„Осврт“ са Врзићем: БРИКС и стање ЕУ, пресуда Тачију и страно мешање у српске изборе
Блиски исток и вапај америчких нафтних магната, БРИКС и рађање новог света, Урсула фон дер Лајен и стање Европске уније, пресуда Хашиму Тачију и страни утицаји на изборе у Србији, само су неке од тема које у ауторској емисији „ОсвРТ“ анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Блиски исток и вапај америчких нафтних магната
Агенција „Ројтерс“ јавила је како је из Саудијске Арабије у Европу стигло обавештење да се отказују пошиљке нафте уговорене за другу половину септембра; адизел је у Немачкој, јавља „Билд“, већ сада скупљи него икад пре, готово два и по евра литар. А и осим тога је суспендован рад луке Јанбу на Црвеном мору, што значи да ситуација на светском енергетском тржишту постаје још и тежа него што је била досад.
То пак значи да свету не прети само енергетска криза, него и дужничка криза. Али идемо једно по једно. Дакле, енергетика, географија, рат и неумољива математика дуга. Ормуз је и даље углавном затворен. Офанзива Хута у Јемену учврстила је њихову контролу над Баб ел Мандебом.
А поврх тога су Хути погодили и нафтовод Исток-Запад којим је Саудијска Арабија делимично заобилазила и блокаду Ормуза и блокаду Баб ел Мандеба, тако што је рутом Исток-Запад нафта ишла до поменуте луке Јанбу на Црвеном мору а одатле на други излаз из Црвеног мора, кроз Суецки канал. Сада, дакле, ни тога нема.
У бројкама, то значи да са 20 милиона барела недостајуће нафте из Персијског залива кроз Ормуз треба сабрати и нафту која више не иде кроз Баб ел Мандеб (око 9 милиона барела), и 3-4 милиона кроз нафтовод Исток-Запад.
Понешто од тога и нађе свој пут ка тржишту путем шверца – танкерима с искљученим транспондерима, да их успут не погоде – али окрени-обрни с тржишта је искључено између 25 и 30 одсто уобичајеног, предратног снабдевања.
Толика количина никад пре није нестала с тржишта. Штавише, у континуитету потреса који траје још од 28. фебруара, што је страховито важан фактор.
На који сад указује и „Волстрит џорнал“ испод наслова који представља прилично веран опис ситуације: „Нафташи кажу да је велика енергетска криза стигла.“
Ђаво се, наравно, крије у детаљима, међу којима два привлаче нарочиту пажњу.
Под један, како се указује, „стратешке резерве нафте (у САД) не могу још дуго да се експлоатишу“. Ово из простог разлога што се већ сада налазе на историјском минимуму (контекста ради, у њима је преостала количина еквивалентна 10-дневном мањку на светском тржишту), али још је и горе зато што су резерве још и ближе свом оперативном минимуму, пошто не смеју да буду испражњене до нуле.
Не може тачно да се предвиди колико ће им ово потрајати, али свакако неће дуго, а из дана у дан је времена све мање.
Узгред буди речено: „Политико“ је још раније известио да Европска унија чак и не зна колико има нафте у својим стратешким резервама. Нек им је са срећом с таквом калкулацијом.
И други важан детаљ из „Волстрит џорнала“: Кина је престала да користи своје стратешке резерве, и поново је почела да увози нафту са светског тржишта.
Чиме, на већ смањену понуду, потражња постаје још и већа. Али са испражњеним стратешким резервама као што нису биле до сада, што значи и да нема више тог инструмента за ублажавање шока.
Енергетска криза. Односно, као што каже један од директора у америчком нафтном сектору, „постоји ризик да се ситуација отме контроли“.
С тим што се ситуација већ отима контроли. Јер повећане цене енергената изазивају раст инфлације.
Раст инфлације сузбија се растом каматних стопа (јер скупљи кредити значе и мање кредитирања, то јест мање новог новца на тржишту, а све то мање доноси и мању инфлацију), али, да је тако просто већ би било решено. Али не може да буде решено.
Укратко, раст каматних стопа значи све скупљу отплату дугова. Који никад нису били већи широм Финансијског запада.
Од прошлог септембра до данас камата на десетогодишње обвезнице у САД је порасла за чак 25 одсто, а порашће још и више након што су Федералне резерве ових дана подигле референтну каматну стопу (зарад борбе против инфлације) упркос противљењу Доналда Трампа.
Исто им је свуда, од Немачке и Велике Британије до Јапана где је каматна стопа на њихов дуг у протеклих годину дана порасла скоро 100 одсто.
А Кина за то време, јавља „Фајненшел тајмс“, наставља да се систематски ослобађа свог власништва у америчком дугу – сада имају свега 600-тинак милијарди долара, најмање у последње скоро две деценије, док су на врхунцу 2013. имали више него дупло више, 1,3 билиона.
Кинеска (рас)продаја америчких државних обвезница, с једне стране, појачава притисак на тржишту обвезница (вишак понуде и мањак потражње) тако да ће камате (са својим погубним последицама) постајати још више. Није ни чудо што и „Фајненшел тајмс“ извештава да се Американци томе противе, али узалуд, бар што се Кинеза тиче.
А са друге стране ови кинески потези најављују и да је нови светски економски поредак све ближи. Сва је прилика да није случајно што се то догађа упоредо са енергетском и дужничком кризом које могу да буду ублажене само ако Америка под хитно капитулира на Блиском истоку. И тиме се дефинитивно одрекне свог светског поретка.
БРИКС и рађање новог света
Када је британски економиста Џим О’Нил сковао термин БРИК да би на релативно духовит начин (који се уз то лако памти) указао на четири незападне економије које се развијају рапидном брзином, можда није могао ни да претпостави да ће се већ четврт века касније три од четири државе обухваћене овим акронимом наћи међу четири највеће економије света сходно реалном БДП-у по паритету куповне моћи. И то на првом месту (Кина), на трећем (Индија) и на четвртом месту Русија, као највећа економија Европе у тој рачуници. Упркос више од 30.000 санкција Колективног запада и рату којима је изложена.
А још је мање Џим О’Нил могао да наслути да ће се БРИК у проширеном саставу – као БРИКС а сада већ и БРИКС плус – наћи у центру формирања новог светског поретка. Мултиполарног – финансијски, безбедносно и политички – тако да више није заснован на правилима која је наметнуо Колективни запад да би неометано наставио да пљачка све остале.
О томе говори и завршна декларација са самита БРИКС-а у Индији која није медијски атрактивна – јер не може да стане у један твит – али је зато садржајна. Садржи скоро 18.000 речи БРИКС консензуса о свеобухватној изградњи поретка који ће бити нешто сасвим другачије од онога на шта нас је навикавао Колективни запад: од глобалне трговине и нових транспортних коридора и фер правила која важе за све, преко међународних финансија до нове (и праведније) политичке архитектуре међународних односа.
Оно што је нарочито важно: БРИКС није пука причаоница која служи за декларације о добрим намерама и мултилатерализму, лишене конкретног садржаја и акција. Напротив, управо се о конкретним садржајима и акцији и ради, тако да је мултилатерална сарадња неминовна последица; зато је БРИК и постао БРИКС, а онда и БРИКС (са све већим) плус. Нико нема времена за губљење на празне приче. Свакоме је потребна акција. Она је детаљно разрађена кроз поменутих 18.000 речи и 140 тачака које се спроводе у дело.
Укључујући дедоларизацију која није циљ сама по себи, нити је то тако експлицитно наведено, већ је неизбежни нуспроизвод трговине у сопственим валутама и системима плаћања независним од долара (и евра) што је овом приликом разрађено у низу практичних детаља.
Поента је у томе да се стварају механизми за сарадњу у комплетном спектру области – од туризма и образовања, преко финансија и трговине до пољопривреде и свемира – тако да свако у томе може да учествује по мери свог интереса.
Без наметања било чије воље и интереса, јер нико није обавезан да се свему повинује, него је слободан да изабере оно што му одговара.
Нико не мора, на пример, да купује јефтин а поуздан руски гас, али то свакоме (нормалном) одговара. Као што Русији одговара да га не продаје у доларима или еврима јер могу да им се заплене, него у другим валутама које не могу да им се заплене. Па се сходно томе и разрађују одговарајући финансијски механизми…
У свему томе постоји и добра вест за Србију. Порука Дмитрија Пескова: „Наравно, ако се Срби буду интересовали за БРИКС, БРИКС-у може бити само драго.“
Још само да се Срби заинтересују за БРИКС. Не морају чак ни да прочитају свих 18.000 речи декларације да би разумели зашто боља понуда за нас не постоји. Довољно је да погледају алтернативу.
Урсула фон дер Лајен и стање Европске уније
Мора да Урсула фон дер Лајен види нешто што други не увиђају – или не види, него јој се привиђа – кад у свом говору о стању Европске уније каже да, „кад погледа Европу данас“, уочи да је „стање (њихове) Уније снажније него што је икад било.“
Истини за вољу, као знак да упркос оваквим визијама није сасвим изгубила додир с реалношћу, признаје и да се истовремено, те отуда безмало шизофрено, „осећа несигурније него икад“.
С друге стране, Урсула фон дер Лајен изгледа да није усамљена (не само у сопственој глави). И Марти Кос се, наиме, привиђа да Европска унија „никада није било оволико атрактивна као данас“. И то након референдума на Исланду на коме су Исланђани саопштили да о уласку у Европску унију неће чак ни да причају.
Но, њихове халуцинације на страну, повод за свој ентузијазам обе су пронашле у свом позиву да Канада постане први придружени члан Европске уније.
Као да је Евровизија, али још апсурдније. Детаље је открио бриселски „Политико“. Урсула фон дер Лајен, особа коју нико није бирао на изборима, коју (следи из анкете коју је такође спровео „Политико“) уФранцуској не знају, док је у Немачкој (довољно добро) знају те скоро 50 одсто Немаца о њој има лоше и веома лоше мишљење док их три пута мање мисли супротно, дакле, особа са таквом демократском репутацијом (и описаним привиђењима) изнела је предлог о Канади као првом придруженом члану Европске уније иако о томе претходно није обавестила никога (надлежног) у Европској унији и њеним чланицама. А камоли да је затражила сагласност, иако питање чланства припада Европском савету председника држава и влада чланица Европске уније, а не Европској комисији.
И поврх тога: појам придруженог члана међу правним тековинама Европске уније уопште не постоји, тако да један извор „Политика“ каже да нико заправо нема појма шта то значи, док други каже и да би то са придруженим чланством захтевало промену оснивачких аката Европске уније, што нема никакву реалну шансу да добије потребну подршку.
Није ово само смејурија, него је и симптом потпуног растројства. Геополитичког колико и менталног.
Па у склопу тога и њена порука да је „потребан само поглед преко граница Европске уније да би се видело да је европска идеја и даље жива“ јер, кад она погледа Украјину и Молдавију и Западни Балкан, види да њихова будућност лежи у Европској унији.
Није то ни кратковидост ни халуцинација, него претња. Све и да се Европска унија не спрема за директан рат против Русије.
Јер немачки медији извештавају да су имали увид у план нових правила проширења Европске уније који ће Марта Кос представити 30. септембра.
Он предвиђа да се нова чланица Европске уније добровољно одрекне права вета кроз декларацију која би пратила уговор о чланству; међутим, није предвиђен само губитак права на не, него и права на да, тако што би се одузимало право гласа приликом одлучивања у Европском савету (и финансијска средства) у случају кршења заједничких вредности Европске уније, што значи да би свако у сваком тренутку морао да буде потпуно послушан. То се, иначе, зове тоталитаризам.
За сваки случај је, ипак, у најважнијим питањима спољне политике, финансија и безбедности – дакле санкције, рат и мир – поврх тога предвиђено и укидање једногласног одлучивања у корист квалификоване већине коју је увек лакше обезбедити за рат против Русије.
А био би смањен број европских комесара, тако да не би свака земља имала по једног свог комесара као сада него бар трећина не би имала, а остављено је отвореним и питање броја посланика у Европском парламенту у случају проширења, што значи да бисмо могли и да их немамо. Па да у наше име, зарад европских интеграција, гласа, на пример, Тонино Пицула…
Будемо ли закључили да нам то одговара, још ће се Марта Кос и Урсула фон дер Лајен у својим визијама показати као далековиде. Зато што ћемо ми испасти слепци не видимо оно што је погубно по нас, као што су се и надале.
Пресуда Хашиму Тачију
Хашим Тачи и још тројица његов сарадника у злочину добили су део онога што и заслужују. Али то не значи и да су Срби добили правду коју заслужују.
Напротив. Пресуда је првостепена али је у том погледу изричита. Каже у тачки 6 сажетка пресуде да се суд бавио „кривичним делима против (…) нарочито косовских Албанаца“.
Штавише, кад је већ тако, утврђено је и да (тачка 41) „није постојао систематски напад или напад ширих размера усмерен на цивилно становништва“, а „жртве су махом, а неке искључиво, биране и циљано нападане на основу индивидуалних околности, а не на основу припадности циљаном становништву“.
Што значи да су Србе на Косову и Метохији убијали само успут, малтене случајно а не систематски, а нису их ни убијали зато што су Срби него због неких индивидуалних околности; имају велик нос или су прешли улицу на црвено, безмало.
Или пак још више правду вређа околност да је обухваћен само период до јуна ’99? Под образложењем да после тога више није могуће применити међународно хуманитарно право јер злочини више нису ратни.
Па се сходно томе није дирнуло ни у Жуту кућу; бубрези и срца спадају у исту категорију злочина без казне.
Нема правде за Србе. Срби су стављени ван НАТО правде.
Уосталом, судско веће нарочито се потрудило да оправда НАТО савезника који је извршио све некажњене злочине, терористичку ОВК.
„Овај предмет није се бавио легитимитетом Ослободилачке војске Косова ни њеним циљем да оствари независност Косова“, стоји у тачки 5 сажетка пресуде, у тачки 75 и да су окривљени „тежили двоструком циљу постизања независности Косова и успостављања политичке контроле“ над његовом територијом а „панел је сматрао да није потребно да се утврђује да ли су ти двоструки циљеви сами по себи били кажњиви или на неки други начин противзаконити“ – јер би онда морали да закључе и да је НАТО подршка тим циљевима, агресијом на нашу земљу, била противзаконита, то јест криминална – да би онда пресуда ипак била изречена. Ослобађајућа за ОВК и њене вође, тачка 80: „Оно што су оптужени хтели да остваре није само по себи кажњиво.“
Ето.
Није ни чудо што Наташа Кандић са олакшањем, колико и тријумфално, истиче да су „противници циљани на основу индивидуалних околности а не на основу припадности цивилном становништву“, док су за разлику од тога Небојша Павковић и Владимир Лазаревић „осуђени пред Хашким трибуналом за злочине против човечности. Цивилно становништво је било мета.“
У истом духу хрватско Министарство вањских и еуропских послова прецизира да ”ова пресуда не мијења повијесни контекст рата на Косову” те да ”индивидуална одговорност појединца не може бити основа за (…) довођење у питање слободе и неовисности Косова”. Самозваног.
Па, чему је онда све ово служило? Под условом да првостепена пресуда, уопште, опстане у жалбеном поступку, а искуство с Антом Готовином пред НАТО правдом подсећа да осуда може и да не опстане. Јер су и његове жртве били само Срби.
Како год, Хашим Тачи је суђењем и осудом на извесно време уклоњен из Приштине, чиме је и отворен простор за Аљбина Куртија који у миру Србима ради исто оно што је радио Хашим Тачи и у рату и у такозваном миру после јуна ’99.
Разуме се, и једног и другог треба тумачити само у функцији оних којима служе, у склопу чега се Немци, Французи и Британци одају тако што немају примедби на оно што нам ради Аљбин Курти, док су иза Тачија структуре чији је представник Ричард Гренел.
Уосталом, нама углавном свеједно; ово је њихово разрачунавање које је трајало и 2008. кад је Хашим Тачи као премијер такозваног Косова ухапсио и протерао тројицу агената немачког БНД-а.
Овом пак приликом НАТО званичници Европске уније нису се јавно скандализовали због подршке коју су Тачију и тројици других зликоваца пружили сви њихови политички противници. Али је зато Урсула фон дер Лајен поново истакла како је „згрожена сликама са сахране Ратка Младића“ а „глорификовању ратних злочинаца једноставно нема места у Европској унији“.
На Жуту кућу, међутим, никад није имала примедби. Али за њих то и није ратни злочин, зар не…
Страни утицаји на изборе у Србији
Кинески министар државне безбедности Чен Јишин упозорио је ових дана на опасност од „когнитивног рата“ у коме би против Кине могле да буду (зло)употребљене могућности вештачке интелигенције и друштвених мрежа у циљу „распаљивања јавног мњења“, фабриковања политичких гласина и штетних информација како би се „подстицале друштвене поделе“. Све то, навео је у ауторском тексту, могло би „директно да угрози политичку и институционалну безбедност“ Кине.
Не треба живети у илузији да иста невидљива рука поменуте методе неће употребити и против Србије ако јој то устреба.
С тим што се српска специфичност састоји у томе што на распаљивање јавног мњења, осим неподношљивих српских медија, утичу и медији на српском језику о чијим пак власницима коначну одлуку доносе министри у Влади Луксембурга.
Наступ др Бранимира Несторовића – у склопу кога је устврдио и да има подршку Русије, ма како то разумео – они су са ентузијазмом употребили да нападну Русију јер се (тобож) меша у српске изборе, уосталом, сходно опробаној матрици из Луксембурга и околине геополитичког Брисела.
На страну с доказима за изнете тврдње – нема их, па утолико горе по доказе – а на страну и евидентне контрадикторности. Јер Русија, наводно, др Несторовићу каже да окупи све проруске странке у Србији на својој листи, док истовремено на ту листу он неће да стави проруску странку Александра Вулина. А покрет се цепа иако и једна и друга страна неће то исто.
Др Борислав Антонојевић је накнадно открио да је др Несторовић хоспитализован, тако да за читаву ситуацију можда и није најпримеренија политичка дијагноза, но то није омело тврдње о руском мешању у српске изборе. Макар и ако су се раније тврдње о руском мешању у америчке изборе испоставиле као најобичније лажи.
А Русија је свој став у односу на изборе у Србији већ изнела, и то пре само неколико дана. Прошле суботе, речима Дмитрија Пескова: „Надамо се да ће, у сваком случају, пријатељски и партнерски односи са Србијом бити очувани, без обзира на исход избора. Сматрамо да ти односи на најбољи начин одговарају интересима и Србије и Русије.“
Крај цитата. Није битно које је мачка боје него да ли лови мишеве, а у случају односа Србије и Русије очување добрих односа нам је утолико важније што Русија располаже правом вета у Савету безбедности УН и не признаје самопроглашену независност Косова. О цени руског гаса за Србију у условима светске енергетске кризе да се и не говори. Што ће рећи да сви којима је стало до Србије треба да се надају да ће Русија и после избора моћи да се меша у српска питања јефтиним гасом и подршком територијалном интегритету наше земље.
Али шта ћемо са мешањем у унутрашња политичка питања и изборе Србије кад је реч о оним партнерима Србије који су на њу извршили агресију како би јој нарушили и територијални интегритет и суверенитет?
Уредно је то документовано још у „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије.
Партнери из Европске уније, уочи координисаног једностраног проглашења независности Косова, настојали су да „помогну ДС-у у његовим односима с ДСС-ом“; одлуку о пријему Србије у НАТО партнерство за мир је злогласна функционерка америчког Стејт департмента Викторија Нуланд, која је делила колачиће на Мајдану у Кијеву, дефинисала као „инвестицију поверења у српске реформисте“, „намењену подршци демократским елементима у нацији“ од којих су у замену Американци добили „јавна и приватна обећања око окончања сарадње с Хашким трибуналом и конструктивног приступа статусу Косова“; покушали су да изврше пуч у ДСС-у против Војислава Коштунице јер није желео да буде део оваквих аранжмана.
Може да се набраја и даље, па тако једна депеша из марта 2006. најављује да ће амбасада САД „радити са Националним демократским институтом и Међународном републиканским институтом на практичним начинима којима можемо да помогнемо ДС-у да испуни свој потенцијал“, док је неколико месеци касније Душан Петровић у име ДС-а рекао да се „узда у Запад да издашно потроши на кампању“, а све с идејом да будућа влада „заузме реалистичнији став према Косову после избора“.
Узгред, кампање какве су тада планиране у амбасади САД спроводила је невладина организација Црта која и приликом ових избора спроводи кампање.
Документовано је и да су службеници амбасаде САД имали и те какав увид у стварање постизборне коалиције ДС-а и СПС-а 2008, у чему је – према депеши из америчке амбасаде у Љубљани – учествовала и Европска унија, која ”преко шефа дипломатије Луксембурга наговара лидера социјалиста да направи договор о проевропској коалицији”, а пажљиво су држали на оку и распад радикала у склопу кога се помиње подршка неидентификованих француских донатора. Најзад, што се српских избора тиче, настојали су да се умешају чак и у избор начелника генералштаба Војске Србије – и изабрали су Здравка Поноша – и у избор српског патријарха након смрти патријарха Павла.
Треба ли да поверујемо да се више не мешају у српске изборе јер се, забога, наједном мешају Руси?
О томе ћемо, можда, читати у неком будућем „Викиликсу“. Па да се не изненадимо…
