Раде Р. Лаловић: ХИЛАНДАР КАО ИНСПИРАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ
Хиландар (Фото: Sputnik/ Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC)
За историју једног народа и његову свијест о идентитету и трајању на одређеном простору осим општих историјских чињеница веома је важна и његова културна историја, а у оквиру ње једно од најзначајнијих мјеста је и поетска историја која често памти више од оне реалне, опште историје. Та поетска историја је веома значајна у памћењу српског народа ито у два вида, у виду епске поезије, народне епске пјесме, а онда и у виду лирске поезије за коју су пјесници налазили инспирацију не само у историјским личностима и догађајима, него и у вјеровању, народним обичајима и свакако у црквеној и сакралној архитектури.
Када је ријеч о црквеној архитектури као свједоку времена током задњих преко 850 година она није само материјални свједок нашег духовног трајања у времену и простору, она је и веома важна инспирација наших лирских пјесника. Ми смо бавећи се поезијом инспирисаном нашом вјером и нашим манастирима сачинили и објавили неколико аналитичких прегледа такве поезије (Манастир Студеница као поетски мотив, Манастир Острог у поетском молитвословљу, Пет пјесама о милешевском Бијелом анђелу, Манастир Љубостиња у поезији Верољуба Вукашиновића и Путокази нашег трајања у сонетима Српске цркве и манастири Мирка Королије), након чега нам се као логична наметнула и тема Хиландар као инспирација у савременој српској поезији.
Манастир Хиландар је подигнут на Светој Гори 1198. године непосредно након манастира Студеница, а подигли су га Свети Сава и Свети Симеун и посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У Хиландару се налази посебно важна светиња, а то је икона Богородице Тројеручице коју је Свети Сава, по Божјој промисли, добио у лаври Светог Саве Освећеног у Светој Земљи и донио је у Хиландар. Вјеровање каже да је то била икона пред којом се молио Свети Јован Дамаскин након што му је била одсјечена рука, па је чудесном моћи те иконе Дамаскинова рука исцијељена и он је наредио да се искује сребрна трећа рука која је укомпонована и уграђена у икону Богородице те се она од тада јасно препознаје као Богородица Тројеручица.
Ако је Студеница, а јесте, мајка свих српских цркава и манастира, онда је Хиландар главни ослонац и парадигма српске православне вјере па онда није случајно што пјесник Момир Војводић у пјесми У Хиландар Срби стати могу каже Хиландар је Студенице Кубе: // Њим се земља и небеса љубе тиме указујући на наш небоземни и вјечни знак трајања у времену и у простору.
Највише пјесама о манастиру Хиландар смо пронашли у антологијском избору молитвене поезије Пред дверима коју је приредио Верољуб Вукашиновић, а која се појавила у издању куће Легенда у Чачку 2005. године, а остале пјесме смо прикупили из различитих извора.
Све прикупљене пјесме се могу подијелити у двије групе и то оне које су инспирисане Хиландаром као манастиром тим светим молитвеним мјестом на Светој Гори (Иван В. Лалић, Византија VIII или Хиландар; Матеја Матејић, Хиландарска молитва; Верољуб Вукашиновић, Запис у Хиландару, Путовање у Хиландар; Вања Димитријевић, Хиландар, У Хиландару; Немања Зивлак, Хиландар; Лука Луне Јовић, Хиландар; Душан Комазец, Хиландар; Будимир Дубак, Хиландар (1189 – 99); Крстивоје Илић, Хиландарска елегија; Епископ Фотије, Хиландар) и оне чији је централни мотив Богородица Тројеручица Хиландарска (Вукашин Костић, Четрдесет молитава Тројеручици Хиландарској; Љубомир Симовић, Десет обраћања Тројеручици Хиландарској; Матија Бећковић, Богородица Тројеручица; Иван В. Лалић, Шапат Јована Дамаскина; Братислав Милановић, Молитва Богородици Тројеручици; Петар Пајић, Пред Тројеручицом; Ђорђе Николић, Молитва; Васко Попа; Хиландар; Зоран Милић, Молитва Путоводитељки Хиландарској; Раша Перић, Српска молитва Тројеручици; Адам Пуслоић, Богородици Тројеручној, Хиландарској; Ђорђо Сладоје, Далеко је Хиландар).
Ми ћемо се у овом краћем аналитичком прегледу осврнути само на поезију чији је основни мотив манастир Хиландар као свето молитвено мјесто на Светој Гори у нади да ћемо у посебном есеју покушати да аналитички, прегледно освијетлимо и пјесме чији је основни мотив Богородица Тројеручица Хиландарска.
Сам манастир Хиландар и Света Гора на којој му је Божјим предзнацима одређено мјесто за ововјековно и ванвремено трајање и као амбијенталне, и као духовне цјелине плијени пажњу свим пјесницима који се са том светом српском лавром први пут сретну. А то мјесто није случајно припало Србима да баш ту граде манастир. Оно је логосно везано за нашег првог архиепископа, за Светог Саву, јер га је он, Божјом промисли и благом молитвом измолио од византијског цара.
Ово свето и изабрано место спасења
Измолио је молитвом и Царском дозволом
Чак из Цариграда
Од византијског цара Алексија Трећег
Наш први просветитељ српски
Свети Сава
И отац му Свети Симеон Мироточац
(Будимир Дубак, Хиландар (1198 – 99)
Није то само мјесто спасења, него и мјесто општежића, тиховања и молитве.
На овом мјесту је општежиће између земље, мора и неба.
Насушна молитва и тиховање, капљица вина и мрва хљеба.
(Аћим Тодоровић, На Атосу)
За Аћима Тодоровића то је и …одежда Немањићка и краљевска златна круна. // Лоза благотворна и родна што ниче из гроба Светог Симеона. // Гдје душа трепери с вјером, као тисова грана над плавом водом. // И једино мјесто гдје се умире са вољом под небеским сводом.
Јединствен сусрет са Хиландаром као светим мјестом које спаја српску душу са византијском културом, ширином, љепотом и вјером доноси нам Иван В. Лалић у пјесми Византија VIII или Хиландар. А да би дошло до тог сусрета ваља знати да
Једини пут води кроз расцветане маслине,
Старије од понеког града или истине;
(Иван В. Лалић, Византија VIII или Хиландар)
да би кроз капију смисла, љубави и трајања ступили на свето мјесто, у лавру Хиландар у којој се након искрене молитве дешавају чуда не само пред иконом Богородице Тројеручице па се ваља за тај сусрет истински припремити.
Чудо је град са једном једином капијом
Где лозинку треба прећутати без погрешке,
Ући у добар час, и пун љубави
За видљиво: за камен, ћерпич, олово,
Куле, доксате, кубета,
(Иван В. Лалић, Византија VIII или Хиландар)
Пред очима пјесника и у његовој души између недохвата, невидљивог али присутног у молитвеној тишини ….се чуда потврђију
У неумитном простору видљивог, где стоји
Пурпурни плач на словима, и ветар растура
Игле ластавица по наборима ваздуха
Над Савиним пиргом
И маховина једе муњу, зараслу
У северни зид Хиландара, где у соби,
Увече, стакло моје петролејке има облик срца
И уз тај пламен пишем –
А пишем о ружи и брескви у дворишту,
о милосрдним очима у злату,
И мислим о Протомајстору љубави, нагнутом
Над савршени цртеж чуда
(Иван В. Лалић, Византија VIII или Хиландар)
Ту, у Хиландару, влада нека чудна радост, царују благост и тишина, а Вера, Љубав и Нада крај трпезе бдију.
Овде све дише тихотом. Мир – Божји свуда влада.
Овде свеодсуствује чак и најава злости.
Овде трпезу служе Вера, Љубав и Нада,
Расковник закључане Свесрпске мислености.
(Душан Комазец, Хиландар)
Ту, млади Растко сјединио се с небом, с звездама што трепере. // Примио „монашки образ“ и Светосавско име. Ту је и благословена лоза никла из гроба Светог Симеона, и Савин Бунар, и Богородичине очи које над манастиром бдију.
Комазец свој сусрет са Хиландаром завршава уз пој манастирских звона и уз упечатљиву слику кандила која вјечно горе.
Пој Светосавских звона ори се Светом гором!
Молитве непрестане жуборе као вали.
Мисао Богочиста руди са праскозором:
Наше је само оно што смо другима дали!
Столећа, као жрвањ воденички нас мељу,
па свака суза рода твори монашке боре..
Из „параклиса” хуји похвала Светитељу,
због којег, вечним пламом Кандила Вере горе!
(Душан Комазец, Хиландар)
За Верољуба Вукашиновића Хиландар је грађен душом и окађен миомирисом тамјана. Он је мјера непроцјењива и Божја кућа, ту је све и близу и далеко, ту је Савина тврда вјера, ту су вијекови у сноп сабрани, тамо нас у пристаништу чека и од гријеха брани Пресвета Богомати.
Овде је душом грађен
у хришћанска сванућа,
и молитвама кађен;
овде је Божја кућа.
Овде је строга мера
којом се мери глава;
овде је тврда вера
што је утврди Сава.
Овде клепало зове
и с литургије звона
да останемо довек
уз Светог Симеона.
Овде, близу далеко,
где жути лимун цвета,
за тебе моли се неко,
и за све људе света.
Овде, у сноп су збрани
векови људских влати,
са три их руке брани
Пресвета Богомати.
У свету страсти вриште
и кључа бездан греха –
овде је пристаниште,
овде је души стреха.
Овде се молим сада
под лозом чудотворном
да се умноже чада
и стада роду уморном.
(Верољуб Вукашиновић, Запис у Хиландару)
Зна Верољуб Вукашиновић, и то пјеснички снажно осјећа, да није довољно сазнање које је Иван В. Лалић путоказом означио да до Хиландара води Једини пут кроз расцветане маслине, него да се ваља у души припремити за такво ходочашће.
Ако желиш у Хиландар
пронађи своје унутрашње мора
оно ће те позвати
на путовање.
(…)
Заплови молитвено и смело,
птице и пчеле нека те воде
кроз православне воде.
(Верољуб Вукашиновић, Путовање у Хиландар)
И није то довољно. Пјесник путника савјетује да, баш онда када са рибарског бродића, као некада Ноје, угледа рајску обалу, пристане уз њу и искрца се па да побожно пољуби земљу, јер тада, каже Вукашиновић, Стигао си // у Хиландар.
Немања Зивлак пјесму Хиландар започиње снажном пјесничком сликом којом доминира звук манастирског звона и умирујући жубор вјечно присутне молитве Богу.
Звоно манастирско далеко се чује,
И тече молитва старе српске лавре;
То Господ благи мило православље,
У жежено злато као ковач кује.
(Немања Зивлак, Хиландар)
И све се то дешава на Светој Гори, Гдје се нико криво још заклео није и гдје је Свети Сава у славу Христа и Пресвете Дјеве обновио древни храм подижући баш ту наш Хиландар па је онда разумљива и пјесникова недвосмислена жеља
Моја душа хоће гдје је Сава Свети
Обновио темељ духовнога здања,
Чекајући ново Љето Ваведења
Уз славопој Христу и Пресветој Дјеви.
(Немања Зивлак, Хиландар)
У исповиједном тону, у завршном дијелу пјесме Зивлак се смјерно обраћа баш тој древној српској светињи којој хоће да цјелива Праг, сасуде, кивоте и иконе свете и коју доживљава као златну круну и престони храм.
Најсјајнија звијездо православног неба,
Окрјепљење тијело хоће с твог извора
Да захватим воде из Савиног бунара
И затражим мрву бескваснога хљеба.
Да ми се радосно осмијехне лице,
Кад у срећном часу дођем ти пред врата,
Најдивнија круно духовнога злата;
Хиландаре стони, српска престонице.
(Немања Зивлак, Хиландар)
Посебно занимљив пјеснички приступ манастиру Хиландар има Вања Димитријевић. Његове двије пјесме, Хиландар и У Хиландару чине једну нераскидиву цјелину која почива на пјесниковом сну, односно жељи да се осим у сну сусретне са Хиландаром и на јави. Он искрено жели да тај сусрет буде реално остварење његових снова и ту жељу као животно опредјељење исказује на почетку пјесме.
Будим се често у току ноћи,
Хтео бих сан претворити у јаву,
Хтео бих само у овом животу
Провести ноћ у Хиландару.
(Вања Димитријевић, Хиландар)
Тај сан у пјеснику рађа логичне жеље од којих је свака смислено уобличена првим стихом у свакој наредној строфи и образложена конкретним садржајем у наредна по три стиха. Пјесникове жеље произилазе једна из друге и тихо, као бистра вода теку ка своме циљу и у исповиједном тону бивају саопштене: Да ми је видјети сопственим оком, (…); Да крочим ногом у васиону, (…); Да дотакнем камен од Бога датт (…); Да осетим мир, осетим љубав (…) како би се из честих и понављајућих снова на крају претвориле, уз чврсту вјеру и уз Божју помоћ у реално очекивану збиљу.
Кад отворим очи сви ће снови
Божјом речју прерасти у јаву,
Верујем чврсто да моја ће душа
Провести ноћ у Хиландару.
(Вања Димитријевић, Хиландар)
И гле чуда. Пјесников сан се у његовој пјесми У Хиландару, која је логичан наставак пјесме Хиландар, реализује и доноси мир и спокој.
Отворио сам очи Господе драги,
По речи Твојој сан поста јава,
У току ноћи не устајем више
У току ноћи срце спокојно спава.
(Вања Димитријевић, У Хиландару)
Није овдје сан само декларативно постао јава, него се остварио и реално, посјетом Хиландару, о чему свједочи директна кореспонденција поетских садржаја из пјесме Хиландар са садржајима пјесме У Хиландару.
Да крочим ногом у васиону,
Удахнем живот на Светој Гори
Уђем у храм, пред иконом помолим,
Откријем Богу шта душу ми мори.
(Вања Димитријевић, Хиландар)
Крочио сам ногом у васиону
Дохватио руком своје снове
Са Светим Савом и Светим Симеоном
Лађе моје по вечности плове.
(Вања Димитријевић, У Хиландару)
А тамо, У Хиландару, ослобађа се пјесник свих терета и препознаје тајне знаке спасења на мјесту на коме
Пролазе путеви и уске стазе
Бремена тешка постају лака
На слици што испред мене стоји
Откривам значења скривеног знака.
(Вања Димитријевић, У Хиландару)
који се јасно осјети баш ту гдје На Светој Трпези Христос зове // Своје мало огладнело стадо.
Спознавши те скривене знаке Димитријевић се опрашта са Хиландаром и завршава ово прелијепо пјесничко ходочашће уз нескривену жељу да се на то свето мјесто поново врати.
А ја кренух на пут далеки,
У себи мислећи: „када ћу доћи?“
Проведох у теби прелепе дане,
Проспавах у теби прелепе ноћи.
И видех лепоте другога света
Дотакох будућност и прошлост стару
И чекам опет неко ново јутро
Да осетим зору у Хиландару.
(Вања Димитријевић, У Хиландару)
Иако је у умјетничком смислу пјесма Хиландар Луке Луна Јовића на нешто нижем нивоу од осталих овдје представљених пјесама она ипак има мјесто у мозаику пјесама чија инспирација је Хиландар.
Лука Луне Јовић Хиландар види као небеско предворје које Носи име Свете Богомајке и као манастир који је извор православља. И не само то, то је за њега, и храм у који грешни људи с молитвом и у сузама долазе молећи се за спас и опроштај вољних и невољних гријехова.
Хиландар је извор православља
храм којем се иде у сузама.
У сузама грешног покајања
у сузама Христовог страдања
у сузама људскога надања
(Лука Луне Јовић, Хиландар)
И епископ Фотије нам је подарио лирску пјесму Хиландару која је довољно јасна да је није потребно објашњавати.
Хиландар – Божији дар,
Хиландар Светог Саве
и Светог Симеона,
Хиландар – Србима на дар,
Хиландар – Светосавска
лествица ка небу,
Хиландар – прилаз ка
Небеском хлебу,
Хиландар – путницима
и намерницима уточиште,
Хиландар – монашко заветно
склониште,
Хиландар – Богородичин дар,
Хиландар – Светогорског предања
чувар
(Епископ Фотије, Хиландар)
Пјесник Матеја Матејић Хиландару приступа у молитвеном тону у пјесми Хиландарска молитва. Пјесма је испјевана у слободном стиху, ритмички је беспријекорно организована и на семантичком плану има три дијела од по осам стихова који се завршавају молитвеним обраћањем Господу.
Почетни дио пјесдме јасно истаче циљ молитве упућене Богу за опште добро свих и свуда.
Да се утиша бура
у свету и души,
да се очисте срца
од мржње и злобе,
да мир завлада светом,
да хлеба буде доста
за гладне и за сите,
Господе, подај.
(Матеја Матејић, Хиландарска молитва)
У другом дијелу пјесме Матејић од Господа тражи помиловање за Све безнадежне, // жалосне, // болне, // саме, // све неправедно осуђене, // све све бедне,. // понижене јер им је Господ једина утјеха. А да би се сви молитвени садржаји правда, слобода, право, слога и вјера и остварили морају се стећи услови које једино Господ може осигурати онима који истински вјерују и искрено се моле због чега се пјесма и завршава, баш као и њен први дио, инверзном литургијском синтагмом Господе, подај.
Да правда буде јача
него сила,
слобода да је најпре дужност
а онда прево,
да слога буде стварност,
да вера разум
уразуми,
Господе, подај
(Матеја Матејић, Хиландарска молитва)
У свим претходно освијетљеним пјесмама се јасно види узвишено, молитвено обраћање Хиландару, пуно поштовања, дивљења, молитве и радовања при сусрету с тим светим мјестом. Али, за разлику од свих њих пјесник Крстивоје Илић у Пјесми Хиландарска елегија у осам дистиха који се римују по моделу први са другим, изражаава неку врсту сјете и жала, баш ту, у Хиландару, због тога што су нас у историјском трајању пратили и одређени губици, гријехови и разарања као посебна искушења, јер Све нам се изнова рушило, и постајало Скадар па нам је неријетко било Узалуд све богатство, и сила царског трона. Једино што је остајало и што нас је враћало у постојање биле су цркве и манастири, а прије свега Хиландар као сигуран ослонац на који се и Илић јасно ослања и каже: само си ти стасао – нашег порекла владар са звонима чији молитвени бруј доноси до нас, и када посрћемо, божанске знаке, ту, између неба и земље, на Светој Гори, јер она, та хиландарска звона нису обична. Она су Од исте божанске меди, којом се жезла творе.
Крстивоје Илић, слично као и Рајко Петров Ногу у оном чудесном Сонету крстоносцу види наше путеве који воде и у висину ка небу, али и у дубину, непредвидиву, често смртоносну и неизвјесну и који сигурно још нису завршени.
И то су сви наши пути: од тебе, до небеса,
и наизглед, низ поноре: крви, смрти и беса!
(Крстивоје Илић, Хиландарска елегија)
Та страдања која још увијек трају, та сатирања и наше грешне међусобице пјесника веома муче па мора да се ту, на Светој Гори, у Хиландару, запита
Мада те нисмо достојни, у овом горком часу,
смемо ли се надати – помирењу и спасу!
(Крстивоје Илић, Хиландарска елегија)
И мада није сигуран у коначно спасење у Илићу се препознаје она Бећковићева тврдња из пјесме Богородица Тројеручица Знам: још се из људи нисмо исписали, па због тога и има снаге да се на том светом мјесту обрати са искреним захтјевом који буди наду и отвара нове путеве.
Али нас прими себи, и стишај наше свађе,
да опет будемо народ, који је тобом нађен.
(Крстивоје Илић, Хиландарска елегија)
Овај молитвени ход кроз поезију инспирисану Хиландаром завршавамо стиховима Вање Димитријевића из пјесме У Хиландару који нас подсјећају на савремено васкрснуће и нас самих и Хиландара данас.
Зидине трошне из огња се дижу,
Скидају пепео, умивају лице,
Дому се враћају залутале овце,
Гнезду се враћају одлетеле птице.
ИЗВОРИ
- Пред дверима, – српска молитвена поезија, приредио Верољуб Вукашиновић, Легенда, Чачак, 2005. године
- https://www.poezijasustine.rs/
- https://www.prelepapoezija.com/
- https://www.eparhijazt.com/
- https://www.zaduzbine-nemanjica.rs/
