Марина Ахмедова: ТАТЈАНА ЛАРИНА – СРЦЕ РУСИЈЕ
Осмог јуна 1880. године на састанку Друштва љубитеља руске књижевности, током откривања споменика Пушкину, Достојевски је одржао велику беседу о песнику. Њу су анализирали, аплаудирали јој, критиковали је, писали о њој у часописима још много година касније. Већина се задржавала на речима Достојевског о улози руског народа, коју је Пушкин осетио и јасно изразио. „За руског човека светски задатак је само у светској срећи, без ње се неће смирити“, – критичари су напамет цитирали Достојевског. „Туге других народа нама су готово драже од сопствених туга“, – изводили су суштину његових речи.
Спремна сам да поверујем да је Достојевски у време кад још није било камера и диктофона био исправно схваћен, јер се ти закључци сасвим уклапају у целокупно стваралаштво и Пушкина и Достојевског. На заседању је био присутан и Тургењев, добро је говорио, забацајући главу уназад и правећи театралне паузе. Али јако су аплаудирали само Достојевском, који је говорио да је, по Пушкину, руском човеку предодређено да испуњава своје постојање патњама због туђе несреће, да тугује само зато што тугује други, мој ближњи, и да ће руски човек на крају унети у цело човечанство смирење и веселу простоту смирења (прочитајте последње речи више пута: „веселящую простоту смирения“, оне су важне). До тада Рус неће престати да буде страдалник. И Пушкин, осетљивог духа, предвидео је ову руску мисију. Исти тај страдалник, додао је Достојевски, постојаће заувек и после Пушкина. Док не наступи свеопшта људска срећа, руска душа неће наћи мир.
Слушаоци су били запањени баш овим делом говора. Неки су чак пали у несвест. Сви су били одушевљени овом јасно изговореном мисли великог писца о великом песнику. Мисли о урођеној за руског човека жалости због туђе несреће. „Да није он у ову салу, препуну људи, донео дух самог Пушкина? – питала се публика. – Говори о Пушкину тако једноставно, не уздиже, као Тургењев, главу, не прави паузе“. „Живети, патећи тугама због свечовечанских страдања“, – зачарано су понављали људи. Потом су критичари у часописима додавали детаље: „То су најдубље особине наше националности – постати брат свим људима, не цедити друге народе као лимун, већ из њих издигнути најбоље и укрепити их у братству. Постати свечовек, ако хоћете! Руско срце је за то предодређеније од свих других срца!“ И то је Достојевски извео из Пушкина, јер је Пушкин био истински народни песник. Не сеоски, који познаје живот народа изнутра, већ у својој суштини – руски народни. И све то је из њега излазило кроз руски језик. А у руском језику Пушкин ништа није стварао мучно, он је у њему слободно лебдео као орао на небу. И Достојевски је на седници узвикивао: „Верујте у руски народ!“
Ево на шта су сви били фокусирани, али главне речи је ипак изговорио о Тањи Лариној, и у њој је кључ свега.
„У Тањи?! – годинама је шушкарала публика. – Да, Пушкину је књижевност захвална на интелектуалном расту, у њему је процветала. Али да је Тања – срце целе Русије, њен кључ? Шта је ово?! Отерала је од себе страдалника Оњегина, препустила се старцу генералу, за кога се није удала из љубави. Изнајмила се, продала! И која је њена врлина?! Тања – пророчанство… Ха! Она је морални ембрион“.
А Достојевски је у свом говору страствено питао: „Па Тања, да ли је то – ембрион? После њеног писма Оњегину! Ако у поеми постоји неки морални ембрион, онда је то, наравно, сам Оњегин. Па он њу уопште није могао да препозна: да ли он уопште познаје људску душу? То је апстрактан човек, то је немирни сањар.“ Он је говорио да је Тања у животу Оњегина прошла непримећена, непроцењена. А ево, да је тада на имање Лариних дошао Чајлд Харолд или чак сам лорд Бајрон и запазио њену једноставну лепоту, Оњегин би одмах потрчао ка Тањи из потпуног лакејства. Није Оњегин свечовек, већ Тања. Достојевски је говорио да је питање: „Зашто Тања, кад је већ била у Петербургу, није отишла с Оњегином?“ можда најважније у поеми и врло важно уопште за руску књижевност.
„Ево како ја размишљам: да је Тања чак и постала слободна, да је умро њен стари муж и да је остала удовица, она ни тада не би пошла за Оњегина, – говорио је Достојевски. – Морамо разумети цео смисао тог карактера! Она види ко је он: вечни скитница, одједном угледа жену коју је раније занемарио, у новој блиставој недостижној атмосфери – па у овој атмосфери је, можда, и цео суштински појам. Јер ту девојку, коју је он готово презирао, сада свет обожава – свет, тај страшни ауторитет за Оњегина“. Достојевски је говорио да је Тања знала: ако пође за њим, он ће се сутра у њу разочарати, јер је он схвата као нешто друго и не познаје њену суштину. А суштина Тањина је – руска народна. Није она као он! Код ње и у очају, и у болном сазнању да је њен живот пропао, ипак постоји нешто чврсто, непоколебљиво, на чему почива њена душа: „крст и сенка грана изнад гроба њене сиромашне дадиље“. А то није мало, то је већ цео темељ! Јер ту се њена душа додирује са сопственим народом, са његовом светињом. И Тања не може да крене за Оњегином, предавши срамоти своју светињу. Тања не може да гради своју срећу на несрећи другог, јер је руски човек својим пореклом већ осуђен да мисли о срећи других и да пати због туђих несрећа.
Тања је – руски народ. Њу је створио Пушкин на руском језику. Ниједан писац ни пре, ни после њега није се тако блиско повезао са својим народом, није давао том народу такву наду у сопствене народне снаге и указивао место и улогу међу европским народима. Руски народ може да чува своју светињу. Пушкин је кроз руски језик додиривао снагу свог народа, и он је, као нико други, унапред знао предодређење те народне снаге. И показало се да је праву. Снага је у руском језику. Кроз руски језик испуњавамо нашу братску улогу пред другим народима. И зато се сад толико труде да га униште, како би нас лишили наше снаге. Али руски језик је бесмртан, као што су бесмртни и ликови руске душе које су створили Пушкин и Достојевски. Волите наше велике писце и песнике!
(Телеграм канал М. Ахмедове; превео Ж. Никчевић)
