Зоран Чворовић: Србија између ЕУ и Бернсове понуде
У интервјуу који је пре неколико дана дао швајцарском листу Велтвохе (овде), председник Србије Александар Вучић је истакао да Европска унија није донела одлуку да у приступним преговорима са Србијом отвори нови Кластер три (конкурентност и инклузивни раст) због тога што се Београд није усагласио „са њиховом декларацијом о Русији“.
Из претходног дела интервјуа види се да Вучић мисли на Декларацију о осуди Русије која је усвојена на самиту „Југоисточна Европа-Украјина“, 15. јула у Кијеву, а коју од свих земаља учесница овог скупа једино није прихватила Србија. Једном речју, Србија од 2021. године, према Вучићу, није отворила ниједан нови преговарачки кластер искључиво због тога што у условима рата у Украјини није потпуно усагласила своју спољну и безбедоносну политику са заједничком спољном и безбедоносном политиком Европске уније. Речју Вучића, „то показује да морате у потпуности да будете послушни у свему или сте ван тима“.
Међутим, тешко да је непотписивање заједничке Декларације на кијевском самиту „Југоисточна Европа-Украјина“ од 15. јула могло бити разлог да Савет Европске уније не одобри Србији отварање Кластера три, када се за такав став овог органа ЕУ знало још почетком јула (овде). Осим тога, однос Европске уније према Србији је много сложенији од оног како га јавности представља председник Србије, који поједностављује ствари како би пре свега створио утисак о неупоредиво већем степену самосталности и отпорности актуелних српских власти на притиске Брисела.
Став Комисије
Очигледно је, наиме, да су по овом питању унутар Европске уније постојали опречни ставови. Наиме, одлуци Савета ЕУ да не покрене с мртве тачке приступне преговоре са Србијом, претходила је најпре трећа ванредна и изразито негативна Резолуција Европског (ЕУ) парламента о Србији, која је гласовима седамдест одсто европских посланика донета на основу извештаја специјалног известиоца ЕУ за Србију Тонина Пицуле.
Скоро истовремено је Европска комисија (тј. „влада“ ЕУ), независно од негативних ставова садржаних у резолуцији Европског парламента, донела одлуку да Савету ЕУ препоручи да са Србијом отвори нови преговарачки Кластер три. Иза овакве одлуке Европске комисије стајале су пре свега Француска и Немачка, а истог је мишљења била и комесарка за проширење Марта Кос.
С правом је у оваквом ставу Европске комисије Владимир Међак из Европског покрета у Србији уочио геополитичке разлоге (овде), који су навели чланове „владе“ Европске уније да дају зелено светло за наставак преговора са Србијом, јер је геополитички интерес Уније да води синхронизоване приступне преговоре са истовремено пет земаља из стратешки важног балканско-црноморског басена и тиме их веже за себе.
Своје геополитичко залагање за убрзавање евроинтеграција Србије чланови Европске комисије могли су уосталом да доста убедљиво оправдају чињеницом, према којој званични Београд од 2022. године континуирано показује озбиљну намеру за повећање степена усаглашености своје спољне и безбедоносне политике са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније, тј. намеру да се одрекне државне суверености у сфери спољне политике и одбране.
Наиме, 2022. године степен усаглашености политика у овој области био је 48 одсто, следеће 2023. године 54 одсто, 2024. године 59 одсто, а 2025. чак 67 одсто (овде, овде). Србија није увела санкције Руској Федерацији, али се почетком ове године министар Марко Ђурић похвалио да је „у укупној помоћи Југоисточне Европе народу Украјине удео Србије 93 одсто“ (овде). А у напред поменутом интервјуу швајцарском Велтвохе, Александар Вучић није пропустио прилику да довољно јасно означи Русију као агресора, притом и не покушавајући да западној читалачкој публици представи, истине ради, претње које су руској националној безбедности долазиле са територије Украјине после Мајдана од 2014. године, а што се према Лондонској конвенцији од 1933. године сматра обликом агресије.
Наравно, Вучић је могао, као што то чини, примера ради, званични Пекинг, да остане на изјави о поштовању територијалног интегритета Украјине, али да не улази у сложено питање ко је агресор у рату у Украјини.
Притисак изнутра
Наши професионални евроунијати (овде) не признају тако отворено да и иза нове негативне ванредне Резолуције о Србији Европског парламента, као и одлуке Савета Европске уније да не донесе одлуку о отварању преговарачког Кластера три, стоје такође геополитички мотиви, који су за потребе српских бирача упаковани у наводну бригу институција Европске уније за функционисање правне државе и парламентарне демократије у Србији.
Иза одлуке Савета ЕУ да не да зелено светло за отварање Кластера три стоји јасан геополитички мотив осигурања трајног утицаја у политичкој елити Србије, који се реализује тако што Европска унија у врелој изборној години избегава да у нашем високо поларизованом друштву држи сва јаја у једној корпи.
С тим у вези, свакако није случајно што су баш у време када су бриселске институције одлучивале да ли да препоруче отварање новог преговарачког кластера са Србијом, две познате евроатлантистичке невладине организације – Београдски центар за безбедоносну политику и Црта, изашли у јавност са најновијим истраживањима јавног мњења која показују да две трећине грађана који се залажу за чланство Србије у ЕУ не подржавају садашњу власт, а да свега четвртина присталица власти подржава приступање земље Унији (овде).
Иако са великим опрезом ваља узети у обзир истраживања јавног мњења ових невладиних организација, тајминг и садржај ових истраживања свакако шаље одређену политичку поруку.
Тешко да ће Унија, поред свих унутрашњих проблема и разногласја које има, моћи да се активније укључи у политичке и изборне процесе у Србији. Уосталом, „Европска унија“, и према мишљењу водећих особа прозападног невладиног сектора, „не би требало да бира страну у унутрашњим политичким сукобима Србије“ (овде). Међутим, одсуство воље у Савету ЕУ да се у изборној години властима у Србији пружи адут у виду отварања Кластера три, с правом се тумачи као сигнал да неки бриселски кругови, тј. поједине чланице ЕУ, не желе да процес приступања буде власништво једне партије или владе.
Управо се такав приступ коси са Вучићевим поимањем спољне политике као монополске сфере деловања у којој је могуће истрговати важне гаранције за обезбеђење спољне подршке за што дужи опстанак на власти. Само у околностима када бриселска наднационална елита искључиво општи са Вучићем и његовим сарадницима, он има могућност да у сопственом интересу прода Бриселу још по неки уступак по питању Косова и Метохије или у области усаглашавања спољне и безбедоносне политике Србије са заједничком политиком Уније.
Стратешки дијалог
На дисонантне гласове из Брисела, који у изборној години доводе у питање неприкосновену Вучићеву позицију у односима са ЕУ, али не и трајну намеру Уније да се неколонијалним методама дисперзивно меша у политички живот земље која се налази у региону који је маркирала као своје колонијално подзиђе, напредњачка власт је одговорила приближавањем Вашингтону.
Наиме, на одређене сигнале из Београда, Вашингтон је, по речима Јерна Флека из Атлантског савета (овде), донео одлуку „да Србију додатно укључи у америчке и западне оквире“, тако што ће започети стратешки дијалог са Србијом. Стратешки дијалог је нижи ниво сарадње од стратешког партнерства и подразумева успостављање „механизма редовније и структурисаније комуникације Београда и Вашингтона“, на који не би утицале персоналне промене у Белој кући (овде).
Амерички стручњаци за међународне односе отворено указују да у стратешком дијалогу са Србијом, САД желе да обезбеде своје значајније присуство у енергетици и одбрани наше земље, у области високих технологија и академској и научној сарадњи, али и да „ограниче спољни утицај Русије и Кине“. Стратешки дијалог између Вашингтона и Београда би по мишљењу америчких стручњака требало да посредно допринесе да Србија и тзв. Република Косово постигну „трајан договор“.
Једном речју, стратешки дијалог са САД, у условима постојећег конфликта интереса између бриселске глобалистичке елите и актуелне председничке администрације у Белој кући, може у врућој изборној години да напредњацима донесе релативну релаксацију спољног притиска, али ће она у сваком случају, као и на бриселском правцу, морати да буде плаћена жртвовањем виталних државних и националних интереса и смањењем потенцијала (енергетског, војног, економског итд.) за евентуалну будућу ресуверенизацију Србије.
Притом, ваља имати у виду, да ограничени бенефити које од сарадње са актуелном председничком администрацијом може евентуално остварити Бања Лука, смањујући апсолутно негативни притисак Брисела, не важе када је у питању стратешки дијалог Београда и Вашингтона, пре свега због неспремности САД да ревидира свој став о тзв. косовској независности.
Бернсова улога
У циљу придобијања одавно жељене најближе наклоности Трампове околине, напредњачка власт је показала да не преза ни од покушаја инструментализације Српске цркве. О томе најречитије говори недавна посета у организацији државних власти америчког протестантског пастора Марка Бернса. Ова посета се може разумети као део припрема за званично покретање стратешког дијалог Београда и Вашингтона.
Међутим, права природа Бернсове посете Београду, као и његов политички профил и улога, потпуно су забашурени новим другосрбијанским нападима на лични интегритет патријарха Порфирија, као и текстовима Вучићу ненаколоњених медија, који су позивањем на информације из глобалистичких леволибералних гласила (овде, овде), проблематизовали потпуно неважне детаље (нпр. да ли је завршио цео факултет или само један семестар) у вези са Бернсом, свесно скрећући причу са главног тока ствари на маргину.
Тако је српска јавност остала ускраћена за информације које показују да политички профил овог значајног госта наших државних власти на најјезгровитији начин симболички показује куда Србију води стратешки дијалог са САД.
Укратко, амерички пастор Бернс, око чије посете се по свему судећи посебно заложио Марко Ђурић, није никаква безначајна личност, већ својевремено један од главних људи из Трамповог изборног штаба, кога Радио Слободна Европа назива „духовним саветником председника Доналда Трампа“ (овде). Пастор Бернс је био један од првих и најгласнијих припадника MAGA покрета који се заложио за промену Трамповог односа према рату у Украјини и за максималну помоћ режиму Зеленског (овде).
Прву Бернсову посету Украјини, крајем марта 2025. године, организовао је врло моћни главни рабин Украјине Моше Асман (овде), који је за америчког пастора рекао да је неко ко може однети поруке „у средиште америчког новог руководства“, те да је један од оних који учествује „у обликовању америчке стратегије и политике“ (овде, овде, ).
Том приликом се Марк Бернс у Кијеву састао са тада моћним шефом председничке администрације Андрејом Јермаком (овде). Остало је забележено да је Бернс приликом тадашње посете месту Буча, у коме је Запад за Русе инсценирао нову верзију Сребренице, изјавио да су Руси „киднаповали и одвели у Русију 20.000 деце“ из Украјине, да су силовали 300 жена и да су уништили 700 верских објеката. Из Буче се пастор Бернс јавно заложио да САД пошаљу кијевском режиму 1.000 тенкова и 300 авиона F-35 (овде).
Поводом Дана независности Украјине, 24. августа 2025. године, Бернс је поново био у посети Кијеву и том приликом је у саборном храму Свете Софије, који је отет канонској УПЦ Московске патријаршије, учествовао у екуменистичкој молитви за мир, слободу и просперитет Украјине заједно са брачним паром Зеленски, Китом Келогом, Епифанијем Думенком из неканонске тзв. ПЦУ, поглаварима украјинских гркокатолика и римокатолика, украјинским муфтијом и вођама украјинских баптиста и адвентиста (овде).
Том приликом је Зеленски уручио Бернсу и високи украјински орден (овде). Овај синкретички молитвени скуп детаљно је испратила, под симптоматичним насловом „Русија није бранилац хришћанства“, конзервативна америчка Национална ревија, која се очигледно налази под снажним утицајем хришћанских циониста, којима припада и пастор Бернс (овде).
Пастор Бернс је био један од првих и најгласнијих припадника MAGA покрета који се заложио за промену Трамповог односа према рату у Украјини
Приликом ове посете Украјини, Бернс се састао и са породицама „бранилаца Азовстаља“ из Маријупоља (овде), а кијевским медијима је изјавио да „Русија користи веру као оружје“, те да Кремљ наводно користи Украјинску православну цркву Московске патријаршије да „оправда агресију и подржи инвазију на Украјину“. Овом последњом изјавом Бернс је дао отворену подршку за прогон клирика и верника једине канонске православне Цркве у Украјини (овде, овде).
У интервјуу који је дао крајем децембра 2025. године, очигледно се држећи агенде америчких конзервативних кругова, Бернс је напао Владимира Путина, тврдећи да није хришћанин, већ да је окултиста, који се налази под утицајем, ни мање ни више, него шамана (овде). Овај Бернсов смишљени напад на председника руске државе јасно показује одакле воде трагови сличних тврдњи које се неретко могу, нажалост, чути и међу појединим српским националистима.
Приликом посете Одеси, крајем маја ове године, Бернс је изјавио да тероризам „није само у Техерану, него и у Москви“ (овде, овде). Крајем јуна Бернс је поручио да „Русија мора платити за све злочине које је починила“, а да Трамп „зна да не може да верује диктатору Путину“ (овде). Пошто је за Русе припремљен од стране Запада исти модел монтиране кривице који је већ опробан против Срба, Бернс не само да је дао важан прилог у промовисању кијевске Буче као „нове Сребренице“, већ се почетком јула укључио у пропагирање постојања наводног „сафарија на људе“ у Херсону, који Руси организују уз употребу дронова по узору на наводни српски „сафари на људе“ у Сарајеву (овде).
Уплетеност пастора Бернса у ширење ове последње гнусне лажи режима Зеленског морала би да замисли Александра Вучића, неправедно оптуженог за учешће у непостојећи сарајевски српски „сафари на људе“, колико је опасно играти се ватром у спољној политици, када се она поистовети са пијацом на којој продавце које је притисла мука чекају понуде утицајних и лажљивих купаца попут Марка Бернса. Притом је Бернс права слика и прилика „благодати“ које Срби и Србија могу добити од „партнерства“ са САД и ЕУ.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл
