
© fakti.rs
Аутор:Ростислав ИШЋЕНКО
УКРАЈИНА је за Европску унију неопходан алат. Без ње, ЕУ нема платформу за прокси рат са.
Украјина се дуго надала да ће моћи да преговара и тргује са Русијом поводом Крима. А Москва је сада једнострано прогласила границе са Украјином које се протежу дуж административних граница Херсонске и Запорошке области, као и Доњецке и Луганске Народне Републике.
У међувремену, Европа инсистира на враћању Украјини граница из 1991. године. То је њена преговарачка позиција.
Увела је Русији брдо санкција.
Ако ЕУ пожели директан рат са Русијом, учиниће то без икаквог изговора. Може се изведе мању провокацију на Балтику или да нападне Белорусију. Сумњам, наравно, да ће поћи на такав ризик. Али, ако жели рат, добиће га.
ЕУ не рачуна на украјинску офанзиву, јер тамо признају да Украјина реално губи. Али, и даље јој помажу да се некако ратно одржава јер им је потребно да конфронтација са Русијом потраје што дуже.
Да је Европа желела да преговара, одавно би направила уступке. Уосталом, требало је да направи уступке само на рачун Украјине. Али, она то за сада не чини, јер очекује да ће победити у овом рату.
За њу је победа у рату важна јер жели потпуно уништење Русије као државе, или макар њено слабљење до те мере да призна политичку супремацију ЕУ и уступи јој контролу над својим ресурсима.
Не само над природним ресурсима, већ и над војним и политичким.
Из ЕУ желе да се Руси нађу у условима из којих ће им деведесете године изгледати као рај и просперитет. То им је једини начин да надокнаде економске губитке претрпљене у овој конфронтацији.
Ми у Русији смо мирни људи. Још не планирамо ни да уништимо Украјину, иако би требало. На задовољава да владамо постојећим територијама, са неком врстом тампон зоне и контроле над украјинском политиком, као и демонтажом војне инфраструктуре НАТО-а на нашим границама.
Јасно је шта Европа у целини жели, али зашто говори о границама из 1991. године кад је то евидентно бесмислица?
Чак и током Мајдана у Кијеву, неки руски политичари редовно изјављивали: „Враћање Крима Русији је бесмислица. То се никада неће догодити. Признали смо га за украјински и не треба да мењамо ту одлуку“. Али, три недеље касније, променили су мишљење јер је Крим постао руски.
Тако функционише политика: оно што делује као бесмислица често постаје стварност. Русија говори само о денацификацији и демилитаризацији зато што јој то даје флексибилност за постизање циљева Специјалне војне операције.
Када Американци дођу у Москву, ми им говоримо: „Можемо да преговарамо. Ако се Украјина сложи, а видећемо какви су услови. Наши услови су познати. Ако их Кијев прихвати, можемо покушати да преговарамо. Ако не, питање ће бити решено војном акцијом.“
Притом не прецизирамо колико дуго ћемо решавати само питање. То нам омогућава да у сваком тренутку кажемо: „Остварили смо своје циљеве. Сада хајде да преговарамо. Не желите? Хајде да наставимо да се боримо.“
То нам обезбеђује и флексибилност у спољној политици. Али, Европа не жели такву флексибилност. Она има другачију стратегију. Од првог дана је рекла: „Подржаваћемо Украјину све док се бори.“
А Украјина се бори за границе из 1991. године. Зеленски никада није рекао да је одустао од својих захтева који се тичу граница из 1991. и репарацијама. Европа је недвосмислено подржавала такве захтеве последњих пет година. А још обезбеђује Украјини новац и оружје да би се борила за те захтеве.
Руски систем за борбу против
дронова „Зверобој“
Да ли Европа верује да су ти циљеви оствариви или не, од секундарне је важности.
Европи нису потребне украјинске границе из 1991. или 2091. године, већ европска победа над Русијом. И она Украјину посматра као један од инструмената утицаја на Русију током рата исцрпљивања који се води против Русије.
Европљани такође и у Сједињеним Државама виде један од инструмената утицаја на Русију. Зато се боре против Трампа и покушавају да га врате у коалицију, како би рекао: „Опет имате наш нуклеарни кишобран над Европом. Сада ће вас испровоцирати, али ви седите мирно. У супротном, водићете нуклеарни рат не са њима, већ са САД.“
Али Трамп то не жели; он има своје проблеме. Зато Европљани не могу да користе амерички инструмент, али могу да користе украјински.
Узгред, кијевска врхушка Европу види као алат за пуњење сопствених џепова. Њу не занима судбина Украјине.
САД могу жртвовати Украјину или Европу да би решиле своје друге проблеме. Европа може жртвовати Украјину само да би стабилизовала односе са Русијом.
Међутим, Европљани не желе да стабилизују односе са Русијом, а САД желе.
Американци рачунају да ће моћи да задаве Кину, а затим да се поново суоче са Русијом.
Али, Европа не може да задави Кину.
Наравно, Европа има план Б. Она ће ескалирати тензије на граници како би Русија држала своју војску на терену и трошила ресурсе.
Наравно, њима одговара да Русија ратује и троши огромне ресурсе јер Европа не може директно да се бори против Русије…