ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ: ПРОГОН ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НА УКРАЈИНИ

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ШТА СЕ ДЕСИЛО?

Улога Цариградске  – данас сасвим антивасељенске – патријаршије у стварању и легализацији црквеног раскола у Украјини кључна је. Догађаји из 2018. и 2019. године довели су до највећег раскола у савременом православљу, чиме су трајно нарушени односи између Цариграда и Руске православне цркве (РПЦ), али и подељене остале помесне православне Цркве. Главни потези и улога Фанара у овом процесу обухватају следеће канонске и политичке кораке:

1. У октобру 2018. године, Синод Цариградске патријаршије једнострано је укинуо одлуку (акт) из 1686. године. Тим историјским актом је Кијевска митрополија предата под јурисдикцију Московске патријаршије. Овим потезом Цариград је прогласио Украјину за своју „канонску територију”, оспоравајући РПЦ право над тим простором које је трајало више од три века.
2. Цариградска патријаршија је укинула канонске санкције и рехабилитовала вође дотадашњих непризнатих расколничких структура у Украјини: Филарета Денисенка (самопроглашеног патријарха „Кијевског патријархата”), когаје РПЦ претходно анатемисала и Макарија Малетича (вођу „Украјинске аутокефалне православне цркве”). Они су примљени у евхаристијско општење без покајања у матичној Цркви (РПЦ). Цариград је ово оправдао својим наводним ексклузивним „правом апелације” (суђења у највишој инстанци за целокупно православље).
3. У децембру 2018. године, под покровитељством тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и у присуству цариградских егзараха, одржан је тзв. „Сабор уједињења”. На њему је од две дотадашње расколничке групе формирана нова организација – Православна црква Украјине (ПЦУ).Једина међународно призната канонска црква у земљи до тада – Украјинска православна црква (Московског патријархата) – одбила је да учествује у овом сабору.
4. Патријарх Вартоломеј је 5. јануара 2019. године потписао и уручио Томос о аутокефалности новоствореној ПЦУ. Тим чином је Цариград формално и једнострано легализовао безаконике, који су анатемисани и на небу и на земљи.

Крвави прогон православних хришћана Цркве Божје на Украјини траје, а, како рекосмо, не би га било да Јуда са Фанара, цариградски патријарх Вартоломеј, није признао украјинске не расколнике, него разбојнике, чији вођа, самозвани Епифаније, а иначе само грађанин Думенко, нема чак ни хиротонију. Крв православних капље са руку Вартоломеја, чија судбина ће, ако се не покаје, бити страшна: јер украјинске усташе не би могле да чине ово што чине да њихово лудило није легализовао источни папа у покушају.

Руски епископ владикавкаски и алански Леонид записао је још на почетку несреће која је снашла православни свет:“Ако говоримо о аутокефалности „Православне цркве Украјине“ проглашене 2018. године еклатантним кршењем црквених канона, онда је то од старта политички пројекат с циљем да се ослаби Руска православна црква, да се распарча светско Православље и даља подела народа Русије и Украјине. У овом пројекту директну и водећу улогу преузео је цариградски патријарх Вартоломеј, који се ослањао и наставља да се ослања на структуре америчке државне власти. О томе су јавно сведочили амбасадори Сједињених Америчких Држава, посебно Грчке и Украјине, и друга лица, међу којима је Сем Браунбек, амерички амбасадор за верске слободе. У својим званичним изјавама о томе је говорио и амерички државни секретар Мајк Помпео. Стога, ако ово посматрамо као чисто црквено питање, значи да затварамо очи пред потпуно очигледном стварношћу.

Краткорочно, овај пројекат може постићи неке тактичке резултате. На пример, да украјинске расколнике призна ова или она Помесна православна црква или њен поглавар. Међутим, дугорочно, циљ пројекта је уништавање Православља. Победе, које сада схватамо као такве, достизаћемо по превисокој цени. А горке последице раскола који се сада одвија током низа година, можда и деценија, утицаће на живот читаве Православне цркве.

Заиста, данас Цариградска патријаршија већ почиње да убира плодове своје кратковиде политике. У јулу 2020. турске власти су, упркос неслагању светске заједнице, одлучиле да промене статус храма Свете Софије у Цариграду и претворе га у џамију. Свети синод Руске православне цркве изразио је дубоко жаљење у вези с тим. У изјави је посебно речено: „Обраћајући се братским Помесним црквама, са посебном жалошћу примећујемо да православни свет дочекује тако мрачан догађај за Свету православну цркву подељен, што представља директну последицу антиканонске легализације раскола у Украјини, која је ослабила наше могућности да се заједно суочавамо са новим духовним претњама и цивилизацијским изазовима. Сада, у ери растуће хришћанофобије и све већег притиска секуларног друштва на Цркву, потребно нам је веће јединство него раније. Позивамо братске Помесне цркве да заједно, у духу мира и љубави према Христу, тражимо излаз из кризе“.

Изражавам наду да неће дуго трајати раскол у светском Православљу, који су покренуле спољне политичке снаге непријатељски настројене према Цркви Христовој. Данас сви морамо да застанемо, озбиљно размислимо о томе шта се дешава и не делујемо по налогу прекоморских званичника, већ како нам сугеришу Свети Дух, наша хришћанска савест и свети канони Мајке Цркве.“

Песник би рекао:“Надо моја, ниси л` пена ваљда?“

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Пред нама је извештај Министарства спољних послова Руске Федерације из 2026. године, насловљен „Unlawful actions by the Kiev regime targeting the Ukrainian Orthodox Church (UOC), its clergy and parishioners“, који обухвата период од марта 2022. до јуна 2026. године. Извештај има девет тематских целина и представља ажурирану верзију документа објављеног у јануару 2025. године. У њему се прикупљају подаци о законодавним мерама, кривичним поступцима, претресима, мобилизацији свештенства, одлукама локалних власти, пререгистрацији верских заједница, споровима око манастирске имовине, јавном говору усмереном против Украјинске Православне Цркве, улози Сједињених Америчких Држава у украјинском црквеном питању и реакцијама међународних организација.

Извештај није само каталог појединачних инцидената. Његова централна теза јесте да се од 2018, а нарочито после 2022. године, у Украјини успоставља повезан систем мера усмерен на институционално слабљење и, у крајњој линији, уклањање УПЦ из јавног и правног живота. Тај систем је спој законодавства, административних одлука, активности безбедносних служби и локалне самоуправе, медијских кампања, промене власништва и коришћења храмова, притиска на епископат и свештенство и подршке ПЦУ.

Извештај као прекретницу види оснивање Православне цркве Украјине 2018. године и доделу Томоса о аутокефалији у јануару 2019. Био је то политички пројекат тадашњег украјинског руководства и Цариградске патријаршије, уз снажну подршку Сједињених Држава. Унутрашњи украјински црквени спор тако је у извештају постављен у шири оквир геополитичког сукоба, националне безбедности, идентитетске политике и односа између Москве, Кијева, Цариграда и западних држава.

ПОГЛЕД НА ЦЕЛИНУ ПРОБЛЕМА

Под влашћу укрофашиста, црквено питање више није ограничено на унутрашње канонске спорове него је претворено у механизам политичке лојалности. Припадност УПЦ, везе са руском православном традицијом, употреба руског језика у црквеном животу и противљење ПЦУ представљају се као обележја која државни органи наводно све чешће тумаче у категоријама безбедносног ризика.

Циљ кампање јесте слабљење улоге УПЦ у јавном животу, разбијање њене административне структуре, принуђивање парохија и свештеника да пређу у ПЦУ и пренос црквене имовине под контролу државе или других верских структура. Тиме би, по извештају, „стотине манастира, хиљаде заједница и милиони православних верника“ могли да остану изван правног оквира уколико се ново законодавство примени на начин који предвиђају његови критичари.

Посебно место заузима одлука Савета за националну безбедност и одбрану Украјине од 1. децембра 2022. године. Према извештају, она је усмерила владу ка изради законских механизама којима би се ограничиле или забраниле активности верских организација повезаних са центрима у Русији, истовремено појачала активност Службе безбедности Украјине и отворила питање коришћења Кијевско-печерске лавре. Од тог тренутка административне, полицијске и законодавне мере почињу да делују у истом правцу.

Поједини епископи УПЦ су стављени на листе личних санкција које су ограничавале економске активности и располагање имовином: санкције не представљају класичан кривични поступак са пуним процесним гаранцијама, него управно-политичку меру која може имати непосредне последице по грађанска и имовинска права.

Извештај се ослања и на званичне податке Службе безбедности Украјине. Наводи се да је до новембра 2025. покренуто више од двеста кривичних поступака против представника УПЦ, од чега двадесет седам против епископа; издато је 78 обавештења о статусу осумњиченог и донето 40 осуђујућих пресуда. Аутори те бројке користе да поткрепе тезу о системском карактеру притиска.

Украјинске власти своје мере оправдавају потребом да спрече руски политички, идеолошки и обавештајни утицај. Наравно, појам националне безбедности  се користи прешироко јер се са индивидуалне одговорности прелази на колективну одговорност читаве црквене структуре.

ЗАКОНИ КОЈИ СУ БЕЗАКОЊЕ

Законска основа за прогон УПЦ не настаје од рата 2022. године, већ од закона усвојених 2018. и 2019. важан акт је Закон бр. 2662-VIII од 20. децембра 2018, којим је измењен члан 12 Закона о слободи савести и верским организацијама. Он се односио на верске организације чији се управни центар налази у држави коју Украјина сматра агресором или окупатором дела своје територије.

Суштина тог закона била је у обавези да такве организације у свом пуном називу наведу припадност верској организацији у иностранству. За УПЦ би то у пракси значило да у назив унесе име Руске Православне Цркве. Аутори то тумаче као покушај да јој се одузме право на историјско име и да се у јавности институционално обележи као „руска“ структура. Закон је, такође, предвиђао ограничења приступа свештенства војним јединицама и другим војним формацијама.

Министарство културе је 2019. објавило списак великог броја епархија, манастира, парохија и синодских установа које су, по том тумачењу закона, морале да промене назив. Спор је затим пренет пред управне судове. Извештај прати промене у судском поступку и нарочито наглашава да би присилно преименовање могло да буде увод у масовну пререгистрацију. Разлог је практичан: ако правно лице мора да мења статут и назив, отвара се простор за административно оспоравање његовог континуитета, права коришћења земљишта и власништва над имовином.

Следећа карика је Закон бр. 2673-VIII од 17. јануара 2019, који уређује промену потчињености верских организација и њихову државну регистрацију. Формално, одлука о преласку у другу црквену јурисдикцију захтева двотрећинску већину чланова верске заједнице. Проблем који извештај истиче јесте непостојање јасног критеријума ко се сматра чланом парохије. У великим православним заједницама верници се обично не воде у формалном регистру чланства. Због тога се, према ауторима, ствара могућност да о статусу једне парохије гласају не само њени стварни активни верници него и становници места који тој заједници не припадају, па чак и особе других вероисповести.

Извештај описује типичан образац спорне пререгистрације. Најпре се сазива скуп територијалне заједнице села или града и тај скуп се представља као скуп верске заједнице. Затим се резултат гласања уписује као одлука парохије о промени јурисдикције. Истовремено се занемарује одлука стварног парохијског збора да остане у УПЦ. Регионална администрација потом региструје нову заједницу ПЦУ под именом старе заједнице УПЦ, после чега следи физичко отимање храма. Отпор верника у таквим ситуацијама често се суочава са полицијском пасивношћу или интервенцијом у корист оних који отимају објекат.

Кулминацију законодавног развоја представља Закон бр. 3894-IX од 20. августа 2024, „О заштити уставног поретка у области деловања верских организација“, који је ступио на снагу 23. септембра 2024. године. Закон полази од става да Руска Православна Црква подржава руску оружану агресију и да њено деловање у Украјини представља безбедносну претњу. Члан 3 изричито забрањује активности РПЦ у Украјини и предвиђа поступак према верским организацијама које се утврде као „афилиране“ са забрањеном страном организацијом.

Извештај највише оспорава појам „афилираности“. Он је довољно широк да омогући државном органу да канонске, организационе, персоналне или комуникационе везе тумачи као доказ зависности. Државна служба Украјине за етнополитику и слободу савести добила је кључну улогу у испитивању тих веза: извршни орган државе фактички добија овлашћење да процењује унутрашње канонске односе верске организације.

Закон има и имовинску димензију. Ако се верска организација ликвидира због утврђене повезаности са РПЦ, њена имовина може прећи на државу, а уговори о бесплатном коришћењу или закупу државне и комуналне имовине могу бити прекинути. УПЦ, међутим, није једно јединствено правно лице у грађанскоправном смислу, него сложена мрежа епархија, манастира, парохија, школа и других правних лица.

КИЈЕВСКА МИТРОПОЛИЈА И МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА

Посебно се анализира поступак утврђивања односа Кијевске митрополије УПЦ и Московске патријаршије. Државна служба је још 2023. објавила експертски налаз по којем УПЦ није прекинула канонску потчињеност РПЦ. УПЦ је тај налаз оспорила као манипулативан. У августу 2025. Државна служба је објавила да Кијевску митрополију сматра афилираном са РПЦ и покренула поступак за њену ликвидацију као правног лица: такав исход могао би да утиче на уговоре о коришћењу до око три хиљаде историјских храмова и манастира који су у државном власништву.

Занимљив правни обрт догодио се 6. априла 2026, када је Шести апелациони управни суд, поступајући по противтужби УПЦ, прогласио неважећим ранији експертски налаз Државне службе. Разлог који извештај истиче није био коначно решење питања канонске зависности, већ процедурални пропуст: служба није размотрила захтев УПЦ да се четири од седам чланова експертске групе изузму због њихових ранијих јавних антицрквених ставова. Суд је одређене поступке директора службе Виктора Јеленског оценио незаконитим. Међутим, већ 13. маја 2026. служба је поново усвојила налаз са истим суштинским закључком да УПЦ остаје у односу потчињености РПЦ и да није прогласила аутокефалију.

Светски савет цркава је, према извештају, упозоравао да предлог закона може нарушити међународне стандарде верске слободе и продубити поделе у украјинском друштву. Канцеларија високог комесара УН за људска права касније је изнела забринутост због ослањања на „националну безбедност“ као општи основ за ограничење права верских заједница. У извештају се ови спољни ставови користе као потврда да критика Закона 3894-IX није ограничена само на Москву и УПЦ.

НАСИЉЕ НАД ВЕРНИМА

У извештају су сабрани случајеви против више митрополита, архиепископа, свештеника, монаха и православних новинара. Општа теза гласи да се одредбе Кривичног законика о изазивању верске мржње, оправдавању руске агресије, сарадњи са непријатељем и угрожавању националне безбедности примењују на начин који често кажњава верске и политичке ставове, проповеди или критику ПЦУ.

Један од најдетаљније представљених случајева односи се на митрополита черкаског Теодосија. Први поступак против њега покренут је 2023. године, а оптужбе су се, према извештају, ослањале на његове проповеди, јавне ставове о црквеном расколу и линкове ка сајту Московске патријаршије. Суд му је одредио кућни притвор и електронску наруквицу, упркос више од 1.500 молби верника да се мера не примени. У фебруару 2026. осуђен је у једном поступку због наводног подстицања верске и етничке мржње, при чему је повод била проповед из јануара 2024. у којој је осудио избацивање монахиња из једног черкаског манастира.

Други симболички важан случај јесте случај митрополита Павла, намесник Кијевско-печерске лавре. СБУ је 1. априла 2023. претресла његову резиденцију, а касније су му стављене на терет повреда равноправности грађана по верској основи и оправдавање руске агресије. Према извештају, део оптужби изведен је из ставова изнетих у приватном разговору. У јулу 2023. пребачен је у притвор, а ослобођен је у августу после уплате кауције од готово милион долара, коју је прикупило више од хиљаду људи. Истражни органи настојали су да га наведу на прелазак у ПЦУ.

Митрополит Лонгин, оснивач и руководилац установе за сирочад у Банченима и носилац звања Хероја Украјине, оптужен је 2023. за нарушавање равноправности грађана због проповеди у којима је осуђивао црквени раскол. Претресани су манастир, сиротиште и клиника која делује у оквиру манастирског комплекса. Нису откривени докази о незаконитостима, али му је суд забранио да прима нову децу под старатељство или учествује у управљању сиротиштем.

Митрополит Јонатан Тулчински осуђен је августа 2023. на пет година затвора са конфискацијом имовине због јавног оправдавања оружане агресије. Извештај наглашава његове године и здравствено стање: током истраге и притвора претрпео је више срчаних удара и операцију срца. У јуну 2024. пуштен је и упућен у Москву након преговора и молбе патријарха Кирила, док је апелациони суд у Виници задржао пресуду.

Изузетно опширно је представљен и случај митрополита Арсенија, намесника Светогорске лавре. Ухапшен је у априлу 2024. због тврдње да је током богослужења открио локације украјинских војних контролних пунктова. Извештај описује дуготрајан притвор, транспорт до суда у тешким условима, погоршање здравља и касније нове оптужбе. Када је у октобру 2025. пуштен уз кауцију, одмах је поново ухапшен по новом предмету. У фебруару 2026. мера је промењена у кућни притвор, а у марту је подвргнут хитној операцији срца.

НА СУДУ ОВОГ СВЕТА

Архиепископ Јов, ректор Почајевске богословије, био је оптужен по члану 161 Кривичног законика због наводног подстицања међуверске мржње и, како се наводи, прихватио је споразум о признању кривице који је резултирао новчаном казном. Митрополит Јоасаф Кировоградски и протојереј Роман Кондратјук добили су условне казне од три године и забрану руководећих функција због објављивања богословских и историјских материјала критичких према расколу. Митрополит Висарион оптужен је на основу старих летака и материјала који су бранили УПЦ и критиковали ПЦУ.

Од маја 2022. спроведено је више од хиљаду претреса манастира, храмова, епархијских управа и других објеката УПЦ у оквиру такозваних контраобавештајних мера. Нарочито су бројни били претреси крајем 2022. године: у Кијевско-печерској лаври, Зверинецком манастиру, Черновачко-буковинској епархији, Почајевској богословији, као и у епархијама и манастирима Харковске, Лавовске, Закарпатске, Ровенске, Волинске, Николајевске, Сумске, Житомирске, Херсонске, Одеске и других области.

СБУ је после појединих претреса објављивала фотографије „прокремаљске литературе“, пропагандних летака и руских обележја.

Извештај, међутим, тврди да су као спорни материјали често представљане богословске, литургијске и историјске књиге на руском језику, а у неким случајевима и подметнути предмети. Као илустрацију наводи се Корецки манастир, где су током претреса у новембру 2022. пронађени свежи и суви леци на старом тавану у којем су друге књиге и папири били влажни и буђави.

Старешина Ужгородске саборне цркве, протојереј Димитрије Сидор, према извештају је описао претрес из децембра 2022. који је почео под изговором дојаве о минирању. Ништа опасно није пронађено, али су одузете књиге објављене у Москви и Санкт Петербургу и грчка издања критична према украјинској аутокефалији. Касније му је одузет пасош и забрањено напуштање града, а оптужен је за распиривање верске мржње због проповеди.

СЛУЖБА БЕЗБЕДНОСТИ ПРОТИВ ЦРКВЕ

Извештај бележи и захтев СБУ из јуна 2024. упућен свим епархијским архијерејима УПЦ да доставе потпуне податке о храмовима, имовини, одговорним лицима и свим верским организацијама унутар епархија. У јуну 2024. СБУ је истовремено саопштила да је спречила дистрибуцију „антиукрајинске литературе“ у црквеним продавницама у Ужгороду, Житомиру, Николајеву и Кијеву.

Посебна целина односи се на нестанке, отмице, физичко насиље и сумњиве смрти. Извештај наводи да је у марту 2022. архимандрит Тит из Дуконског манастира претучен, отет и неколико дана држан као талац, после чега је остављен у шуми и запрећено му је да се не враћа у Ивано-Франковску област. Архимандрит Лавр је, према извештају, отет у Житомирској области 16. марта 2022. и његова судбина је до времена израде документа остала непозната. У априлу 2022. протојереј Илија Уруски је киднапован после упада у храм у Лавовској области, са врећом преко главе одведен на испитивање и пуштен готово дан касније.

Новинари који су извештавали о положају УПЦ представљени су као посебна мета. У марту 2024. СБУ је претресла редакцију Савеза православних новинара и оптужила четрнаест запослених за дела која су укључивала издају, колаборационизам, учешће у криминалној организацији и изазивање верске мржње. Четворица су била притворена, а током 2024. постепено су пуштана уз кауцију или друге мере. У септембру 2024. државни орган за специјалне комуникације наредио је блокирање више сајтова који прате активности УПЦ, без образложења наведеног у самом налогу.

СЛАЊЕ СВЕШТЕНИКА НА ФРОНТ

Мобилизација свештенства УПЦ је механизам посебно важан јер омогућава да се парохијски свештеници физички уклоне из својих заједница, што затим може олакшати пререгистрацију или отимање храмова.

Државна служба Украјине за етнополитику и слободу савести објавила је 6. јуна 2025. листу верских организација чији свештеници могу бити изузети од мобилизације. Више од десет хиљада парохијских заједница УПЦ није било на тој листи. Државна служба је објаснила да се питање њиховог укључивања може разматрати тек после окончања испитивања „афилираности“ са Руском Православном Црквом.

Додатни проблем представља правило да организације које нису на листи документацију за изузеће могу подносити преко регистрованих верских центара. Ако би Кијевска митрополија као управно тело УПЦ била ликвидирана по Закону 3894-IX, заједнице би, по логици извештаја, могле остати без институционалног канала преко којег траже изузеће за своје свештенике.

Извештај наводи да су позиви свештеницима УПЦ у више области стизали кроз централизован процес из Кијева, понекад мимо локалних територијалних центара за регрутацију. Посебно се помиње пуковник Лариса Пољанска, начелница капеланске службе Копнене војске, за коју аутори наглашавају да има добре односе са поглаваром ПЦУ Епифанијем.

Поједини свештеници су приликом задржавања били лишавани телефона, хране и воде, изложени батинању, принудном раду или изнуђивању новца. Наводи се и да су у неким случајевима игнорисана или уништавана документа која су доказивала законски основ за одлагање или ослобођење од службе, као што су инвалидитет, велики број деце или старање о зависном члану породице са инвалидитетом.

Међу конкретним случајевима помиње се протојереј Јован Розман из Хустске епархије, који је, према извештају, задржан у Закарпатској области у марту 2024. и потом мобилисан. Архимандрит Варлаам, игуман Преображењског манастира у Теребљи, мобилисан је крајем августа 2024. Свештеник Јован Полишчук задржан је у Кременецу почетком октобра исте године, при чему је, како се тврди, употребљена физичка сила и психолошки притисак пре слања на полигон у Ужгороду. Наводе се и свештеници Јован Крис, Петар Чолак и Олег Мелник, који је после више од двадесет четири часа задржавања и батинања имао прелом ребра.

Списак се наставља случајевима из 2025. и 2026. године, укључујући свештенике који су, према извештају, заустављани на путу, одвођени после судских рочишта или задржавани у тренутку повратка из болнице. Посебно је симболички важан случај протојереја Богдана Кацевича, за кога се тврди да је 6. јуна 2026. мобилисан док се са трудном супругом враћао кући из болнице. Помиње се и протођакон Николај Мазурец из Одесе, задржан истог дана.

Митрополит Боголеп Александријски је задржан у Кировоградској области у јуну 2025, али је пуштен након што је случај постао јаван. Епископ Серафим Нововоронцовски био је принудно мобилисан у Ровенској области. У новембру 2025. задржан је архиепископ Андреј Петропавловски после рочишта у предмету митрополита Арсенија. У фебруару 2026. у Черновцима је покушано одвођење епископа Никите, док је у мају исте године возило у којем су били митрополит Владимир и протојереј Александар Кобенко заустављено; свештеник је попрскан бибер-спрејом и претучен, а митрополит је потом хоспитализован са срчаним проблемима.

Циљ мобилизације свештеника је обезглављивање парохије јер заједница без свог старешине постаје институционално рањивија у спору око регистрације, приступа храму или преласка у другу јурисдикцију

УДАР ЛОКАЛНИХ ВЛАСТИ

Многе локалне власти, нарочито у западним и централним областима Украјине, пре доношења Закона 3894-IX саме су покушавале да ограниче деловање УПЦ. То су чиниле кроз формалне „забране активности“, прекид права коришћења земљишта, укидање закупа, захтеве да се заједнице пребаце у ПЦУ и апеле централним властима да УПЦ забране на нивоу целе државе.

Један од раних примера је одлука градоначелника Конотопа Артјома Семенихина од 3. маја 2022. године. Он је забранио активности УПЦ на територији града уз образложење да представљају претњу националној безбедности и назвао Московску патријаршију „мрежом агената ФСБ“: цела верска организација се поистовећује са обавештајном структуром стране државе, без индивидуализације одговорности.

У Хмељницком је градоначелник у мају 2022. покренуо поступке да се „непријатељским верским организацијама“ одузме право коришћења земљишта на којем стоје храмови и да се те парцеле пренесу ПЦУ. Регионални савет Хмељницког је у септембру исте године тражио од државног руководства законску забрану УПЦ. Тернопољски регионални савет је 26. августа 2022. усвојио одлуку којом је, према извештају, забранио активности УПЦ у целој области. Градски савет Волочиска је у септембру забранио јавне активности заједница УПЦ и „препоручио“ им прелазак у ПЦУ.

Сличне одлуке јављале су се у Бориспољу, Черновцима, Миргороду, Ковељу и другим срединама. У Черновачкој области је у мају 2023. донета одлука усмерена на организације за које се утврди да имају „верске и црквене везе са државом агресором“, уз препоруку локалним заједницама да раскидају уговоре о земљишту и непокретностима. Миргородски савет је 24. маја 2023. забранио УПЦ и одузео њеним заједницама право коришћења пет парцела, укључујући земљиште испод градске саборне цркве. У Ковељу је неколико дана касније укинуто право коришћења четрнаест црквених парцела.

Локална власт често не може непосредно да „угаси“ верску заједницу ако за то нема јасан законски основ, али може да укине право коришћења земљишта, раскине закуп, затвори објекат због статуса споменика културе или пренесе комуналну имовину другом кориснику. Такве одлуке могу имати исти практични ефекат као забрана: заједница формално постоји, али губи простор у којем се окупља и богослужи.

Извештај посебно наглашава рушење цркве Светих Владимира и Олге при Десјатинском манастиру у Кијеву у ноћи између 16. и 17. маја 2024. године. Храм је био изграђен на простору повезаном са историјском Десјатинском црквом.

У Тернопољу је Апелациони суд у јуну 2024. прекинуо право УПЦ на коришћење земљишта око храма Светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије, после чега је заједници забрањено коришћење саме цркве. У Черновцима је у августу 2024. УПЦ изгубила право на храм Три јерарха на градском гробљу, који извештај описује као прву румунску парохију УПЦ у Украјини и место сахране румунских православних епископа Буковине. Храм је запечаћен и предат ПЦУ, што је изазвало реакцију Румунске православне цркве и позив румунским властима да се укључе.

Извештај примећује једну наизглед парадоксалну промену после усвајања Закона 3894-IX. Интензитет самосталних локалних одлука о забранама, по оцени аутора, успорава јер централна власт и Државна служба преузимају координацију процеса. Другим речима, оно што је од 2022. до 2024. деловало као мозаик локалних забрана и одлука о земљишту, после 2024. добија унификованији правни оквир на нивоу државе.

Тако се, према извештају, централна и локална политика међусобно појачавају: локалне иницијативе стварају притисак за законодавну промену, а касније централни закон даје локалним властима јаче инструменте за деловање.

ОТИМАЊЕ ХРАМОВА И ПАРОХИЈА

Канонској Цркви се стално отимају храмови и парохије. Процес обично има четири фазе: најпре се организује спорно гласање о промени јурисдикције; затим локални регистратор или регионална администрација мењају податке у регистру; потом заједница ПЦУ полаже право на храм и имовину; најзад следи физичко отимање, често уз присуство полиције, припадника територијалне одбране, локалних активиста или људи у маскирним униформама.

Током 2022. преузето је 129 храмова у Ивано-Франковској, Лавовској, Волинској, Ровенској, Житомирској, Хмељницкој, Виничкој, Черновачкој, Черниговској, Кијевској и другим областима, док су само 31 прелазак аутори описали као добровољан. За период после 2022. документ не нуди један коначан збир свих случајева, већ износи дугачак хронолошки каталог. Наводи се и податак украјинских извора да је у току четири године после доделе Томоса више од 1.500 парохија прешло у јурисдикцију ПЦУ.

Извештај инсистира на разлици између „територијалне заједнице“ и „верске заједнице“. У селу или граду може се окупити велики број становника који формално имају право да учествују у локалним питањима, али не морају бити чланови конкретне парохије. Ако таква већина изгласа прелазак храма у ПЦУ, док активни верници који тај храм користе гласају да остану у УПЦ, поставља се питање чија је воља правно релевантна.

Као рани и изразито насилан пример наводи се Ивано-Франковск, где су током 2022. и 2023, према извештају, сви храмови и манастири УПЦ или преузети или затворени. Дана 28. марта 2023. око двеста људи, међу којима су били маскирани активисти и припадници територијалне одбране, упали су у саборни храм. Унутар објекта је коришћен сузавац, а више свештеника затражило је медицинску помоћ због повреда очију. Секретар епархијске управе изгубио је свест и био хоспитализован. Полиција је остала пасивна, док је градоначелник Ивано-Франковска јавно подржао отимање.

У Фастову, у Кијевској области, 29. јуна 2022. присталице ПЦУ су, према извештају, обиле браве на Покровској цркви, избациле вернике и спречиле старешину да уђе. Полиција и наоружани људи, уместо да раздвоје стране, помогли отимању. Слични случајеви се затим ређају у Пироговцима, Попељњи, Пуховцима, Тарасовки, Стрељску, Блиставици, Бојарки, Бродима, Меџибожу и многим другим местима. Извештај готово за сваки случај настоји да забележи исту врсту детаља: ко је организовао скуп, ко је отворио или обио храм, да ли је полиција интервенисала, ко је повређен и шта се догодило са црквеном имовином.

Догађај у Черкасима 17. октобра 2024. Један је од најтежих. Око сто људи у маскирној одећи и фантомкама упало је током ноћне службе у катедралу Светог архангела Михаила. Према извештају, међу њима су били активисти ПЦУ, војна лица и локални службеници. Коришћени су сузавац и несмртоносно оружје. Митрополит Теодосије је задобио потрес мозга, опекотине рожњаче и коже, више од тридесет верника је повређено, а дванаест хоспитализовано. Из саборног храма однети новац, документа, рачунари, иконе и предмети који су изгледали као да су од злата или сребра. Тај случај заузима посебно место јер спаја спор о јурисдикцији, насиље над верницима и питање црквене имовине.

Још један случај који је добио међународну пажњу догодио се 17. јуна 2025. у Черновцима, приликом покушаја отимања Саборне цркве Светог Духа. Извештај наводи да су четири свештеника и више парохијана претучени, да је храм оскрнављен и да је ризница опљачкана. Према документу, око пет хиљада људи окупило се у одбрану саборног храма и нападачи су се повукли.

Током 2024. и 2025. у извештају се повећава број случајева у којима се појављују полиција, службеници за мобилизацију и локална управа. Помињу се отимања цркава у Ирпењу, Калити, Кременчугу, Ровенској, Житомирској, Черновачкој и другим областима. Понављају се случајеви сечења брава, замене катанаца, блокирања улаза, постављања полицијских печата, искључивања струје да би се спречило снимање и формирања кордона око храма.

Посебно се наводе случајеви у којима су храмове градили сами верници УПЦ. Када се таква црква после спорне пререгистрације преда ПЦУ, тоје двоструко одузимање: заједница губи и место богослужења и материјални резултат сопственог вишегодишњег улагања. Пример је храм Свете Тројице у Кременчугу, преузет у јуну 2026. након судских и регистрационих спорова. Према извештају, верници УПЦ су храм изградили сопственим средствима током 2000-их, али је после одлука о промени јурисдикције предат ПЦУ.

Један од важнијих аспеката овог поглавља јесте питање полицијске неутралности. Полиција често не спречава насилан улазак, не евидентира пријаве верника УПЦ или ствара кордон који практично омогућава другој групи да преузме храм. Са становишта права на слободу вероисповести то је значајно, јер држава нема само негативну обавезу да се не меша произвољно у верски живот, већ и позитивну обавезу да спречи насиље и обезбеди приступ правној заштити.

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКА ЛАВРА, ПОЧАЈЕВ И ДРУГИ МАНАСТИРИ

Највише простора у извештају посвећено је Кијево-Печерској лаври, не само зато што је реч о најпознатијем манастиру УПЦ, већ и зато што се на њеном примеру укрштају питања државне својине, права коришћења, културне баштине, монашке аутономије, приступа верника, статуса моштију и симболичке контроле над центром источнословенског православља.

ПЦУ је у мају 2022. регистровала паралелну монашку заједницу Кијевско-печерске лавре под истим именом. Током 2023. државни органи нису обновили УПЦ право коришћења две највеће цркве у комплексу, а дугорочни уговор о коришћењу остатка објеката је раскинут. Директор овог „споменика културе“ је 10. марта 2023. обавестио манастир да споразум престаје и затражио да монаси напусте простор до 29. марта. Образложење се позивало на налаз међуресорне комисије о кршењу услова коришћења државне имовине.

Тадашњи министар културе Александар Ткаченко, према извештају, јавно је ставио монахе пред избор: или напуштање манастира или прелазак у ПЦУ. Током марта и априла 2023. управа „споменика културе“, уз полицијску подршку, покушавала је да запечати поједине зграде, док су верници долазили у Лавру и покушавали да спрече исељење. Судски поступци су се водили паралелно, што је створило ситуацију у којој су правна и фактичка контрола над комплексом напредовале различитим темпом.

Министарство културе је у јуну 2023. саопштило да је комисија завршила рад и да је 79 објеката враћено држави. У августу је Привредни суд у Кијеву прихватио захтев управе „спомениика културе“, а већ следећег дана безбедносне снаге су, по извештају, блокирале делове Лавре. Канонској монашкој заједници било отежано подношење противтужбе и приступ неким просторијама. Током 2024. представници Министарства културе наставили су да говоре о могућности принудног исељења монаха из Доње лавре.

Од 2025. и нарочито 2026. процес, према извештају, прелази у фазу постепеног институционалног присуства ПЦУ у простору који је раније користила УПЦ. У августу и септембру 2025. поглавар ПЦУ Думенко служио је у Блиским и Даљним пештерама. Министарство културе је у фебруару 2026. објавило намеру да ПЦУ преда две зграде у Доњој лаври. У марту је Думенко први пут служио у Блиским пештерама, а у априлу је у некадашњој резиденцији поглавара УПЦ одржан састанак представника нове управе. У фебруару и мају 2026. забележена су и физичка отварања, запечаћивања и отимања појединих цркава и објеката.

УДАР НА МОШТИ

Посебно осетљива тема су мошти светитеља у пештерама. Извештај наводи да је управа споменика културе организовала „научно испитивање“ моштију, током којег су отварали кивоте и узимани узорци. То је неприхватљиво поступање према светињама повереним манастиру. Додатну забринутост изазивају изјаве украјинских нациста да у Лаври постоје „погрешне“ мошти, односно светитељи који се у савременој украјинској црквеној политици повезују са руском традицијом.

Одузимају се и мошти  светих. Министарство културе Укррајине у октобру 2023. преузело из черниговске цркве мошти Светог Теодосија, Светог Филарета и преподобног Лаврентија Черниговског. Постоје и румунски извештаји о могућности да се мошти Свете Теодоре Сихљанске, за које се верује да су у Кијевско-Печерској лаври, размене за посмртне остатке хетмана Филипа Орлика и Ивана Мазепе, издајника Русије, у Румунији.

Јануара 2025. представник ПЦУ Александар Драбинко предао је поглавару Украјинске гркокатоличке цркве делове моштију светог Андреја Првозваног и кнеза Владимира, кје припадају канонској Цркви. У јулу 2025. те мошти су свечано унете у украјинску унијатску катедралу Свете Софије у Риму, уз изјаву да се кнез Владимир „враћа својој цркви“.

Почајевска лавра је други велики центар коме је посвећена значајна пажња. Извештај бележи отказивање литија под безбедносним образложењем, инспекције коришћења земљишта и објеката, судске поступке око црквене имовине и покушаје да се преиспитају уговори о коришћењу. Тернопољски органи су, према ауторима, током 2023. и 2024. постепено стварали административну и правну основу за отимања делова комплекса. У августу 2024. Привредни суд Тернопољске области донео је одлуку о одузимању једног од објеката, а поступци су настављени пред апелационим судом.

У 2025. и 2026. појачане су контроле манастира и богословије. Према извештају, у октобру 2025. службеници су спроводили „проверу докумената“ у Лаври и покушавали да утврде идентитет присутних, док је Државна служба за етнополитику и слободу савести отварала питање статуса верских организација повезаних са комплексом. У марту 2026. служба је објавила одлуку у вези са једном од структура манастира, што аутори виде као припрему за примену Закона 3894-IX.

Иако је Кијевско-Печерска лавра у средишту пажње, извештај прати и друге манастире, укључујући Светогорску лавру, Корецки манастир и низ женских и мушких обитељи. Заједнички именитељ је прелаз са појединачних претреса и локалних сукоба на питање дугорочног правног статуса манастирске имовине. Манастири су посебно рањиви јер се велики део историјских комплекса налази у државном власништву и УПЦ их користи на основу уговора, па држава може да промени корисника без формалног одузимања приватне својине.

Контрола над Лавром или Почајевом није само питање зидова, закупа и земљишних књига. У питању је право да се једна институција представи као наследник кијевске православне традиције. Када се мења корисник храма, календар светитеља, приступ пештерама или моштима, мења се и јавна слика о томе ко има легитимитет да говори у име историјског православља Украјине. Управо зато извештај манастирска питања третира као врхунац ширег институционалног сукоба.

БЕСКРАЈНО НАСИЉЕ

Правни и административни притисак није могуће разумети без јавне реторике која УПЦ представља као непријатељску, колаборационистичку или обавештајну структуру. По ауторима, таква реторика има практичну функцију: ако се верска организација у јавности трајно означава као „агентура“, „КГБ гнездо“, „ФСБ мрежа“ или остатак „руског света“, онда се насиље над њеним храмовима и верницима лакше представља као патриотска акција, а не као напад на верску слободу.

Извештај наводи бројне изјаве украјинских политичара и званичника од 2022. до 2026. Бивши председник Петар Порошенко је у децембру 2022. рекао да не зна за цркву под називом УПЦ и да постоји само украјински огранак Руске православне цркве, који је назвао „КГБ гнездом“ и „отровом за сваког верника“. Тај цитат је карактеристичан јер не критикује поједине свештенике или конкретне случајеве сарадње са Русијом, него целу институцију лишава статуса аутентичне Цркве.

Секретар Савета за националну безбедност и одбрану Алексеј Данилов је почетком 2023. доводио у питање само именовање УПЦ као цркве, оптужујући њене представнике да подржавају тероризам и раде за ФСБ. Начелник војне управе Сумске области Дмитриј Живицки изјавио је да ће учинити све да УПЦ „престане да постоји“ у тој области. Извештај наводи и изјаве регионалних политичара, бивших руководилаца безбедносних служби, посланика и саветника председничке администрације који су УПЦ описивали као инфраструктуру руског утицаја коју треба уклонити.

У документу су представљене и изјаве свештенства ПЦУ које оспоравају легитимитет УПЦ. Посебно се прати реторика поглавара ПЦУ Думенка. Он је, према извештају, одузимање Кијевско-печерске лавре од УПЦ назвао „ослобођењем од јарма руског света“. У јануару 2026, на састанку са немачким амбасадором, тврдио је да у Украјини постоји потпуна верска слобода и да је закон усмерен против организација повезаних са РПЦ „изузетно безбедан“, док је насилна отимања храмова описивао као процес добровољног преласка заједница. Извештај ту изјаву супротставља видео-снимцима сукоба око храмова и третира је као пример борбе за међународно тумачење догађаја.

Аутори затим повезују јавну стигматизацију са физичким насиљем. Помињу паљење и вандализовање цркава, нападе на свештенике, претње верницима, ометање богослужења и скрнављење сакралних предмета.

Извештај као нарочито опасно види учешће јавних личности и медија у производњи језика колективне сумње. У ратним условима постоји разумљива осетљивост на стварну колаборацију, обавештајни рад и пропаганду, али аутори тврде да је граница између индивидуалне кривице и верског идентитета систематски замагљена. Када се милиони верника процењују кроз претпостављене политичке ставове црквеног врха или историјске везе са Москвом, отвара се простор за колективну стигматизацију.

Посебан аспект је положај православних медија. Савез православних новинара и други сајтови који су документовали отимање храмова, судске спорове и поступке против свештенства били су предмет претреса, кривичних поступака и блокирања. Извештај ту види затворени круг: када медији објаве снимке насиља, оптужују се за манипулацију или антидржавну делатност; када се њихов рад ограничи, смањује се количина документације доступне јавности. Управо зато су слобода медија и слобода вероисповести у овом поглављу представљене као међусобно повезане.

Значајан је и податак да је Канцеларија високог комесара УН за људска права у извештајима из 2023. забележила пораст говора мржње и инцидената против УПЦ, укључујући дискриминаторну реторику званичника, блогера и јавних личности. Тај део је посебно важан зато што долази из извора независног од руског Министарства спољних послова. Сам извештај га користи да покаже да бар део проблема који описује није само производ руске политичке реторике.

УПЦ се, према ауторима, од традиционалне и бројне Цркве постепено представља као безбедносни проблем. Та промена језика има последице за законодавство, полицијско поступање и локалне сукобе. Управо зато је један од најважнијих закључака извештаја да се слобода вероисповести не угрожава само формалном забраном, него и стварањем атмосфере у којој се припадност одређеној цркви сама по себи третира као знак сумњиве политичке лојалности.

АМЕРИКАНЦИ НА ДЕЛУ

Сједињене Државе, заједно са другим западним НАТО државама, посматрају украјинско црквено питање као инструмент слабљења руског утицаја. Васељенска патријаршија се у овом делу представља као структура која делује у тесној вези са Вашингтоном, а настанак ПЦУ 2018. као пројекат који су заједнички подржали украјинско руководство, Цариград и западне силе.

Руски извештај наводи низ јавних чињеница: сусрете америчких званичника са представницима украјинских неканонских црквених структура пре 2018, подршку Томосу, честитке ПЦУ, састанке са Епифанијем и изјаве америчких дипломата о значају украјинске црквене независности.

Посебно се цитира изјава државног секретара Мајка Помпеа од 10. јануара 2019, у којој је аутокефалија независне Православне цркве Украјине названа „историјским достигнућем“ у настојању Украјине да сама одреди своју будућност. Амерички Сенат је исте године, у резолуцији поводом годишњице Мајдана, стварање ПЦУ назвао важном прекретницом у настојању Украјине да се ослободи руског утицаја. Канада и други савезници такође су поздрављали Томос у језику суверенитета и националне независности.

Црквена аутокефалија није третирана само као канонско питање, него као елемент геополитичког раздвајања Украјине и Русије. У том смислу, симболички значај православља за заједничку историју две земље чини црквену јурисдикцију релевантном и за националну безбедност и за спољну политику. Аутори сматрају да је Вашингтон подржавао ПЦУ управо зато што је она могла да смањи институционални и културни простор Московске патријаршије.

Наводе се сусрети безаконика Думенка са америчким званичницима, укључујући државног секретара Ентонија Блинкена 2021. и председника Џозефа Бајдена током његове посете Кијеву 2023. Извештај помиње и објављени разговор у којем је Помпео, разговарајући са руским шаљивџијом који се представљао као Порошенко, рекао да је био „у срцу“ процеса стварања ПЦУ и да Московска патријаршија треба да буде потиснута из Украјине.

Руско Министарство спољних послова оптужује америчке извештаје о међународној верској слободи да недовољно критички посматрају украјинске мере и да већи део одговорности пребацују на Русију. Ипак, признаје се промена у извештају Америчке комисије за међународну верску слободу за 2025, у којем је посебна пажња посвећена Украјини и Закону 3894-IX. Комисија је упозорила да измене могу значајно погодити УПЦ и да постоји ризик „колективног кажњавања“ појединачних чланова верских заједница. Тај пример је важан јер показује да чак и у оквиру америчког институционалног система постоји разлика између геополитичке подршке Украјини и процене појединих питања људских права.

Извештај бележи и промену тона у делу америчке јавности после повратка Доналда Трампа у Белу кућу у јануару 2025. Наводи се изјава директорке националне обавештајне службе Тулси Габард у којој је критиковала украјинску власт због затварања цркава, ограничења политичке опозиције и контроле медија. Помињу се и оштре изјаве Такера Карлсона и активности младих републиканаца који су објављивали видео-материјале о отимању храмова. Аутори, међутим, закључују да те критике нису довеле до суштинске промене званичне америчке политике.

УН, ОЕБС, ЦРКВЕ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Битни су и налази Канцеларије високог комесара УН за људска права, Комитета УН за људска права, специјалних известилаца, Светског савета цркава, појединих западних политичара, адвоката и верских поглавара.

Извештај подсећа да су проблеми у вези са УПЦ забележени и пре руске инвазије 2022. У извештају OHCHR за период од новембра 2018. до фебруара 2019. изражена је забринутост због обавезног преименовања верских организација повезаних са центрима у Русији, јер је мера пре свега погађала УПЦ и могла бити дискриминаторна. У истом материјалу наводи се да поједини преласци парохија из УПЦ у ПЦУ нису били добровољни, већ су их иницирале државне или локалне власти или припадници екстремно десних група који нису били чланови тих верских заједница.

На 51. заседању Савета УН за људска права 2022. забележено је да су локалне власти у најмање седам територијалних заједница у Кијевској, Сумској и Лавовској области привремено суспендовале активности УПЦ за време ратног стања, без јасног образложења и без сличних мера према другим верским групама. OHCHR је то оценио као могућу дискриминацију по основу вере или припадности одређеној верској заједници.

Комитет УН за људска права је још у новембру 2021. изразио забринутост због насиља, застрашивања и вандализма повезаних са преласком храмова из УПЦ у ПЦУ. Посебно је истакнута пријављена пасивност полиције и недостатак информација о истрагама. Овај налаз је значајан зато што се поклапа са једном од главних тема руског извештаја: тврдњом да држава често не испуњава позитивну обавезу да заштити вернике и храмове током локалних сукоба.

Допуна извештаја OHCHR из јуна 2023, која покрива период од фебруара до априла те године, бележила је повећање броја инцидената у којима су власти користиле силу против припадника и присталица УПЦ, локалне забране црквених активности и претресе објеката УПЦ. Такође је забележен пораст говора мржње и више случајева насиља. Према наводу који преноси руски извештај, украјински званичници, блогери и јавне личности користили су дискриминаторну реторику и отворено позивали на насиље, док полиција није била довољно ефикасна у спречавању таквих инцидената.

После усвајања Закона 3894-IX међународна пажња се појачала. OHCHR је у извештају за период од јуна до новембра 2025. поново критиковао законодавни приступ који се ослања на националну безбедност као основ за ограничење права верских организација. Извештај руског МСП посебно наглашава аргумент да „национална безбедност“ није сама по себи неограничен основ за суспензију верске слободе и да мере морају бити законите, нужне, пропорционалне и усмерене на конкретне ризике.

Веома важан догађај, према документу, било је заједничко обраћање седам специјалних известилаца УН украјинској влади 14. маја 2025. Њихови мандати обухватали су слободу мишљења и изражавања, мирно окупљање и удруживање, независност судија и адвоката, мањинска права, слободу вероисповести и људска права у борби против тероризма. У обраћању су наведени проблеми у вези са принудним распуштањем верских заједница, кривичним поступцима против јерарха и свештеника, одузимањем црквене имовине и насилним преузимањем храмова. Поменути су и догађаји у Черкасима и покушај отимања саборног храма у Черновцима.

Русија је, паралелно са објављивањем извештаја, водила дипломатску кампању како би питање УПЦ било присутно у УН, ОЕБС-у и институцијама Европске уније. Сергеј Лавров је у марту 2023. упутио писма генералном секретару УН, председнику Генералне скупштине, председавајућем ОЕБС-а и генералној секретарки ОЕБС-а. Руски представници су на седницама Савета безбедности, Генералне скупштине и Сталног савета ОЕБС-а покретали питање храмова, санкција против епископа, одузимања држављанства и Кијевско-печерске лавре. Сам извештај признаје да су одговори многих међународних институција били ограничени, опрезни или да их уопште није било.

Када је реч о Европској унији, руска мисија је 2023. слала претходну верзију извештаја специјалном представнику ЕУ за људска права, специјалном изасланику за слободу вероисповести и другим високим званичницима Европске службе за спољно деловање и Европске комисије. Према документу, на те дописе није стигао одговор. Аутори из тога извлаче закључак о политичкој невољности ЕУ да отворено критикује Украјину док траје рат, иако поједини међународни извештаји препознају конкретне проблеме.

У оквиру ОЕБС-а руски представници су се позивали на Хелсиншки завршни акт, Бечки документ, Копенхашки документ и касније одлуке о спречавању верске нетрпељивости. Тиме извештај покушава да покаже да критика украјинске политике није само ствар канонског спора, већ и питање обавеза које је Украјина прихватила у европском систему људских права и безбедности. Истовремено, аутори се жале да Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права и други релевантни механизми нису реаговали снагом коју Москва очекује.

ГЛАСОВИ РАЗУМА

Поред међувладиних организација, у документу се наводи подршка поглавара више православних цркава, као и представника Јерменске апостолске цркве, Асирске цркве Истока и папе Фрање. После усвајања Закона 3894-IX критике су, према извештају, стизале од поглавара Албанске, Антиохијске, Бугарске, Јерусалимске, Македонске, Руске и Српске православне цркве, као и Православне цркве у Америци. Ови ставови су важни за унутарправославну димензију кризе: чак и цркве које нису прихватиле све руске политичке позиције могле су имати резерве према законској забрани целе верске структуре.

Наводе се и западни политичари и правници који су критиковали украјинску политику. Лорд Џексон од Питербороа је 2025. упозорио да „гашење најстарије Цркве у земљи“ може посејати семе будућих друштвених сукоба. Његов аргумент, како га извештај преноси, прави важну разлику: држава има право да гони појединца за издају ако постоје докази, али забрана целе верске организације представља много озбиљнији корак који погађа и људе против којих не постоји индивидуална сумња.

Адвокат Роберт Амстердам, који заступа УПЦ, више пута је упућивао писма америчким и европским лидерима, укључујући поводом одузимања држављанства митрополиту Онуфрију. У извештају се помињу и реакције појединих чланова Конгреса САД, међу којима Ана Паулина Луна, као и активности организације Public Advocacy. Те реакције показују да питање УПЦ има одређени међународни одјек, али документ истовремено закључује да оно није постало приоритет великих западних институција.

ПОУКЕ ЗА НАС

Што се односи на Украјину, тиче се и нас. Нарочито нас се тиче дејство НАТО фанариотског Јуде, цариградског патријарха Вартоломеја.

Протојереј Александар Шмеман је у својим еклисиолошким студијама  запажао да су Грци у историји често били склони да аутокефалије других Цркава, поготову словенских, сматрају за неко сопствено снисхођење, које нема пуновредно значење првобитне пентархије, када су, у доба пре 1054, у свету постојале само Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија, од којих су ове потоње четири биле грчке. Чак је и сама јерес „етнофилетизма“ осуђена на сабору у Цариграду седамдесетих година 19. века, када су Бугари тражили да им се врати њихова црквена аутокефалија, настала још у средњем веку (Цариград је са Бугарима прекинуо молитвено општење због њиховог повратка аутокефалној структури своје националне Цркве, и тај прекид је трајао све до после Другог светског рата). И у историји Срба цариградски патријарси (иако су Грци наша браћа у Христу и савезници у борбама за слободу) често су покушавали да нас потчине својој црквеној власти и „денацификују“. Још се охридски архиепископ Димитрије Хоматијан љутио на Светог Саву и претио му црквеним казнама зато што је Србију и српске земље одвојио од јурисдикције Охрида. Дешавало се то и касније, и не сме се заборавити.

Последњи пећки патријарх, Грк Калиник Други, тражио је 1766. године укидање Пећке патријаршије, а уз њега је пристао грчки део патријарашког епископата. Пре тога, Калиник је отерао са престола Србина Василија Бркића, који пише: „Као што су мене, тако и све друге епископе Србе су прогнали. Оне које су могли ухватити послали су на заточење, а они који су побегли, спасли су се“. Патријарх Василије нашао је прибежиште у Црној Гори, код владике Саве Петровића, који у једном извештају из 1776. пише с којих епархија су отерани Срби архијереји (Самоковска, Штипска, Скопска, Новопазарска, Нишка, Ужичка, Београдска, Босанска и  Херцеговачка). Деветорица епископа су покушавала да ову пропаст спрече, али Турци и фанариоти су испунили оно што су наумили. Ипак, свест светосавског завета чувала је српска Црна Гора, којом су управљали митрополити из рода Петровића; они не признају власт Цариграда, као ни Патријаршије у Сремским Карловцима.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

За чување аутокефалије једне Цркве потребна је јака држава. Авај, држава Србија оваква каква је, обеснажена и обогаљена, са свих страна окружена НАТО пактом, није у стању да одбрани црквену аутокефалију ако  НАТО Империја буде заиста хтела „Косовску“ или „Хрватску“ Православну Цркву. НАТО Фанар ће увек стати на страну наших непријатеља, а у име изопаченог схватања „јелинске премудрости“ у светском православљу. Зато је веома важно да видимо колико је крви потекло Украјином због фанариотског Јуде: ко то заборави, нека се ничег ни не сећа. Памћење му ни не треба.

Ако Русија победи НАТО пакт, стање ће се поправити, и пометња међу помесним Црквама биће регулисана; али, ако Русија изгуби, сви православни биће на губитку. Фанар, наравно, иде даље – они ће се, у служби НАТО Империји, ујединити са папом и грабити, корацима од седам миља, путем пропасти. Да нам Бог да снаге и памети да издржимо доба у коме смо се обрели и да не дозволимо да нас Јуде маскиране у патријархе воде са собом!

Господе, молитвама Светог Саве и Светог кнеза Владимира спаси свој народ и помилуј нас!

ИЗВОР:

Министарство спољних послова Руске Федерације. (2026). Unlawful actions by the Kiev regime targeting the Ukrainian Orthodox Church (UOC), its clergy and parishioners (as of June, 2026). Москва.