Игор Ивановић: Кад „анонимни професор” из Данаса саветује студенте
Чини се да се медијска прашина око потенцијалног постављања бисте генерала Драгољуба Драже Михаиловића у Београду још није слегла – моментално су уследиле реакције из такозваних проевропских медија. Очекивано, и овога пута у виду подршке актуелном авнојевском председнику Србије, и поново наизглед са супротне стране.
Тако оба ова политичка пола потврђују и у друштвеним односима постојање идентичних закона као и у природи: приликом извођења једначина таласа полази се са супротних позиција и стиже се до исте тачке. У овом случају се ради о авнојевској тачки светоназора и дуалној природи подршке таквом погледу на ствари: мало са левог крила НАТО-алијансе, а мало са њеног десног крила; мало као честица, а мало као талас. Дакле, авнојевска идеологија је доказ да актуелни режим и „проевропска“ политичка сцена сарађују и на вишем програмском нивоу, а не само на нижем, тактичко-политичком, по обрасцу који би уз грубо поједностављење могли назвати: „кад је тешко – другосрбијанци“.
Подсећања ради, између актуелног – а више холограмског него биолошког – градоначелника Шапића и председника Вучића дошло је до директног сукоба око постављања бисте ђенерала Драже у престоници, као и око пребацивања посмртних остатака Јосипа Броза из „Куће цвећа“ на неко грађанско гробље.
Градоначелник Шапић је наумио да оствари своја обећања упућена бирачима пре избора, а посебно да ће Београд добити споменик генералу Михаиловићу. Покренуо је неопходне радње за остварење овога наума – и наишао на зид у виду актуелног председника Србије. Када је реч о намерама за исељење станара „Куће цвећа“, моментално је уследила реакција председника Србије који се обратио једном утицајном европском медију речима: „Јосип Броз је део наше историје, живео је овде и сахрањен је овде, и остаће део српске и југословенске историје“.
Шапић је покушао да бар постави какву-такву бисту ђенерала Драже – макар и на кружном току на Теразијама – и поново је наишао на напредњачко-социјалистички бедем. Тако смо преко ноћи добили накарадни кантар на теразијском кружном току, који више подсећа на лутријски добитак са ТЕМУ-а него на решење достојно престонице. Али, за СНС-СПС режим је битно само да нема Драже, јер је данас овај двојац највећи гарант опстанка преосталих авнојевских тековина у Србији, оних које режим Слободана Милошевића није могао или није желео да сруши у потпуности.
Авнојевско наслеђе
Након тога је велика већина грађана учествовала – активно или пасивно – у подсмевању и спрдачини са кантаром на Теразијама, а значајан део њих је поново изразио негодовање због тога што је напредњачка власт погазила своје изборно обећање и није поставила споменик ђенералу Дражи у главном граду. И ко се први нашао у невољи авнојевском председнику? Кога је кабинет са „Андрићевог венца“ одмах позвао као „помоћ пријатеља“? Наравно, авнојевску телевизију „N1“.
Тако се ова усвојена ћерка „CNN-а“, те зле маћехе са супротне стране Атлантског океана и медијске куће коју је конзервативна половина америчке јавности окарактерисала као најмрачнију медијску тврђаву подршке сорошевским и давоским тековинама – волшебно нашла да коментарише догађаје око Дражине бисте. И да би све изгледало непристрасно и умивено, позвали су двојицу дипломираних историчара („стручњака из области историје“) да помогну авнојевском председнику у тврдњама како је прејака аргументација против постављања споменика генерала Михаиловића у престоници.
Шапић је покушао да бар постави какву-такву бисту Драже – макар и на кружном току на Теразијама – и поново је наишао на напредњачко-социјалистички бедем
И шта је логичније и професионалније него да новинари са телевизије „N1“ консултују неког „стручњака из области историје“ који се бави овим повесним периодом и има написаних хиљаде страница из ове тематике? Рецимо, некога између Милослава Самарџића (најобимнијег истраживача равногорске тематике у неколико десетина књига), др Бојана Димитријевића (аутора десетак књига о четничком покрету) или Немање Девића (аутора две заједничке књиге са Бојаном Димитријевићем и још неколико самосталних).
Наравно, могли би навести још неколицину професионалних историчара који имају запажена дела у вези ове проблематике (Пршић, Крсмановић), као и бар дупло више значајних аутора који нису „стручњаци из области историје“ али су врсни познаваоци ове материје и написали су озбиљна дела (Матија Бећковић, Радован Калабић, Иван Миладиновић и други).
Уместо свега, телевизија „N1“ позива двојицу дипломираних историчара за које нико ко се бави овом материјом није чуо (наравно, не у буквалном смислу ове тврдње, већ у непостојању њихових дела везано за предметну материју). И обојица наступају са чистих идеолошких становишта – а позивају се на историјску аргументацију (уосталом, један од њих је редовни сарадник другосрбијанског портала Пешчаник).
Дух овога прилога је буквално као да се враћамо у период с краја осамдесетих година прошлога века који можемо назвати „И после Тита – Тито“ – када наша стручна јавност није имала много прилика да се упозна са чињеницама из Другог светског рата (наше јавно мњење природно још много мање). И наравно, у њиховом наступу следи грмљавина позивања на вредности грађанских друштва, на принципијелне ставове или на поштовање процедура, а све у циљу аргументације зашто у Београду не треба поставити бисту ђенерала Драже – како заговара и авнојевски председник Србије.
Не треба имати проницљивост Ајнштајна да би се погодило како су сви сагласни по питању неизмештања посмртних остатака Јосипа Броза на отетом дедињском земљишту: и авнојевска телевизија „N1“, и њени авнојевски историчари, и наш авнојевски председник.
Уосталом, за све њих је „Јосип Броз део наше историје“. Сврсисходно би било овај пасус закључити мудрим речима благопочившег Жарка Видовића које говоре о феномену овог авнојевског тито-комунизма: „Сад се одједном показује да нам је то Зло наметнула Европа и да она не допушта да га се ослободимо. Ми се не можемо ослободити тито-комунизма све дотле док смо `европејци`, док гајимо неограничено поверење према Европи“. Све је кристално јасно после овога.
Косово и Козара
Ускоро је уследио текст у још једном другосрбијанском медију, објављен у формату личног писма упућеног студентима са портала дневног листа Данас. Ово писмо није тако директно везано за подршку актуелним властима као у претходном примеру, али је идеолошки лакмус тога авнојевског погледа на свет који се увек програмски стапа са тим истим властима којима је декларативно супротстављен.
У овом конкретном случају тај поглед на ствари се чак повремено конвертује у чисти бољшевички светоназор. Симптоматично је да је ово писмо – упућено свим српским студентима – написано од стране универзитетског професора, који је својевољно остао анониман иако је редакцији познат његов идентитет. Уколико би се за претходна мишљења историчара са „N1“ могло устврдити да су идеолошки смештена у „златне осамдесете“ са калемом сорошевских плодова, онда би се за ово писмо универзитетског професора са портала Данаса са сигурношћу могло изрећи да је биљка засађена још на „Брионском пленуму“.
Одавно није у нашој јавности написан текст који је у исто време има амбицију да буде тако бољшевички правоверан и тако сорошевски „модеран“. Уз све ово и историјски прилично нетачан, као и вредносно веома споран. Да није овако екстремно непрецизан и претенциозан – нико га не би ни приметио. Пажњу је заслужио по неславном.
Шта каже анонимни универзитетски професор? Он пише у вези националистичког испада министарке Снежане Пауновић и сасвим исправно га осуђује, али га користи само као повод за изношење вредносних судова повезаних са много ширим историјским догађајима. Професор пише о значају „Битке на Козари“ тврдећи како је она много важнија од „Косовског боја“ – обраћајући се студентима – и закључује „иако вас режимска историографија и националистичка пропаганда уче супротно“.
За њега је „Косовски бој“ само мит који непрестано генерише „вечити пораз“, јер се свесно бира смрт уместо земаљског царства, а све једино у служби страдања у име „територије и владара“. По професору због овога мита су људи у Србији у стању заробљености и круте националистичке оријентације. Међутим, по њему, „Битка на Козари“ је суштински сасвим другачија јер се у њој „голоруки народ предвођен партизанима“ супротствио Немцима, као и снагама „усташког режима и четника Драже Михаиловића“.
Иако је неколико десетина хиљада српских цивила страдало или касније одведено у логор „Јасеновац“ одакле се нису вратили, професор констатује да је ова битка „споменик људске солидарности и активног отпора против апсолутног зла“ (јасно је да су за њега на страни зла истовремено и здружено Немци, усташе и четници). Дакле, професор тврди да нас Косовски мит учи како да „мрзимо и како да будемо жртве“, док нас Козара подучава борбеношћу, преживљавању и како да „у најмрачнијем часу останемо људи“. И све претходно пише да би указао студентима на блокадама како је дух њиховог покрета у бити дух Козаре, а никако дух Косовског боја.
По професору због Косовског мита су људи у Србији у стању заробљености и круте националистичке оријентације
На тренутке професор у свом тексту прелази из ледене комесарско-бољшевичке фазе у сентиментални доживљај некадашњице, тугујући попут гротесног лика оца породице из песме „Дан републике“ („Забрањено пушење“) коме је „криво што се више не сања стари сан“. Тако и анонимни професор тугује што се више не слави некадашњи студент философије Жикица Јовановић „Шпанац“ – односно што је укинут седми јул као Дан устанка народа Србије.
Жикица је „био један од вас“ – поручује овај универзитетски професор студентима. Наравно, професор је као и сваки авнојевски мислилац попут Кардеља или Доланца морао да се дотакне и СПЦ. Он пише: „СПЦ одиграла је, и даље игра, кључну улогу у ширењу националистичке пропаганде кроз концепт такозваног светосавског национализма“, или „СПЦ је постала идеолошки покровитељ свих ретроградних процеса у нашем друштву“.
Очекивано је да професор свој изворни авнојевски светоназор надграђује другосрбијанским наративом око догађања у Сребреници, који овај злочин квалификују као геноцид. Укратко, ово су биле основне тезе овог универзитетског професора (не и једине, али природа ове колумне захтева само есенцију), кога је редакција дневног листа Данас означила као „стручњака за транзициону правду“.
Историјска истина
Одавно се у нашој јавности није појавио овако острашћен текст, препун јефтиних бољшевичких фалсификата историје, али и канцерогених вредносних судова заснованих на препотентном незнању. Човек мора да се запита како овај човек тумачи или нормира „транзициону правду“ када му је скоро свака мисао у писму философска неправда.
Прво, он не разуме смисао „Косовског боја“ и каснијег „Косовског мита“, а тумачи га са позиција идеолошке памети Пере „Коња“ или Јове „Капе“. У крајњем случају, није у обавези ни да разуме, али је као универзитетски професор дужан да пре него што се одлучи да о томе нешто напише – обавезно добро прочита шта су закључили много мудрији и креативнији од њега који су се бавили Косовским митом: Његош, Владета Јеротић, Жарко Видовић, Милош Ђурић, Димитрије Богдановић, Миодраг Поповић, Радован Самарџић, Јован Дучић, Милан Ракић, владика Николај Велимировић, ава Јустин Поповић, Милош Црњански, Мило Ломпар, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Десанка Максимовић, Владимир Димитријевић – само су нека од имена из дугачког списка истраживача и аутора који су промовисали овај феномен као славу подвига, или као победу духа над материјом.
Народна поезија која пева о Косовском циклусу (и којој се дивио Гете), поставља као и код јеванђеља у средиште смисла слободни избор којем ће се царству неко приволети, као и величање идеје слободе и спремности на жртву у њено име. Косовски завет као морални носилац овог феномена је првенствено културни образац, а свакако није политички програм.
Дакле, професор износи вредносне судове о Косовском миту само дескриптивно и без икаквог аргумента: насупрот њему налази се у пар векова сијасет мишљења и дела разних аутора написаних на десетине хиљада страница аргументованих сасвим супротно од писма из дневног листа Данас. Вероватно да је под студентима којима се обраћа, анонимни професор подразумевао „Мирка и Славка“ наше епохе, који његово писмо читају у чаробном Давосу.
Битка на Козари је велика трагедија српског народа, али историјске околности које су јој претходиле, као и оне током саме битке – никако не одговарају тумачењима анонимног професора транзиционе правде. Пре одговора на његове тврдње било би упутно изрећи једно мало запажање које у великој мери осликава професоров карактер. Он окупаторе исправно назива Немцима – дакле по немачком народу – док Хрвате нигде не крсти по имену народа, већ само „усташе“. Ако су злочине на Козари чинили Немци, онда су исте ствари чинили и Хрвати. О четницима више у наредним редовима.
Историчар Милослав Самарџић у својим књигама износи збирни немачки извештај објављен у Зборнику немачких докумената (том 12, књига 2, издање „Војноисторијског института“ у Београду) о гушењу српског устанка 1941/42 године, где је „Операција Козара“ била последња у сламању устаничког низа. Ова операција је заједно са „Операцијом Ужице“ била једна од две вођене против југословенских партизана, док су остале вођене против југословенских монархиста (четника) на сличној територији: „Лук Саве“, „Цер-Иварак“, „Михаиловић“, „Озрен 1“, „Озрен 2“ (добојски Озрен) или „Трио“ (Источна Босна 1942).
Операције почињу довођењем нешто преко 40.000 немачких војника првог позива на источни фронт око 1. фебруара 1942. године, делимично појачани „Црном легијом“ под командом Јуре Францетића. До овог периода Немци су имали стациониране само другопозивце, и то максимално 40.000, од чега се око 10.000 налази западно од Дрине (718. дивизија са командом у Бања Луци).
По овим документима Немци у овим операцијама идентификују као главне непријатеље генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, мајора Јездимира Дангића и капетана Драгослава Рачића, дакле искључиво четничке команданте док се партизанске вође не спомињу. Четници Рачићеве „Церске бригаде“ заједно са локалним четничким јединицама воде борбе против усташких формација и доводе их до самог уништења, али изненада усташе добијају значајну помоћ.
Пристиже им партизански командант Коча Поповић са расположивим батаљонима из Прве и Друге пролетерске бригаде, које су састављали прекаљени борци. Пет различитих и класификованих немачких извештаја потврђује ову сарадњу партизана и усташа. Ускоро пуца четнички фронт према Броду на Дрини, усташка „Црна легија“ улази у Брод и околна места, и тамо убија око 6.000 српских цивила (у скорије време је подигнут споменик овим мученицима на левој обали Дрине). Четници у повлачењу успевају да евакуишу око 22.000 српских цивила преко Дрине.
Ко је сачувао Србе?
Теза коју је изнео анонимни професор о наводној сарадњи четника са Немцима и Хрватима на Козари је толико бесмислена да по њој испада како су српски четници слали српски народ у Јасеновац. Само најзагриженији бољшевици и најнеморалније особе имају смелости да изнесу овакве лажи у јавност – чак и када су анонимни.
Уочи саме трагедије на Козари неопходно је напоменути да је одлуком Јосипа Броза са Козаре повучено у Дрвар око 1.500 најбољих и одлично наоружаних партизанских бораца. Добар део од преосталих 2.500 партизана се већ извукао са Козаре код напада, док је српска нејач остављена на милост и немилост нацистима и усташама. Врло је важно поређење две немачке операције на сличном простору у овом рату: „Битке на Козари“ и „Операције Тојфел“ на добојском Озрену (април 1943).
Теза о наводној сарадњи четника са Немцима и Хрватима на Козари је толико бесмислена да по њој испада како су српски четници слали српски народ у Јасеновац
Немци и Хрвати су са приближно идентичним снагама напали на ове две планине само различите непријатеље: на Козари партизане, а на Озрену четнике. Четници на Озрену за разлику од партизана на Козари нису напустили положаје, и борили су се све док и последњи српски цивил није евакуисан на Коњух планину. Дакле, нису страдали српски цивили. Зато је право питање за анонимног професора и „стручњака за транзициону правду“: како тумачи суву историјску чињеницу да није било страдања Срба тамо где су током рата били стационирани четници: Рачић и капетан Лека Дамјановић на Мајевици, Цвијетин Тодић на Озрену, поп Сава Божић на Требави, Урош Дреновић на Мањачи или војвода Ђујић око Динаре?
Односно, зашто је покољ над српским цивилима у рату био само тамо где није било четника, а где су махом били партизани? Зашто је идентификовани потпредседник „Усташког уреда за колонизацију“ и римокатолички свештеник Крунослав Драгановић који је оптужен за прогон Срба на Козари – каснији мозак „пацовских канала“ за кријумчарење усташких злочинаца на безбедно тло враћен одлуком Јосипа Броза 1967. године у Југославију без икакве казне да као слободан човек живи у Сарајеву до смрти 1983. године?
Што се тиче судбине Жикице Јовановића Шпанца и квалификације његове историјске улоге у Белој Цркви код Крупња – он је убио два недужна Србина жандарма на сеоском вашару без икаквог повода (Браковић и Лончар). Тиме је Жикица родоначелник братоубилачког рата међу Србима и убица невиних људи на простору где се десетинама километара није налазио ниједан немачки војник.
Тако је анонимни авнојевски професор у авнојевском дневном листу Данас помогао авнојевским властима (СНС и СПС), као што је претходно чинила авнојевска телевизија „N1“ у разговору са авнојевским историчарима. Свако подстицање поделе студентског покрета на партизане и четничке, као и на глобалисте и суверенисте, само погодује напредњачкој влади да опстане упркос огромним неуспесима и великом огорчењу против њеног рада.
Актуелна власт у Србији посебно трља руке од нескривеног задовољства када се из студентског покрета терају патриоте и евроскептици, јер је већина српског народа управо на тим позицијама. Ако другосрбијанци успеју да у значајној мери очисте национални садржај студентске листе и махом је сведу на протоколисане сорошевце, русофобе или НАТО-курсисте – авнојевска власт напредњака већ може да отвори шампањац! Јер увек кад је тешко – другосрбијанци!
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Александр Сигачёв/CC0
