Владимир Умељић: ПРЕСИПАЊЕ ИЗ ШУПЉЕГ У ПРАЗНО

Овај лепи народни израз, којим се означавају бесмислене изјаве и јалове радње, скоро да је потпуно ишчезао из свакодневног говора. То је штета, јер и даље има итекако таквих увреда за здрав разум, које би било примерено тако оквалификовати.

Један пример за то је и говор и (не)делање западне „Међународне заједнице истих вредности“ у односу на форсирану анихилизацију српских староседелаца на Светој земљи Косову и Метохији.

„Европска унија је након претходног таласа рушења на Газиводама затражила хитну обуставу даљих акција, а такође су и амбасаде Немачке и Велике Британије позвале на поштовање владавине права, преноси Танјуг

(…)

Додаје се да су по истом противправном и незаконитом принципу, недавно су срушене и приватне викендице више српских породица на језеру Газиводе, што су чак и представници међународне заједнице оценили као једнострану акцију у супротности чак и са прописима институција у Приштини.“ („Политика“, Београд, 30.07.2026.)

И тако увек изнова – Србе хапсе, застрашују, премлаћују, протерују, онемогућују им здравствену заштиту и образовање, руше им куће, Високи Дечани се упркос УНЕСКО-заштити претвара у градилиште, у српске светиње смеју само косовско-албански „водичи“ и… и… и…

А тзв. међународна заједница? Она пресипа из шупљег у празно. А српска политика?

Најједноставније, можда чак и једино делотворно би било послати српску војску и рашчистити каљугу, но то није реално, јер тамо су се одомаћиле војне снаге те исте „међународне заједнице истих вредности“, која је бруталном и противправном силом и довела до ове ситуације.

Осим стога, увек стоји да је боље сто дана разговарати, него један дан ратовати.

Ући у много ближе везе са Русијом, ићи шта више до неке врсте савеза држава и  уговора о узајамној помоћи у случају угрожавања, претњи и ратних збивања? Није реално, актуелна међународна ситуација је непревидиво неповољна за такве радикалне политичке потезе.

Сасвим другачије би било, да је српска држава то нпр. учинила још пре оног неиспунљивог НАТО-ултиматума у француском Рамбујеу, дакле пре него што је почело фактичко ратно растурање друге Југославије на српску штету, јер тада би српска страна имала сасвим другачију полазну позицију за (неминовно и Србима заправо добродошло) раздруживање са околном разбраћом. Јер Југославија је била и остала огромна српска грешка.

Но ситуација се увек мењала и мењаће се.

Шта дакле да ради српска политика?

Непрестани апели, жалбе и притужбе упућене Западу јесу на месту, али не доносе никакве резултате, напротив, са те стране стиже увек ново оружје и новац приштинским сепаратистима, као и уверавање да они неповратно имају „независну државу“, да им је значи апсолутно све дозвољено.

Њихови тзв. протести упућени Куртију су само пресипање из шупљег у празно.

Да ли то значи да би српска политика требало да слегне раменима, скрсти руке и чеше се по глави или где већ сврби, да слабачко узвикује да је међународно право на нашој страни, али околности су ето такве, какве су?

Не, ни у ком случају.

Она напротив мора да устостручи напоре да помаже преосталим Србима на Косову и Метохији, да захтева право протераних на повратак, да неупоредиво чешће и гласније захтева од УН да инсистирају на поштовању своје Резолуције 1226 о целовитости Србије, дакле поштовању међународног права.

Да неуморно шаље меморандуме међународним организацијама и свим Владама света.

Па чак и да прибегне неортодоксним средствима, да пусти да нпр. у светску јавност више/мање „случајно „процури“ вест о спремности Србије да купи руске Кинџале и дронове или шта више да се теоретски размишља а можда већ и разговара о понуди Русији за оснивање једне велике војне базе на својој територији, зашто заправо да не?

И при том успут помене да САД и друге војне формације Запада већ поседују једну такву базу у Србији, наиме, Бондстил код Урошевца на Косову и Метохији. Дакле само размишљање о реципроцитету, као показатељу српске неутралности.

Чисто теоретски, разуме се. Један Non-Paper, без потписа и адресе пошиљаоца.

Штап и шаргарепа за размишљање, то је нешто што Запад врло добро разуме. А тешко да би Западној Европи пријала и сама помисао о могућем, макар и теоретском отварању још једног жаришта у својој близини.

А то није обавезно „играње с ватром“, већ инофицијелна дипломатија, успутно указивање на различите могућности даљег развоја ситуације, али превасходно на безусловну спремност, да се никада не пристане на насилно откидање државне територије. И Свете земље.

Зашто се рецимо предстојећи ЕКСПО 2027. не употреби нпр. за почетак једне енормне дипломатске офанзиве, једне масивне кампање у интернационалним медијима и ради на томе да питање српске Свете земље постане светско питање?

Како би било да око 4.000.000 очекиваних гостију из читавог света већ на аеродрому сачекује огроман дигитални транспарент, један могући текст би могао да гласи:

„Косово и Метохија је српска Света земља! Шта би се десило да неко покуша силом да отме Јеврејима Масаду, преда је исламистима и прогласи независном државом?“ Или: „Престаните са пресипањем из шупљег у празно, КиМ је Србија!“ Или… или…

Утопија? Не, само предлози за размишљање и инспирацију. Не може шкодити.

Јер ако би српска политика, не дао Бог, слегла раменима, скрстила руке и чешала се по глави или где већ сврби и само слабачко узвикивала да је међународно право на нашој страни, али околности су ето такве, какве су, онда ће заиста доћи дан када ће на гробу последњег Србина са Косова и Метохије стајати:

„Он је имао међународно право на својој страни.“