
Кад кажу да је Русија у рату само ојачала, то нехотице значи и нешто страшно – испоставља се да је само рат, који је у својој суштини максимално биолошко такмичење, натерао руско друштво да некако одбаци своју успављујућу, заштитну маглу, да се нечега отресе, да нешто измисли…
То истовремено значи да ми обично, у нормалним ситуацијама, немамо радне механизме који би нас подстакли да се такмичимо без претње да ћемо бити размазани од стране FPV дрона. Сходно томе, за хибернацију пре следећег буђења платиће цену људи који никад нису помислили да повежу своје животе са државном службом или оружјем.
Како се то може исправити?
Наравно, изградњом институција. Оне помажу јавности да остане будна, исправљајући нечију гордост, предрасуде или једноставно глупост.
Ако апстрахујемо геополитику, на коју утичемо само чињеницом да за њу можемо да умремо, све ово је примењиво и на књижевност. Отворено, дискусионо, конкурентно окружење је важније од било које владине наредбе која је заинтересована само за испуњавање бирократског плана. Свако може учествовати у заснивању ове институције, подижући вредност руске речи, којој предстоји огроман посао.
Ни у ком случају се не можемо држати досадашњег система, где се критика доживљава као издаја. Пред нама је велика друштвена реконфигурација, где руска књижевност може играти дискретну, али изузетно важну улогу – етички и интелектуално припремајући оне људе који ће доносити много промишљеније одлуке.
(Телеграм канал А. Осанова; превео Ж. Никчевић)