Двадесет три године од убиства деце на Бистрици
Пуцањ у невиност и светињу живота
Неподношљиво врео дан у Метохији. Скупила се тмина над гетом. У њега јуче са разних страна стижу људи. Окупља их смрт дечака на реци. Први дан трагедије на реци Бистрици почео је као дечија идила. Излазак на реку је био као отварање прозора на гету окруженом бодљикавом жицом, војницима и оклопним возилима. Готово стотину деце отишло је да се купа, пешке, на бициклима. Мало узвишење изнад вира. Ватра на којој се пече кукуруз.
“Купали смо се ту мало, у међувремену је брат с оне стране Бистрице прошао и заложио је ватрицу са Богданом Букумирићем. Било је некако хладно и било се наоблачило, облаци су били црни као да слуте на неку велику трагедију. Ја сам био до брата, он је био преко пута ватрице. Само су се зачули одједном рафали, тресле су се гране. У том хаосу смо кренули на другу обалу ка селу. Ту је било узвишење од тог бедема који је направила река, клизали смо се низ ону глину, низ оне жиле. После смо дошли до жице, ту смо се исцепали, сви смо крвави били. Ја сам у свом том хаосу и расулу, све време видео брата (Панта) испред себе, као да је он био неки водич у спас, а у ствари он је пао ту поред ватре. Имао је једну прострелну рану на глави“, говори Немања Дакић, брат убијеног дечака. Имао је тада осам година.
И за породицу Јововић све је почело као један срећан дан. Мајка Сенка је понављала свом сину Ивану: „Немој да идеш на Бистрицу“. Кад су се око 13 часова чули рафали, Сенка је знала да је њен син погођен. На питање како је знала, кратко је одговарала: „Мајчино срце је знало“. После зла Гораждевац је претворен у кошмар. Деца су пребацивана у пећку болницу, а особље српске амбуланте у Гораждевцу шетало је у крвавим мантилима са шоком који ће заувек обележити њихов живот. У Пећкој болници музика, понижење, увреде. Најтеже рањеног Богдана Букумирића, покушавају да извуку из аутомобила у граду. Покварио се аутомобил. Све се то јуче обнавља у причама, о дану за који сви кажу: „не поновио се!
Захваљујући доброти и позиву Дарије Шафранић, која јавља о стању деце и лекарима који на прострелне ране стављају гипс – почиње пребацивање за Београд. „Је ли мој Богдан жив? Кажи ми, мораш, ја сам ти професор“, говори, те ноћи, аутору овог текста проф. др Милета Букумирић. Са Богданом је тешко рањена Драгана Србљак, Марко Богићевић и Ђорђе Угреновић. Ђорће је човек вечитог осмеха, организује фудбалски турнир и дане посвећене својим другарима и њиховом страдању
Јуче је у цркви Успења Пресвете Богородице парастос служио епископ новобрдски Иларион, са свештеницима, дечанским монасима и монахињама из Пећке Патријаршије. Породице Јововић и Дакић стоје са стране са свећама у рукама. Отац убијеног Панта, Милисав Дакић, држи руку на глави свог унука Тихона и каже:“ Бог је велики. Имам их четворицу.“ Има се утисак да та велика рука, жели да заклони дете. У другом делу цркве су Јововићи. Мајка Сенка стоји мирно, готово без покрета. Изгледа као да се на њеном лицу заледила младост њеног сина и да та младост неће да остари.
Након парастоса владика Иларион беседи о загрљају у вечности и чињеници да се приближавамо свима које волимо и да је то утеха за породице Дакић и Јововић. „Молим вас да живимо васкрсење, поручио је и нагласио да је потребно да „васкрсавамо и опраштање једни другима, па чак и крвницима.“ Он је подвукао да смо дужни да чувамо земљу натопљену Пантовом и Ивановом крвљу. „Treba da izađemo iz groba svoga bića i usamljenosti svoje time što ćemo da oprostimo jedni drugima. Pa čak, oprostite mi to što govorim, čak i ovim krvnicima kojima će Bog da sudi svakako i njima, treba da oprostimo, da se molimo Bogu i za one koji nam žele dobro i koji nam dobro čine, i za one koji čine zlo, da i Gospod urazumi da što manje zla čine i sebi i drugima“, поручио је владика и пренео благослове патријарха српског Порфирија и митрополита рашко-призренског Теодосија.
Испред Канцеларије за Косово и Метохију говорио је Бора Тајић и закључио да су „то били пуцњи у најсветије што имамо“. С друге стране Срби су преживели, а „опстанак је наш највећи споменик“.
Након парастоса сви одлазе на своја гробља. На првом код цркве брвнаре, испод највећих храстова у Метохији сахрањен је Иван Јововић. Родбина и пријатељи већ 23 године стоје поред и примају неку врсту саучешћа. То се дешава тамо где није дошла правда и где нема назнака да ће је бити. Поред светиње невине жртве, поред неправде и непроналаска починилаца саучешће ће остати, као потрага за мрвицама смисла, као тражење укинуте слободе. Иако је шеф Унмика обећао да ће преврнути сваки камен да нађе злочинце није урађено ништа, а УНМИК је предмет предао ЕУЛЕКС мисија, да би га ова потом затворила због недовољно доказа. А они су ту около у мржњи која не престаје, у музици која је те кобне ноћи трештала из околних албанских села.
У најдубљем хладу Метохије, одмах ту испод гроба Ивана Јововића, на врху споменика породице Гашић стоје пужеви, готово у гроздовима, као да су и они кренули негде горе и ту су се зауставили да чекају кишу.
На другом гробљу Дакићи послужују бомбоне, жито и вино. Све то додаје дечак из цркве Тихон. Он има лице дечака на каменој плочи. „Ти си исти Панто“ каже владика Иларион. Изгледа све исто, сем правде – она је сваке године другачија јер је нема, јер се утопила на бистричком виру пре 23 године.
