Нови Куртијев марифетлук: Србија да плаћа, а Приштина да арчи јавну имовину на КиМ

© Sputnik

Уколико измене и допуне приштинског закона о јавној својини заживе, општине ће остати без имовине а све оно што Србија сада плаћа ће прећи у руке Приштине. При том Приштина никада није донела закон о реституцији иако се на то обавезала планом Мартија Ахтисарија, наводи професор Душан Челић.

Нацрт закона о јавној имовини који је припремила влада у Приштини опасан је јер општинама, посебно са српском већином, одузима право власништва и пребацује га на централни ниво. Општине би изгубиле аутономију и постале само управљачи, што угрожава њихов опстанак и онемогућава локални развој без одобрења централне власти.

Професор др Душан Челић са приштинског универзитета са седиштем у Косовској Митровици подсећа да је закон за који се сад предлажу измене и допуне донет пре три године.

Јавна отимачина

„ У том закону се практично дефинише, између осталог, да су јавна, добра: воде, земљиште, руде, рудна богатства, јавна инфраструктура, шуме, јавне установе, као што су болнице, школе и тако даље, да су у јавној својини и да је њихов власник, како тамо пише тзв. Република Косово и локална самоуправа. Односно општине. Сада овим изменама и допунама тог нацрта закона које је израдило њихово министрово правде предвиђа се да је сва јавна имовина заправо власништво такозване Републике Косово, односно, да општине, локалне самоуправе немају право на својину, и да ће евентуално моћи да имају право само коришћења, ако им то дозволе власти у Приштини, “објашњава Челић.

Ово је суштина измена и допуна овог закона али проблем је, додаје Челић, много старији и сложенији јер је овде пре свега реч о отимању јавне својине Републике Србије.

Србија да реагује

„Дакле, то се односи на сва рудна богатства, водна добра, сва структура, укључујући и Газиводе и брану које је Србија градила својим средствима или чије кредите међународне и дан -данас Србија отплаћује. А по овом закону све то припада такозваној Републици Косово. Реч је овде о једној врсти, не могу да кажем национализације, него отимачине од стране Приштине. Очекујем реакцију Републике Србије. Да ли је и она сагласна с тим да све то једноставно тзв. Косово присвоји, с једне стране, а с друге стране, вероватно је потребна и реакција општина са српском већином тамо у систему Косова. У супротном оне неће имати никакво право својине на земљишту, на установама које финансира Србија, мислим ту на образовање и здравство. Ту је додатни проблем следећи: ако према тим изменама и допунама закона о јавној својини буде остало тако како се предвиђа, да све припада тзв. Републици Косово, дакле и сво земљиште која је до сада припадало општинама, то значи да општина, рецимо, Косовска Митровица или, не знам, у том њиховом систему општина Звечан, нешто изгради онда ће по оно принципу чије земљишта онога и све што је изграђено на земљишту припадати Приштини. Дакле, тиме се онемогућава да било шта општине могу да изграде, а да остане у њиховој својини,“ објашњава наш саговорник.

Обесмишљавање ЗСО

Челић напомиње да би српски градоначелници требало да се обрате надлежнима у Приштини и да захтевају да оно што је својина општине не може да буде својина тзв. Републике Косово. У исто време он напомиње и да би применом овог новог закона било доведено у питање формирању Заједнице српских општина, то јест њена сврха.

„Један од циљева измене овог закона је да се даље обесмисли постојање ЗСО и њено свођење на невладину организацију која не би могла да има никакве економске надлежности у смислу својине и да било шта уради за развој саме Заједнице српских општина. Јер, без својине ви не можете ни да инвестирате, ни да улажете у било шта, нико неће од трећих лица да инвестира, ако ће све на том земљишту што буде саграђено припасти Приштини,“ наводи Челић.

Он додаје да му није јасно како питање својине није било предмет у дијалогу .

Приштина без закона о реституцији

„Друго, тзв. Косово је једина територија у Европи у којој не постоји закон о реституцији, иако је предвиђен чак и у плану Мартија Ахтисарија. У њему се тзв. Косово обавезало да донесе тај закон и да га спроведе. Приштина се о то оглушује и не само да не доноси закон о реституцији, дакле да врати оно што је некад одузето од физичких лица, што је постало друштвена својина у прошлости, него она то сада овим законом још и „подржава“, односно сматра да је све то некаква „јавна својина“,“ истиче наш саговорник.

Подсећања ради Србија од 2001. године редовно отплаћује део спољног дуга насталог на територији Косова и Метохије из периода бившој СФРЈ. Овај дуг се плаћа страним зајмодавцима попут Светске банке, Париског и Лондонског клуба.

Србија отплаћује кредите „Енергетске корпорације Косова“ од 321 милион долара, Трепче 81,3 милиона долара, „Фероникла“ из Глоговца од 96,3 милиона долара, „Балкана“ из Суве Реке од 21,3 милиона долара, „Индустрије синтетичких влакана“ из Призрена од 20,7 милиона долара, „Принтекса“ из Призрена од 7,8 милиона долара, „Фабрике шавних цеви из Урошевца“ од 8,2 милиона долара и „Фабрике радијатора“ из Гњилана и „Железничко транспортног предузећа“ од 2,2 милиона долара.

Процес је почео почетком 2000-их година након реструктурирања дугова према страним повериоцима. Реч је о зајмовима које су косовске фирме и институције узимале од 1970-их до 1990-их година.

Гарант тог дуга је била СФРЈ, СРЈ, а потом га је Србија преузела, као правна наследница СФРЈ, а Косово и Метохија је део Србије, али се од 1999. године порески приходи нису сливали у буџет Србије.

Званични Београд плаћа ове обавезе како би се одржао кредибилитет државе и потврдило да се Србија не одриче свог суверенитета над том територијом. Кад је реч о роковима отплате, према ранијим најавама из Управе за јавни дуг, отплата ових наслеђених обавеза планирана је у дужем временском периоду, све до 2041. године.

Последице на терену

Иначе, ако би спорни закон био усвојен са својим допунама то ће значити да би за сваки инфраструктурни пројекат или инвестицију општине морале да траже дозволу и сагласност централних институција. Слични примери већ постоје, попут случаја општине Грачаница којој је одузето земљиште одлукама централне власти.

Оваква решења воде ка потпуној централизацији и одузимању гарантованих права локалним самоуправама. Представници Срба упозоравају да би тиме општине са српском већином изгубиле суштински смисао постојања и институционалну аутономију.

Градоначелници и представници српских општина на Косову и Метохији противе се нацрту закона о јавној имовини, упозоравајући да би његовим усвајањем општине могле да изгубе право власништва над имовином и буду сведене на улогу „корисника или управљача“.

Захтевају измене нацрта, уз оцену да предложена решења угрожавају локалну самоуправу и воде ка додатној централизацији. Предлог закона је такође поново отворио питање положаја локалних самоуправа на северу Косова и Метохије.