Слободан Антонић: Овога се плашимо

Слободан Антонић

У поводу недавне годишњице Сребренице, један аутор се на Peščaniku запитао зашто се обичан грађанин Србије плаши да каже да је тамо извршен геноцид.

„Појединцу у Србији ништа лоше не може да се догоди ако призна просте, судски утврђене чињенице. Нико због тога неће бити оштећен, нико неће сносити никакве последице, нико неће бити чак ни попреко погледан“ (Поповић).

Међутим, то једноставно није тачно. Наиме, у „култури сећања“ нашег инверзног национализма непрестано се врши трансфер кривице за „српске злочине“ с појединаца који су их извршили на цео српски народ, односно на све грађане Србије.

Тако један аутор каже: „У теорији геноцида нервира ме увођење концепта аболиције за обичне грађане (…) не можете га починити (геноцид – С. А.) ако нема тихе већине која ћути“ (Грухоњић).

Други тврди: „Сваки човек који је случајно Србин морао би да се суочи са овом патњом људи који случајно нису Срби. Сваки припадник нападнуте групе има данас разлог да се боји сваког Србина“ (Димитријевић).

Трећи сматра: „Ми сви говоримо да нема колективне кривице, али можда је време да се запитамо, после два милиона Срба на Газиместану, а милион на Ушћу, у освит југословенских ратова, после стотина хиљада оних који су, као војници у необјављеном рату или добровољци у парајединицама, ратовали, пуцали, убијали, силовали (…) – јесмо ли колективно криви“ (Младеновић).

Четврти вели: „Нећемо о деведесетима и колективним српским масовним злочинима (…) – та патолошка веза између старог режима и житеља Србије стоји на стиду од злочина и страху од казне за злочине“ (Илић).

Пета ауторка каже: „Бошњаци, Хрвати или косовски Албанци (…) само зато што нису Срби (…) држава, политичка гарнитура за коју је већинска Србија гласала, побила их је на стотине хиљада“ (Чонградин).

Заправо, трансфер кривице за злочине у Вуковару или Сребреници на цео народ врши се уз следеће пара-доказе:

1. бацали су цвеће на тенкове који су ишли на Вуковар (рецимо: Кишјухас; Тончић; Грухоњић; Поповић; Николаидис);
2. гласали су за Милошевића (рецимо: Бисерко 322; Давид; Грухоњић);
3. бунили су се против Милошевића због крађе избора, али не и због Вуковара и Сребренице (рецимо: Чонградин; Крстић);
4. купали се на Ади Циганлији, на базенима и сплавовима, у време трагедије у Сребреници (рецимо: Крстић);
5. одбијају да прихвате квалификацију „геноцид“ за масакр у Сребреници, чиме заправо врше релативизацију или негирање злочина (рецимо: Бисерко 32; 357; 376; 406; Грухоњић; Србљановић; Марковић; Бурсаћ; Ћоровић; Николаидис);
6. и даље су на позицијама српског национализма (рецимо: Бисерко; Димитријевић;Бурсаћ; Марковић.

Посебно је занимљив аргумент бр. 3 Чонградинове, која побуну од 9. марта 1991. оштро осуђује, јер „то нису биле антиратне демонстрације или демонстрације против онога што је следило, а то су тешки ратни злочини, геноциди и етничка чишћења“.

Срби су, дакле, криви не само што нису масовније протестовали због онога што се догодило у Вуковару и Сребреници, већ и зато што нису демонстрирали унапред против злочина за које нико није имао ни појма да ће се догодити!

Дакако да и ово приписивање колективне кривице читавом једном народу вуче своје корене из ратне антисрпске пропаганде.

Још 1996. Тарас Кермаунер је отворено рекао:

„Ви Срби сте као народ колективно одговорни за злочине последњих година.Као Немци између 1933. и 1945. године. (…) Није, дакле, реч о колективној кривици народа над појединцима који су мислили другачије, већ о 90 одсто појединаца који су одговорно планирали геноцид; и потом сте заједно формирали став и вољу и акцију Срба као народа.“

У то исто време, Марко Вешовић је тврдио да се „кроз Србина не види више човјек“ (Vjesnik, 10. listopad 1994; овде 191), те да то мора бити уклоњено, јер „бити Србин – та ријеч у устима уљуђенога свијета постала је нешто као назив пилуле за повраћање“ (нав. овде 163-164). Такав став није никаква „антисрпска хистерија“, каже он, то је чиста и једина „истина“, „јер, истину, данас у Босни, говоре искључиво србождери“ (161).

А Мирко Ковач тада је писао:

„Зашто бисмо српски народ ослободили кривње? Милијун Срба урлало је 1989. пред Народном скупштином у Београду тражећи оружје, а подржавали су их ‘сви Срби света’. А је ли нетко протестирао у Србији због масовних српских злочина над сребреничком рајом? Што више, славио се пад Сребренице, а српски су пјесници пјевали у славу тих великих ратника. И тко још може тражити правду за такву земљу?“ (мисли се на Србију, јер текст носи наслов: „Pravda za Srbiju“, Feral tribune, 22. srpnja 1996; нав. овде 41).

То је било време када је и Богдан Богдановић говорио: „Ови људи који опседају Сарајево сви морају бити кажњени, а целом народу се мора да утуви кривица. (…) По мени, овде је реч не о колективној одговорности (Срба – С. А.) већ о колективној кривици коју ће и наши праунучићи носити као тешко бреме.“

Три деценије доцније, посебна мета напада инверзног национализма су житељи Републике Српске (опширније овде). Само у једном чланку, каже се „да је народ српски западно од Дрине једнако Караџић, Младић, Крајишник, Шљиванчанин и остала крвава булумента“, да су ЕУ и САД дали прилику том „народу да уђе у цивилизовани дио свијета, да се коначно покаје, да тражи опрост, да клекне и призна да је неко у његово име починио злочин и геноциде“, али да то народ у Републици Српској упорно одбија, због чега се аутор пита:

„Ко ће лијечити народ болесни, који се не либи ходати по ножу геноцидности (…). Ко ће лијечити три деценије злочином и злом озрачене и инфициране људе. Милионе њих? Ко ће провести доцкан-денацификацију?“

Томислав Марковић, у чланку „Нација саучесника“, ове оптужбе проширује чак на све грађане Србије. Он каже да „српску јавност чине људи који су саучесници у злочинима деведесетих. (…) Већина је подржавала злочине у складу са својим могућностима, неко личним учешћем, неко отвореном подршком, гласањем за Милошевића или Шешеља, или у најгорем случају ћутањем. Али без масовне подршке масовни злочини никада не би били извршени. (…) Хиљаде чињеница које су изашле на видело нису скоро ништа промениле у свести српског народа. (…) Сво то зло које је наша политичка и национална заједница починила – напросто није предмет интересовања исте те заједнице. (…) И та равнодушност говори све о суштини нашег друштва, о ономе што га утемељује и одређује, о нашем колективном преображају у нацију саучесника„.

„Денацификација“ се пропагира као једини начин промене „нације саучесника“, како у Србији, тако и у Републици Српској. Она је тим важнија што је „Србија поражена; али, Србија никада није кажњена“ (Урошевић). А није кажњена, зато што 1999. није потпуно војнички сломљена:

„Са прошлошћу се могу суочити само они који су започели рат а потом доживели заслужени војни пораз, да будем прецизнији – потпуни војни крах. То се десило са Немачком у Другом светском рату. А потом су западне окупационе силе у Западној Немачкој организовале процес денацификације“ (…) (Питање новинара – а Србија?) „Таква земља може да се нада једино труљењу. (…) Пропаст, тренутна пропаст, била би исувише блага казна за почињени magnum crimen“ (Грухоњић).

„Самопокајање“ Србије подразумевало би, између осталог, и да Србија „ствари зове својим именом, тј. да каже како се у Сребреници догодио геноцидни покољ над Бошњацима“ (Бакић), из чега произлази и Србијина „морална обавеза да морално и материјално помогне жртвама ове трагедије“ – тј. да плати ратну одштету БиХ (Бакић).

„Самопокајање“ би укључивало и освешћење дијагнозе да је „Србија постгеноцидно друштво“ (Грухоњић), затим „признање постојања концентрационих логора“ у Србији, где би се за школску децу уприличиле „екскурзије и едукативни обиласци“ (Тончић).

Такође, да се „у Београду сагради Музеј жртава посвећен невиним Сребреничанима“, односно да се на месту Генералштаба срушеног у НАТО агресији „направи споменик сјећања на сва зла која су почињена у наше име“ – „споменик кајања у центру Београда“ (Грухоњић), те да „истина о српском злочиначком походу уђе у школске уџбенике“ (Марковић).

И наравно: „да се синови и кћери под хитно одрекну својих очева – да не пристану на трансгенерацијску трауму“ (Грухоњић).

Треба ли рећи да би управо носиоци овакве идеологије „суочавања с прошлошћу“ били задужени да пазе на ефикасност, ширину и дубину, горе описаног, а временски неомеђеног, поступка „самопокајања“…

Дакле, кад нас мамите слатким речима „ништа вам се неће догодити, само признајте геноцид, и то је све“, знамо да је то превара, класична ступица, после које ћете нас зајахати одваде па до краја света и века.

Готово цели XX век смо се спуштали на такво уже, али те наше наивности и лакомислености на крају су се завршавалe само новим јамама и вртачама.

Не, држаћемо се истине, и само истине, по императиву мајке Јевросиме, па како нам буде: н.б.г.у.с.