Призрен: Како сам испраћена из града у који нисам могла ни да уђем

ФОТО: Радио Митровица Север

Некада је било довољно да за Призрен одвојите слободан дан и понесете добру вољу. Данас је, изгледа, потребно много више. Само још нисам успела да утврдим шта. Јер оно што смо имали, лична документа, стрпљење и намеру да обиђемо светиње у граду – очигледно није било довољно.

Призрен је вероватно једини град у коме вас могу испратити пре него што вам дозволе да га обиђете. За тај парадокс није потребна књижевна машта. Да је Франц Кафка икада био у Призрену, можда никада не би написао Процес. Довољно би му било да присуствује овогодишњој слави у манастиру Светих Архангела.

Јер тешко је логиком објаснити да вас полиција испрати из града у који вам претходно није дозволила да уђете.

Призрен је вековима преживљавао цареве, империје и ратове. Данас је, изгледа, највећи безбедносни изазов група ходочасника која после литургије жели да обиђе Богородицу Љевишку и цркву Светог Ђорђа.

Из Северне Митровице кренула сам у манасртир Светих Архангела са групом верника организованим превозом, у ком је било више од 40 жена и три мушкарца, укључујући возача.

На улазу у светињу, пре манастирске капије сачекала нас је висока безбедност и претрес. Не она која улива сигурност, већ она која демонстрира сопствено постојање. Претресани су сви. Верници. Новинари. Службеници. Деца.  Торбе, ранчеви, несесери и то безброј пута. Уколико изађете до аутобуса, паркинга, сваки пут ћете проћи кроз исту процедуру.

Утисак је био да сам на аеродрому и да следи укрцавање на неку летњу дестинацију.  Додуше, недостајао је рендгенски скенер торби и детектор метала. За жене су биле су задужене две службенице полиције, једна у униформи, друга у цивилу, али са видном полицијском значком, окаченом око врата.

Ако је циљ био да се покаже озбиљност, успео је. Ако је циљ био да се људи осећају добродошло, ту су ствари већ нешто сложеније.

Поглед ка околним брдима говорио ми је да се не обезбеђује верски скуп, већ међународни самит.

Новинарство није посао, новинарство се живи. То ме је и натерало да забележим оно што гледам приликом претреса. Камера, односно телефон, био је подигнут свега неколико секунди, док ме у томе није прекинуло лице у цивилу. Не представља се. Не показује легитимацију. На албанском језику саопштава да снимање није дозвољено. Одмах сам одустала.

У демократским друштвима полиција углавном не бежи од камера. Напротив, оне су често најбољи доказ да је посао обављен професионално.

Истине ради, тог дана нисам код себе имала новинарску акредитацију. Нисам је ни сматрала неопходном. Ипак, остао је утисак да проблем није био у акредитацији, већ у самом чину бележења.

После литургије и концерта који је уследио у част храмовне славе у порти манастира, припремали смо се за други део нашег програма, обилазак светиња у самом граду, Цркве Светог Ђорђа, Свете Недеље, Богородице Љевишке и Призренске Богословије. Онако како то чине ходочасници који у овај град не долазе због ресторана или куповине, већ због његове душе.

Док смо се смештали у аутобус, полицајац је саопштио да у Призрен данас нећемо моћи и да ће нас полиција спровести до аутопута. Покушала сам да сазнам разлог. Разлог је „зато што не може“. Помислила сам да се нешто посебно дешава у граду, да су високе мере обезбеђења из неког посебног разлога. Објаснила сам да нећемо шетати, већ отићи само до светиња . Међутим, наређење је морало бити спроведено. Група жена из Северне Митровице је очигледно била висок потенцијални ризик и најједноставније је било ангажовати полицајца на мотору испред аутобуса који ће нам показати руту до ауто-пута,  где нам је речено да једино можемо.

И тако сам први пут доживела нешто што нисам веровала да је могуће: да будем испраћена из Призрена, а да у Призрен заправо нисам ни стигла. Неко ће рећи да је реч о безбедносној процени. Можда. Али свака безбедносна процена носи и симболику. А симболика овог дана била је прилично јасна: до манастира можете. До града не.

Призрен за мене није само тачка на карти. Призрен је право да улицама стигнете до светиња. Овога пута то право завршило се на паркингу, а ходочашће на ауто-путу. Призренска богословија остала је иза полицијске одлуке. Црква Светог Ђорђа такође. Богородица Љевишка још једном је била ближа на фотографијама, него на неколико стотина метара стварне удаљености.

Кажу да безбедност нема цену. Тачно. Али свака мера безбедности има и своју поруку.

А порука коју су тога дана добили верници није била да су добродошли. Била је да су под надзором. Да могу да дођу до манастира, али не и до града. Да могу да се помоле, али не и да прошетају. Да могу да буду гости, али не и посетиоци. Иронија је што се све то догодило у граду који је вековима био симбол сусрета, трговине, културе и различитости. На крају дана остала је само једна мисао. “Догодине у Призрену”. Ове године та реченица звучи другачије. Не као поздрав. Више као нада.