Владимир Коларић: Кључеви српског националног идентитета

Под кључевима српског националног идентитета подразумевамо његове основне особености које га чине тиме што јесте и разликују га од других облика идентитета и националних идентитета других народа. Идентитет, самопоимање или саморазумевање јесте начин на који себе видимо, односно како одговарамо на питање „ко смо?“. Идентитет нас на тај начин међусобно повезује, што не негира бројне међусобне разлике у ставовима, уверењима и искуствима, и уједно разликује од других, што по себи не мора да подразумева конфронтацију.

Национални идентитет пре свега подразумева његову историјску димензију, која се у првом реду тиче колективног памћења и самосвести, односно начина на које људи виде историју своје заједнице и начина на који они артикулишу и институционализују то виђење. То се пре свега тиче симбола, идеја, уверења, догађаја и личности који су обележили историјски пут једног народа, баш као тог, а не неког другог народа.

У том смислу, могу постојати различите перцепције историјског пута једног народа, што може довести и до различитих виђења основа његовог идентитета. Једно је, на пример, ако као главни догађај у српској националној историји видите Косовску битку, а друго ако као најважнији и одређујући догађај за српски идентитет у овом тренутку сматрате афирмативно третирану револуционарну победу и освајање власти од стране комуниста у Другом светском рату.

Једно је ако за кључну личност српске историје сматрате Светог Саву, друго Доситеја, а треће, на пример, Јосипа Броза Тита. Од свега тога зависи коју ћете интерпретацију српске историје сматрати за највалиднију, што ће утицати и на ваше схватање српског идентитета.

Оно што увек треба понављати јесте да идентитет није некаква непроменљива и једном и заувек дата суштина, неподложна историјским менама, преображајима и различитим интерпретацијама, унисона, обавезујућа и бесконфликтна, али није ни пуки конструкт, који се у сваком тренутку може произвољно мењати и крајње отворено интерпретирати.

Такође, национални идентитет не искључује друге облике идентитета, нити је са њима нужно у конфликту, јер свако од нас поред националног има и друге облике идентитета, од цивилизацијског, локалног, професионалног, социјалног, до полног и родног, од којих неке може по вредности и значају претпостављати националном.

Ипак, национални идентитет је најважнија идентитетска форма на нивоу одређене, конкретне историјски генерисане заједнице, који је без обзира на све глобалне промене усмерене ка брисању институционалних, културних, етничких и територијалних разлика и граница, и даље представља основни политичко-историјски субјекат, с тим да извесни транснационални субјекти добијају све већи значај, претећи да их у догледно време ако не укину и потпуно обесмисле, обеснаже и маргинализују, оно свакако надјачају.

Када је одређивање и описивање српског идентитета у питању, треба имати на уму неколико недоумица и дихотомија за које би се рекло да га дуго прате и које стварају многе неспоразуме и лутања.

Нација и народ

Најпре се поставља питање да ли српски идентитет можемо одредити као национални, а Србе као нацију, с обзиром на тврдње о европоцентричном с једне или конструктивном и условном карактеру појма нације, с друге стране. Према критичарима појма нације, односно његове применљивости за српску историјску заједницу, овај појам нас исувише везује за европске (латино-германске) историјске, културне и политичко-институционалне форме, односно за један партикуларан концепт који жели да се наметне као универзалан.

У конкретном случају, опасност националног контекста може да се повеже и са његовим везивањем искључиво за српску матичну државу, пошто појам нације подразумева и институционални оквир обликовања живота заједнице. За неке тумаче, у српском случају је прецизније користити појам народа, који је отворенији за транс- и наддржавне облике организовања.

Негативан став према нацији и национализму као институционалним, културним, друштвеним и идеолошким начинима самоодређења српске заједнице и њеног историјског искуства, поред анационалних левичара и либерала, заступају и они који следе савремене руске идеолошке парадигме, које се заснивају на наднационалном и грађанском разумевању идентитета. Ипак, руско и српско искуство се у многоме разликују, с обзиром на величину и империјалну прошлост и тенденцију руске државе, као и њену велико етно-религијску разноликост, која подозривост према концепту нације и национализму, као могућем путу у сепаратизам или унутардржавне конфликте чини сасвим разумљивим.

Етничко и институционално. У теорији се разликује политичко, односно институционално схватање нације, која припадност нацији одређује на правно-институционални начин, односно држављанством, и етнички принцип, који припаднике нације дефинише кроз припадност одређеном колективном, историјски генерисаном идентитету.

Ипак, треба имати на уму да државе, као и правно-институционални системи нису апстракције неповезане са историјским искуством и културом одређене заједнице, као и да је етнички идентитет увек на неки начин институционално конституисан и да не искључује унутрашњу разноликост и конфликтност, као ни отвореност и прожимање са другим заједницама и идентитетима.

Српски идентитет је умногоме одређен историјским искуством живота у различитим државама, уз императив очувања и заштите заједничке идентитетске свести, што погодује развоју српског националног идентитета као етничког. Ипак, српски народ има дуго искуство државности и снажну жељу за међусобним институционалним уједињењем или макар снажном матичном државом која би била у стању да заштити Србе и ван њених граница и очува њихов осећај заједничке припадности.

Можемо рећи да у српској политичкој свести и искуству увек постоји напетост између концепта који тежи успостављању снажне и функционалне државе, макар и у ужим оквирима, и концепта који почива на тежњи ка уједињењу свих Срба у једној држави, укључујући и уједињење унутар наднационалног институционалног оквира.

Вера и језик. Данас се често критикује историјска тенденција да се српски национални идентитет снажно везује за верски, а не за језички, што је отворило пут разлагању српског етничког корпуса према верским критеријумима, где би онда верско одвајање подразумевало и национално.

Примат верског данас заступају заговорници заветне идентитетске парадигме, који истински идентитет заједнице везују за веру и Цркву, док други сматрају да би било боље да је у 19. веку надвладао језички концепт идентитета, где би Срби било сви они који говоре српским језиком, без обзира на верску припадност. Према овим другим, опредељења за примат верског критеријума у одређивању националног идентитета је довео не само до верског, него и до језичког уситњавања некада јединственог српског етничког корпуса.

Егалитаризам и хијерархичност. Многи Србе виде као изразито егалитаран народ и на томе често граде своје тумачење српског историјског искуства и своје залагање за егалитарне идеолошке парадигме као најоптималније за наш народ.

Српски идентитет је умногоме одређен историјским искуством живота у различитим државама

Ипак, када се говори о овој теми, треба имати на уму одлучујућу и градивну улогу изразито хијерархичне установе каква је Црква на наше саморазумевање, као и важну моралну компоненту која снажно истиче значај херојства и достојности (чојства и јунаштва, соја), односно спремности на жртву, као неке врсте готово онтолошког критеријума којима се кроз српску народну културу и искуство дефинишу односи у заједници и обликује колективно памћење.

Исток и Запад. Српски идентитет се често разумева из перспективе положаја нашег народа између Истока и Запада, који је довео и до његове унутрашње подвојености и амбиваленције. Иако смо се у новије доба институционално развијали под утицајем и према моделима Запада и у многоме усвојили западњачке културне обрасце, значајна улога православне, источно-хришћанске духовности и остаци оријенталног менталитета, наслеђеног од дугог ропства под Турцима, свакако нас везују за Исток. Постоји тенденција да се елите виде као претежно оријентисане ка Западу, а шири слојеви становништва према Истоку, што је великим делом условно, али до извесне мере има историјску и искуствену подлогу.

Срби се дакле могу видети и као примарно западњачки и као примарно источњачки народ, као што се њихов идентитет може одредити као прелазнички, састављен из нераскидиво повезаних полова. Такође, постоји тенденција утврђивања српске аутохтоности и аутономности, којим се истиче (мета)историјска посебност нашег народа, који није ни источни, ни западни, ни мешовити, него у неком смислу цивилизацијски изворан.

Наравно, све ово зависи и од дефиниције Истока и Запада коју заступамо, што подразумева, па тако као баштиници ромејског (византијског) цивилизацијског ареала, наспрам романско-германски конституисане Европе можемо бити схваћени као источни народ, али и у поређењу за нехришћанским истоком као западњачки (при чему можемо правити разлику између појмова Европе и Запада).

Српско самопоимање

У сваком случају, српско самопоимање у многоме одређује тежња ка самосталности и независности, као и културно памћење повезано са овим тежњама и вредностима. Та тежња је усмерена ка целокупном српском  идентитетском корпусу, а не само ка матичној држави и њеним становницима, уз жељу да се тај корпус, када се стекну услови институционално обједини (уједини).

Како ти услови историјски никада нису постојали у пуном обиму, осим у оквиру наднационалне југословенске државне творевине, за српски идентитет је веома важна културна свест о јединству, која подразумева експлицитне или имплицитне облике културног памћења, односно стално обнављање кључних историјских, симболичких и митотворних чинилаца који конституишу свест о заједничкој прошлости и заједничком историјском искуству целокупног српског народа.

Најважнији аспекти културног памћења, поред кохерентне историјско-митотворне нарације о заједничком историјском путу и искуству, која подразумева и иконологију и типологију повезану са значајним личностима и догађајима као главним тачкама и стубовима ове нарације, јесу вера, језик и писмо.

Због свега овога, у данашњем контексту било би опасно разводњавати и релативизовати појам нације и националног у српском случају, с обзиром на интегративни потенцијал ових појмова за обједињавањем институционалног, етничког и цивилизацијског поимања заједнице и њеног инстиционалног уоквирења. Срби, дакле, имају снажно, премда често недовољно институционализовано, културно памћење које садржи и институционалне (средњевековна државност, на пример) и етничке и шире, цивилизацијске компоненте.

Исто тако би било опасно релативизовати укорењеност српске културне свести и традиције у источном хришћанству и ромејском културно-цивилизацијском ареалу, којем појам нације, иако историјски новијег порекла, не мора бити супротстављен, с обзиром на то да нација као културна заједница подразумева и културно памћење и прилагођавање чак и инститиционалних облика историјског искуства заједнице променљивим историјским околностима.

Појам нације такође подразумева и могућност интеграције и трансформације различитих токова и утицаја, уз бригу да они не истисну и не обесмисле оне који су за историјски идентитет заједнице примарни и одређујући.

Национални интерес

Појам нације и националног такође подразумева и флексибилност која чини да национални интереси имају примат у свим историјским менама и променама снага у свету, надахњујући и обавезујући елите да поступају у складу са националним интересом, који никада није независан од националне свести, идентитета и историјског искуства.

У том смислу треба бити опрезан према онима који, макар и под национално и патриотски усмереном аргументацијом, радикално оспоравају темељне чиниоце српског историјског памћења и идентитета, чиме се значајно смањује културна и социјална отпорност заједнице.

Национални облик конституисања заједнице поред тога не оспорава социјалну бригу нити априорно фаворизује било које, историјски променљиве, идеолошке концепције. С друге стране, иако великим делом верски конституисан, српски идентитет одређен као национални има институционални и културни потенцијал интеграције језичког искуства као одређујућег за заједницу, који, чак и кад нема национално интегративни потенцијал, отвара простор већем српском културном утицају у региону у ком се налазимо.

Српска национална идеологија би стога требало да буде интегративна, што подразумева да се односи на све носиоце српског културног идентитета и цео српски културни простор, али и снажно државотворна, са тежњом са што чвршћим институционалним конституисањем српске матичне државе, што подразумева и њену систематску и планску бригу о припадницима народа ван матице, али и отворену могућност ка институционалној интеграцији свих Срба, када се за то стекну услови.

Централистички и полицентрични модели националне интеграције, што је полигон још једне од беспотребних унутарсрпских подела и сукоба, не морају нужно бити у несагласности, већ се могу усмеравати и користити према потреби, а у складу са јасно одређеним (што не значи обавезно званично декларисаним) националним интересом, који не би био само парола и празна форма, већ би имао озбљино институционално утемељење, дакле представљао би  планску и систематску делатност и подразумевао макар минималну сагласност елита око кључних националних циљева.

Свака анационална и наднационална идеја, уколико не подразумева примат овако схваћеног националног интереса, у овоме може имати само улогу непотребног баласта, уколико већ не представља субверзивну активност у служби вешто пласираног страног интереса.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Baloncici on depositphotos