Свјатослав Павлов: ОДИСЕЈУ СЕ НИЈЕ БАШ ЖУРИЛО КУЋИ

Јуче сам покушао да натерам себе и да погледам адаптацију „Одисеје“ Хомера Симпсона у режији Кристофера Нолана.

И то је, пријатељи, права ноћна мора. Прва сцена: у кући одсутног Одисеја на Итаки седи неки црнчуга-бескућник и куцка штапом. Младожења дошао код Пенелопе!

Друга сцена: трансформер, да ли дечак или девојчица, трчкара око тројанског коња (што је забрањено у РФ!).

У улози Одисеја – вечити скаут Мет Дејмон. У улози Хелене – страшна као Украјина црна лезбијка.

Иначе, у филму много тога човека може да изнервира. Оклопи су, наравно, више римски него грчки. А кациге – још више. Али, није у томе ствар.

Одисеј описује песму сирена као свраб под кожом. Ја сам имао тај свраб сваки пут кад сам видео да цео његов тим седи на палуби под пуним оклопима. А то је око 30% времена на екрану. Путовања по мору у условима ограничене веслачке снаге и непредвидивог ветра трају пар дана, чак и ако је реч о стотинак километара. Зашто на броду стално бити у тешком оклопу? И уз то – са кацигама! Свако ко се поклизне на палуби сигурно ће потонути. Спреман сам да се сложим да је оклоп потребан редитељу како би означио озбиљност ратног сукоба, који се у стварности водио готово батинама. Добро, нека буде. Али зашто они стално седе у тим смешним оклопима усред мора под пекућим сунцем? Чак и ако виде неког непријатеља, док се приближе, проћи ће око шест сати. Ако се пак искрцавају на обалу са намером да ратују, могли би једноставно навући оклопе пре искрцавања. Зашто да се муче – а још горе, да муче мене – три сата са тим осећајем свраба на жеги од 40 степени, испод оклопа.

Уопштено речено, такву глупост нисам сигуран да бих опет гледао чак ни за новац. Укључио сам „Одисеју“ Кончаловског. У целини, прилично гледљиво, иако помало архаично.

Онда сам укључио „Троју“. Па то је, пријатељи, небо и земља. Додуше, тамо су искривили оригинални заплет, али је глумачка екипа апсолутно врхунска. И глуме одлично.

Узмимо макар ону сцену кад ратни комесар Одисеј (Шон Бин) покушава да мобилише Ахила (Бред Пит) за грчку Специјалну војну операцију.

Обратите пажњу, Одисеј не убеђује Бреда Пита да је неонациста Парис мазнуо рибу Хелену са црвеном заставом и да зато Ахил обавезно треба да се пријави у добровољце.

Не, он вешто манипулише мушким поносом и огромним амбицијама Ахилеја. Добар ратни комесар!

Запањујуће је како је од тада деградирао светски филм.

Средина нултих: кул глумци, одлично написани дијалози, раскошно снимљене сцене.

Средина двадесетих: нека левичарска будалаштина за дебиле са двоцифреним IQ.

***

Уопште, у целој хомеровској причи (не Симпсона, него правог Хомера) најнервознији и најглупавији лик је тројански принц Парис. 

Подсетимо се како је све почело. Три богиње – Хера, Атена и Афродита – свађале су се око тога која је најлепша.  

Парис је морао да изабере и додели јабуку оној која је топ. Хера је Парису обећала да ће га учинити најмоћнијим краљем, Атена – великим херојем, а Афродита – само лепом девојком.  

И тај аутиста је изабрао Афродиту. Па ти си, брате, идиот, јер ако постанеш краљ или херој, свака девојка би ти и иначе дала.  

Наравно, велики је ризик да му Афродита потом може послати неки фалш, али то је решив проблем. Напијеш се вијагре и напред.  

Али ако ти опљачкају Троју, од царевића ћеш постати бескућник.  

Потом он још украде од спартанског краља Менелаја девојку и благајну. Због његовог идиотског потеза и почео је цео рат.  

Узгред буди речено, у оригиналном сижеу Париса су смртно ранили отрованом стрелом, и он се релаксирао у некаквом жбуњу као пас. Углавном, тако му и треба.

Хелена је, наравно, такође добра. Преварила је мужа. После смрти Париса још је навалила на његовог брата. А пошто је Менелај посекао све Тројанце, океј, хајдемо кући.

Менелај је углавном нормалан тип и у ствари је у праву, али као да је помало добровољни рогоња. Његова жена је 10 година скакала по креветима с ким је стигла, а он ју је вратио и још устројио медени месец. Као да није краљ Спарте, него неки Степашка.

Само Ахил је био нормалан херој. Ту нема приче.

Ајакс је такође океј. Штета што је брзо зглајзао.

Тројански Хектор ми се такође никад није свиђао. Као некакав досадни мали буржуј. Кућа, жена, деца, све нормално. Прави херој ипак треба да буде весео и помало луд. Као Ахил.

Одисеј је такође забаван. Али превише преварант. На крају је сам себе сјеб@о и плутао 100 година по некој барици.

Имам осећај да Одисеј у ствари није баш журио да стигне до своје Итаке.

(Телеграм канал С. Павлова; превео Ж. Никчевић)