Никита Сјундјуков: ФАНТОМСКИ ВУКОВИ И ДЕМОКРАТСКИ ДЕЧАЦИ
Савремена политика, у којој медији представљају пуноправну грану власти, функционише по принципу сапунске опере. Поређење је више него тривијално, али дозволите ми да развијем мисао.
Зашто било која серија која траје више од две-три сезоне неизбежно губи на квалитету? Зато што продуценти заборављају на осећај мере: шоу се мора настављати по сваку цену. Крајем сезоне, уместо закономерног краја, гледалац добија драматичну мешавину: глумци праве гримасе, упадају у понор махинација, преваре, интрига… Радња се прекида на најзанимљивијем месту, а глас иза кадра обећава да ће у следећој сезони све то сценаријско нагомилавање неизбежно довести до тријумфалног завршетка. Међутим, разрешење се не дешава: неки проблеми се реше већ у првој епизоди уз помоћ неког deus ex machina, други једноставно буду заборављени, као да их никад није ни било, а на драмском хоризонту почиње да се назире нова Велика Претња.
Овде није најзанимљивија досетљивост сценариста, већ то што гледалац сам жели да буде преварен, задовољан оним што се дешава. Али том парадоксу ћемо се још вратити.
У савременој јавној политици може се приметити сличан образац. Проклињући своје претходнике и пребацујући им одговорност за све проблеме, кандидати у случају своје победе обећавају да ће земљу преусмерити на нове шине. Кад се победа ипак догоди, изненадно се испостави да стари-нови владара уопште не намеравају да било шта мењају – али бирач то трпи, јер му заузврат нуде нову гомилу привидних обећања, нову Велику Претњу: епохалне промене у спољној политици. И тако – изнова и изнова, једне фалш-амбиције замењују друге, све док стара политичка сезона не буде замењена новом, а онда – по истом кругу.
Ова логика добро описује западне демократије, али је релевантна не само тамо, већ и код нас. Само што је наша сценографија искренија: постоји реална политика, која се води иза затворених врата, и постоји просценијум, који је препуштен на милост и немилост гласним дечацима. Они се заклињу да ће доћи нешто грандиозно, да је овде, иза угла, да ћемо сутра дефинитивно заблистати… Али смета нам само унутрашњи непријатељ. Кад се испостави да се тријумф ипак не може очекивати, пси рата на неко време укључују режим аналитике, тако да ће се, након што су своје читаоце провели кроз нови круг емоционалног интензитета, поново вратити на њега уз обећање Великог Треска. И све се то зове „мобилизација“ – у ширем смислу.
И ту се враћамо на парадокс: баш таквим аналитичарима аплаудирају највише, јер они, према мишљењу посматрача политичких емисија, говоре бескомпромисно, „како јесте“, не стиде се да скрешу голу истину.
Баснописац је погрешио. У ствари, у савременом друштву нико нема толико кредитног поверења као онај дечак који је из све снаге викао: „Вукови, вукови!“ А решење овог парадокса је следеће: посматрач уопште не очекује промене, он чека обећање промене. У томе за њега (за нас) лежи граница политичког учешћа, у томе је сва сладост политичког живота. И што гласније обећање буде саопштено, посматрач се осећа срећније, а то што обећано неће бити испуњено – па, Бог с њим. Као што су нас учили још у школи, није важан резултат, најважније је учешће; и старе речи ће ускоро бити прогутане новим таласом информационог шума.
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)
