Кецмановић: Бошњаци могу да бирају хоће ли у јањичаре код Ердогана, или у Ханџар дивизију код Мерца

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПРЕКИДАЈУ дипломатске односе БиХ са Србијом! Укидају специјалне везе Републике Српске са матицом! Протјерују дипломате из амбасаде Србије у Сарајеву! Повлаче дипломате из амбасаде БиХ у Београду!Подижу оптужнице против десетина хиљада Срба због вербалног деликта.

Толико антисрпских акција и по динамици и по интензитету није било од грађанског рата у земљи у којој се комшије ни иначе не штеде.

Да им вјера не забрањује, човјек би помислио да се бутум муслиманско Сарајево пијано ваља по башчаршијској калдрми, а да Елмедин Дино Конаковић, Рамо Исак и Зукан Хелез са групом посланика у делиријуму скачу по столу.

Опште је мјесто да се уочи избора подижу међунационалне и међуентитетске тензије, као и да је што жешћа србофобија најбољи рецепт да бошњачке странке и власти и опозиције загрију срца бирача.

Тројка, која се уочи прошлих избора препоручивала западним спонзорима обећањем да ће се лако споразумјети са Додиком, већ половином манадата је заједно са Марфијем, Шмитом и Узуновићком радила на томе да се српски лидер ухапси. Но, пошто је замахнула свом снагом па промашила, зарадила је минус поене у бирачком тијелу и отворила тријумфалну капију вјечним Изетбеговићима. Ваљало је, дакле, у задњи час предузети неки јак па макар и глуп потез.

Спољнополитичку интонацију је дао типични сарајевски факин Дино Конаковић. „Мало спорта, мало музике, мало бизниса, мало политике“ како га је добро описао Фахрудин Радончић, који се као старији истим степеништем попео много више.

Шефу дипломатије БиХ су се потом придружили Рамо Исак и Зукан Хелез задужени за безбједност ФБиХ, односно за одбрану БиХ, који откако су чули да се министарства која воде скупно зову „министаства силе“, увијек наступају у тандему и силеџијски.

Први полицајац Федерације Рамо већ ликом и фигуром зрачи таквим ауторитетом да би га на улици, у пролазу, сваки паметан човјек заобишао, док софитициранији Зукан прије подне пише оптужнице за српске војнике што поштују сјени једног од очева оснивача Републике Српске, а поподне се састаје са изасланицима Хомеинијеве исламске револуционарне гарде, те се увече у амбасади САД заклиње да је са иранским генералима разговарао о туристичкој сарадњи и распитивао се за здравље генерала Сакиба Мухмуљана.

Но, акутни испад бошњачке хроничне србофобије не треба везивати искључиво за предизборну грозницу, него за актуелно тмурно политичко расположење у Бошњака. Послије заокрета САД према Српској, скидања санкција другарима из руководства РС у чему се посебно ангажовала другарица Жељка, те Додиковом међународном узлету и без функције предсједника Републике, о чему их је непријатно информисао премијер Хрватске Пленковић, дотукле су их комеморација жртвама Олује у Мркоњић Граду и испраћај генерала Младићу на Топчидерском гробљу.

Тамо су били заједно српски лидери Додик и Вучић, овдје народ Српске и Србије. Наравно, и у Мркоњићу је поред два српска лидера, била је и маса Срба, као што су и у Београду били бројни виши политички функционери Србије, а Српске и највиши.

Изостао је Вучић да би дочекао предсједника Узбекистана, а Додик је присусутвовао само опелу због лета на састанак са државним врхом Израела. Међутим, свечана комеморација у Мркоњићу била је организована државна манифестација, а на приватној породичној сахрани Младића спонтано се окупило 150 хиљда људи. Највише руководство Српске (Каран, Будимир …) без протокола је пјешачило пет километара по жези од 38 целзијуса поред мноштва анонимних ожалошћених, и успут су се руковали и разговарали са народом …

На томе пада у воду наратив протектората о „злом руководству које манипулише добрим народом, и санкцијама које су наметнуте против њих, а у корист народа“. А када тај народ непрестано бира злочестог Додика, онда, веле, избори нису били фер и поштени па мјесецима нешто пребројавају и провјеравају.

Ево, народ је плакао на Топчидеру заједно са Дарком, Вучић у Мркоњићу слушајући мајку дјечака убијеног у Олуји.

Јединство народа са двије обале Дрине, јединство српских лидера, те јединство српског народа и руководства, удаљава Српску од БиХ и ФБиХ. На предстојећим изборима у српским земљама извјесно побјеђују СНС и СНСД, Додик без државних функција, Вучић као обичан грађанин.

За Тројку, напротив, све дјелује безнадежно и код куће и у комшилуку и у свијету, па је Конаковић одлучио да повуче неки спектакуларан антисрпски потез . Није баш минирао мостове на Дрини, нити на путевима кроз Босну порушио табле „добро дошли у Српску“ које физички обиљежавају ентитетску границу, али све остало што говори и ради у знаку је укидања ентитета и прекида свих веза са Србијом. Српски душмани!

Ухватио се за сигнал из Брисела: већ на прве јавне изаразе негодовања што генералу на самрти нису дозволили да умре код куће, поручили су „да слављење ратних злочинаца није у складу са европским вриједностима“.

Узгред, које су то европске вриједности? -Универзално хуманистичке, хришћанске, или се те вриједности ad hoc ускалађују са неоколинијланом праксом бомбардовања осиромашеним уранијумом? Уосталом, џеназа ратном команданту ГШ АБиХ Расиму Делићу 2010, такође пресуђеном за ратне злочине, била је, испада, у складу са европским вриједностима. Да ли зато што је муслиман или зато што је одговоран за српске жртве на Озрену, или зато што је џеназа била знатно мања?

А и не била с обзиром да је једино побиједио одметнуте Абдићеве муслимане у Цазинској крајини.

Укратко, Дино је одлучио да обрадује србофобе у своме народу, али и шармира грацилне женске Урсулу, Кају и Марту у Бриселу, што од Срба брани европске вриједности.

Да вјетар не дува из подијељене ЕУ, него од њеног германског дијела потврдиће „свјежа“ идеја хер Гинтера Ферлингера да ентитете у БиХ треба укинути.

Идеја шефа аустријске НВО имена Комитет за проширење НАТО-а добила је силан публицитет у сарајевским медијима да би подигла морал Бошњака. Не зна се која адреса је тренутно „јача“ – ЕУ или НАТО, јер се откако их САД активно игноришу, обје бакћу са редефинисањем властите улоге.

Али, Швабо је стари поуздани савезник.

На другом крају српских земаља, у Рашкој, Турска је успјела да уједини двије ИВЗ и стави их под капу Санџаклија, посљедично реиса Хусније Кавазавића у Сарајеву. Истовремено, Анкара признаје Косово и наоружава Куртија, те затвара исламски обруч Приштина-Пазар-Сарајево.

Елем, Бошњаци на колективни Запад са САД на челу више не могу да рачунају, али ће моћи да бирају: хоће ли у јањичаре код Ердогана, или у Ханџар дивизију код Мерца.

Дино се посебно навадио Александру Врањешу амбасадору БиХ у Србији јер је овај током три године мандата успио да медијски разобличи мит о постојању босанске спољне политике. Водитељи београдских ТВ радо слушају његова компетентна и прецизна објашњења и заједно се смију.

Јединствена спољна политика БиХ је по Уставу једна од свега три заједничке изворне дејтонске надлежности заједничких органа у Сарајеву. Елем за спољну политику се за разлику од правосуђа, одбране, безбједности не може рећи да је отета Српској и пренесена у Сарајево, али ни то не функционише.

Спољну политику води колективно Предсједнишво БиХ и одлучује тројним консензусом. Бећировић, Цвијановићка и Комшић, немају јединствен став ни о Украјини, ни о Гази, ни о Ирану, ни о НАТО-у и БРИКС-у, нити о било чему другом.

МИП БиХ је тек помоћни орган Предсједништва и само спроводи политику. Логичан резултат био би да БиХ у спољној политици буде увијек и о свему суздржана, без става. Мада је теоретски и то нека политика, практично би значило да те политике и нема.

Нема ни МИП-а, ни министра, ни Дине, баш како и приличи немогућој држави. Нема једну политику, ал’ има три, с тим што Бошњаци своју у иностранству лажно предствљају као заједничку и наклоњени колектвни Запад је то радо прихватао упркос накнадним оградама српског члана Предсједништва.

Зато је Српска минулих година показала мањак интереса за министарство иностраних послова и једини на функцији министра у МИП-у БиХ били су ПДП-ови кадрови Иванић и Црнадак. Тако се и могло десити да резолуцију о геноциду у Сребреници у ГС УН покрене Лагумџија у име цијеле БиХ.

Почело је већ ’90. када је Алија на своју руку отишао на Свјетску конференцију исламских земаља као предсједник Предсједништва БиХ.

Пошто се сада у МИП-у у Сарајеву није нико нашао да заузврат јавно заузме српско становиште у име БиХ, Врањеш је преузео ту улогу. А пошто једино Предсједништво, и то консензусом, може да га повуче, министар Дино може да га повуче само за нешто друго.

Но, како се избори приближавају, Дино ће повећавати улог и на крају тражити укидање Србије и нешто у готовини приде.