САМОЗВАНАЦ И ПРЕВАРЕНИ У ОСВИТ НИХИЛИЗМА: ЛОМПАРОВО ТУМАЧЕЊЕ ЊЕГОШЕВОГ „ЛАЖНОГ ЦАРА ШЋЕПАНА МАЛОГ“

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЈЕДНЕ НАГРАДЕ

Ове, 2026. године, носиоци Велике награде „Иво Андрић“, коју додељује Андрићев институт, су драгоцена српска песникиња Злата Коцић ( за укупно животно дело ) и Мило Ломпар, за студију „О самозванцу“. Образлажући награду Ломпару, жири је истакао:“Културноисторијски есеј О самозванцу Мила Ломпара дело је несвакидашње интелектуалне и филозофске продубљености. У његовој основи налази се превратничко тумачење Његошевог драмског спева Лажни цар Шћепан Мали које се развија на два плана: унутар Његошевог опуса – где, откривањем знакова трансформације метафизичког у нихилистичко и херојског у гротескно, доказује присуство модерности – и унутар српске културе – где указивањем на актуелност Његошевих тема и начина мишљења, враћа његовој фигури неопходну животност. Уопштавајући, затим, своја полазишта, Ломпар појаву самозванца – мајстора преваре и лагања – посматра у различитим епохама и традицијама, не би ли одгонетнуо шта је то што у култури омогућава продуктивност лажи, али и шта је у људском бићу призива и поздравља.“

Ред је књигу прелистамо заједно.

 

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Књига Мила Ломпара „О самозванцу: Његош и модерна“ ( Информатика А.Д, Београд, 2025) је тумачење Његошевог драмског спева „Лажни цар Шћепан Мали“.

Необична је књижевна и културна судбина овог дела. Док су „Луча микрокозма“ и „Горски вијенац“ незаобилазне тачке на путу тумачења Његошеве поезије и његове мисли, „Лажни цар Шћепан Мали“ дуго је остајао у њиховој сенци, сведен на историјску драму о једном преваранту и необичном раздобљу црногорске прошлости. Као да је књига тумачима била крајње непријатна.

Шта је узрок те непријатности?

Она споља личи на „Горски вијенац“, али оно што у „Вијенцу“ изговарају мудраци и јунаци, у „Шћепану“ изговарају варалице, будале и преварени. Зато је Мило Ломпар записао:“По тишини која га окружује, ово дело радикалније изазива племенски дух од „Луче микрокозма“, али га, услед епске препреке, наш дух не опажа“. Зато је та књига дуго времена остајала или нетумачена, или је тумачена споља, дводимензионално.

 

АНТИЛАЗАР И АНТИРУСИЈА

Шта је у Његошевом потоњем драмском спеву најмучније од свега?

Чињеница да лажни цар изговара заветну Лазареву реч:“Вољех царство земно изгубити/ но небесно да изгубим царство“. По Ломпару, „обнова косовске формуле у устима лажног цара открива неку двосмисленост  у „Лажном цару Шћепану Малом“. (…) Јер лажни цар спаја смисао своје формуле са косовским смислом“. Реч је, наиме, о „застрашујућој и апсурдној близини завета са истином лажног цара“.

Шћепан Мали се заклео да је од Истине, а „лажно поприма значење истинитог тек изицањем заклетве, јер би онтолошко претапање било немогуће да не постоји аутентични херојски патос у заклетви“.

Ту је и Шћепаново поигравање Русијом, којој је он, тобож, био цар, а сада је дошао међу Црногорце да њима влада. Ломпар каже:“Нема поистовећења између њега и Русије, јер је он као Русија, али није Русија. Ко испуњава пуноту ове неједнакости? Они, јер се заветују и Русији и њему“.

 

СЛОМ ХЕРОЈСКОГ СВЕТА

На власти, Шћепан Мали ће обећати седам великих кула у спомен седам бојева Црногораца са Турцима, јер ти споменици ће „подсећати на хероје исто колико и на лажног цара“. По Ломпару, „само у херојском добу на које пада, невиђен, сумрак богова, бива иронично омогућено да лажни цар подигне споменик витезовима“.

Ломпар показује да је управо у том делу Његош најдубље закорачио у искуство модерности: у свет у којем су ослабили метафизички темељи. У том свету, истина више нема неоспорну снагу, а власт, самоистоветност и саборно уверење постају производ глуме, посредовања и манипулације.

Самозванац није искључиво лажов који присваја туђе име. Он је сложена културна фигура која настаје у пресеку личне воље за обманом и колективне воље да се у обману поверује. Зато појава лажног цара не открива само моралну слабост једног човека, већ и празнину заједнице која тражи владара, спаситеља или знак историјског смисла. Самозванац успева зато што његова улога одговара већ постојећем очекивању. Његова лаж постаје друштвено делотворна, а затим добија обележја истине: људи се према њој понашају као према стварности, за њу се заклињу, ратују и гину.

 

АНТИХЕРОЈ СА ХИЉАДУ ЛИЦА

Ломпарова анализа креће се између историје идеја, теорије књижевности, философије, антропологије и политичке мисли. Поред Његошевог дела, у расправу улазе бројни историјски самозванци, мистици, шарлатани и претенденти на престо: Лажни Димитрији, Пугачов, Перкин Ворбек, Сен Жермен, Каљостро, Стјепан Зановић, Иван Лајденски, Мартин Гер и други. Њихове судбине показују постојаност структуре самозванства: тајанствено порекло, промена имена, глумачка способност, обећање обнове, ослањање на колективно незадовољство, привремени тријумф и насилна или загонетна смрт.

Његошево најрадикалније суочавање са модерном и са нихилистичким хоризонтом показује да се распада сигурна веза између Бога, истине, владара и херојског света. На њеном месту појављују се посредник, глумац, ироничар и циник. Лажни цар није само предмет осуде, него средство којим Његош испитује шта остаје када се открије да историјом не управљају нужно истина и правда, већ уверење, корист, страх, случај и моћ.

Ко је Шћепан Мали? Он је, пре свега, самообманути несрећник, али који, у исти мах, верује у своје послање. Његова самообманутост је, по Ломпару, у дубинској сагласности са херојством, јер се тобожње високо порекло преваранта спаја са његовим ниским пореклом у „парадоксу лажног цара“. Иако је он, како каже Ломпар, само„преварант који остварује произвољност сопственог егзистенцијалног импулса“, ипак је и некакав цар.

Помни читалац Мило Ломпар настојава на томе да, за разлику од „Горског вијенца“, пуног „самоубилачког апсурда…позитивног нихилизма…упорног негирања стварности и очевидности“ ( Андрић ) унутар трагичног решења које врхуни у усклику „нека буде што бити не може“ , сва решења извиру из непознате нихилистичке отворености искуства које оглашава лажни цар: „нека буде свашто на свијету““. Оно „што бити не може“, које подстиче на херојске подвиге и самопревазилажење, постаје „свашто“ цара – кловна.

 

ПОЈМОВНИ ОКВИР

Ломпар пре свега успоставља појмовни оквир за разумевање самозванца. Он га доводи у везу са древном фигуром мага. Маг, пророк, светац и спаситељ припадају сакралном низу у којем необична личност посредује између видљивог и невидљивог света. У секуларизованој варијанти, исти образац може да произведе чаробњака, авантуристу, шарлатана или криминалца. Самозванац зато има двоструко лице: он може изгледати као носилац тајне и обнове, али и као варалица који користи људску потребу за чудом.

Понављање је важна одлика ове фигуре. Самозванац понавља познату улогу, име или мит, али то чини са самосвојном разликом. Он тврди да је неко ко је нестао, умро или треба да се врати. Такође, позива се на постојећу симболику, али је прилагођава новој ситуацији. Његова моћ не потиче из потпуне оригиналности, већ из способности да уђе у већ припремљен образац. Истина делује као нешто што чека да буде откривено, док је лаж покретљива, прилагодљива и делатна: она тражи прилику да буде прихваћена.

 

ДВОСТРУКА ХЕРМЕНЕУТИКА

За разумевање самозванца неопходна је двострука херменеутика. Један правац тумачења прати историјску личност, њене поступке и политичке околности. Други испитује књижевну фигуру и симболичко значење које она добија у делу. Код Његоша се ова два нивоа непрестано укрштају. Историјски Шћепан Мали постаје драмски лик, али драма истовремено открива да и сама историја има позоришну структуру: људи прихватају улоге, производе јавни утисак и своје поступке усмеравају према сликама које су створили.

Ломпар Његошева три велика дела чита као унутрашњи духовни низ. „Луча микрокозма“ поставља питање „ко сам ја“ у космолошкој и метафизичкој перспективи. „Горски вијенац“ помера нагласак ка питању „ко смо ми“, односно ка заједници која своје постојање одређује кроз херојску етику, завет и борбу. „Лажни цар Шћепан Мали“ отвара питање „ко су они“ и уноси дистанцу према сопственом свету. Та дистанца омогућава да се херојска заједница види споља, у њеној величини, али и у њеној подложности обмани, патетици и комици.

 

У завештајном Његошевом делу ишчезава сигурност да се историјско страдање може коначно оправдати трансцендентним смислом. Могућност трагедије без Бога, смрти без узвишеног разрешења и политике без истине повезује драму са модерним искуством. Његош не напушта метафизичка питања него их поставља у свету у којем је одговор постао несигуран.

 

ПАРАДОКС ЛАЖНОГ ЦАРА

Треба, учи нас Ломпар, пратити основни парадокс Шћепанове појаве. Његош га у предговору назива лажом и скитницом, али истовремено признаје да је такав човек створио важну историјску епоху. Несклад између ништавности личности и величине последица покреће целу драму. Шћепан нема законито порекло, наследно право ни доказ идентитета, али постаје владар зато што је заједница спремна да његову улогу потврди.

Ломпар овде анализира и лик Стјепана Зановића, авантуристу и самозванца који је писао о Шћепану Малом. Код Зановића се јавља уверење да су људи рођени за заблуду и да желе да буду заведени. Успех преваранта зато није могуће објаснити само његовом вештином. Он почива на антрополошкој слабости: на потреби људи да у неодређености виде обећање и да сопствене жеље претворе у доказ.

У Његошевој драми херојски свет сам производи цара. Црногорци у Шћепановој нејасноћи препознају руског цара Петра Трећег и својим заклетвама претварају сумњу у јавну истину. Заклетва, која би требало да буде најчвршћа потврда аутентичности, постаје механизам лажи. Заједница се истовремено заклиње у Русију и прихвата човека кога Русија не признаје. Та противречност не разара уверење, јер оно не почива на логичкој доследности, већ на историјској и политичкој (у)потреби.

 

У МИРУ И У РАТУ

Шћепан је глумац на херојској позорници. Он се прилагођава очекивањима, користи патетику, сузе, ћутање и загонетност. Не мора уверљиво да докаже ко је – довољно је да не порекне оно што други желе да виде. Његова неодређеност постаје предност. Када актуелне политичке догађаје преводи у косовску, заветну и метафизичку причу, он осваја језик заједнице и њиме тумачи сопствену улогу.

Ипак, Шћепан се у рату понаша као кукавица. Док други гину за његову лаж, он се склања од опасности. Тиме се открива разлика између непосредног херојског постојања и модерног, посредованог владања. Херој потврђује идентитет делом и ризиком; самозванац управља представом, распоређује туђу жртву и преживљава захваљујући симболичком капиталу. Његов успех означава почетак света у којем владар не мора да отеловљује вредности на којима почива његова власт.

Ломпар у своја размишљања уводи и пример Џона Лоа, финансијера и коцкара, како би показао сродност самозванства, новца и игре. Новац је протејски посредник који различите вредности своди на заменљивост, а самозванац сопствени идентитет претвара у улог. Он се коцка собом и заједницом. Док траје поверење, његова творевина изгледа стварно; када поверење нестане, открива се празнина. Тако се политичка власт лажног цара показује као рани облик модерне производње стварности.

У тој производњи, макар и наивно, учествују и највиши ауторитети.

 

ЛАЖНИ ЦАР И (САМО)ОБМАНУТИ ПАТРИЈАРХ

Религиозно – метафизичку потврду Шћепану Малом даје и сам српски патријарх, чиме лажног цара уводи у заветни простор свештеног сећања.

Патријарх Василије Јовановић Бркић приказан је у Његошевом спеву као добронамерни наивац који легитимизује лажног цара дарујући му коња, витешко знамење, као да је пред њим прави цар. Ломпар о томе вели:“Долазак лажног цара могао би се схватити као тренутни плод политичке вештине, историјске потребе и светске манипулације, као инцидент у херојској судбини, да патријарх, као метафизички кључар косовског завета, не помера смисаони нагласак са политичких и идеолошких момената на метафизичке основе Шћепанове објаве.(…) Патријарх је, дакле, онај лик који ће, први, успоставити везу између доласка лажног цара и Божјег учешћа у том доласку“.

Шћепан, ободрен оваквим ставом патријарха, народних старешина и народа, себе увек може да легитимизује као месију:“Може бити да сам ја месија,/ доведени руком невидимом“, каже он. Ломпар уочава:“У том часу патријарх, ко би други, устаје на ноге и чита „Слава в вишњих Богу“. Није устао у часу кад је Шћепан говорио само о Богу, већ је запечатио онај час када се лажни цар неодступно повезао са смислом божјег дејства у земаљским пословима“.

Зашто је патријарх Василије у Његоша тако  наиван? Зато што песник, по Ломпару, показује како „слом вредности које оличава патријарх не може извести из негативности човека, већ он настаје упркос  његовој наивности и поштењу, чак захваљујући њима, јер је то епохални, а не индивидуални, суноврат“. Зато, „у часу кад прионе уз цара, патријарх постаје неко ко „све више почне лудовати“(…)“

У часу кад „херојска одлука постаје одлука лудака“, Ломпар каже да „патријарх постаје лакрдијаш“. А шта то значи за Србе? Ево шта:“Ако патријарх може бити лакрдијаш, онда и лажни цар бива могућ као цар. Никакво турско зло, по Караман-паши, не може објаснити патриjархово страдање зато што је „патрика велика будала“.

 

ИГУМАН О ПАТРИЈАРХУ

Кад чује за победу Црногораца под Шћепановим стегом, патријарх Василије се чак онесвести јер је, како каже Ломпар, „слобода којом су стигли до победе иста слобода којом су прихватили лажног цара“. Игуман Теодосије Мркојевић са благом иронијом каже:“Он је сада на свету столицу/ у престону лавру Немањића“, јер „овај патријарх, који је видео надискуствени пропламсај у лажном цару, мора сањати метафизику прошлости, па зато што из те прошлости и гледа, он у сну „гледа цвијет српски за Душаном““.

Мркојевићева иронија с тим у вези „жигоше патријархову наивност која не види да је херојство садашњице нечим невидљивим одвојено од метафизичког смисла прошлости“. Долази се до тога да у четвртом чину драмског спева патријарх ћути, претворен у пуког статисту, зато што он, као метафизички лик, по Ломпару, „почиње лудовати да би постао луђи од самог лудовања, па онда присвојио славу лакрдијаша који не прича обичне, већ нарочите лакрдије, и, одсудно, постаје велика будала.(…) Претворио се у средство Шћепанове лажи, једно од оних средстава које је лажног цара учинило великим човеком, јер се није ни саблазнио над открићем лажи у четвртом чину, иако је бар то, као страсна и религиозна природа, могао учинити. Док ћути, он не осећа колико беше подлегао замци демона, нити трагично доживљава свет који је ту замку омогућио, не осетивши да је свако деловање осуђено на пропаст, али не само зато што би доследни метафизичар тек тада био изазван да делује упркос нади у успех, већ зато што је он вредносно дисквалификован пре него што заћути“.

Са патријархом се збива нешто опасно, упркос његовим најбољим намерама:“Припадају му и поука, и кумљење, и крст, јер је патријарх, али дела на начин вражије силе. Патријарх који је део вражије силе, али је још увек, у њиховом свету, и патријарх – представља онај парадокс – у срцу апсурда – на којем почива лажни цар“.

Православно хришћанство се у новим историјским околностима претвара, да поновимо, у „парадокс у срцу апсурда“.

 

ПАТРИЈАРХОВ ОДЛАЗАК

Мислилац на позорници, патријарх Василије,  представља остатак средњовековне представе о власти и чува идеју да цар добија легитимитет од Бога. Његово веровање у Шћепана даје самозванцу метафизичку потврду. Лажни цар тако није само политички проблем, него преко патријарха он постаје питање односа Бога, истине и власти.

Патријархова догматска свест, међутим, показује немоћ у новим околностима. Он жели да историјски хаос подреди унапред датом метафизичком обрасцу. Уместо да испитује доказе, он у Шћепану препознаје оно што његов систем захтева. Таква метафизика постаје средство легитимизације. Њена узвишеност не нестаје одмах, али се на сцени излаже и комичном погледу: патријарх постаје догмата чије су формуле неспособне да обухвате стварност.

Када се Шћепанова лаж разоткрије, патријарх не покреће побуну у име истине. Он ћути и постепено се претвара у сценски вишак. Његов одлазак са кнезом Долгоруковом има симболичку тежину: са позорнице се уклања последњи видљиви гарант метафизичког поретка. За разлику од игумана Стефана у „Горском вијенцу“, који се појављује при крају да херојском чину да вишњи смисао, патријарх напушта сцену пре завршетка. Нема више трансцендентног гласа који би историју коначно разјаснио.

Тако се догма јавља као историјски исцрпљен облик мишљења. Њен нестанак, ипак, не ослобађа простор ка чистој истини. Напротив, после њеног повлачења остају манипулација, политичка нужда и празнина. Ломпар тиме показује да секуларизација у Његошевој драми није једноставан „напредак од сујеверја ка разуму“. Она је губитак поретка после којег истина постаје још рањивија.

 

НАРОДНА ОДГОВОРНОСТ

У древним представама престо је повезан са сакралним поретком: владар је помазаник Божји, чувар везе између неба и земље. У модерним масовним друштвима та веза се преобликује у спектакл, јавну слику и политичку режију. Ломпар указује на континуитет између старог месијанског очекивања и савремене манипулације масама. Вођа и даље мора да се појави као неко ко долази „одозго“, али његов силазак сада могу да произведу пропаганда и позориште.

Симбол посредника је Хермес: гласник богова, трговац, лопов и варалица. У њему су спојени преношење истине и могућност обмане. Посредовање никада није неутрално, јер порука пролази кроз онога ко је преноси. Хермесовски свет зато разара једноставну супротност истине и лажи. Лукавство може служити спасавању заједнице, док буквална истина може произвести катастрофу.

Не може се, наравно, рећи да народ није крив зато што верује лукавом обмањивачу какав је Шћепан Јер, по Ломпару,“индивидуална мотивација, и присиљеност, јунака да лаже, поклапа се са колективном мотивацијом, и спремношћу, да верују“.

Постоји нешто судбинско у појави лажног цара јер „из света који јамчи нову истину као истину лажног цара произилази ирелевантност сваке херојске истине“ пошто је „судбина херојства је, да на његовом крају, причу о њему светом разноси лажни цар“.

С друге стране, у народу има и оних који му не верују, али се покоравају:“У цара се није морало веровати, ако се он не оспорава“. Чак и игуман Теодосије Мркојевић, који од почетка зна ко је Шћепан, на крају бира симулирани свет лажног цара јер не може да се одупре притиску своје хипнотисане пастве. Ипак, пошто му само то остаје, Мркојевић се подсмева  Шћепановој претенциозности, која залази чак и у теологију:“Ал` нијесам до сада знавао/ да си такви богослов дубоки“.

 

ИГУМАН ТЕОДОСИЈЕ И ЛАЖНИ ЦАР

У Његошевом спеву кључни посредник је игуман Теодосије Мркојевић. Он припада црногорском херојском свету, али разуме дипломатију, преговоре и логику спољног света. Да би заштитио заједницу, мора да брани Шћепанов положај иако зна да је цар сумњив или лажан. Његов успех у преговорима стога истовремено учвршћује поредак и користи самозванцу. Посредник се налази у трагичној противречности: истина коју зна није нужно истина коју сме да изговори ако жели практичан успех.

Шћепан и Теодосије представљају две врсте посредоване свести. Шћепан долази из света авантуре, глуме и користољубља, али присваја херојски језик. Теодосије полази од херојске заједнице, али усваја световну и светску вештину преговарања, замене и двосмислености. Они су противници, али се у извесном смислу препознају: обојица знају да непосредност више није довољна. Херојска истина мора да прође кроз реторику, тактику и представу.

То је зато што се месијанска фигура у модерни распада на супротне могућности. У њој и даље живи узвишено обећање спасења, али и ниска техника преваре. Модерна свест може ретроспективно раскринкати старе самозванце, али истовремено непрестано производи нове облике месијанског очекивања. Зато се у самозванцу укрштају утопијско, трагично, комично, иронично и гротескно.

 

ПОБЕДА И КРИВОТВОРИНА

Игуман Теодосије све зна, али не може да разувери свој народ. После победе над Турцима, самозванчев положај би морао бити ослабљен јер је његова кукавичлук постао видљив. Он, међутим, успева да победу присвоји: представља себе као владара чија је брига и кривица покренула заједницу, па чак и као духовног тумача страдања. Уместо да истина о његовом понашању одреди вредност победе, сама победа ретроактивно производи „истину“ о владару.

Теодосије га назива лажовом и будалом, али се суочава са тешкоћом: херојска заједница је под тим лажним царем заиста победила. Раскринкавање више не може да поништи последице. Шћепан сада може да захтева не само спољну послушност него и унутрашње одсуство сумње. У том захтеву Ломпар препознаје наговештај диктаторске и тоталитарне власти, која не тражи само поступке него и контролу свести.

Игуман Теодосије се налази пред избором између трагичног сукоба и компромиса. Када би истрајао на апсолутној истини, морао би да изазове расцеп у заједници и можда уништи оно што жели да сачува. Он зато не улази у трагични обрачун, већ постаје ироничар. Иронија му омогућава да изговори истину без непосредног рушења поретка. Лажов и ироничар постају „псеудолози“: обојица владају двоструким значењем и разумеју оно што се пред другима не може рећи отворено.

Када Шћепан проговори језиком теологије и херојског страдања, Теодосије га, како смо видели, иронично назива „царем богословом“. Формула је двосмислена. Она исмева преваранта који присваја највиши језик, али признаје и непријатну чињеницу да лажов може изговорити истиниту мисао. Истина више није заштићена моралним карактером говорника. Може се појавити у устима преваранта, док поштен човек мора да је прикрива. Тај раскол између истине, добра и правде једно је од кључних обележја модерног света.

 

 

НАРОД И ЊЕГОВИ РАЗЛОЗИ, ПОНОВО

Зашто је један јуначки и заветни народ пристао уз Шћепана? Разлози су, надасве, епохални. Ломпар каже:“Они прихватају: са свим последицама: погибијама, лакрдијашењима – лаж цара зато што ступају у нихилизам света, па је веровање само стадијум тог ступања (…) пристају на лажног цара јер је дошао нихилистички час њихове судбине, и не могу, и да хоће, да се одупру епохалној лажи“.

Уз све то, „потпуна равнодушност спрам идентитета цара, „ко је да је“, припада нарастању релативизма који се, кроз афирмацију лажног цара, стапа са политичким прагматизмом, индиферентним у односу на истину, но брижним за целисходност:“он је нама добар“. Народ ће остати уз Шћепана чак и када сазнају, јер им то јасно каже руски изасланик, кнез Долгоруков, да он  није никакав руски цар. На тај начин, „када поново прихвати Шћепана, народ демонстрира своју слободу, лишену некадашње харизматичности јунакових особина. То је слобода да се прихвати ништарија. То је слобода за ништавило“.

Тек у том поретку месија може, без много отпора средине, постати шарлатан.

 

МАГ КАО ШАРЛАТАН

Ломпар, на трагу Његоша, прати преображај мага у шарлатана. Парацелзус, Каљостро, Месмер, Џон Ди и други примери показују како се чудо постепено претвара у технику утицаја, а тајна у мистификацију. Просветитељска рационалност није уклонила потребу за магијом, него је створила нову публику која истовремено сумња и жели да буде опчињена. Шарлатан је зато прелазна фигура између сакралног мага и модерног манипулатора.

Још једна тамна тајна Његошевог спева растајни се када схватимо да Шћепан симулира цара, цар симулира Бога, а „изабраност“ заведеног народа је у томе „да гину за лажног цара“. По Ломпару, „ако, пак, херојство завршава у лажном цару, онда оно није  херојство, већ будалашење“. Јер:“На делу је лакрдија: лажни цар посматра хероје као објекте своје манипулације. Не чине они себе смешнима, као примитивни, већ цар, кобни лакрдијаш, као што је и Нерон био лакрдијаш (…) ствара њихово смешно постојање: напрегнуто очекивање оне узвишености, коју у њиховој уобразиљи оличава цар, ствара слику њиховог грандиозног ништавила“. У том смислу, „ни Шћепанов кукавичлук, ни деловање света не утичу на виђење цара кад народ, нужно и несвесно, као хипнотисан и механички, иде стазом лажног цара“.

Шћепаново доба је доба кад „ништарија предводи херојство“ и кад „народ не помишља да се сам претворио у џиновског и многоглавог папагаја“. Што су гусле у „Горском вијенцу“, свету хероја, у постхеројском свету последњег Његошевог спева је Шћепанов папагај који говори реч:“Цар“. Папагајевом „сведочењу“ као да помаже и сама судбина: лажном месији једно време све иде од руке. Његош уочава:“Све му свира по његовој ћуди,/ жели лажи овој угодити“.

 

НАРОДНЕ ВОЂЕ, ЛАЖНИ ЦАР И ОДУСТАЈАЊЕ ОД РУСИЈЕ

Зашто су главари за Шћепана? Из разлога вулгарно прагматичних. Јер, они кажу:“Народ се овијем именом/ окреташе како желијасмо“.

Шћепан има харизму која је манипулативно употребљива, а, како је писао Макс Вебер, харизматска власт је необична, и противстављена је бирократској и патријархалној власти. Ипак, како уочава Ломпар, главари само изражавају унутрашње расположење народа:“Када идеална и материјална заинтересованост следбеника и промотера лажног цара посегне за рационализацијом у виду народног јединства и слоге, она не уноси нешто спољашње у народ, већ одговара иманентним захтевима народа.(…) Не могу, наиме, следбеници и промотери лажног цара да преусмере збивања, кад народ поново – иако зна све о лажи – прихвата цара. Њихова манипулација је само одговор на манипулацију коју народ захтева“.

То је доба када се служење херојском имену претвара у службу лажном цару, пошто „цео народ вољно пријања уз очевидну и спознату лаж“. Тако долази и до раскида са Русијом – љути су на кнеза Долгорукова који разобличава Шћепана као лажног цара:“Поновна сцена са руским кнезом дефинитивни је обрачун са руском димензијом њиховог постојања. То је парадоксални обрачун, јер није диктиран ни метафизичким, ни историјским разлозима, већ одбраном лажног цара“.

Дешава се радикална промена у односу са земљом којом су до тада живели:“Русија се, одједном мотри са дистанце, посматра се као авет, нешто са чим не само да нису истоветни, већ им је, чак, и туђе. Немоћ руских мотивација, као симболичка и практична, показује да Шћепан није ни постао њихов владар зато што је био руски цар, већ је постао руски цар зато што је био лажни цар“. Шћепанова харизма постаје јача од симбола Русије, који је до тада био неприкосновен.

 

БУДАЛЕ И ПОНОВО ПАПАГАЈ

У „Шћепану Малом“ многи – премноги постају будале. И Срби, и Турци. И патријарх и народни вођи. Мотив будале постепено прераста оквир увреде. Будале нису само Шћепан или његови следбеници, него будаласто постаје целокупно људско позорје. Хероји су способни за саможртвовање, али и за слепо прихватање обмане. Турски представници виде противнике као неразумне, а сопствени поредак као нешто што се распада. Ако су, како каже Његош, људи „будале од старине“, онда историја није чиста трагедија. Она садржи комику, гротеску и понављање заблуда.

Опет смо код папагаја. Шћепан се подсмева људима као папагајима, док птица понавља реч „цар“. Та гротескна слика сажима механизам самозванства: титула постоји зато што се понавља, а колективно признање функционише као механичка репродукција гласа. Самозванац исмева оне који су га произвели, али истовремено зависи од њиховог понављања. Он је владар и кловн, господар представе и њен производ.

Ломпар пореди Његошево песничко сведочење са Пушкиновим књижевним обликовањем Пугачовљеве побуне. Самозванац настаје у споју личности, колективних представа и епохе. Његова глума може постати историјска реалност, а насилна смрт на крају потврђује да је улога имала стварне последице. Иронија зато није довољна да уништи лаж: она је вид просвећеног преживљавања у свету који се не може вратити непосредној истини.

Тако стижемо до постциника.

 

КА ПОСТЦИНИКУ

Постциник је фигура свести која долази после ироније и цинизма. Ироничар зна раскорак између речи и стварности, а циник открива плитки интерес иза узвишених формула. Постциник зна и једно и друго, али наставља да делује унутар апсурдног система јер не види спољашњу тачку ослонца. Његово знање не ослобађа. Он прихвата да је поредак лажан и истовремено га одржава као једини расположиви поредак.

Долазак васељенског патријарха на сцену Његошевог спева, његове сузе, ћутање и одлазак додатно појачавају осећање апсурда. Историјом не управља јасна божанска или рационална логика, већ низ гестова чије значење учесници накнадно производе. Сцена постаје свесна сопствене театралности. Ликови више не могу бити наивни, али ни потпуно слободни од представе у којој учествују.

Успешан самозванац не побеђује само зато што добро лаже, већ зато што људи у његовој верзији стварности налазе нешто што им је потребно. Вољи за обманом одговара воља да се буде обманут. Истина може постати неподношљиво тешка, док функционална лаж омогућава наставак живота. То је простор постциничне политике.

Да поновимо ступњеве Његошеве дијалектике. Догмата је онај који покушава да стварност затвори у метафизичку формулу. Посредник спасава заједницу тактиком и двосмисленошћу. Ироничар зна истину, али је не може претворити у делотворно начело. На крају, стиже постциник  и наставља да делује у систему чију апсурдност разуме.

 

ЧЕТИРИ РЕШЕЊА БЕЗ РАЗРЕШЕЊА

На крају спева, ликови углавном седе, разговарају и чекају вести о Шћепановој судбини. Управо та статичност отвара више могућих завршетака. Ломпар их назива трагичним, комичним, ироничним и гротескним решењем. Ниједно се не остварује у чистом облику, него се међусобно допуњују и поништавају, стварајући „квадратуру решења“.

Трагично решење настаје из сазнања да су погибије изгубиле метафизичко оправдање. Херојски свет и даље обесцењује појединачни живот и број мртвих, али се из турске перспективе открива као незаустављиво и безузрочно убијање. Смрт више није узвишена потврда завета, него смрт и ништа више. Позорница је крвава зато што је апсурдна. Шћепан је морално крив јер је свесно започео превару и допустио да други гину за њу, али је његова казна закаснела, па и прекомерна. Он је сувише крив да би изазвао чисто сажаљење, а недовољно крив да би његова смрт била потпуно праведна. Таква парадоксална кривица одржава трагични потенцијал, али спречава катарзично разрешење.

Комично решење настаје када се метафизичка вера појави као немоћна и смешна. Иман Хусеин верује да ће молитва и верност обновити Османско царство, док искуство његових саговорника показује распад моћи који оданост Алаху не може спречити. Метaфизичар је смешан зато што његове формуле више не додирују историјску стварност, али потреба за утехом не нестаје.

У средишту разговора стоји појам свакодневичке трпије, односно патње, мучнине и чамотиње. Мехмет-паша и Караман-паша виде свет као трпију. Мула Хасан покушава да разум представи као лек, али признаје да идеја о вишој истини служи пре свега утеси. Религиозна метафизика више није извесно знање о поретку, већ лековити вео на лицу стварности који човека чува од неподношљивог ништавила. Иманенција се појављује као слобода од трансценденције, при чему слобода има обличје очаја.

Иронично решење произлази из сазнања да је све могло бити другачије. Херојска нужност губи апсолутни статус док вечита црногорско-турска борба показује унутрашњу апсурдност, јер се непријатељство непрестано обнавља без коначног исхода. Шћепан бива убијен преваром, истим начелом на којем је изградио власт. Тако постаје жртва лажи, али његова смрт не може да исправи већ настале погибије. Иронија освешћује поредак света, али нема моћ да га преобрази.

Гротескно решење настаје кад гледамо слику истинитог цара, султана, који се показује као развратник, тврдица и неодговорни владар. Разлика између лажног и истинитог цара постаје узнемирујуће мала. Шћепан је почео као лажни цар који је у политичком дејству постао истински, а султан се пројављује као истински цар који је по суштини лажан. Гротеска изокреће високо и ниско и открива да на престолу може бити свако. Шћепанова смрт је важна не зато што је он остао велика личност, већ зато што показује безличне силе преваре и моћи.

 

ЛАЖНИ ЦАР СЕ ВРАЋА

Четири решења припадају различитим временским хоризонтима. Трагично и гротескно носе остатке старог, херојског света, док иронично и комично најављују будућу, модерну свест. Завршна сцена је раскрсница прошлости и будућности. Нико не добија коначну истину, а трпијско чекање постаје основни облик постојања. У њему протиче време, док се некадашња вечност претвара у историјско трајање. Отворени крај драме зато је последњи парадокс: чека се смрт самозванца, али се у ствари осећа време света који је остао без сигурног разрешења.

Опет се срећемо са Стјепаном Зановићем, чији се протејски идентитет умножава кроз бројна имена и улоге. Он је писао о Шћепану, затим се са њим поистоветио и тврдио да је управо он преживели лажни цар. Приповедна неистина преселила се у стварност. Самозванац тако никада потпуно не умире: његова улога прелази на другог човека, у нови контекст и нову причу. Зановићева смрт у затвору само је привремени тријумф смрти у незавршивој историји самозванства.

Нихилизам је дошао по своје.

 

ПИТАЊЕ НИХИЛИЗМА

Ломпар нигде не тврди да је Његош једноставно постао нихилиста. Он показује да „Лажни цар Шћепан Мали“ отвара простор у којем се нихилистичко искуство може појавити. Некадашње везе између Бога, истине, херојства и историјског смисла више нису поуздане. Бог није непосредно присутан као гарант исхода, а истина не побеђује самим тим што је истина.

У модерном часу самозванац постаје могућ зато што је царска и метафизичка функција испражњена. Ако се владар може произвести папагајским понављањем, вером масе и политичком коришћу, онда је воља за моћ одвојена од наследног и божанског права. Самозванац је истовремено производ празнине и делатна сила која ту празнину користи. Он раскида са законитим пореклом своје харизме, али мора да симулира континуитет. Док је суштински порицатељ старог поретка, он истовремено присваја његове симболе.

Ломпар разликује потенцијално активни и стварно присутни – пасивни – нихилизам. Активни нихилизам настаје када снажна воља руши наслеђене вредности и покушава да створи нове. Шћепанов успон садржи такав импулс: он ни од чега производи власт и преуређује стварност. Пасивни нихилизам јавља се у замору, чекању, трпији и прихватању да се ништа суштински не може променити. У завршници драме управо је пасивни облик непосреднији: ликови виде распад старог смисла, али немају снагу да успоставе нови.

 

ВРЕДИ ЛИ ИСТИНА?

Посебно је важно питање вредности истине. Док је важила формула да је Бог истина, истина је имала највише оправдање. Када та веза постане неуверљива, мора се питати зашто је истина уопште вреднија од корисне лажи. Шћепанова судбина показује да лаж може створити ред, донети победу и политичко јединство, док истина може изазвати распад. То не значи да се оправдава лаж, већ се показује радикалност питања: морална осуда самозванца није довољна да објасни свет који га је учинио успешним.

Софистичка дијалектика и перспективизам продиру у говор ликова. Свако тврђење може се преокренути, а исти догађај добија различито значење у зависности од становишта. Чак ни стварне битке и смрти не успевају да успоставе једну коначну истину. Посредник, ироничар и постциник представљају ступњеве свести која све дубље препознаје распад непосредности: први посредује, други одржава дистанцу, трећи делује иако зна да је поредак апсурдан.

Ломпар зато „Лажног цара Шћепана Малог“ види као пролог великој драми европског нихилизма, коју ће касније философски именовати Ниче. У пет чинова Његош приказује свет у којем су богови „смакнути“, али њихово место није испуњено постојаним поретком заснованим на разуму. Остали су воља, глума, колективно уверење, политичка нужда, патња и време. То је модерна позорница на којој човек мора да делује без сигурности да његове речи и жртве имају трансцендентно оправдање.

 

КА ДАНАШЊИЦИ

Од средњовековних претендената до тоталитарних вођа, демократског медијског спектакла и модерних финансијских мега – обмана збива се процес поводом кога Ломпар поставља питање производње ауторитета. Јер власт се не одржава само силом и законом, него су потребне приче и призори.

Тиме он објашњава зашто самозванство није изузетак који се може одстранити једноставним раскринкавањем. Самозванац је екстремни пример општије законитости политике: између личности и власти увек постоји представа. Законити владар такође мора бити признат, приказан и симболички потврђен. Разлика је у томе што самозванац ову посредованост чини видљивом. Он показује да титула није природна особина човека, већ однос који успостављају говор, институције и колективно веровање. Зато његова појава има разорну спознајну снагу: после ње ни „истинити“ цар не може изгледати потпуно непосредно и недодирљиво.

Политички проблем спева није сведен на супротност доброг поретка и узурпатора. Шћепан у извесној мери заиста уређује земљу, сузбија унутрашње сукобе и постаје средиште заједничког деловања. Управо зато морални суд није довољан. Ако преварант производи ред, док законита истина прети расулом, заједница долази у искушење да вредност истине мери корисношћу. У том тренутку настаје модерни разлаз политике и метафизике. Политика више не пита првенствено ко има истинско право, него шта одржава систем, мобилише људе и обезбеђује опстанак.

 

ИЗМЕЂУ ЕТИКЕ И ПРАГМАТИЗМА

Ломпар, међутим, не прихвата прагматични закључак да је свака успешна лаж оправдана. Цена функционалне обмане види се у туђим жртвама, у уништавању способности за морални суд и у претварању народа у публику. Када заједница једном пристане да знање о лажи одвоји од политичке послушности, она улази у постцинични поредак: сви могу знати да је представа лажна, а ипак је настављају јер им изгледа неопходна. Тај механизам превазилази судбину једног владара и постаје трајна могућност модерне масовне политике.

Знајући да је Његош највећи песник у Срба, Ломпар његову мисао ни у једном свом тмачењу не затвара у унапред утврђену слику песника херојства и завета. Ломпар не пориче херојско – заветну димензију, али показује њено унутрашње преиспитивање. „Лажни цар Шћепан Мали“ посматра херојски свет са дистанце и открива како његове највише вредности могу постати материјал манипулације. Заклетва може учврстити лаж, као што жртва може послужити кукавици. Речи Лазареве изговара Шћепан: у томе је опасност. Такво преокретање не поништава херојство, већ га лишава наивне сигурности.

 

ПУТ ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Ломпарова анализа помера „Лажног цара Шћепана Малог“ у средиште Његошевог опуса и чита га као завршну тачку развоја његове мисли и показује како се у драмском спеву отварају питања која ће одредити каснију европску модерност: смрт Бога, криза истине, производња политичке стварности, масовна потреба за вођом, променљивост идентитета и немогућност коначног разрешења. Самозванац је, у том смислу, више од лика – он је метод откривања скривених претпоставки једног света.

Шћепан Мали није значајан само као историјска необичност, већ као фигура нестабилног идентитета која се домогла власти. Његова лаж постаје стварност зато што јој заједница даје форму, језик и жртве. Када је лаж разоткривена, она не престаје да делује јер може бити прихваћена као политички корисна и делатна, са учинком који није занемарљив.

Најважнији резултат Ломпарове анализе јесте откриће да Његошево дело не нуди једноставно разрешење. Трагично, комично, иронично и гротескно остају истовремено могући. Смрт самозванца не враћа поредак, истина не поништава последице лажи, а религиозна метафизика више не може без остатка да оправда историјске жртве. Отворени завршетак оставља ликове и читаоца у времену, у чекању које замењује некадашњу извесност вечности.

Иза приче о једном преваранту налази се питање читаве епохе: шта се дешава са човеком и заједницом када се власт може одглумити, истина политички суспендовати, а смисао више не долази из сигурног метафизичког средишта. Самозванац је одговор празнине на жељу за поретком, али и огледало друштва које је спремно да своју потребу прогласи за истину.

Тако књига спаја пажљиво читање драме са широм дијагнозом епохе и показује да питање самозванства припада не само прошлости него сваком поретку у којем се слика власти одваја од њене истине и моралног темеља.

Велика Андрићева награда је ове, 2026. године, стигла у праве руке и у прави час.