Драгутин Ненезић: Између два рушења на Газиводама
Ни недељу дана по рушењу хотела Језеро и плаже, стигли су нови самовласни дописи Ибар Лепенца становницима и власницима објеката у селима Резала и Коваче да имају 15 дана да се иселе. Такође, на неколико локација ван ових села (у правцу административне линије) су стигли нови самовласни дописи Ибар Лепенца о достављању документације у року од 7 дана, док су власницима срушених објеката стигла решења о рушењу и казнама.
Ибарски Колашин се прекопава на неколико локација у потрази за гробницама из ратног времена, док се готово свакодневно врше хапшења и привођења Срба с тим у вези.
Коначно, Газиводе је посетио и сам Курти, па човек не може да се не запита шта ли ће се тек десити у наредних десетак дана, док не истекне рок за рушење следеће групе објеката, односно да ли ће се исти тај Курти одазвати позиву ЕУ да не наставља са рушењима, или ћемо гледати још тешких сцена рушења.
До тада, хтео бих да се осврнем на правни контекст целе ове несрећне ситуације.
Према досадашњем искуству, ово су фазе рушења:
1) Допис Ибар Лепенца да се достави документација о власништву у року од 7 дана. До сада, достављање документације није имало за последицу избегавање рушења;
2) Допис Ибар Лепенца да се власници иселе у року од 15 дана.
3) Рушење, без икаквих формалних аката и легитимације учесника у рушењу;
4) Достављање решења о рушењу и новчаној казни – види текст доле.
Како то већ обично бива, косовске власти су у покушају да једном безакоњу дају привид законитости, то безакоње само продубиле.
Власницима срушених објеката су стизали дописи Ибар Лепенца, објекте су рушила непозната лица без икаквог формалног акта, да би им накнадно стигла решења инспектората Министарства животне средине и просторног планирања, којима се налаже уклањање објеката, као и плаћање казне од 2.000 евра.
Ова решења садрже бројне формалне и суштинске недостатке, на које се без сумње треба позивати у жалбеном поступку (за који, као и увек, стојим на располагању свима који су их добили). Ипак, треба издвојити три најважнија:
– Прво, решења су донета по рушењу објеката, дакле са ретроактивним дејством;
– Друго, решења су донета уз позивање, између осталог, на одлуку о прелиминарној заштити Мокре Горе и Газивода, са краја 2025. године, односно зато што су објекти изграђени супротно овој одлуци (иако су сви, без изузетка, изграђени по њеном доношењу, и то углавном десетинама година раније), која је донета без икаквог учешћа општине Зубин Поток, што ново руководство општине, из мени непознатих разлога, никад није оспорило пред уставним судом, иако на то има право;
– Треће, с обзиром да се у прилозима решења налазе дописи Ибар Лепенца, јасно је да су ти акти повезани, што потврђује да је реч о једном широком незаконитом и самовласном подухвату, будући да апсолутно не постоји ниједна формална повезница између те две групе аката.
Да парафразирам стару пословицу, Куртију и Мујки није довољно што су кршили свој устав и законе, него су покушали да се из тога изваде симулирањем законитости, и само додатно отежали размере тог кршења.
Нажалост, то их не, бар тренутно, не спречава да са својим самовлашћем наставе, о чему сведочи ситуација у селима Резала и Коваче. С друге стране, то је својеврстан вид признања шта су учинили, о којем ће у наредном периоду судити косовски судови (јер других на располагању нема), као и суд правничке јавности.
Посебно је питање на основу чега се Ибар Лепенац уписао у косовски катастар, поготово у случајевима где је у српском катастру уписан приватни власник, и то у периоду пре 1999. (а таквих случајева има). Одговор је вероватно негде између спровођења споразума о катастру, заузимања Ибар Лепенца пре неколико година (када је могуће преузета и архива) и слања дописа о достављању документације. Свакако, чини се да је бар у неким случајевима упис Ибар Лепенца у косовски катастар правно проблематичан.
Прекопавања, хапшења и привођења по мени треба тумачити у истом кључу. Иако је статистички могуће да се ради о подударности (да се она врше у исто време и на истој територији на којој се темељно чисти обала Газивода од српског присуства), ја у подударности на Косову не верујем, па ће пре бити да се ради о акцији усмереној на контролисање наратива – ако Срби у јавности макар и мало почну да бивају жртве, то треба неутралисати наративом о Србима као злочинцима. То свакако отежава политички ниво борбе против безакоња, будући да удаљава ионако пасиван међународни фактор, али је и даље не онемогућава.
И управо ту је одговор на питање: шта да се ради?
Ситуација јесте тешка, до нивоа да некад изгледа безизлазно. Срби затворени у косовски правни систем, без могућности да се обрате међународним судовима, са пасивном Србијом, и са косовским властима које не уважавају сопствене прописе и институције, могу лако пасти у искушење да се предају без борбе и/или оду са Косова (и наравно, не може се замерити никоме ко то уради).
Досадашње искуство правне борбе иде таквом ставу у прилог – заиста, све до сада предузето није уродило плодом, и остаје да се види да ли ће, и кад ће, то бити случај за све што следи (жалбе, нове тужбе и кривичне и друге пријаве итд). Али одустајањем од свега тога, на неки начин се признаје да су Курти и Мујка, са свим својим бахатостима, неписменостима и противзаконитостима, у праву. Треба се борити чак и кад борба делује унапред изгубљена и бесмислена, јер је борба оно што сведочи о нечијем праву на оно за шта се бори.
Како се борити?
Свим дозвољеним правним и мирним средствима, користећи све слабости и недостатке онога ко безакоње врши, а којих је и превише. Затим, уз свест да ова борба може да потраје, и да смо тек на почетку, јер је срушено нешто више од 10% од укупног броја објеката на Газиводама, те да ће, уколико се нешто драстично не промени, рушења да се наставе.
По интензитету по ком Ибар Лепенац убрзано шаље и једне и друге дописе и то ван зоне у којој су до сад били сконцентрисани, чини се да им се жури да посао заврше у наредних месец до два, могуће пре неких поновних избора, на којима ће дешавања у Ибарском Колашину бити један од централних стубова Куртијеве кампање, јер он осим прогона Срба заправо и нема ништа друго да понуди својим бирачима.
Коначно, треба се борити уз свест да су Срби у Ибарском Колашину искључиви господари своје судбине, и да само они могу заштитити своју имовину, ако се боре на горе описан начин и буду довољно истрајни у томе.
Историја нас учи да су у прошлости то умели – желим да верујем да ће то знати и сад, и ту сам да им у томе свесрдно помогнем.
Ни недељу дана по рушењу хотела Језеро и плаже, стигли су нови самовласни дописи Ибар Лепенца становницима и власницима објеката у селима Резала и Коваче да имају 15 дана да се иселе. Такође, на неколико локација ван ових села (у правцу административне линије) су стигли нови самовласни дописи Ибар Лепенца о достављању документације у року од 7 дана, док су власницима срушених објеката стигла решења о рушењу и казнама.
Ибарски Колашин се прекопава на неколико локација у потрази за гробницама из ратног времена, док се готово свакодневно врше хапшења и привођења Срба с тим у вези.
Коначно, Газиводе је посетио и сам Курти, па човек не може да се не запита шта ли ће се тек десити у наредних десетак дана, док не истекне рок за рушење следеће групе објеката, односно да ли ће се исти тај Курти одазвати позиву ЕУ да не наставља са рушењима, или ћемо гледати још тешких сцена рушења.
До тада, хтео бих да се осврнем на правни контекст целе ове несрећне ситуације.
Према досадашњем искуству, ово су фазе рушења:
1) Допис Ибар Лепенца да се достави документација о власништву у року од 7 дана. До сада, достављање документације није имало за последицу избегавање рушења;
2) Допис Ибар Лепенца да се власници иселе у року од 15 дана.
3) Рушење, без икаквих формалних аката и легитимације учесника у рушењу;
4) Достављање решења о рушењу и новчаној казни – види текст доле.
Како то већ обично бива, косовске власти су у покушају да једном безакоњу дају привид законитости, то безакоње само продубиле.
Власницима срушених објеката су стизали дописи Ибар Лепенца, објекте су рушила непозната лица без икаквог формалног акта, да би им накнадно стигла решења инспектората Министарства животне средине и просторног планирања, којима се налаже уклањање објеката, као и плаћање казне од 2.000 евра.
Ова решења садрже бројне формалне и суштинске недостатке, на које се без сумње треба позивати у жалбеном поступку (за који, као и увек, стојим на располагању свима који су их добили). Ипак, треба издвојити три најважнија:
– Прво, решења су донета по рушењу објеката, дакле са ретроактивним дејством;
– Друго, решења су донета уз позивање, између осталог, на одлуку о прелиминарној заштити Мокре Горе и Газивода, са краја 2025. године, односно зато што су објекти изграђени супротно овој одлуци (иако су сви, без изузетка, изграђени по њеном доношењу, и то углавном десетинама година раније), која је донета без икаквог учешћа општине Зубин Поток, што ново руководство општине, из мени непознатих разлога, никад није оспорило пред уставним судом, иако на то има право;
– Треће, с обзиром да се у прилозима решења налазе дописи Ибар Лепенца, јасно је да су ти акти повезани, што потврђује да је реч о једном широком незаконитом и самовласном подухвату, будући да апсолутно не постоји ниједна формална повезница између те две групе аката.
Да парафразирам стару пословицу, Куртију и Мујки није довољно што су кршили свој устав и законе, него су покушали да се из тога изваде симулирањем законитости, и само додатно отежали размере тог кршења.
Нажалост, то их не, бар тренутно, не спречава да са својим самовлашћем наставе, о чему сведочи ситуација у селима Резала и Коваче. С друге стране, то је својеврстан вид признања шта су учинили, о којем ће у наредном периоду судити косовски судови (јер других на располагању нема), као и суд правничке јавности.
Посебно је питање на основу чега се Ибар Лепенац уписао у косовски катастар, поготово у случајевима где је у српском катастру уписан приватни власник, и то у периоду пре 1999. (а таквих случајева има). Одговор је вероватно негде између спровођења споразума о катастру, заузимања Ибар Лепенца пре неколико година (када је могуће преузета и архива) и слања дописа о достављању документације. Свакако, чини се да је бар у неким случајевима упис Ибар Лепенца у косовски катастар правно проблематичан.
Прекопавања, хапшења и привођења по мени треба тумачити у истом кључу. Иако је статистички могуће да се ради о подударности (да се она врше у исто време и на истој територији на којој се темељно чисти обала Газивода од српског присуства), ја у подударности на Косову не верујем, па ће пре бити да се ради о акцији усмереној на контролисање наратива – ако Срби у јавности макар и мало почну да бивају жртве, то треба неутралисати наративом о Србима као злочинцима. То свакако отежава политички ниво борбе против безакоња, будући да удаљава ионако пасиван међународни фактор, али је и даље не онемогућава.
И управо ту је одговор на питање: шта да се ради?
Ситуација јесте тешка, до нивоа да некад изгледа безизлазно. Срби затворени у косовски правни систем, без могућности да се обрате међународним судовима, са пасивном Србијом, и са косовским властима које не уважавају сопствене прописе и институције, могу лако пасти у искушење да се предају без борбе и/или оду са Косова (и наравно, не може се замерити никоме ко то уради).
Досадашње искуство правне борбе иде таквом ставу у прилог – заиста, све до сада предузето није уродило плодом, и остаје да се види да ли ће, и кад ће, то бити случај за све што следи (жалбе, нове тужбе и кривичне и друге пријаве итд). Али одустајањем од свега тога, на неки начин се признаје да су Курти и Мујка, са свим својим бахатостима, неписменостима и противзаконитостима, у праву. Треба се борити чак и кад борба делује унапред изгубљена и бесмислена, јер је борба оно што сведочи о нечијем праву на оно за шта се бори.
Како се борити?
Свим дозвољеним правним и мирним средствима, користећи све слабости и недостатке онога ко безакоње врши, а којих је и превише. Затим, уз свест да ова борба може да потраје, и да смо тек на почетку, јер је срушено нешто више од 10% од укупног броја објеката на Газиводама, те да ће, уколико се нешто драстично не промени, рушења да се наставе.
По интензитету по ком Ибар Лепенац убрзано шаље и једне и друге дописе и то ван зоне у којој су до сад били сконцентрисани, чини се да им се жури да посао заврше у наредних месец до два, могуће пре неких поновних избора, на којима ће дешавања у Ибарском Колашину бити један од централних стубова Куртијеве кампање, јер он осим прогона Срба заправо и нема ништа друго да понуди својим бирачима.
Коначно, треба се борити уз свест да су Срби у Ибарском Колашину искључиви господари своје судбине, и да само они могу заштитити своју имовину, ако се боре на горе описан начин и буду довољно истрајни у томе.
Историја нас учи да су у прошлости то умели – желим да верујем да ће то знати и сад, и ту сам да им у томе свесрдно помогнем.
(КоССев, 06.08.2026)
