Владимир Коларић: „Трећи пут” у српској политици

Протест за очување Косова и Метохије у саставу Србије, Београд, 17. март 2023. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

У политици се тежња за „трећим путем“ јавља у кризним периодима политичке и друштвене поларизације која, или делује непремостиво и може да се заврши само сукобом и деструкцијом, или не покрива велики део политичког и друштвеног поља, што генерише апатију довољно великог дела становништва и потенцијално опет води сукобима или институционалној парализи.

Тежња ка „трећем путу“ може бити и израз утицаја спољашњих или унутрашњих центара моћи, који желе да промене постојећи поредак у некој држави, за шта као пример можемо узети овако назван концепт којим је деведесетих година прошлог века у Европи легитимизовано прихватање неолиберализма од стране левице.

Код нас се о неопходности трећег пута интензивније почело говорити када је политичко поље постало подељено између тада све јаче Радикалне, а касније Напредне странке, и послепетооктобарског (псеудо)демократског режима, којем се нудила као алтернатива. Идеја „трећег пута“ је тако означавала модел који успева да помири национално и демократско (што је веома спорна диференцијација, којом се овде нећу бавити) и до извесне мере неутралише заоштреност између екстрема са обе стране.

У пракси, ово питање је отворено повлачењем Војислава Коштунице и слабљењем ДСС-а, који и данас донекле представља модел тог трећег пута, а који то, док је вршио власт, заправо није био, због тадашње флуидније и (макар привидно) разноликије политичке понуде. Касније себе као поборнике трећег пута углавном именују настављачи њихове политике, као и Двери или организације настале њеним разлагањем, уз покушаје политичара попут Вука Јеремића, све до, сада вишеструко распарчаног, покрета Ми.

Студентски покрет

Овога је руководство СНС било свесно од када је дошло на власт, па је истовремено покушало себе да пројектује као неку варијанту трећег пута или да у себе интегрише ту идеју и са политичке сцене елиминише организације које би могле да је заступају. Укратко, снажна поларизација у односу на носиоце послепетооктобарског наслеђа овој странци је била неопходна како би нагласила сопствену безалтернативност. Она је желела да се представи као једини гарант каквог-таквог националног достојанства и социјалне стабилности, чије нарушавање је представљано као једино наслеђе њима претходеће власти.

Поред чињенице да довољно велики проценат становништва није желео повратак (псеудо)демократских „губара“, који су отворено парадирали служењем страним интересима и презиром према социјално (и културно!) „неадекватним“ деловима становништва, власт предвођена СНС-ом је постигла озбиљне успехе и у демотивисању страних држава да се у већој мери ангажују око стварања неке одрживе и перспективне алтернативе, било улагањем у  (псеудо)демократску и (псеудо)либералну опозицију, било у неку варијанту „трећег пута“ (колико су средства тог „демотивисања“ била у интересу грађана Србије, друго је питање).

Свима је јасно да су догађаји покренути несрећом у Новом Саду битно променили ствари, стварајући од „студентског покрета“ нови политички субјекат, који номинално представља „трећи пут“, односно алтернативу како власти, тако и страначкој опозицији. Такође, овај покрет има особеност трећег пута и у декларативном заступању равнотеже између националног и демократског, па чак и у радикалнијем смислу, будећи наде у потпуну промену политичког система, шта год би то требало да значи (ако не рачунамо опште пароле усмерене против корупције и криминала и списак лепих жеља о томе како би свет требало да буде устројен).

Ипак, све заоштренијом поларизацијом, којој су допринеле обе стране, питање трећег пута је поново отворено, с обзиром на то да је „студентски покрет“ почео да се перципира не као трећа, него као једна од две стране, која је преузела функцију раније (псеудо)демократске опозиције.

Власти свакако одговара оваква идентификација покрета са послепетооктобарском влашћу и њеним наслеђем, као што би то, мада из других разлога, одговарало и њеним (псеудо)либералним противницима, који би такође  „студентски покрет“ желели да виде као правоверне настављаче сопственог идеолошког модела. Национално опредељене присталице покрета, с друге стране, желеле би да га виде као истинску алтернативу „и једнима и другима“, па подвојеност тумаче као формирање до сада непостојеће бинарне позиције, која као своју супротност види како власт тако и опозицију.

У сусрет изборима

Међутим, како се ближе избори, све више људи поново призива стварање „трећег пута“, као организоване и утемељене алтернативе како власти, тако и „студентском покрету“. Али то не значи да овакви апели нису безнадежнији него икада раније. Јер, најпре, свима је јасно да до избора има премало времена да би се етаблирала било каква изгледна алтернатива, а послеизборни пејзаж мало ко може да предвиди.

Друго, овакво становиште је критиковано с различитих позиција: за присталице „студентског покрета“ то је отворено сврставање на страну власти, с обзиром да они смену власти виде као приоритет, док за присталице власти ово представља непатриотски аргумент, сматрајући да би пред опасношћу од „обојене револуције“ сви патриотски субјекти требало да је подрже, без обзира на међусобне разлике и анимозитете.

Залагање за „трећи пут“ у том смислу заиста делује као избор бескарактерних, неодлучних, конформиста, кукавица и калкуланата, који се одричу одговорности за „одбрану државе“ (како мисли власт) или за нужну промену погубног режима (како сматрају присталице „студената“). Укратко, овде нема места за нијансе, а сваки покушај нијансирања лако може бити именован дезертерством.

Ипак, то не мења чињеницу да такав „трећи пут“ латентно постоји, односно да велики проценат грађана није одушевљен биполарном поделом која му се нуди. Којима власт после именовања скоро сваког ситног криминалца на неку функцију, потписивања и спровођења по националне интересе штетних споразума или систематским уништавањем друштвености, никако не може представљати узор одговорне националне политике и којима „студентски покрет“ са острашћеношћу према сваком ко не дели беспоговорну веру у његову мисију и наглашеном спрегом са субјектима који не заступају интересе ове државе и народа, не може представљати изгледну алтернативу.

Мање зло

Овај латентни и флуидни „трећи пут“ стога прожима и делове апстинената и оних који ће гласати за власт, као и оних који ће гласати за „студенте“ или за неку од опозиционих странака. Сви они ће гласати за оно што сматрају „мањим злом“, а не из истинског уверења, и зато је било какво прогнозирање о резултатима ових избора веома незахвално, јер ће таквих бити више него икада раније.

Јер сада више немамо само две супротстављене политичке и идеолошке позиције, два различита модела нашег развоја, већ две готово паралелне реалности, које би обе желеле да се представе као апсолутне, а где би неопредељени остали у процепу, без сопствене реалности, самим тим и сопственог бића и идентитета. Али пошто ових неопредељених није мало, чак и међу онима који ће се ипак определити, али не сасвим уверено и трајно, они ће тежити да изграде сопствену реалност, односно да укажу поверење некоме ко им понуди организовану алтернативу са којом ће моћи да се идентификују.

Одговорност ових приврженика „трећег пута“, латентног и флуидног, може бити у томе да се чврсто држе вредности у које верују, без обзира на контекст и конкретне изборе које буду правили, да се надају да ће се у блиској будућности појавити простор и за њих и да на томе активно раде, као и да допринесу смањењу тензија и амортизовању ескалације која врло вероватно следи.

Оваква позиција можда није најбоља, можда није уопште добра, али то не мења чињеницу да има и да ће имати своје заступнике, и то не мало њих, што би обе стране у сукобу требало да имају на уму. Можда је заиста боље залећи за једну страну и храбро стати у њену одбрану, макар то било производ нужности, односно опредељења за „мање зло“. Али то је на свакоме од нас, с тим да нико од нас не заборави да смо само људи и да смо припадници истог народа, који је довољно пострадао да би му још неко страдање, под било којим изговорима, донело било шта добро.

Не једе се све што лети, наше жеље нису исто што и стварност и свака промена није на боље, али треба знати и кад је доста, кад ствари више не функционишу на раније опробане начине и кад су дугови дошли на наплату, као и да су ућуткивани сви који су упозоравали да све и увек долази на наплату, најчешће онда када нам то најмање одговара.

То што ћемо гласно викати и претити прстом можда ће уплашити или пасивизирати неког појединца, чак и доста њих, али неће само по себи променити реалност, поготову у глобалним бурама око нас, а све више и у нама.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

БОНУС ВИДЕО: