Овен Метјуз: Је ли Украјина на прагу пораза?

фото: president.gov.ua

Након најновије рунде шатл-дипломатије коју су у Москви и Кијеву водили Трампов зет Џаред Кушнер и специјални изасланик Сједињених Америчких Држава Стив Виткоф, намећу се три закључка која би се из перпективе Украјине и ЕУ могла назвати депресивним

Владимир Путин још од 2022. године ни за јоту није променио своје ратне циљеве и остаје одлучан да настави борбу. Доналд Трамп нема никакав нови мировни план осим окончања рата у Украјини под Путиновим условима. За то време, Кијев остаје без новца и људства за одбрану, баш као што је већ остао без ракета за системе „Патриот” којима би заштитио своје небо од ракетних удара Кремља.

То су три депресивна закључка након најновије рунде шатл-дипломатије коју су у Москви и Кијеву водили Трампов зет Џаред Кушнер и специјални изасланик Стив Виткоф.

Уочи њиховог поласка, Трамп је изјавио да ће његови „момци” представити „нови план” за Украјину. Међутим, брзо се испоставило да таква иницијатива уопште не постоји. Уместо тога, насмејани Путин је једноставно рециклирао своје старе тезе о ослобађању целог Донбаса, уз поновно инсистирање на томе да Украјину и треба „демилитаризовати” и „денацификовати”.

Објективно говорећи, дијалог је увек бољи него изостанак икакве комуникација – посебно у рату који се претворио у исцрпљујуће позиционе борбе на терену, док су обе стране своје стратешко деловање преусмериле на ударе дугог домета, у покушајима да униште градове и кључну инфраструктуру противника.

Заблуда Зеленског

Поједини проукрајински коментатори исмевали су Џареда Кушнера због његовог оптимистичног инсистирања на томе да Трамп настоји да оконча рат ослањајући се на своје пословно искуство. „Рат је игра са негативним збиром – у њему сви губе”, изјавио је Кушнер на конференцији за медије у Кијеву. „Бизнис и мир имају позитиван збир.”

Кушнер је такође говорио о Путиновим замислима за сопствену земљу, које би такође могле бити остварене када се рат заврши. Јуриј Ушаков, Путинов саветник за спољну политику, који је налик некадашњим члановима Политбироа, потврдио је да се „детаљно разговарало о економским питањима и потенцијалним великим, обострано корисним руско-америчким пројектима”.

Укратко, Трампови људи и даље у први план стављају економску корист од окончања рата. Володимир Зеленски, с друге стране, битку за Донбас назива „борбом за опстанак”.

У одређеном смислу, Трамп дубоко греши у свом уверењу да ће привлачење пословним договорима на било који начин утицати на Кремљ. Да је Путину заиста стало до руске економије, он не би ни покренуо инвазију пуног обима. За Путина овај сукоб није питање очувања благостања, већ одбране Русије од егзистенцијалне претње.

Истовремено, Зеленски је подједнако у заблуди када је реч о шансама Украјине да победи Русију – или чак да заустави споро али неумитно напредовање Кремља. Што је још важније, док Кремљ наставља своју сурову кампању са циљем да градове Украјине учини немогућим за живот, уруши њену економију и одузме јој будућност, способност Кијева да се одбрани доведена је под озбиљну сумњу.

Један део украјинске ноћне море је тактичке природе. Сваки од руских нападачких система дугог домета постао је још разорнији. Нова генерација дронова „Геран”, далеко бржих и прецизнијих од старијих иранских модела „Шахид”, сада се примењује масовно. Русија развија најмање два нова, јефтинија крстарећа ракетна система и повећава производњу балистичких ракета које се лансирају са земље и из ваздуха.

Велика Британија и Европа стално причају о санкцијама, док су у пракси Москви за нафту и гас уплатиле далеко више новца него што су Кијеву послале војне помоћи

„Ово је рат градова и инфраструктуре. У њему нико неће победити”, каже за Гардијан Сержи Бескрестнов, саветник Зеленског за одбрамбене технологије и један од водећих људи украјинског војног врха. „Напад је постао јачи од одбране.” Он предвиђа да Украјина неће успети да набави довољно ракета како би током предстојеће зиме у потпуности заштитила своје градове од разарања.

Међутим, већи део постепеног и неумитног украјинског пораза стратешке је природе. Западне санкције су у суштини пропале – пре свега због себичне намере Бајденове администрације да се цене нафте одрже ниским, али и због глади Европе за руским течним природним гасом, посебно након рата у Ирану. Уместо да буде сломљена санкцијама или уништена украјинским ударима дугог домета, руска војна индустрија додатно јача.

Тачно је да то долази уз погубну цену по њену економију, при чему чак 45 одсто прихода руске владе сада одлази на ратну производњу. Исто тако, украјински удари јесу изазвали кризу нафте и избацили из строја 20 одсто складишних капацитета Wildberries-а, „руског Амазона“. Али то је цена коју је Путин спреман да плати – што је управо и потврдио Кушнеру и Виткофу на најјаснији могући начин.

Судар са стварношћу

Можда и највећа стратешка криза за Украјину лежи у троструком неуспеху њених европских савезника. Прво, Велика Британија и Европа стално причају о санкцијама, док су у пракси Москви за нафту и гас уплатиле далеко више новца него што су Кијеву послале војне помоћи.

Друго, страх од ескалације и стављање сопствене одбране испред украјинске спречили су Европљане да пошаљу офанзивне ракете (попут „Тауруса”) за дејство по руским циљевима, као и да поделе сопствене залихе драгоцених противваздушних система „Патриот”. Међутим, трећи и најозбиљнији промашај јесте одбијање да се озбиљно размотри улажење у мировне преговоре са Русијом, уз тврдоглаво и слепо уверење да ће подстицање Украјине да се бори у недоглед некако магично довести до победе.

Укратко, вишеструка обећања западних лидера са почетка рата да ће Украјини дати „све што је потребно” и „докле год буде потребно” (Џо Бајден у јуну и новембру 2022. године) била су у суштини обмањујућа. Штавише, та неограничена, али недефинисана обећања – која су постала мантра свих британских премијера још од Бориса Џонсона, а недавно их је у Кијеву потврдио и Енди Бернам – на крају су донела најгори могући исход.

Пословнично параноични Кремљ постао је уверен да се бори против „Колективног запада” – док је тај исти Запад наставио да купује нафту и гас од тог истог Кремља и да их транспортује својим бродовима.

Преломни тренутак – у којем ће се та обећања најзад жестоко сударити са стварношћу – уследиће ускоро у виду предстојеће фискалне кризе у Кијеву. Украјински премијер Корецки недавно је објавио да је Кијев већ потрошио већину својих одбрамбених средстава за 2026. годину и да се суочава са буџетском рупом од 26 милијарди евра (30 милијарди долара) – упркос недавној позајмици ЕУ од 90 милијарди евра (104 милијарде долара).

Тај зајам, обезбеђен након вишемесечног политичког трговања у Бриселу, представљао је крајњи домет онога што је ЕУ реално способна да уради. Док Украјина улази у најтежу и најсуровију зиму од почетка рата, она не само да остаје без ракета за системе „Патриот” и људства на првој линији фронта, већ и без новца да настави борбу.

Европска обећања

Истовремено, Зеленски се код куће суочава са савршеном политичком олујом. Година непрекидних корупционашких скандала у Кијеву – од којих је најновији хапшење заменика генералног тужиоца под оптужбом да је пружао заштиту онлајн центрима који су спроводили сајбер преваре – озбиљно је нарушила поверење у његову администрацију.

Десетак високих чланова његовог тима сада је у затвору, под истрагом или у бекству ван земље. Окршај у једној кијевској улици између супарничких фракција Службе безбедности Украјине (СБУ) и Главне обавештајне управе (ГУР) навео је многе Украјинце да се запитају да ли се њихова земља враћа „гангстерају“ из деведесетих.

Августовска истраживања агенције SOCIS показују да већина Украјинаца сматра корупцију озбиљнијом претњом по државу од Русије

Прошлонедељно истраживање Њујорк тајмса открило је да је украјински систем војних набавки током рата претрпео озбиљне последице услед превара, нерационалног трошења и лошег управљања. Тајне ревизије показују да је само у 2024. години око 1,2 милијарде долара изгубљено кроз преплаћене износе и коруптивне уговоре.

Ништа чудно, августовска истраживања агенције SOCIS показују да већина Украјинаца сматра корупцију озбиљнијом претњом по државу од Русије – као и да чак 57 одсто њих криви Зеленског за њену распрострањеност, што је готово двоструко више у односу на слично истраживање из априла 2025. године. Иста анкета такође предвиђа да би га у другом кругу избора победила чак три различита ривала, сваки убедљивом већином са односом гласова од око два према један.

Шта може спасити Украјину од политичког и војног колапса? Постоје знаци да политички табу Европе у вези са разговором са Путином почиње да пуца. Алис Вајдел из немачке странке АфД, након најновије победе на изборима у Саксонији-Анхалт, позвала је на „отворени канал са Русијом како би се постигао споразум и дошло до мирног решења”. Према речима Јулије Мендел, портпаролке Зеленског од 2019. до 2021. године, „уздижу се нове снаге и постају све јаче”, оне представљају „нашу једину шансу за мирну Европу… Више оружја нас неће спасити. Никада и није”.

До сада је свака мировна понуда била неповољнија по Кијев од претходне. Чини се да је Путинова јасна намера да украјинским градовима зада још један суров, завршни ударац пре него што коначно заврши рат под сопственим условима, можда већ следеће године.

Трампова администрација одавно је дигла руке од идеје о пружању подршке потпуној украјинској победи, а историчарима остаје да процене да ли је таква одлука о обустави америчке помоћи и испорука оружја постала самоиспуњујуће пророчанство. Што се тиче Европе, она наставља да дели празна обећања, али без икаквог конкретног плана како да помогне Украјини или да је спасе од гнева Кремља – а још мање како да сломи руску економију или Путинову вољу за борбом.

Овен Метјуз је помоћник главног уредника часописа Спектејтор (The Spectator)

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард