„Југославија је прављена да се Србима вежу руке“: Историчар Милорадовић открива шта се заиста дешавало иза кулиса 1914, 1918. и 1948. године

Застава СФРЈ, Тито

Горан Милорадовић, српски историчар и научни савјетник Института за савремену историју у Београду гостовао је у подкасту Рубикон и том приликом говорио о односу српског и хрватског народа кроз историју.

„Проблеми између Срба и Хрвата су постојали на личном нивоу али и на вјерском нивоу од када су Срби били насељени у војној крајини. То је био лични однос као и однос цркава. Срби су били заштићени својим статусом војника и државних службеника. Проблем настаје када се почиње јављати аутономна српска држава у оквиру Османског царства. После руско-турског рата у ком су Турци поражени они су морали да испуне одређене уступке и према Србима. Пошто је Руска царевина наступала као заштитница православаца на Балкану, она се постарала да то буде спроведено“, навео је он.

Додао је да је и Аустрија тада почела да обраћа пажњу на тај простор те навео да су Срби тежили Душановом царству.

„То је држава која је у XV вијеку изгубљена и тада је могла бити обновљена. То све долази из народне епике и сјећања које је постојало. Таква држава није одговарала Аустрији и смишљала је како да то осујети. Како ће они то да изведу? Прво, не могу наступати као аустријска царевина већ индиректно – против национализма који се јављао у Кнежевини Србији они су смислили контранационализам. Национализам који је требао да обухвати већину словенских народа тих простора“, навео је он.

Наводи се и да Људевит Гај уредио односе Срба и Хрвата те да је то дато Илији Гарашанину.

„Он када је то видио знао је са чим има посла. Гдје год је писало Југославија он је писао Србија. Гдје год је писало Југословени он је писао Срби. Он је направио српски национални програм који је требао да обухвати Османске територије коју су чинили Срби, дакле Босна, Црна Гора… У сваком случају, од 1844. године ми имамо два конкурентска програма – један Гаја, и други је српски. Аутентичан хрватски национални програм тада није био дефинисан у облику документа, већ тек 50 година касније када је Анте Старчевић потписао документ у коме се дефинише шта је то за шта се бори Странка Прва и странке које су њој биле блиске. Тек тада се црно на бијело појавио тај контрадокумент који је био пројекат Велике Хрватске спрам пројекта Велике Србије. Они су се преклапали преко Босне и Херцеговине, Црне Горе и Јужне Далмације. Тај простор је био споран. Све оно што је преко Дрине је било спорно и око тога се никада нису договорили“, навео је он.

Милорадовић наводи да је уласком у Југославију тај спор ријешен.

Додао је да су Срби 1914. године послали документ, аутора Јована Цвијића, руском МСП-у у ком је скицирано за шта се Србија бори.

„Односно, знало се. Ако рат буде успјешан, онда ће се наравно организовати међународна конференција и неко ће морати да заступа српске интересе. Пошто мале државе нису сједјеле за тим столом, они су се уздали да би Русија могла бити та. Због тога су на почетку рата дали Русима једну мапу која је била група силуета Југославије али гдје се налазила једна изломљена линија која иде дијагонално од сјевероистока ка југозападу. Западно од те линије се налазе Римокатолици а источно се налазе православни. То је било опционално, или једна или друга варијанта. Пашић је имао искуства са међународним конференцијама. Треба имати неколико варијанти па шта буде од тога успјело. Ако буде мала, велика или средња побједа. Мала побједа би значила сепаратни мир који би неко склопио са Аустријом и гдје би била сачувана само Србија без неких губитака и династија. Средња би била уколико би била сачувана Србија и династија и да се Србији припоје они крајеви гдје живе Срби као већинско становништво. Већа побједа би значила нестанак Аустроугарске и то би значило могућност да се све покрајине обједине у једну државе, то је та варијанта са Југославијом, и то би била гаранција да Аустрија не може бити обновљена јер не би постојале заинтересоване покрајине. Да су Хрватска и Словенија остале изван Србије, можда би жељели да се поново припоје Аустрији. Југославија је то елиминисала али се није кренуло у рат ради Југославије. Прочитао сам програме српских политичких партија прије Првог рата. Само самостална радикална странка помиње Југословене, нико други не барата са тим појмом. То је била само идеја отцијепљених радикала“, навео је он.

Милорадовић подсјећа да се 1918. десило нешто што нико није предвиђао.

„1917. је избила револуција, у фебруару. Цар је абдицирао, либерали су преузели власт. Читао сам документа прољећа 1917. године и то је била катастрофа за Србију, сви планови падају у воду. Немамо на кога да се ослонимо. Запад је тражио да Србија уступи територију Бугарској. Од Италије такође немају чему да се надају, Русија је на кољенима. Нико није имао појма шта ће хтјети нова руска влада“, навео је он.

„Усташе нису дошле камионима из Италије – већ су биле ту; То су били милитаризовани припадници ХСС-а“
Навео је да су постојале двије опције – или српска или југословенска, ако прва не би прошла онда се ишло на другу.

„И то је пут који је водио ка Југославији. Било је еуфорично. Људи нису вјеровали својим очима да више нема Аустрије. Прошла је фаза еуфорије и дошло се до хлађења. Када су нестале емоције, политичари су преузели, и водила се политика каква је вођена. То су први симптоми политике коју су водили Хрвати у Аустрији, љуљање сваког брода јер њиме нису задовољни. Појавила се једна велика и утицајна опозициона партија коју је предводио Стјепан Радић. Он и његов брат Антун су се практично формирали у правашком окружењу. Сретали су Старчевића у младости, разговарали са њим. Он им је био идол. Касније наравно, они су формирали своју партију која се звала другачије али чија политика и идеологија су биле правашке. То нико од српских политичара није разумио ни анализирао, они су од старта потцјењивали Хрвате. Ту долазимо у тај смјер када почињу српско-хрватски односи да се зло радикализују. Почиње да се политичко супротстављање прераста у физичко насиље. Ту говорим у периоду од 30-их година. После атентата у Скупштини и Радићеве смрти када је поново почео да се формира Хрватски националистички покрет на најрадикалнијим основама почиње да се јавља и паравојно или војно организовање“, навео је Милорадовић.

Ствари су потом биле све горе и горе док нисмо дошли до 1939. године и формирања Бановине Хрватске који је заокруживао цио западни дио Краљевине Југославије.

„Тада су стражари добили своје униформе, црне боје. Неки су носили пушке, неки хладно оружје. Када је 1941. године Краљевина Југославија поражена у априлском рату и разбијена, прве усташе нису дошле на камионима из Италије, како каже Крлежа. Прве усташе су већ биле ту. То су били милитаризовани припадници ХСС-а. Они су дочекали усташе који долазе. Они митраљези око Јасеновца? То су француски митраљези разоружане војске. То је континуитет са којим се у историографији нисмо суочили. Ми тек данас, деценијама после нестанка Југославије можемо да се на озбиљан научни начин бавимо континуитетом праваштва од средина XИX вијека па до данас. Не заборавите – када је Туђман устроји ХДЗ, његови узори су били Анте Старчевић и Стјепан Радић. То највише личи на ХСС а по идеологији на правашку партију“, навео је он.

Додао је да је у рату јако била занимљива улога Владимира Назора.

„Од Стаљинграда је започела могућност да Њемачка може изгубити рат. У Загребу су били заинтересовани за свој народ а најугледнији је био Владимир Назор. Он је био хрватска национална фигура и наравно да су комунисти одмах дали до знања да се Назор њима прикључио и да пошаљу сигнал да се ствари мијењају. За њим су кренули и неки други, Домобрани постоју Партизани, осим Далматинаца. Далматинци су од почетка били партизани јер је Павелић дао њихову земљу Италијанима, а остали су напуштали усташку опцију и окретали се алтернативи. Назор је ипак био индоктринирани праваш. За њега се зна да је био врло луцидан и осјетљив кад су те ствари у питању. Десио се инцидент 1944. године када је већ био предсједник партизанске владе за Хрватску. Он је позвао уредника билтена Вести да протестује код њега у Врховном штабу – јер се Вести штампају на екавици. То је, како је казао, језик београдске чаршије и он се не смије штампати на екавици. Он је могао да инсистира, а то је шовинизам, да забрањујете неком да се служи својим језиком. Баш зато је он ту и био. Он је Титу био потребан“, навео је Милорадовић.

Додао је да је Комунистичка партија ријешила да формира двије националне комунистичке партије – једна је словеначка а друга је била хрватска.

„У то вријеме није било генералног секретара КПЈ већ је на врху био организациони секретар који је радио у Коминтерни, Јосип Броз Тито. Он је направио програм КП Хрватске. Током рата дакле имамо три партије на истом простору. То је већ излазак у сусрет два национализма. Српска партија, македонска и црногорска су касније формиране. Они су већ били федерализовани и још тада су све имали у рукама“, навео је он.

„Југославија је направљена да буде мали СССР, оно што су Руси били у Совјетском савезу су били Срби у Југославији“
Говорио је и о Голом Отоку и казао да се прво мора објаснити како је уопште дошло до тога.

„Наши комунисти нису уопште били другачији од совјетских. Када погледате В конгрес 1948. године – идеологија о којој се говори је марксизам-лењинизам. То је марксизам који је био актуелан за вријеме Стаљина, идеологија стаљинистичке праксе, гулази, то је базирано на тој идеологији. Наши комунисти су апсолутно за то. Не постоји друга школа коју су они прошли. Тито је човјек Коминтерне. Он је тај који је подносио извјештаје претпостављенима у Коминтерни. Они нису могли ни да замисле да устроје нешто друго, него оно што су већ видјели у Совјетском савезу. Тако је Југославија постала малени Совјетски Савез“, навео је он.

Историчар је навео да је на дјелу био следећи модел – да не постоје угњтавачки режими или појединци, већ народи.

„Цио систем је устројен тако да се Русима у СССР-у вежу руке Русима, а у Југославији Србима. Када је Стаљин дошао на власт и видио ко је изнио побједу, не само да се рехабилитује руска култура, већ руски народ постаје први међу једнакима, дакле нестаје. Ми смо се тек са распадом Југославије ослободили тога. Али у свијести и даље постоји то – великосрпски покрет, амбиције, тежње… Отворите хрватске медије, ко о чему, они о великосрбима, Начертанију и меморандуму САНУ“, навео је Милорадовић додајући да постоји мит о том Меморандуму а да постоји Меморандум који је стваран и који разоружава тај мит.

„Не вриједи објашњавати, не желе разумјети. Њима је потребна таква интерпретација“, навео је он.

Додао је да постоји три револуционарна народа – Њемци, Мађари и Пољаци а контрареволуционарни народи су Руси (цијела Русија) и Словени у Аустроугарској, Хабзбуршкој монархији.

„Дакле Срби. Маркс је у руско-турском рату навијао за Турке. Да то изазове револуцију у Русији па се то није десило па је окривљавао Британце и Аустријанце који су изашли у сусрет Србима и Црногорцима и нису дозволили да буду уништени. На конференцији Берлинског конгреса они су били за предлога Руса и ту су заштитили те интересе“, навео је он.

Додао је да су и Маркс и Енгелс били људи свог времена, дакле то је вријеме национализма и масовних националистичких партија.

„Они нису били ван тога, они су имали идеју о супериорности европске цивилизације, то је Енгелс објаснио – како се Њемци граниче са Словенима и Њемци носе цивилизацију на Исток кроз уништење и асимилацију Словена. Били су револтирани понашањем Русије и Словена на Истоку Европе и предвиђао је рат у ком ће бити истребљени сви који су против револуције. Ту чак долазимо до геноцидних и расистичких идеја да су неки народи неспособни за прогрес“, навео је он.

Вратио се на концентрационе логоре и наводи да југословенски Комунисти постају малени Совјетски савез а када улазе у конфликт са СССР-ом онда они реагују на исти начин.

„Формирају концентрационе логоре. Прво су чистили своје редове, војска, полиција, ДБ, партија. Кад су то почистили, онда су и сваког другог ко би могао бити на тој линији. Онда смо видјели да неки народи у логорима, а гледали смо те спискове и правили проценте – Словенци и Хрвати су приближно заступљени по свом становништву, Албанци, Мађари, Муслимани, мање него што их има а Срби и Црногорци више процентуално него што их има. Срба је било процентуално дупло више од броја становника а Црногораца чак 7 пута више. Шта је разлог? Било каква манифестација русофилије“, јасан је историчар, преноси Борба.

Додао је да је та машина ефикасно радила да су захватили више него што је било стварних симпатизера Стаљина и Совјета.

„Наравно да је то била тешка тема, немогућа за обрађивање, јер је сва документација била под ДБ-ом. Кад је Совјетска делегација дошла да се мири са Титом, дошло је до уништења документације. Није смио да остане траг. Када је поново дошло до кварења односа, опет су правили спискове и попуњавали рупе у документацији. Кроз те затворе и логоре је прошло преко 30.000 људи, али именом и презименом се зна за половину. Остало је уништено, ти људи су умрли, или су емигрирали, или ревидирали ставове, или је утврђено да нису били криви и да су на правди Бога били у затвору. Та тема почиње да се појављује – опет у филму“, навео је он додајући да се то није могло појавити у научним радовима јер је доста уништено.

Препреке за заједничку државу извиру из дубине геополитичке проблематике и никада то није само српска тема и само српско питање тврди историчар додајући да су српски политичари на почетку XX вијека добро разумјели.

„Гаранција како ће бити и шта ће бити нема, наше је да нашу прошлост истражимо према научним узусима. Да видимо какви су то процеси и феномени са којим се суочавамо, да видимо да неке ствари трају, са разлогом и да видимо узроке зашто оне трају. Ми треба да имамо један свеопшти увид у нашу прошлост“, навео је он.