MИРКО КУС – НИКОЛАЈЕВ: ТРОЦКИ И ГАЋИНОВИЋ

@ Wikipedia

(Г. Мирко Кус-Николајев, писац овога чланка, судјеловао је и сам у покрету Младе Босне, и баш због тога свог рада био је кажњен робијом. Он је написао о овом предмету чланак: „Из живота једне генерације“, у суботичком „Књижевном северу“, бр. 7-9, године 1929.)

Поводом чланка „Нов момент у Сарајевском атентату?“ у прошлом броју „Нове Европе“ (од јула и августа 1937), у којем је изнесен (у пријеводу) дио исказа Карла Радека, из његове завршне речи на расправи која је вођена (крајем јануара ове године) пред Војним колегијумом Врховног суда СССР у Москви против Пјатакова и другова, а из којег би се исказа могло судити да је између Руске социјал-демократске радничке партије (бољшевика), стварно Лењина, и младобосанске револуционарне омладине, конкретно Принципа, постојала нека веза, желео бих да – као учесник у покрету Младе Босне – изнесем своје мисли и утиске.

Карло Радек, некадашњи стручњак за спољну политику, није симпатична појава. Као новинар необично талентован, интелигентан и културан, засићен је као човјек често неукусним сарказмом, а питање карактера није за себе никада коначно ријешио. У унутарњим политичким односима, редовно се пребацивао на страну јачега, па макар морао жртвовати и своје дојучерашње сараднике. На расправи о којој је ријеч, држао се више као свједок него као оптуженик; а проказивањем Тухачевског спасио је своју главу. Постоји – можда не сасвим неоправдана – верзија, да је био провокатор… Изјава из завршне речи, коју цитира „Н. Е.“, чини га у најмању руку, сумњивим.

Позната је ствар, да је Државни тужилац Војног колегијума (Вишински) успијевао да од оптуженика добије сва потребна признања; шта више, оптужени су признавали и оно што их се није питало, па чак и оно зашто се није ни знало! Чему је и Радек својевољно говорио о ствари за коју га нико није питао? Свакако је његова изјава веома тајанствена, и једно пада у очи: да је наводно Лењин – чије име Радек наравно дрхћући изговара! – био у директној или индиректној вези са Принципом, односно с организацијом Сарајевског атентата, дакле једном терористичком акцијом. Изјава Радека може у ствари, да дискримира Лењина; свеједно да ли је он то учинио по чијем налогу или из потребе самоодржања. Треба се само сјетити, да су сви процеси и прогони против старих бољшевика оправдавани тиме да су спремана и спровођена терористичка дјела: Троцки, Зиновјев, Каменев, Смирнов, Пјатаков, Соколников, Серебјаков, Томски, Муралов, Путна, Смилга, Раковски, Шацкин, и низ других, – све најужи сарадници Лењина, – били су жигосани као терористи и највећим дијелом смакнути. Можда је некоме требало да се и самог Лењина прикаже као терористу, организатора атентата, и тиме читав лењинизам политички компромитира? И још нешто: данас просјечни европски човјек још увијек мисли, да је Сарајевски атентат био узрок а не повод Свјетском рату. Довођење Лењина у везу са Сарајевским атентатом, и тиме са Свјетским ратом, значи уједно поставити старе лењинисте пред суд свијета као могуће узрочнике једног новог покоља. Јер зашто би иначе совјетска цензура пропустила атак на Лењина, који из Радекових ријечи јасно произилази?

Међутим, нема ниједног индиција који би упућивао на било коју везу између Бољшевика и Младе Босне. Нигде у бољшевичкој литератури, а напосе у дјелима Лењина, нема ни трага о било каквој, и ма како посредној, вези са босанским револуционарима. Име самога Лењина било је готово непознато, а бољшевизам поготово. На другој страни, тачно је да руска револуционарна литература „народника“ и социјал-револуционера, која јој је била, већ по својој аграрној проблематици блиска. Читани су – поред самога Маркса – Кауцки, Бебел, и други, као и анархисти: Бакуњин, Крапоткин и други. Али ми није познат ниједан бољшевички аутор којега би се било читало у редовима Младе Босне. Дакле, није постојао ни најслабији идеолошки утицај, а камоли акциони, који би се дао наслутити из ријечи Карла Радека.

Је ли, можда, Принцип био бесвјесни инструмент у рукама којег посредника, који је опет био експонент бољшевика? – Овде се аутоматски намеће име Владимира Гаћиновића; а онда име бившег комесара Црвене армије, Лава Троцког. Није ли можда Радек, кад је нишанио на Лењина, хтио погодити у првом реду Троцког, и није ли употреба имена Лењина имала само да обиљежи и пут којим треба да се пође?

Држим да се познанство између Троцког и Гаћиновића прецењује. У својим успоменама, Троцки га нигде не спомиње, као ни у својим другим дјелима. Могуће је да је Троцки био за Гаћиновића доживљај, али Гаћиновић је за Троцкога био само епизода. Са Гаћиновићем се Троцки бави само у једном свом чланку: „Сарајевски атентат“, који је писан у фебруару 1915, тобоже према рукопису једног младог Босанца. Не кажем ипак да је искључено, да је Троцки утицао на Гаћиновића; али се не смије заборавити да је тај утицај био личан, јер иза Троцког није онда стајала никаква политичка организација, већ само неколико пријатеља и ужих сарадника. И онда, Троцки се упознао са Гаћиновићем иза Атентата. Дакле, везати Троцког уз Атентат нема много смисла. Истина, Троцки је у Србији био за вријеме Балканског рата, али кратко вријеме, углавном се задржавао у Румунији и у Бугарској. У својим успоменама, он не спомиње ни једно лице из тих дана, осим Крсте Раковског, с којим се спријатељио.

Самог Гаћиновића често се приказује као да је постао социјалист (одређеније, комунист). Једно је сигурно: иза националног ослобођења, Гаћиновић је очекивао рјешење социјалних проблема. Да ли га је очекивао у оквиру марксизма, тешко је рећи; чини се прије, да је био ближи идејама руских „есера“ (социјал-револуционара). Уосталом, и читав покрет Младе Босне био је проткан социјалним идејама. На састанку Младе Босне у Београду (од 4 – 6 IX 1935) пригодом 20годишњице осуде у Травничком процесу, рекао сам у свом реферату, у Новом универзитету:”Омладина Босне и Херцеговине показује у свом стремљењу посебне одлике. Као најактивнији члан омладинског покрета на Словенском југу, она се не задовољава формалним и често артистичким паролама борбене младе буржоазије, већ она свој продор изграђује и у социјалистичком оквиру. Босанска омладина није се регрутовала из редова грађанства; она је долазила из редова сељака и малих занатлија и трговаца, и ради тога био јој је социјални несразмјер јасан. Није необично да се она са много симпатија приклања овдашњој социјалној демократији. Али по нарави ствари, она је национални идеал сматрала онда важнијим од социјалног. Неоспорно је свакако, да историски развој неминовно тражи национално ослобођење и уједињење прије прелаза на рјешавање социјалних задатака…

Истина, социјална гледања Младе Босне била су под утицајем и страних узора, али у својој бити израсла су из животне тегобе босанског човјека, као што је и Атентат био протест једне измучене генерације.”

Тајанствене изјаве Карла Радека, по свој прилици, и немају сврху да „унесу свјетла“ у Сарајевски атентат; њихово значење лежи, вјеројатно, на другом подручју. Можда ћемо га сазнати на којем другом процесу.

„Нова Европа“, 26. септембра 1937, бр. 9

УМЕСТО КОМЕНТАРА

Веома дуго, код нас се провлачи идеја како су младобосанци били неки бољшевици, који су желели слом Аустро-Угарске да би у Европи победио комунизам ( или масонерија, како се коме свиди), па су због тога били на вези са „демоном револуције“, знаменитим џелатом Русије, Лејбом Бронштајном ( Лавом Троцким ). Нарочито тешке оптужбе падају на идеолога Младе Босне, Владимира Гаћиновића. Зато доносимо овај текст негдашњег младобосанца, Хрвата Мирка Кус – Николајева, човека који је био упућен у ствари, и који се позабавио исказима Карла Радека на Стаљиновом монтираном процесу у Москви. Радек је, у изнуђеном исказу, покушавао да младобосанце повеже са бољшевицима на начин који није био утемељен у историјској истини. Истина је, каже Мирко Кус – Николајев, да су младобосанци примали различите утицаје, али су они, пре свега, били борци за ослобођење Босне и Херцеговине од колонијалне управе Беча и за стварање државе Јужних Словена, која би решила не само национално, него и социјално питање. Кус – Николајев је, иначе, био етнолог, социолог и музејски радник. Пре рата је, као левичар, због сарадње са Божидаром Аџијом остајао без посла, два пута је хапшен у НДХ, али је, због рада у библиотеци ендехазијског одељења за пропаганду у коју је примљен 1943, као и објављивања публикација у НДХ, од стране новог режима, који га је оптуживао и да је предратни „троцкиста“, осуђен на вишегодишњу робију, са које је пуштен 1951, на интервенцију писца и социјалисте Аптона Синклера. Његово сведочење је корисно и то баш данас, када је конфузија довела до заборава основних историјских чињеница.

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ