Танасковић: „Три у један“ по рецепту новопазарског мешихата
Дарко Танасковић
У ПРАВОЈ поплави углавном узнемирујућих вести са разних глобалних ратних и политичких попришта, као и размењивања нежности на регионалном, тачније бившем југословенском простору, а све то у домаћим предизборним контекстима, један документ Мешихата Исламске заједнице у Србији, објављен 21. јула, побудио је одређену, премда још увек не и довољну пажњу јавности.
Реч је о „Прогласу о принципима враћања јединства Исламске заједнице“, са потписом председника Мешихата и муфтије санџачког др. (са тачком!) Мевлуда еф. Дудића. Садржина овог прогласа веома је занимљива, а посебно је индикативан његов тон, као и тренутак у коме је одлучено да ова иницијатива званично буде покренута.
Као одговор на Дудићем проглас уследило је саопштење Исламске заједнице Србије, које потписује реис-ул-улема Сенад еф. Халитовић, насловљено „Платформа о темељним начелима успостављања јединствене Исламске заједнице у Републици Србији“.
Упоређивањем текстова двају документа лако је утврдити неколико подударности, али и одређене симптоматичне разлике. Пре свега, постоји битна разлика у нечему за шта није потребна никаква нарочита компаративна анализа, већ се при читању она неодољиво намеће, а то је тон којим се износе ставови и конкретни предлози у вези са васпостављањем јединства Исламске заједнице (у Дудићевом прогласу нема одређења „у Републици Србији“, ваљда се сматра да је то самоподразумевајуће?). Наиме, документ Дудићевог Мешихата није справљен као филџан домаће кафе која се по истилаху пије преко коцке шећера, већ као неки еспресо „три у један“, који би требало врео сасути у грло, стојећи за шанком политичког кафића, у коме је време драгоцено.
Мешихат очигледно наступа самоуверено, са позиције снаге и већег ауторитета, док је Халитовићев одзив неупоредиво одмеренији и дипломатичнији, уз залагање за равноправност двеју ривалских исламских заједница у процесу заједничког пута ка јединству, без наметања неких претпоставки, односно полазишта која се претходно безусловно подразумевају, а односе се на достојанство и легитимност двеју страна.
То никако нису мала разилажења, па је тешко претпоставити да би Исламска заједница Србије, ма колико да искрено тежи обнављању јединства, у овом ултимативном виду могла прихватити оне Дудићеве „принципе“ који се баве будућим односима и третманом припадника и вођства двеју заједница. У том смислу већ се јављају гласови негодовања појединих чланова и функционера Исламске заједнице Србије. Но, да би се читава ситуација боље и потпуније приказала и схватила, потребно је, бар укратко, вратити се двадесетак година уназад, у време кад је дошло до раскола у институционалном организовању муслимана Србије, а посебно на 2011. годину, обележену врхуњењем претходних интензивних активности усмерених ка истом циљу којем се тежи и данас, поновном успостављању јединствене Исламске заједнице на територији Републике Србије.
До институционалне поделе међу муслиманима у Србији дошло је 2007. године, што је био резултат неслагања у вези са организовањем одређених послова, начином руковођења Заједницом, лидерским амбицијама појединаца, али и односом према држави и широј друштвеној заједници, као и утицајима са стране.
У Исламској заједници у Србији, а и у неким другим муслиманским и немуслиманским круговима, за „пуч“ у Исламској заједници оптужују се државне власти Србије и тајне службе, наводно руковођене антимуслиманском и великосрпском агендом, у шта се овом приликом нећемо упуштати.
Чињеница је, међутим, да су носиоци и актери те стварне поделе међу муслиманима били муслимани, унутар Заједнице и ван ње, у политичкој арени. Неприкосновени лидер Исламске заједнице у Србији, без обзира на то којој се функцији у датом тренутку налазио, дуго после тога био је харизматични и вишеструко способни муфтија Муамер Зукорлић (1970 – 2021).
Од тренутка разлаза, па све до наших дана, у Србији делују две исламске заједнице, Исламска заједница у Србији, са седиштем Мешихата у Новом Пазару, на челу са председником Мешихата и муфтијом санџачким, која признаје врховну духовну јурисдикцију реис-ул-улеме у Сарајеву, и Исламска заједница Србије, са седиштем у Београду, на челу са својим реис-ул-улемом, која не прихвата врховништво сарајевског верског поглавара.
Две заједнице функционишу аутономно и паралелно, имају своје органе управљања, џамије и образовне установе.
У „Прогласу“ новопазарског Мешихата о институцијама Исламске заједнице Србије говори се, са позиције самопроглашене неупитне властите легалности и легитимности, као о „паралелним“, што непријатно подсећа на праксу привремених власти у Приштини у односу на институције и органе Републике Србије у Покрајини.
Унутар Исламске заједнице Србије одавно су се испољила трвења и несугласице у погледу начина руковођења, неких специфичних интереса и доследног спровођења програмске линије кооперативности са државом у ономе у чему такву социјално одговорну и прагматичну сарадљивост подразумева и модел складне и уравнотежене секуларности или, како је уобичајено рећи, одвојености „Цркве и Државе“.
Нетрпељивост двеју, условно речено, фракција у Исламској заједници Србије кулминирала је 2023. године, спровођењем двају независних поступака избора реис-ул-улеме. С једне стране, групација коју предводе утицајна и у окружењу омиљена браћа Јусуфспахићи, Мустафа и Мухамед, доследни синови угледног и широко уважаваног муфтије Хамдије Јусуфспахића (1937 – 2016), у очима противника, пак, „београдска мафија“ или „државни муслимани“, за реис-ул-улему је изабрала Неџмедина Саћипија из Прешева и инаугурисала га у београдској Бајракли џамији, док је у Новом Пазару изабран и у дужност уведен муфтија санџачки, уважени зналац исламских наука, јеменски ђак Сенад Халиловић.
Треба ли наглашавати да је валидност ових двају конкурентских избора узајамно оспорена. У тренутку јавног актуализовања проблематике обнављања јединства Исламске заједнице, за које се муслимани декларативно већински залажу, у Србији фактички постоје три, а не две муслиманске групације које се међусобно не признају. Ово се никако не би смело губити из вида у сагледавању потенцијалног ефекта, тј. делотворности Дудићевог ауторитарног рецепта за ујединитељски напитак. Његова формула би морала бити „три у један“.
Видљива, мање видљива и невидљива настојања да се таква формула пронађе трају, практично, од раскола у Исламској заједници. У њих су укључени домаћи и страни муслимански и немуслимански верски и политички чиниоци, тако да је „Проглас“ новопазарског Мешихата израз континуитета, а не нека изненађујућа манифестација ненадно пробуђене жеље за превазилажење постојеће институционалне поделе.
У том погледу сазнајно би било веома корисно упоредити тежишне ставове из „Прогласа“ и завршне, а никад прихваћене, верзије „Споразума за обнову јединства Исламске заједнице“ из 2011. године, кад се процењивало да је успех на дохват руке, а о чему је у мегаинтервјуу Националној ревији за политику и културу „Санџак“ (158, 01.11.2011, 26-35), савладавши претходне резерве према процесу обједињавања, под насловом „Побједа долази“, исцрпно и тактички, али и наглашено оптимистички, промишљено говорио муфтија Муамер Зукорлић.
Иако би целовита упоредна анализа Дудићевог „Прогласа“ и Халитовићеве „Платформе“ свакако била пожељна и првом приликом ћу јој се посветити, ради утврђивања главних тачака сагласности у овим двама програмским документима, као израза континуитета са ранијим фазама истог пројекта, задржаћу се овде на најбитнијем. У томе полазим од Мешихатовог „Прогласа“, као од „првог папира“, како би се рекло дипломатским речником.
Пре свега, и у једном и у другом случају исказује се приврженост напорима да Исламска заједница поврати пређашње јединство. У томе нема неслагања. Оно се односи на пут којим би се ради достизања те мете ваљало кретати.
Други и трећи принцип у „Прогласу“ гласе: „2) У Србији – Санџаку може постојати само једна и јединствена легална традиционална Исламска заједница са сједиштем у Новом Пазару, са неупитним културним и националним везама са Сарајевом и Реису-л-улемом, као врховним вјерским поглаваром. 3) Узимајући у обзир повијесну улогу и значај Р. Турске на балканским просторима, посебно допринос вјери, Исламска заједница ће наставити активности на унапређењу односа и успостављању посебне сарадње са Дијанетом Р. Турске“.
А ево како гласи 16. Начело у Халитовићевој „Платформи“, насловљено „Међународни, регионални и државни односи“: „Будућа јединствена Исламска заједница с поносом ће његовати и унапређивати: традиционалне духовне и институционалне везе с Ријасетом Исламске заједнице у Босни и Херцеговини и реису-л-улемом као врховним вјерским ауторитетом; братску и стратешку сарадњу с Дијанетом Републике Турске, уз дубоко уважавање хисторијске улоге и немјерљивог доприноса Турске очувању и развоју ислама на Балкану; конструктивне односе с државним органима и институцијама Републике Србије, у складу с Уставом и законима, ради остваривања права муслимана и доприноса опћем добру; отворен дијалог, међусобно поштовање и сарадњу са свим вјерским заједницама у Републици Србији и региону“.
Дакле, за обе исламске заједнице неспорно је духовно превасходство Ријасета у Сарајеву, као и тесна сарадња са верским, али и државним институцијама Турске. Наиме, Дијанет је уобичајена (мада не и најсрећнија) скраћеница за „Diyanet Işleri Başkanlığı“ („Директорат/председништво за верске послове“), а то је, заправо, нека врста министарства за верска питања, непосредно подређеног председнику републике.
У вези са улогом и деловањем Дијанета корисно је прочитати ауторски текст бившег реис-ул-улеме Адема еф. Зилкића „Исламска заједница Турске – Дијанет“, објављен у одличном зборнику Института за економске студије „Турска – регионална сила?“ (Београд, 2013). Зилкић, поред осталог, констатује:
„Исламска заједница Турске жели јединство муслимана Србије. У ту чињеницу не сумњам и поздрављам тежње политичког и вјерског руководства. Замјерам им начин на који они то желе да остваре, а то је неприродан начин и приступ рјешавању тог проблема. Они то чине кроз Дијанет, кроз џемат, уз потпору ТИКЕ, која у свему овоме што сам говорио даје материјалну потпору“.
Турска је, како видимо, и у „Прогласу“ и у „Платформи“, јасно издвојена међу муслиманским земљама, као главни инострани ментор муслимана у Србији, а свакако и на бившем југословенском простору, што до сада никада на овако изричит и обавезујући начин није истицано у званичним документима исламских заједница, особито на рачун свих осталих муслиманских држава.
Овим се потврђује исправност процене да је, без обзира на реално ојачано мисионарско, доктринално и институционално присуство испостава других центара моћи из исламског света (првенствено арапских и иранских), повећано почевши од смутних деведесетих година, Турска једина држава која може остварити, остварује и оствариваће пресудан утицај на кретања у балканском исламу. Ово је овера тога сазнања од капиталног, никако само верског значаја и домашаја.
Поједностављено, дакле, имамо троугао Санџак-Сарајево-Турска! Нема Србије (наравно ни помена Рашке области), а поготово Београда, сем што „мекша“ Халитовићева „Платформа“ ипак налази за сходно да наведе „конструктивне односе с државним органима и институцијама Републике Србије, у складу с Уставом и законима, ради остваривања права муслимана и доприноса опћем добру“, док се Дудићев „Проглас“ суво и административно ограничава на орнаменталну формулацију да ће обједињена Исламска заједница у свом раду „поштовати Устав и законе Р. Србије“.
Да случајно не буде забуне, у Дудићев „Проглас“ унета је и ова одсечно рестриктивна и неопозиво оштра порука (принцип бр. 6): „Србија повијесно никада није имала легитимно право на институцију реису-л-улеме и зато све одлуке и поступци који су довели до успоставе тзв. Ријасета 2007. године и именовања тзв. реису-л-улеме за Србију морају се безувјетно поништити и заједничким ангажманом дерегистрирати код надлежних државних органа“.
Премда ми није намера да у овом осврту коментаришем основаност и одрживост појединих ставова из „Прогласа“ и „Платформе“, не могу, а да не приметим да у контексту расправе о институту ријасета није препоручљиво аподиктички тврдити ко на шта има, а ко нема „повијесно право“, што је и само по себи прилично претенциозно. Наиме, познато је, функцију реис-ул-улеме као исламског поглавара увела је 1882. године Аустроугарска, како би босанскохерцеговачке муслимане и на тај начин већма одвојила од Истанбула, у коме заговорници уједињења ИЗ и данас виде свог главног покровитеља, те је царским декретом, написаним латиницом и у „земаљском језику“, Хилми еф. Омеровић постављен за првог реис-ул-улему.
Каквим је „повијесним правом“ тада располагао Бечки двор? Али, да се не гледа само у прошлост. Каквим се „повијесним правом“ дичи Македонија, на челу чије Исламске заједнице се налази реис-ул-улема, а у чијем саставу има и 17 бошњачких џемата? Како ли они, а и браћа у Сарајеву, подносе такво насиље над „повијешћу“?
Реис, додуше не „реис-ул-улема“, столује и у Црној Гори, али је Рифат Фејзовић осведочено „турски човек“, који је својевремено ишао по мишљење код председника Турске Абдулаха Гула, па се тиме вероватно дугорочно квалификовао да не зависи од Сарајева.
Све може, само да је што даље од Београда!
Било какво успостављање аналогије са канонским простором и прекограничном јурисдикцијом православних помесних цркава, што је аргумент који „сарајевоцентристи“ понекад износе, беспредметно је, јер у исламу нема цркве. Да се и не помиње то што, према универзалистичком учењу вере Алахове, муслиманима једино право духовно средиште, према коме се они у молитви окрећу, јесте и може бити само Мека…
Не сме бити сумње у то да је неприкосновено право муслимана Србије да самостално уређују своје институционалне односе и да у то нико са (било које) стране не би смео да се меша. Ово, међутим, не значи да је у том сувереном послу допуштено тенденциозно релативизовати и кривотворити непомерљиве чињенице прошлости, али и садашњости. А затим, с обзиром са сва ранија и скорашња искуства, а и актуалне појаве и кретања, ко је још толико наиван и/или необавештен да поверује у сасвим самостално одлучивање било које друштвене групе о своме статусу и судбини у прокламовано демократским државама на бившем југословенском простору? У конкретном случају грађана Србије муслиманске вере, који, не заборавимо, не живе само у Санџаку (Рашкој области) и већински нису сви Бошњаци, од Београда се, како изгледа, више питају Сарајево и, нарочито, Турска.
Онај ко је, попут потписника ових редова, својевремено имао увид у нацрт „Споразума за обнову јединства Исламске заједнице“ из 2011, а и њеног пројектованог „Статута“, сетиће се да је и тада, скривено у правом османском везу евазивних формулација, главно било да се укине ријасет у Београду, а санџачки Мешихат организационо веже за Сарајево, као и да је у том послу кључна улога припадала Турској. Као и сада.
У поменутом великом интервјуу датом „Санџаку“, Муамер Зукорлић је, поред осталог, рекао: „Они (Турци) су сматрали да требају ту иницијативу (за васпостављање јединства – ДТ) реализирати заједно са Ријасетом, односно реисулемом у Сарајеву. То је такођер за нас прихватљиво, прати неку духовну традиционалну вертикалу која иде од Новог Пазара према Сарајеву, од Сарајева према Инстанбулу или тренутно (sic!- ДТ) Анкари. Ова иницијатива је продукт тог дјеловања, она је сада попримила завршни оквир“.
А тај „завршни оквир“ уобличили су тадашњи реис-ул-улема ИЗ у БиХ Мустафа Церић, упамћен и по изјави да је „Турска наша мајка“, и председник Дијанета Мехмет Гормез.
Код власти у Београду за подршку „Споразуму“ усрдно је лобирао министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу, о чему исти број „Санџака“ у коме је штампан Зукорлићев интервју, доноси занимљив редакцијски коментар ТВ Јединства. Зукорлић је, иначе, сугерисао „режиму у Београду“ да подржи „Споразум“, како не би изгубио последњу шансу да не буде до краја окривљен за разбијање Исламске заједнице и у будућности због тога сносио политичке последице.
Под насловом „Београдски медији нису извјештавали“ ТВ Јединство саопштава да водећи електронски медији у Србији настоје да прикрију информацију о посети Ахмета Давутоглуа Београду и његовим сусретима са председником Борисом Тадићем и министром спољних послова Вуком Јеремићем, током којих их је он упознао са садржајем „Споразума за обнову јединства Исламске заједнице“ и затражио њихову подршку. У коментару се спекулише о томе да се Тадић наводно настоји дистанцирати од „Споразума“, бојећи се да му политички не нашкоди, али да он, заправо, глуми незаинтересованост, јер је за њега, напротив, веома заинтересован, пошто му је драгоцена привредна сарадња са Турском, „чија економија вртоглаво расте“, а што ће „покушати искористити као адут у предизборној кампањи“.
Показало се да се ова логика резултативно показала као погрешна, „Споразум“ није добио ни званичну ни незваничну подршку Београда, али не само Београда, и није усвојен.
Вратимо ли се сада питању постављеном на почетку овог разматрања – зашто је „Проглас“ новопазарског Мешихата обзнањен баш сада и откуда покриће Дудићу и дружини за агресивно самопоуздање и готово ултимативан тон којим одише?
Нема сумње да и сада уживају активну подршку Турске и Дијанета, као и да се запажа све интензивније деловање Анкаре према простору бивше Југославије средствима тзв. „меке моћи“, међу која спада и „верски заснована дипломатија“, о чијој је улози у покушају исходовања „Споразума“ из 2011, у књизи (на енглеском језику) „Турска мека моћ и јавна дипломатија у Босни и Херцеговити и Санџаку (2002-2017)“, обавештено и коректно писао сарајевски професор истанбулске универзитетске школе Јахја Мухасиловић (Истанбул, 2020).
Да ли је неки миг из Турске толико охрабрио састављаче „Прогласа“?
Можда, али је тешко поверовати да је по среди само тај подстицај. Ако се руководе непромењеном логиком коментара из „Санџака“ од пре петнаест година, можда су проценили да би им у предизборној атмосфери која све више захвата Србију, шансе да за своје намере добију подршку власти под одређеним условима могле бити увећане.
Уосталом, није ли Усаме Зукорлић, поредбено неуверљиви биолошки и политички наследник Муамеров, министар без портфеља у Влади Србије, задужен за област помирења, регионалне сарадње и друштвене стабилности, поздравио „Проглас о принципима враћања јединства Исламске заједнице“, објаснивши да је „јединство Исламске заједнице кључни интерес муслимана у Србији“.
Легитимно је, па и схватљиво, да Зукорлић, као верник, то тако доживљава и осећа али, пошто је он и члан Владе, подједнако је легитимно и основано питање како се у Влади гледа на његове проблематичне изјаве, јер ова није прва, а делом и на понашање „слободног стрелца“ у земљи и ван ње.
Можда неки у Новом Пазару, и шире, верују да им овдашња предизборна конјунктура иде на руку, па у том светлу тумаче и овакве Зукорлићеве иступе.
Пре петнаест година су се преварили. Надајмо се да нема разлога да тако не буде и сада.
