Раде Р. Лаловић: МАНАСТИР ЉУБОСТИЊА У ПОЕЗИЈИ ВЕРОЉУБА ВУКАШИНОВИЋА

У дијамантском мозаику српских манастира посебно и узвишено мјесто заузима Љубостиња. И није оно, то мјесто, посебно само по загонетности њеног народносног имена, нити по историјском трајању и љепоти фрескописа, нити због њених монахиња, Јефимије и Евгеније (Кнегиња Милица), нити због Стефановог Слова љубве или Јефимијине Похвале кнезу Лазару, него због свега тога заједно по Божјој промисли уједињеног на чудесном завјетном мјесту предодређеном за молитву, симболику и трајање. И не само то. Љубостиња је одавно с разлогом и поетска инспирација. О њој су веома снажно поетски пјевали и Свети владика Николај Велимировић, и монах Тадеј, а онда и српски пјесници лиричари, Мирко Королија, Радинко Крулановић, Радомир Палибрк, Зоран Старчевић и други, а понајвише Верољуб Вукашиновић, због чега ћемо се ми овдје и бавити аналитичким прегледом Вукашиновићевих пјесама чији основни мотив је манастир Љубостиња и његова духовна и молитвена цјелина.

Највише Вукашиновићевих пјесама везаних за манастир Љубостињу се налази у збирци пјесама Свети жар, у издању Графомарка, Лакташи, 2015. године, након добијене награде Калиновачки петровдански вијенац 2013. године и након одржаног симпозијума о добитнику ове награде у Калиновику 2014. године.

Ту су пјесме: Вечерњи бруј, Љубостиња Пчелињак, Како је тихо Господе, Зидањље Љубостиње, Јунско јутро у Љубостињи, Молитва за благослов у пчелињаку љубостињском, Молитва кнегињи Милици, Отац Николај, Штап владике Николаја, Сја Љубостиња, Јефимија Милана Ракића, уз напомену да би ми овом низу пјесама из збирке Свети жар, а у којим је Љубостиња непосредно присутна као доминантан мотив, додли и пјесму Света места, која је имплицитно везана за било који манастир, а у овој поетској, Вукашиновићевој, парадигми свакако и за Љубостињу управо и због тога што се у том манастирском миру пјесник, па и сваки човјек налази Усред тишине која лечи.

Осим ових, наведених пјесама Вукашиновић има још двије пјесме о Љубостињи, а то су Љубостињске липе из збирке пјесама Како је тихо Господе (Народна књига / Алфа, Београд, 1999.) и Звонар Милашин, из збирке Тилић (Православна реч, Нови Сад 2020.).

Tо што тако снажно Вукашиновића веже за манастир Љубостињу осим завичајних тајних знакова који дефинишу ту небоземну, рођењем додијељену парадигму вјере и логоса јесте и Богом дани осјећај који човјека, а пјесника посебно уједињује са светим мјестима.

Постоје места што нас вежу
Са вертикалом нашег спаса
Места где наше мисли сежу
Даље од ума слова гласа

(….)

Постоје места где неко слуша
Неизговорене наше речи
Где нечија нас додирне душа
Усред тишине која лечи

(Света места)

А ту тишину која лечи пјесник је од раног дјетињства, можда и са самим рођењем, ту близу, осјетио и нашао баш у манастиру Љубостињи слушајући народна предања о поријеклу њеног имена које симболизује не само људску, конкретну љубав, него и ону исконску, божанску, вјечну која човјеку освјетљава пут ка спасењу јер је неугасива, јер вјечно тиња уједињујући баш овдје Миличину љубав према Светом Кнезу и љубав Рада Неимара према Богу оличену у божански лијепом каменом везу који са Монахињиним златовезом и молитвом Богу, Вукашиновића, а и човјека уопште вјечно веже баш за манастир Љубостињу.

Стан љубави
Тајна шкриња

У времену
Љубост тиња

Камен чипком
Храм отвара

Крин у руци
Неимара

Слово везе
Љуба стидна

Госпа сиња
Монахиња

Светост места
Тихост бити

Жижак трепти
У молитви

(Вечерњи бруј)

И баш на том мјесту Где нечија нас додирне душа, гдје се сусрећу љубав према Богу и Светом Кнезу, зида Раде Неимар (Раде Боровић) Љубостињу, али је зида и наш пјесник наслањајући се на стихове Светог владике Николаја Велимировића, не само због тога што су узвишени и искрени, него и због тога што је баш ту, у Љубостињи, Свети владика у тешким данима туђинске власти провео знатно вријеме вежући се и пјесмом, и животом за овај храм.

Вукашиновић у својој пјесми Зидање Љубостиње поетски понире у Неимарову душу и успјешно ишчитава снагу његове инспирације сигуран да такво велелепно, богомолитвено здање може начинити само онај који је Занет црквом, сликом савршенства. А љепота цркве која се зида на том мјесту мора бити Богом благословена и самим тим више од идеалне, јер долазе дани у пламену, па је потпуно разумљиво што

Грађевину од светлосне грађе
Зида Раде, у часу усуда.
У облику крстоносне лађе
Што пловиће до страшнога суда.

(Зидање Љубостиње)

Уз Рада Неимара, најзаслужнијег за визуелну љепоту манастира, пјесник од Љубостиње никад не одваја монахињу Јефимију и кнегињу Милицу не само због тога што је он, златноруки неимар, Кнегињине душе вешти вајар, него и прије свега због тога што је

Ту (..) Милица, жална кнегиња,
Мајци Божјој дарак принела.
Ту извезла је стих Јефимија,
Дивну похвалу кнезу Лазару.

(Сја Љубостиња)

па је онда и разумљиво што Молитва кнегињи Милици започиње Са Јефимијиног светог веза завршавајући се пјесниковом молбом

У помоћ дођи, ма где да си!

(Молитва кнегињи Милици)

Од реалних личности неодвојивих од Љубостиње осим Јефимије и кнегиње Милице за Вукашиновића су свакако важни Свети владика Николај Велимировић, Отац Николај и Звонар Милашин који манастиру дају посебну и појавну, и духовну димензију.

На Владику Николаја и његов боравак у Љубостињи вјечно подсјећа његов, овдје сачувани, владичански штап, Постављен у осну вертикалу крста, који је као такав више и од реликвије, и од пјесничке инспирације.

Као трска танак, црном бојом сија,
Од срчике рајског дрвета отесан,
Штап пастира светог, нова реликвија,
Руци безбожничкој сасвим неподесан.

Од очију скривен, у ризницу склоњен,
Миран као фрула заспала у звуку,
На зид љубостињског конака наслоњен,
Чека новог свеца, чека нову руку.

(Штап владике Николаја)

Љубостињски монах, Отац Николај, снажно бијаше везан за личност Светог владике Николаја Велимировића и до краја овоземаљског живота одан манастиру па је с разлогом овјековјечен у Вукашиновићевој пјесми.

Знао је, светлост, ипак ромиња
У људској души која грех крије.
По благој речи биће спомињан.
Осуђивао никог није.

(…)

Са литургије је отишао
И оставио пламичак гласа
Ако литургија тамо не траје
Онда нам овде нема спаса.

(Отац Николај)

Звонар Милашин је поетски остварен као веома снажна пјесничка слика у тренуцима док Љубостиња сва од свећа сија и док у њој траје света литургија. У том сазвучју молитве и манастирских звона, звонар се искрено небу приближава и сви који га знају поштују његову душу и искрену молитву, јер

Литургију када оглашава
Милашин се кроз звона спасава

(Звонар Милашин)

Осим пјесничких слика којим пјесник у вјечно царство поезије из реалног свијета премјешта манастир Љубостињу и личности које су срасле с њеним трајањем, неопходно је сагледати и неколико карактеристичних симбола који се с разлогом у овој поезији понављају као карактеристични регистри смисла, употпуњавајући духовну парадигму која чини Вукашиновићев доживљај Љубостиње цјеловитим. То су манастирске липе, пчеле са својом Матицом и свакако неизбјежни крин.

Манастирске липе које симболизују мир и молитвени спокој, благост, трајање и припадност словенском православљу се сусрећу не само у пјесми Љубостињске липе и које нису тамо случајно.

Оне су сишле из шуме
Да приме благовести

Да благословене и смерне
Мирисне рашире двери

Да буду јединице мерне
Сказаљке ума у вери

Оне су и у пјесмама Како је тихо Господе, Јунско јутро у Љубостињи и Молитва кнегињи Милици. У тим пјесмама у тишини Миришу липе госпође, у манастирској порти У липи мирише знамен, или се тражи јасан одговор на питање Да ли то липа ромори смерна о нашем трајању и идентитету.

А чувари тог трајања су пчеле и њихова Матица које симболишу монахиње и пресвету Богородицу којој је Љубостиња и посвећена.

Земаљска здела
Небески мед

Матица Мати
Пчелињи ред

Над црквом звоно
Кроз време свира

Христос у себе
Пчелице збира

(Љубостиња. Пчелињак.)

Долећу пчеле златасте
Из пчелињака монашког
Сестринству поздрав доносе
Од Оца нашег небеског

(Како је тихп Господе)

За благослов Те молим
Матице из висина
Наших се душа сети
Ти, мајко Божјег сина.

(Молитва за благослов у пчелињаку љубостињском)

Богородичино присуство у Вукашиновићевим пјесмама посвећеним Љубостињи, односно храму Успења Пресвете Богородице је изражено и симболиком крина. Крин сусрећемо у пјесмама Вечерњи бруј, Зидање Љубостиње, Молитва за благослов у пчелињаку љубостињском, Молитва кнегињи Милици и Јефимија Милана Ракића.

Како знамо да је крин у поезији врло слојевит симбол који указује на чистоту вјере, на невиност, на Богородичину заштиту па се бијели крин често у народу зове и Богородичин љиљан, онда је потпуно јасно шта он симболизује у Вукашиновићевој поезији. Он се у тој поетској парадигми увијек налази на правом мјесту: Крин у руци // Неимара; Тајном крина надахнути зидар; Везе болни покров од криновог цвета, а онда је јасно присутан и у непосредној молитви Богородици.

За благослов Те молим
Прамајко у розети
Ти, чистија од крина
Наших се душа сети.

(Молитва за благослов у пчелињаку љубостињском)

Да би овај осврт на Вукашиновићеву поезију био цјеловит ми ћемо га завршити заиста прелијепим и вишеструко симболичним стиховима из пјесме Сја Љубостиња уз напомену да је у свакој озбиљној анализи његове поезије неопходно указати и на љепоту пјесама о манастиру Љубостиња и нa љепоту самога манастира.

Сва од светлости старих свитања,
Сва од надања и од питања,
Сва извезена чипком времена,
Сја Љубостиња наша светиња.