Кључ, Возућа, исто питање: Имају ли Срби у БиХ право да на миру оплакују своје мртве?

Getty © Samir Yordamovic/Anadolu Agency ©in4s.net

Србима у Босни и Херцеговини, изгледа, ни послије три деценије није дозвољено ни да на миру оплакују своје мртве. Најновији примјер стиже из Кључа, гдје је 15. септембра, на Дан општине, организован дефиле ветерана тзв. Армије БиХ, уз узвикивање „Текбир Алаху екбер“. За српске породице овај датум није обичан календарски дан — истог дана 1995. године, у Кључу је попаљено, уништено или демолирано 14 српских цркава и парохијских домова, док је убијено око 60 цивила који су затечени у граду.

Тада је, према истим наводима, попаљено 45 српских села и засеока, а уништено око 1.400 српских кућа. И управо на датум који носи тако тешко сјећање за српско становништво, организује се дефиле ветерана тзв. Армије БиХ, што је додатно узнемирило малобројне Србе који данас живе у овој општини.

Ако неко мисли да је ријеч о једном догађају или случајности, довољно је подсјетити на оно што се само неколико дана раније дешавало у Возући. Док су Срби обиљежавали 31 годину од прогона и пролазили „Стазама егзодуса“, одајући помен својим страдалима, тишину код мјеста масовне гробнице нарушавали су звук сирена и трубе са возила на којима су биле ратне заставе тзв. Армије БиХ.

Само замислити ту сцену довољно је да се схвати положај српских породица. На једној страни људи који су дошли да се помоле за своје најмилије и подсјете на оне који су остали у земљи из које су протјерани, а на другој страни сирене, трубе и ратна обиљежја — и то у тренутку када се одаје помен жртвама.

Возућа је 1995. године доживјела један од најтежих прогона Срба у БиХ. Са тог подручја и околних села протјерано је више од 7.600 Срба, спаљено је 30 српских села, а живот је изгубило 459 цивила и припадника Војске Републике Српске. За 129 несталих и данас се трага. Ипак, ни три деценије касније, породице које су преживјеле егзодус не могу да дочекају помен својим мртвима без ратне симболике и узнемиравања.

А управо је то оно што ове двије ситуације повезује. У Кључу се на дан који је за Србе везан за страдање организује дефиле ветерана тзв. Армије БиХ. У Возући, на мјесту гдје се одаје помен српским жртвама, пролазе возила са ратним заставама, уз трубе и сирене. У оба случаја, српске породице остају са истим осјећајем — као да ни послије 30 година немају право на мир.

И онда се поставља питање: докле више? Докле ће Срби у БиХ морати да гледају ратне заставе на мјестима на којима оплакују своје мртве? Докле ће се поред њихових стратишта чути сирене и трубе, док породице још нијесу пронашле посмртне остатке својих најмилијих? И докле ће се од њих очекивати да прихвате све то у име некаквог мира и суживота?

Јер мир није само одсуство оружја. Мир је и право да мртвог сахраниш, да несталог пронађеш, да на стратишту запалиш свијећу и да те нико не узнемирава. Мир је и то да се поштује туђа бол.

Ако српске породице ни послије три деценије немају ни то, онда је питање положаја Срба у БиХ много дубље од једног дефилеа у Кључу или једних сирена у Возући. Ова два догађаја само су најновији подсјетник на то да за многе српске породице рат није завршен онда када је престала пуцњава — јер и даље траже нестале, чекају правду и покушавају да сачувају право на достојанствено сјећање.

И зато је питање које остаје након свега једноставно: имају ли Срби у БиХ коначно право да на миру оплакују своје мртве?