР НАД ИСТИНОМ И „ПОКРЕТ ЗА ЖИВОТ“

 

Маск је куповину Twitter-а и развој Grok-а оправдавао, између осталог, тврдњом да су постојећи системи и платформе идеолошки „woke“. Да ли је само то у питању? Уколико AI модел постаје посредник кроз који милиони људи добијају одговоре, питање његовог „подешавања“ није тривијално. Ко одређује шта је пристрасност, шта је чињеница и која историјска тумачења су легитимна?

Новина је у томе што власник платформе може истовремено бити политички актер, инфраструктурни снабдевач државе и власник AI модела. Та концентрација улога повећава могућност да приватна идеолошка преференција постане део информационог окружења за милионе људи. Ауторке не предлажу да држава прописује једну истину, већ да се технолошка моћ распрши, модели подвргну независном надзору и створе јавни услови за проверљивост.

Нови амерички „покрет за живот“ чине коалиције људи који бране услове живљења од инфраструктурних пројеката. У Вирџинији, Џорџији, Аризони, Шпанији и на територијама домородачких нација локалне заједнице протестују због воде, струје, земљишта и пореских олакшица за дата-центре. Неке од тих коалиција су леве, неке конзервативне, неке домородачке, а неке немају јасан идеолошки профил: физичка реалност може створити савезе који не прате националне културне поделе.

Ако развој AI-ја захтева да се вода, електрична енергија, државни новац и климатски слом подреде бесконачном расту модела, онда се мора питати коме технологија служи: демократија не сме прихватити „трку“ као природни закон. Технологија може бити јавни ресурс, али само ако је њен развој подређен животу, а не обрнуто.

 

БУНКЕР ДРЖАВА

 

Налазимо се у Северној Каролини после урагана Хелен 2024. Олуја је уништила путеве, куће и читаве заједнице у Апалачима. У првим данима после катастрофе, поред стварних проблема са спасавањем и спором помоћи, друштвеним мрежама су се шириле тврдње да FEMA намерно занемарује беле становнике, да влада жели да им отме земљиште због литијума и да је новац за помоћ „дат мигрантима“. Неке теорије ишле су још даље и тврдиле да је чак и невреме било намерно изазвано. Претње службеницима за помоћ постале су толико озбиљне да су повремено успоравале или прекидале рад.

Становници су напуштени, инфраструктура недовољна, бирократија заиста спора.Није крива власт, него мигранти: ту причу нуди олигархијска банда на челу САД.  Само да људи не помисле ко је заиста крив.

У исто време, крајње десне групе су на терену са храном, моторним тестерама и пропагандом: када државни системи не стигну до људи, политички покрет који први понуди практичну помоћ стиче легитимитет. У суштини, демократска политика не може да се сведе на побијање дезинформација. Ако је нечији мост срушен, није довољно рећи да је теорија завере нетачна – неко мора да обнови мост.

Држава која смањује капацитете за помоћ народу, здравство и социјалну заштиту, а истовремено масовно повећава средства за депортацију, притвор и гранични надзор, по њиховом тумачењу открива шта заиста сматра будућношћу. Уместо да помаже заједници на удару климатских и социјалних ломова, она се припрема да контролише кретање људи које ће те кризе покренути.

Пред нама је масовно регрутовање у ICE, које доноси бонусе за нове агенте и ширење притворске инфраструктуре, паралелно са смањењем делова цивилне федералне администрације. Језик депортације постаје логистички и технолошки: људи се приказују као „случајеви“ који се могу брже идентификовати, сортирати, притворити и уклонити.

 

МИГРАЦИЈЕ: ИСТИНА И КАНЦЕР – КАПИТАЛИЗАМ

 

Једна од „десних“ прича је да елите намерно подстичу имиграцију како би демографски „замениле“ домаће бело или хришћанско становништво и створиле ново бирачко тело. Та конспиролошка идеја је ушла у главни ток преко телевизијских водитеља, инфлуенсера и политичара. Илон Маск понавља причу о „инвазији“ и „изумирању“ Запада и подржава фигуре какав је Томи Робинсон. ( Мејнстрим медији, политичари и организације за људска права често га описују као екстремног десничара, исламофоба и белог националисту. Сам Робинсон себе дефинише као „патриотског активисту” који се бори против неконтролисане имиграције, радикалног ислама и заштите слободе говора). Маск, из својих разлога, миграцију претвара из сложеног економског, хуманитарног и геополитичког питања у биолошку битку за опстанак.

Роман Жана Распаја Камп светаца приказује масу небелих избеглица која „преплављује“ Европу и дуго је служио као култни текст антиимигрантске деснице. Сличне идеје појављују се код терориста попут Андерса Брејвика, који је 2011. у Норвешкој убио десетине људи верујући да се бори против „исламизације“ Европе. Није свака контрола граница насиље, али, нови, техно – фашизам, може да користи људске страхове ради постизања тоталитарне контроле.

Најважнија контрадикција јесте да су миграције које радикална десница користи као доказ „инвазије“ све више повезане са кризама које многе десне владе не желе да решавају: ратовима, неједнакошћу и климатским променама. Људи напуштају регионе погођене сушом, губитком прихода, политичким распадом или оружаним конфликтом. Уместо смањења узрока, политички одговор постаје утврђивање границе. Тако се држава замишља као огроман бункер: унутра се чувају ресурси, а споља остају они који беже од последица глобалног система.

 

ШИРОМ СВЕТА

 

У Норвешкој, Аустрији, Италији, Великој Британији, Чилеу и Аргентини различите странке комбинују причу о националном опстанку са економским незадовољством. Парадокс је што анкете често показују да су људима трошкови становања, здравство и плате непосреднији проблеми од имиграције. Али имиграција има једну политичку предност: омогућава да се сложена економска несигурност персонализује. Лакше је показати на човека који прелази границу него на структуру тржишта станова, монополску цену или деценије пореске политике. То је криптофашистичка логика: није крив крупни, лудачки капитализам последњих времена, него су криви мигранти, које је тај исти капитализам покренуо да мигрирају.

Ранија десница често је једноставно порицала климатске промене. Нова струја понекад прихвата да је природа угрожена, али из тога извлачи „бункерски“ закључак: нашу земљу, воду и храну треба чувати за наше људе. Шпански Vox, на пример, говори о „правој екологији“ која штити национални пејзаж, док се противи великом делу климатске политике ЕУ. У Румунији и другим земљама слично се спајају аграрна носталгија, традиционална породица и антиглобализам.

Ту се јавља и пронатализам. Страх од ниског наталитета белих или хришћанских популација повезује се са страхом од имиграције. Технолошки милијардери, конзервативни тинк-тенкови и „tradwife“ инфлуенсери говоре о демографском колапсу: брига о наталитету може бити легитимна демографска тема, али постаје другачија када се деца третирају као средство расне или цивилизацијске конкуренције. У том оквиру женско тело постаје ресурс националног опстанка.

 

СНАБДЕВАЊЕ БУНКЕРА

 

Наоми Клајн и Астра Тејлор се ослањају на појам „фосилног фашизма“ и рад Каре Дагет да би показале да климатска нестабилност може оживети класичну логику Lebensraum-а: ако ресурса има све мање, моћна група тражи више простора, минерала и земље, а не праведнију расподелу. Зато у поглављу разматрају америчко интересовање за Гренланд, ретке минерале, контролу ланаца снабдевања и стратешке резерве. Национални бункер није довољно само оградити – он мора бити и снабдевен, што често значи „екстракцију“ ресурса из других делова света.

Ово доводи до критике центристичких партија које, у страху да не изгубе бираче, преузимају језик радикалне деснице о „инвазији“: ако и умерени политичари кажу да је мигрант централна претња, бирач може закључити да је најдоследније гласати за онога ко нуди најоштрију меру. Алтернатива би била враћање разговора на материјалне услове који стварају несигурност – становање, плате, јавне услуге и климатску адаптацију. Од тога, наравно, неће бити ништа.

Током нуклеарне панике америчка влада је делила милионе упутстава за приватна склоништа. Ипак, само мали део становништва је заиста изградио бункере. Популарне расправе о томе да ли треба оружјем одбранити своје склониште од комшије  – сатирично описане као „наоружај се против ближњег“ – изазивале су дубоку моралну нелагоду: индивидуални сурвивалистички инстинкт није једина „природна“ реакција на катастрофу. Људи често схватају да сопствено спасење нема смисла ако подразумева да сви око њих буду препуштени смрти.

У климатским катастрофама, као и у отпору депортацијама, обични људи формирају мреже узајамне помоћи које прелазе идеолошке и етничке границе. Ако људи у кризи спонтано деле моторне тестере, храну, превоз и информације, онда постоји политичка основа за државу која ће постати социјална, а не „бункерска“.

 

ВИРАЛНИ ФАШИЗАМ И ТЕХНО – НАДЗИРАЊЕ

 

Живимо у свету медијских личности које могу да произведу политички догађај тако што ће пронаћи или конструисати причу довољно шокантну да постане вирална. У таквом систему истина је само један од фактора, и то мање битан – много важније је да видео изазове бес, страх или гађење. Што је тврдња екстремнија, то има већи потенцијал да се прошири.

Таква је била прича о Хаићанима у Спрингфилду у Охају, када су се појавиле тврдње да мигранти једу кућне љубимце. Када политичари и велике платформе преузму такву причу, она престаје да буде само интернет гласина. Постаје материјална сила: школе добијају претње, породице се плаше, локални службеници троше време на смиривање панике.

После 11. септембра 2001. системи масовног прикупљања података, некада сматрани екстремним, постепено су нормализовани. Програм Total Information Awareness је формално угашен због критика, али се сама логика наставила у приватном сектору: праћење локације, куповних навика, комуникације и лица постало је део уобичајене дигиталне економије. Када држава пожели да масовно идентификује мигранте или друге циљане групе, више не мора све да гради сама. Може да купи приступ постојећем приватном систему података.

Palantir, биометријске компаније, платформе, приватни затвори, логистичке фирме и произвођачи дронова тако постају делови истог ланца вредности. Један актер прикупља податке, други их анализира, трећи пружа простор за притвор, а четврти омогући транспорт. Ауторке то називају „Армагедонским индустријским комплексом“ да би нагласиле да се на политици трајне кризе може стабилно зарађивати. Ако су миграција, рат и друштвени немир дугорочни, онда је ту права шанса за зараду.

У том систему се брише стара граница између идеолога и инвеститора. Џеј Ди Венс је пре политичке каријере радио са „ризичним капиталом“ и улагао у медијске и технолошке пројекте, укључујући платформе које су постале уточиште десничара. Питер Тил је истовремено политички донатор, идеолог и технолошки инвеститор. Маск управља платформом, AI компанијом, свемирском инфраструктуром и великим државним уговорима: то је нови облик олигархијске елите у којој се медијска, економска и политичка моћ међусобно појачавају.

 

ПУКОТИНЕ У НАРАТИВУ

 

Ипак, није све идеално. Крајња десница није једна идеолошки дисциплинована организација. Њени актери се такмиче за публику, новац и статус, а платформа их награђује управо када нападају једни друге. Сукоби између Бена Шапира, Стива Бенона, Кендис Овенс, Такера Карлсона, Ника Фуентеса и других личности око Израела, антисемитизма, ратова и „естаблишмента“ показују да заједнички непријатељ не уклања дубоке противречности.

Јавља се и проблем између политичара који желе „масовну патриотску коалицију“ и отворених белих супрематиста који се више не плаше нацистичке симболике. Покушаји да се Хитлерова естетика представи као иронична, „edgy“ интернет провокација су опасни јер постепено скидају стигму са идеја које су после 1945. биле јавно неприхватљиве. Али истовремено та радикализација одбија део конзервативаца и хришћанских верника који не желе да буду повезани са отвореним расизмом и антијеврејском мржњом.

Слична пукотина појављује се у „tradwife“ и мушко-супрематистичком интернет свету. Платформе су створиле огромно тржиште за садржај који романтизује строге полне улоге, женску послушност и мушку доминацију.

Паралелно су глобално популарни инфлуенсери попут Ендруа Тејта, који мушку несигурност претварају у комерцијални производ. Али жене унутар конзервативних кругова све чешће сведоче о сексуалном узнемиравању, финансијској експлоатацији и цинизму иза идеолошког маркетинга.

Постоји и отпор Трамповој политици депортације: такав је био отпор ICE операцијама у Минесоти. Људи су пратили кретање федералних агената, упозоравали комшије и пратили њихову децу до школе. Уместо очекиваног сценарија у којем јавност аплаудира спектаклу силе, бројне акције стварају симпатије према онима који су на мети. Када репресија постане физички видљива у комшилуку, јер када маскирани агенти разваљују врата или хапсе познатог комшију, апстрактна реч „депортација“ добија другачије значење.

Клајнова и Тејлорова наводе речи становника Минесоте које указују на локалну етику: „Ми смо људи који једни другима изгурају ауто из снега.“ Комшијска солидарност полази од свакодневне навике узајамног помагања.

Савезна држава Минесота се трудила да направи низ потеза који помажу људима у социјалном смислу, јер солидарност није само морална проповед. Она је лакша када људи имају институционално искуство универзалних добара.

 

ПОВРАТАК САМЕ СТВАРНОСТИ

 

Ако обећана депортација не снизи кирију, а дата-центар повећа рачун за струју, људи ће почети да мисле. Ако Трампове царине подигну цену робе, а Трампов рат не донесе безбедност, народ може почети да разликује спектакл од својих интереса. Слабост „армагедонаског капитализма“ је у томе што профитира од проблема које не решава, па временом може постати очигледно да је криза његов производ, а не само његово оправдање.

Кључни „контрапојам“ читаве књиге јесте „овдашњица“, „hereness“. Уместо политике „бункерисања“, ауторке заговарају политику остајања у заједничком свету. Љубав није сентименталност – она је јавна обавеза: треба чувати институције које омогућавају заједнички живот, штитити воду и земљу, развијати јавне услуге и не прихватати логику по којој се у кризи прво жртвују они који имају најмање моћи.

Проблем није само у појединачним вођама, него у концентрацији новца, информационе инфраструктуре и оружане силе. Ако неколико људи може да контролише интернетске платформе које обликују јавни говор, компаније које граде системе надзора, огромне приватне фондове и приступ државним ресурсима које контролише власт, онда се политичка одговорност све лакше замењује осећањем некажњивости. Зато се борба за „живи свет“, како је књига назива, мора водити истовремено против ауторитаризма, економске олигархије и еколошког разарања. Ауторке желе да покажу да је супротност бункеру мрежа узајамне бриге која омогућава да се кроз стварне кризе пролази заједно.

 

МОГУЋНОСТИ ОТПОРА

 

Основна идеја Наоми Клајн и Астре Тејлор је једноставна: уместо маштања о чистом простору без проблема ( Марсу, приватном граду или етнички хомогеној држави) политика треба да почне питањем како да останемо и живимо заједно тамо где јесмо. То подразумева одбрану места од приватизације, загађења, расељавања и ауторитарног насиља.

Тако су у Венецији грађани протестовали због планираног венчања Џефа Безоса. За многе учеснике проблем није био лични живот милијардера, већ чињеница да град који је већ годинама изложен масовном туризму и истискивању својих становника може постати приватна сценографија за ултрабогате. Активисти су скренули медијску пажњу са гламурозног догађаја на питање коме град припада: људи су бранили право да Венеција остане жив град, а не луксузни декор.

Безос је симболички важан и због свемирског пројекта Blue Origin. Ауторке повезују приватизацију града са приватизацијом космоса: у оба случаја огромно богатство купује право на посебан излаз. Насупрот томе стоји искуство Вилијама Шатнера, који је после кратког лета у свемир описао не тријумф освајања, већ тугу због крхкости Земље. Уместо да у црнини космоса пронађе узвишени нови дом, он је лепоту препознао као наше заједништво на планети Земљи.

Када се планета посматра само као скуп ресурса или као привремена платформа пре „мултипланетарне“ будућности, губи се способност да се вредност живог света види независно од профита. Књижевница Џојс Керол Оутс је у једној полемици са Илоном Маском набрајала обична задовољства ( природу, књиге, музику, свакодневни живот ) као ствари које технолошка фантазија често превиђа. Политички проблем није љубав према ракети или иновацији, већ губитак осећаја да је наша Земља нешто незаменљиво.

 

ОДНОСИ БЕЗ ТЕЛА И „ОВДАШЊИЦА“

 

Платформе обећавају све више односа без физичког присуства: виртуелне просторе, AI сапутнике, синтетичке личности и персонализоване светове. То може бити корисно и ослобађајуће у многим ситуацијама, али човек губи упориште у заједничкој стварности. Разговори са четботовима могу да појачају параноичне или грандоманске идеје корисника, а Карен Хао пише о психолошким последицама интензивне употребе система који непрестано велича саговорника.

Хана Арент је већ говорила о губитку осећаја да припадамо заједничком свету са другима. Она је и тоталитаризам повезивала са усамљеношћу и распадом заједничких институција. Данашњи човек може бити непрестано повезан, а ипак друштвено изолован, окружен садржајем који потврђује само његову причу. Радикална десница затим нуди објашњење усамљености ( мигранте, рецимо ) и обећава повратак изгубљеној заједници.

„Овдашњица“ покушава да реши исти проблем супротним путем. Уместо да тражи непријатеља који нас је наводно лишио припадања, она гради конкретне односе: синдикат, скупштину станара, локалну групу за заштиту реке, школски савет, религиозну мрежу помоћи, а глобални покрет против дата-центара је пример како различита питања могу да се повежу. У Шпанији активисти користе слоган „Твој „клауд“ исушује моју реку“, чиме невидљиву дигиталну услугу враћају на питање водоснабдевања.

Људи могу почети од врло различитих разлога ( један брани воду, други радна места, трећи земљу), а током заједничке борбе откривају везу између проблема. Таква коалиција је супротност интернет политици која најпре тражи потпуно слагање па тек онда заједничку акцију.

 

АХИЛ МБЕМБЕ

 

Клајнова и Тејлорова идеју „овдашњице“ повезују са Ахилом Мбембеом и његовим позивом на „поправљање света као трајну делатност“. Мбембе је стекао глобалну препознатљивост својим дубоким анализама колонијализма, расе, моћи и савремених глобалних сукоба. Његов најутицајнији теоријски допринос је појам некрополитика (necropolitics). Овај концепт дефинише као моћ суверене државе или глобалних структура да одлучују о томе ко ће живети, а ко мора умрети, што представља савремени и много суровији облик биополитике Мишела Фукоа.

Власт постаје некрополитичка онда када не само да управља животом већ активно распоређује изложеност смрти. Да би то било могуће, људи се деле на оне чији живот заслужује заштиту и оне који могу бити жртвовани – стварају се непријатељи, изузеци и простори у којима нормална правила слабе.

Историјски, Мбембе такву логику препознаје у ропству, на плантажи, у колонији и у апартхејду, а у савременом добу у опсади, окупацији, инфраструктурном рату и деловању ратних машина. Најважније је што некромоћ не мора увек непосредно да убије. Она може да контролише услове под којима је живот могућ и тако читаве групе доведе у стање трајне рањивости. Због тога Мбембе сматра да се савремена политика не може разумети само кроз право, институције и управљање становништвом. Потребно је анализирати и расподелу смрти: ко је заштићен, ко изложен, ко је проглашен непријатељем и ко је гурнут у „свет смрти“.

Мбембеова формула одлучне борбе за нормалност одбацује и технолошки ресет и апокалиптичко чекање. Свет није једном заувек поправљив. У том смислу политика више личи на бригу него на освајање.

 

ПОВЕЗАНОСТ

 

Ауторке проналазе сродан језик у фрањевачкој екологији, где се природа не третира као спољни ресурс већ као мрежа сродства. Такође се осврћу на домородачке космологије које земљу схватају релационо, као нешто чему припадамо, а не нешто што поседујемо: људска слобода не може бити трајно изграђена на уништењу услова живота.

Као социјалистички и антифашистички покрет у Источној Европи, јеврејски Бунд је инсистирао да Јевреји имају право на безбедност и културни живот тамо где већ живе, уместо да антисемитизам решавају само одласком у националну државу. Doikayt – „овдашњица“ – значио је борбу за права у конкретном месту.

Разлика је у критеријуму припадања. Ако место припада само онима са „правом“ крвљу и прецима, онда љубав према месту постаје искључива. Ако припада свима који у њему живе, раде, брину о другима и прихватају узајамне обавезе, онда може бити основа демократске солидарности.

Пример те друге укорењености ауторке налазе у Минеаполису, где домородачке заједнице организују патроле и центре за помоћ током криза и полицијских или имиграционих операција. Pow Wow Grounds и друге локалне институције могу за неколико сати постати чворишта за храну, информације и заштиту. То је „преперизам“ другачије врсте: не припрема једне породице да преживи против свих, већ припрема мреже да нико не буде остављен сам.

Политичка подела често успева тамо где људи имају затворене фабрике, недоступно здравство, високе кирије, лош превоз. Позив на толеранцију није довољан ако се не реше ти услови. Зато „овдашњица“ мора бити економска политика, а не само етика: јавни превоз, становање, школа, здравство, зелена индустрија и стабилан рад стварају могућност да се сусед не доживљава као конкурент за остатке после гозбе „епстиновске“ олигархије.

То је повратак Мартину Лутеру Кингу: није довољно говорити о небеском Новом Јерусалиму – морају се мењати Њујорк, Атланта и сва конкретна места неправде. Ту се религијска и секуларна линија књиге поново спајају. Политика „остајања овде“ није против наде у трансценденцију, већ против употребе трансценденције као изговора да се стварни свет напусти.

 

ЗОХРАН МАМДАНИ И АНТИТЕЗА ФАШИЗМУ

 

Кампања Зохрана Мамданија за место градоначелника Њујорка је, по Наоми Клајн и Астри Тејлор, пример позитивног модела.

Ауторке почињу од искуства избора 2024, када су делови радничких и мањинских квартова Њујорка померили гласове ка Доналду Трампу или нису изашли на изборе. Уместо да те бираче отпишу као непоправљиво реакционарне, активисти око Мамданија су обилазили Квинс и Бронкс и питали их шта их је мотивисало. Одговори често били много прозаичнији од великих идеолошких објашњења: кирије су превисоке, храна је скупа, ратови изгледају бескрајно, а политичари их не слушају. Неки су имали и антиимигрантске или конзервативне ставове, али кампања није полазила од претпоставке да један став исцрпљује читав политички идентитет човека.

Масовна политика не може да се гради само са људима који су већ усвојили читав пакет исправних ставова. Ако организатор захтева потпуну идеолошку чистоту пре разговора, остаје у малој субкултури. Ако, напротив, игнорише расизам, исламофобију или ксенофобију ради тренутних гласова, онда издаје сопствена начела. Потребан је трећи пут: сарадња око универзалних материјалних интереса уз јасну одбрану једнаких права.

Мамданијев програм управо покушава да материјализује припадање заједници. Бесплатни аутобуси, универзална брига о деци, замрзавање неких кирија и јефтиније намирнице нису само економске мере – оне шаљу поруку да град треба да омогући људима да остану. У скупом глобализованом граду, „остати“ постаје класно питање. Ако наставници, медицински радници, достављачи и млади људи не могу да плате стан, град се постепено претвара у простор богатих и привремених радника који их услужују.

Милијардери често прете да ће напустити Њујорк ако порези порасту или ако победи кандидат ког не подржавају. У медијима се појављују приче о „Mamdani migration“, наводном бекству капитала. За ауторке је та претња савремена верзија „штрајка капиталиста“: моћници покушавају да демократској већини покажу да су одређене политике немогуће јер ће новац једноставно отићи. То је, у малом, иста логика као бункер: најмоћнији задржавају право излаза, док остали морају да живе са последицама.

Кампања је зато инсистирала на љубави према граду као политичком осећању. Мамдани је Њујорк представљао не као апстрактну „светску метрополу“, већ као конкретну мрежу људи који се разликују по језику, храни, религији и пореклу, а ипак деле метро, улице, школе и кирије. У инаугурационом говору формулисао је идеју да су најважније речи које описују ту разноврсност једноставно: „Њујорчани“. Ауторке у томе виде директну супротност фашистичкој политици која стално сужава круг „правих“ припадника.

 

ПРИТОКЕ ВЕЛИКЕ РЕКЕ

 

Води се дуга и упорна борба.

Occupy Wall Street, покрети станара, Black Lives Matter, Standing Rock, кампање Бернија Сандерса и радничко организовање нису третирани као изоловани, пропали тренуци, већ као притоке једне широке реке. Наоми Клајн и Астра Тејлор се ослањају на Винсента Хардинга, историчара покрета за грађанска права, који је америчку демократију описивао као реку сачињену од притока многих борби.

За ауторке је важан и начин организовања. Демократски социјалисти Америке и њихове кампање не нуде само састанке о политици, већ фудбал, дружења, обиласке, културне догађаје и волонтерске акције. То може изгледати споредно, али има централну улогу. Ако се радикализација деснице често дешава у усамљеном дигиталном окружењу, онда антиауторитарна политика мора створити физичка места где људи стичу пријатеље и осећај да су потребни. Организација мора бити и друштвена инфраструктура.

Постоје тешка питања која лако разбијају коалиције. Једно је полицијско насиље. Уместо једноставног слогана који може бити различито схваћен, кампања Зохрана говори о Департману за безбедност заједнице који би део криза менталног здравља и бескућништва изместио из искључиве надлежности полиције. Друго је Палестина. Мамдани је отворено критиковао израелску политику, а истовремено инсистирао на борби против антијеврејске пропаганде. Зато постоји група Jews for Zohran. Људска права су за све: ако се злочин једног савезника оправдава зато што је „наш“, а злочин непријатеља апсолутизује, онда се правни поредак претвара у племенски инструмент.

 

ПРИМЕРИ ОТПОРА

 

Ту је и снажан отпор богатих донатора, инвеститора и дела технолошке деснице Мамданијевој кандидатури. Неке јавне личности говориле су о селидби, друге су финансирале противничке кампање, а Трампови савезници су оспоравали његову припадност Америци и помињали питање држављанства. Тако се брзо економски спор може етнизовати: муслимански имигрант који предлаже опорезивање капиталистичких моћника богатима постаје представљен не само као политички противник, већ као страно тело.

После изборне победе, ауторке описују инаугурациону прославу и улични карактер кампање као покушај да се градска власт врати у свакодневни живот. Ипак, ауторке не тврде да један градоначелник може решити структурне проблеме глобалног капитала. Ипак, потребно је говорити о цени кирије и вртића без одрицања од заштите мањина, градити широку коалицију без скривања принципа и давати људима конкретан разлог да верују да демократија може да произведе материјално добро.

Ауторке помињу нове леве и зелене покрете у Немачкој и Великој Британији, као и политику Клаудије Шејнбаум у Мексику, где се климатска и индустријска политика повезује са социјалним програмима, платама и јавним услугама. Такође се враћају Франклину Рузвелту и New Deal-у: један од историјских начина сузбијања фашистичког искушења био је показати да демократска држава може запослити, нахранити и осигурати људе.

Антифашистичка политика мора бити више од одбране институционалних процедура и моралне осуде екстремизма. Људи морају имати разлог да желе да остану у демократском свету. Ако демократија значи само формално право гласа уз стално погоршање становања, рада и јавних услуга, онда ће обећање „разбијања система“ остати привлачно. Овдашњост покушава да демократску припадност учини материјалном.

 

ОПАСНОСТИ НА ПУТУ

 

Ауторке подсећају на нуклеарну претњу и Опенхајмерову генерацију како би подсетиле да проблем никада није био само у томе да ли ће један „луди човек“ притиснути дугме. Нуклеарни систем је опасан и када њиме управљају рационални људи, јер сама структура одвраћања, тајности, аутоматизације и трке у наоружању ствара ризик катастрофалне грешке. Тај увид ауторке проширују на технолошку и економску моћ.

Симболичан пример је увођење AI модела и аналитичких система у Пентагон. Када алгоритми помажу у идентификацији циљева, анализи обавештајних података или симулацији ескалације, приватне платформе постају део архитектуре рата. Ауторке не тврде да AI аутономно одлучује о нуклеарном удару, али упозоравају на тенденцију да се све више корака препусти непрозирним системима чију логику ни оператори не могу увек у потпуности да објасне. У систему у коме секунде одлучују, а грешка може бити неповратна, „брзина“ није нужно врлина.

Зато предлажу „нови покрет за разоружање“. Појам треба схватити шире од нуклеарног оружја. Оне желе да се разоружају концентрације моћи које омогућавају појединцима и корпорацијама да доносе одлуке планетарног домета без одговарајуће демократске контроле. То обухвата нуклеарне арсенале, али и монопол над подацима, платформама, AI инфраструктуром и огромним приватним богатством. Заједнички именитељ је способност да се ризик пребаци на све, док се корист приватизује.

 

КРОЋЕЊЕ ТЕХНОМАНИЈАКА

 

Пошто су највеће технолошке компаније изграђене уз огромну помоћ јавног истраживања, инфраструктуре, универзитета и државних уговора, ауторке сматрају да јавност има право да поставља услове. Дата-центар који добија субвенцију може бити обавезан на обновљиву енергију, заштиту локалних вода и прозирност у раду. AI системи који се користе у осетљивим областима могу бити подвргнути независном тестирању, радноправним стандардима и праву на жалбу, уз заштиту приватности грађана. Модели чије одлуке не могу бити објашњене не би смели да имају неограничену власт над запошљавањем, социјалним правима, миграцијом или употребом силе.

Ауторке позитивно помињу делове европског AI Act-а као почетак покушаја да се различити ризици регулишу различитим правилима. Истовремено сматрају да је регулација недовољна ако највеће компаније задрже готово неограничену тржишну моћ. Зато се враћају антимонополској политици: раздвајању функција, спречавању вертикалне интеграције, али и стварању јавних или отворених алтернатива. Идеја није да држава замени приватни монопол државним монополом, већ да нико нема инфраструктурну позицију из које може диктирати услове целој економији.

 

ОПОРЕЗОВАТИ МИЛИЈАРДЕРЕ, СПРЕЧИТИ НЕКАЖЊИВОСТ

 

Наоми Клајн и Астра Тејлор разматрају предлоге Бернија Сандерса и Ро Кане за порез на богатство милијардера и процене да би релативно мали проценат на огромне имовине могао прикупити милијарде долара. Ауторке подсећају и на Рузвелтов ратни предлог горње границе прихода. Њихов аргумент није да је богатство само по себи злочин, већ да екстремна концентрација новца постаје концентрација политичке моћи: омогућава куповину медија, финансирање изборних кампања, лобирање, правне битке и приватну инфраструктуру излаза.

У прилог томе позивају се на Маријану Мацукато и историју јавног финансирања иновација. Интернет, GPS, полупроводници, фармацеутска истраживања и бројне друге технологије нису настале у изолованој гаражи приватног предузетника, већ из мешавине јавног новца и приватне комерцијализације. Ако друштво социјализује рани ризик, а приватизује позни профит, онда добија најгору комбинацију: јавност плаћа за иновацију, а затим мора да моли њеног власника да се понаша одговорно.

Лажни „Божји људи“, политичари, олигарси и технолошки визионари који себе доживљавају као историјски изузетне ( и некажњиве изузетке )  почињу да говоре као да закон важи само за обичне људе. Ауторке наводе Трампову формулу „онај ко спасава своју земљу не крши никакав закон“ као квинтесенцију тог става. Ако лидер себе прогласи спасиоцем, онда се свака правна контрола може представити као саботажа против спасења.

Исту тенденцију виде у нападима на Уједињене нације, Међународни кривични суд и међународно право. Велике силе су, наравно, често кршиле међународне норме и пре доба савремене деснице. То је аргумент против селективне одговорности. Када либералне владе толеришу злочине сопствених савезника, оне стварају преседан који ће ауторитарни наследници користити још шире. Право које важи само за непријатеље није право способно да ограничи било чију моћ.

Ауторке указују на одлуку администрације Барака Обаме да после Бушове ере „гледа напред, а не уназад“ уместо да темељно процесуира мучење и злоупотребе из доба америчког „рата против терора“. Сличну логику виде у  некажњавању бизнис – руководилаца после финансијске кризе 2008. и у ограниченој одговорности технолошких платформи за системске штете. Ако олигархијске елите науче да из највећих криза излазе богатије и без казне, онда ризик постаје рационална стратегија.

 

ГДЕ СМО?

 

Исто важи и у супротном политичком смеру. Клајнова и Тејлорова позитивно истичу примере где су институције процесуирале покушаје подривања демократског поретка, као у случају Жаира Болсонара, али наглашавају да правна одговорност не сме бити средство партијске освете. Она мора бити универзална, процедурална и заснована на доказима. Управо зато је независност судова важнија од жеље да „наш“ табор једноставно победи.

Човечанство је створило алате чији домет далеко превазилази институције које их контролишу. Једна компанија може да утиче на комуникацију милијарди људи, а један власник може да промени правила платформе преко ноћи. И неколико фирми може да одлучи где ће се изградити дата-центри који троше енергију читавих градова.  „Свемоћна“ држава може да уништи читаве градове нуклеарним оружјем.

Нови покрет за разоружање зато није  кампања него принцип: смањити могућност било ког актера да сам произведе неповратну штету. То подразумева контролу наоружања, антимонополску политику, пореску прерасподелу, јачање јавних служби, заштиту узбуњивача, међународно право и демократски надзор технологије.

Нико не сме бити некажњив.

 

КАКО РЕШАВАТИ ЗАГОНЕТКУ НЕСТАБИЛНОГ СВЕТА?

 

Сви имамо реалан доживљај да се свет налази у серији огромних криза. Те кризе не могу или не треба да буду решене универзалистички.

Не сме се створити категорија изабраних који ће бити заштићени вером, новцем, држављанством, расом или технологијом. Не сме да постоји инфраструктура која омогућава сортирање: границе, базе података, биометрија, приватна безбедност, дата-центри, оружје и платформе су страшно оруже. Мора бити поражена идеологија некажњивости која каже да су нормална правила сувише спора за „историјску мисију“.

Религијски бункер обећава спасење ван Земље, а технолошки бункер обећава да ће богатство и иновација превазићи ограничења тела, планете и демократије. Ту је и државни бункер обећава сигурност затварањем границе и избацивањем оних који су означени као претња. Сва три облика имају дубоке унутрашње разлике, али имају заједничку спремност да прихвате свет у коме неће сви бити спасени.

Најопаснија је веза између апокалиптике и политичке економије. Апокалиптичко очекивање може бити профитабилно. Приватни затвори зарађују од масовног притварања, а безбедносне компаније од границе.  Инвеститори живе од реконструкције после катастрофе, а „Палантир“ од праћења људи. Што је свет нестабилнији, више се продају надзор, осигурање, оружје и приватни излаз.

Харизматични лидери јесу важни, али би њихова моћ била мања без институционалне инфраструктуре која награђује екстреме. Алгоритам који те ставља у центар пажње, порески систем који омогућава акумулацију милијарди, изборни систем зависан од великих донатора и приватизована војна технологија заједно стварају услове у којима појединачна некажњивост постаје структурна.

Нема предаје! Радник који је гласао за антиимигрантског кандидата може се успротивити дата-центру који му подиже рачун. Конзервативни хришћанин може одбацити расизам. Локална заједница може бранити мигранта кога познаје иако подржава строжу границу у апстрактном смислу. Технолошки радници могу одбити пројекат своје компаније.

Најдубља супротност није између оптимизма и песимизма, већ између два начина преживљавања. Први је селективан: унапред претпоставља да ће неки људи бити жртвовани и улаже у одвајање изабраних од осталих. Други је солидаристички: прихвата да кризе долазе, али улаже у институције које повећавају шансу да што више људи прође кроз њих. Бункер и мрежа су две архитектуре страха.

 

ЖИВИ СВЕТ И АПОКАЛИПСА

 

„Живи свет“ није само екологија у ужем смислу. Он обухвата људска тела, културе, животиње, реке, рад, градове и демократске институције, све оно што не може бити у потпуности претворено у синтетички модел или приватни посед.  Аутори не позивају на одбацивање технологије, граница или религије као таквих. Она критикује тренутак у којем те сфере постану машине за селектовање које одређују чији живот има вредност.

Можда је најснажнија идеја да апокалипса није само будући догађај. За људе у рату, пожару, поплави или сиромаштву, „крај света“ може већ бити локална стварност. Када привилеговани говоре о далекој будућој катастрофи, лако је превидети да други већ живе у рушевинама. Политика која жели да буде супротност „фашизму последњих времена“ зато мора да почне од садашњих крајева света – да смањује патњу која већ постоји, уместо да је користи као позадину за будући рај.

Волети свет значи одбити идеју да је он већ изгубљен, не препустити воду, ваздух, град или комшију зато што неко нуди паре. И значи ограничити моћ оних који могу да убрзају катастрофу, ма колико своју мисију представљали као технолошки напредак, национални препород или Божанску вољу.

У том смислу, Наоми Клајн и Астра Тејлор завршавају књигу не обећањем да ће све бити добро, него захтевом да се будућност поново јави као политички отворена. Сат судњег дана је метафора опасности, али казаљке нису природни феномен: померају их људске одлуке. Ако су кризе произведене политички, бар део њих може бити политички ублажен. То је скромнија нада од утопије после Армагедона, али је одговорнија.

 

ХРИШЋАНСКИ ЕПИЛОГ ( ПИСАНО 2012. ГОДИНЕ )

 

Ако је Трећи светски рат неминовност (а капитализам је, ушавши у терминалну кризу, себе осудио на такав исход), онда морамо наћи како његове узроке и могуће правце развоја, тако и идеолошку основу за апокалиптично лудило. А та основа постоји, и зове се „Извештај са Гвоздене планине“. За тај документ ретко ко да је и чуо. Рађен је 1963. године за потребе америчке владе, а у јавност је „процурео“ 1966. године. Наиме, у доба жестоких криза хладног рата, власт САД су, од својих стручњака за друштвене науке, наручили једну студију о могућностима за настанак и очување трајног светског мира. Штампа је тврдила да је екипа научника који су извештај радили исти писала у једном нуклеарном склоништу за пословну америчку елиту, које се налазило у близини града Хадсона у држави Њујорк. Име склоништа је било „Гвоздена планина“.

Истраживање је трајало и трајало; известиоци су закључили не само да је трајан мир немогућ, него и непотребан. Зашто? Зато што, по петнаесторици научника који су извештај радили, „рат испуњава одређене функције неопходне за стабилност нашег друштва и, док се не развију други начини испуњавања тих функција, систем рата се мора одржати, а његова ефикасност унапредити“. Извештај са Гвоздене планине почиње анализом традиционалних разлога за рат и ратовање: “1. да се држава одбрани од напада друге државе или да се такав напад спречи; 2. да се одбрани и унапреди национални интерес; 3. да се одржи и увећа војни потенцијал“. Али, то су таквозване видљиве функције рата. Постоје и оне друге, невидљиве, које су много битније (како је рекао један од глобалистичких идеолога – ратови се не воде да би се победило, него да би се створили предуслови; пре свега, економски). У Извештају је писало: “Рат је, како у древним, тако и у савремним друштвима, омогућавао систем стабилизације и контроле државних економија. Још није испробан ниједан алтернативни метод контроле који би у савременој, сложеној економији дао приближне резултате у домену ефикасности.“

Да би се народи држали под контролом, претња ратом је такође веома ефикасна:“Могућност избијања рата доноси осећај без кога ниједна власт не би дуго задржала свој положај. (…) Рат омогућава антидруштвеним елементима да нађу прихватљиву улогу у структури друштва.(…) Регрутација се увек може одбранити као једно од најбољих средстава контроле. Ниво броја регрутних позива тежи да прати главне стопе незапослености. Људи уништавају сувишне чланове своје врсте путем организованих ратова. Рат је главна мотивациона снага за развој науке“. Дакле, иако је све почело као студија о миру, завршило се закључком да је рат неопходан модерним друштвима.

Изучаваоци Извештаја тврдили су да га је урадио један од најважнијих америчких „трустова мозгова“, тзв. Хадсонов институт, који је само 1968. године примио 1,36 милиона долара (од Службе цивлине одбране САД, Службе Секретаријата одбране, Војне службе САД, као и иностраних влада.)

Дакле, Орвелова тврдња, приписана тоталитарном систему у роману „1984“, да је РАТ ИСТО ШТО И МИР, није била нимало случајна. Орвел је знао о чему говори, много пре Извештаја са Гвоздене планине. И онда нам постаје јасно да мира у свету неће, нити може бити – све док глобалистичка елита не успостави потпуни надзор над светом претвореним у мравињак. Зато су све њихове приче о миру лаж. Рат је једино што познају и признају. И зато се не треба заваравати. Спремајмо се, духовно и морално, за доба које долази, још једно доба крвавих ратова изазваних људском похлепом, и, у крајњој линији, отпадањем од Бога и Његове воље. Православним хришћанима, на жалост, нема ко од вишег клера да објасни шта се дешава, нити да их припреми за долазеће догађаје. Али, ми знамо, из Предања Цркве, шта се спрема: Свети Оци су говорили да ће појави антихриста претходити велики рат, где ће милиони људи изгинути, и кад сви буду уморни од ужаса, завапиће за миром. Тада ће се појавити лажни месија, који ће им, после свега, понудити мир – под условом да му се поклоне.

Али, ми смо хришћани, и клањамо се Христу. То нека се зна.