Мухарем Баздуљ: Учитељица која се понавља

Погођена лука Порт Саид услед британско-француских удара у току Суецке кризе, 1956. (Фото: Wikimedia Commons/Fleet Air Arm official photographer – This photograph MH 23509 comes from the collections of the Imperial War Museums/Public domain)

Вероватно два најфреквентнија труизма о историји су онај о учитељици живота и онај о понављању. Историја је, је ли, учитељица живота, а историја се понавља. Учитељица која се понавља звучи досадно, иако је понављање, пословично, мајка знања. А упркос свему овоме, човечанство је пуно лоших ученика, често нажалост и на позицијама доносилаца одлука. Тако се, ето, последњих недеља и месеци свако мало помиње Ормуски мореуз и блокада Ормуског мореуза.

Није реткост ни увођење појма “Ормуска криза”. А опет, једва да је ико покушао да направи паралелу с кризом која се у историјском смислу није десила давно, кризом чије је исходиште било у истом делу света, кризом која се такође дефинисала и описивала преко једног географског појма. Једна актуелна годишњица, и то од оних округлих или популарно речено јубиларних, сада нам даје додатни повод да се присетимо Суецке кризе.

Ствар је почела кад су Велика Британија и Француска отказали зајам Египту који је требао бити искориштен за градњу Асуанске бране. Повод је био јачање египатских веза са СССР-ом. Насер, наш будући пријатељ из Покрета несврстаних, није желео да буди пуки објекат историје и донео је одлуку да Египат национализује Суецки канал који је дотад примарно служио управо британским и француским интересима.

Датум национализације је 26. јули 1956, дакле, седамдесета годишњица је прекосутра. За Велику Британију и Француску то је био двоструки ударац и врло конкретно економски и симболички, као удар на њихов геополитички и колонијални престиж као глобалних сила.

У тој ситуацији, а на простору блискоисточне регије, као логичан британско-француски савезник намеће се Изреал који свакако има за циљ да ослаби Египат и нарочито Насера као кључног арапског и муслиманског лидера. Отуд се ствара и “блок” ове три земље формално озваничен тајним пактом из Севра. Пакт је испреговаран у Севру, у Француској, у последњој декади октобра те 1956. Израелски премијер Бен Гурион тамо се тајно састао са француским министрима одбране и спољних послова, односно шефом генералштаба Француске војске, као и британским секретаром за спољне послове.

Договор је био да Израел нападне Египат преко Синаја, а да се затим Велика Британија и Француска укључе у сукоб као тобожњи мировњаци који ће доћи на “терен” да својим војскама физички раздвоје зараћене стране. Идеја је била да се Велика Британија и Француска представе као “неутрални актери” којима је само стало до мира, а заправо да се задржи претходни статус кво који им је одговарао. И пошто немају времена за губљење, већ четири дана након што је тајни протокол потписан, Израел је напао Египат. И Америка је у Савету безбедности Уједињених нација предложила резолуцију којом се од Израела тражи да прекине инвазију, али су Велика Британија и Француска уложиле вето.

Ове две земље тражи деескалацију и од Египта и од Израела. Кад Египат одбије, они се придружују Израелу у нападу на Египат. Тадашњи амерички председник Ајзенхауер, међутим, није баш био склон да хладноратовску динамику одређују Велика Британија и Француска и одлучио је да покаже ко је прави газда Запада.

А упркос кључном геостратешком ривалитету, у овој конкретној ситуацији интереси САД и СССР су могли да се ускладе што је урађено, а што данас звучи фантастично, преко УН-а. Први пут се формирају мировни снаге под покровитељством УН-а које раздвајају зараћене стране. Суецки канал остаје под египатском контролом и Насер је херој не само Египта, него целог арапског, него и муслиманског, па и колонизованог света, Трећег света, скоро би се могло рећи.

Велика Британија и Француска се суочавају са својом стварном снагом у новим глобалним околностима, а као једине суперсиле се потврђују Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез. Неколико месеци касније, СССР ће своју доминацију у (источно)европском дворишту показати и доказати и у Мађарској. Тако то зна бити у историји, слаже се слагалица.

Ајзенхауер је одлучио је да покаже ко је прави газда Запада

Као последица Суецке кризе, у јануару наредне године формира се такозвана Ајзенхауерова доктирна по којој ће Америка да зашттити сваку блискоисточну земљу која затражи помоћ након евентуалног напада неке комунистичке земље. Такође, одобрене су велике америчке финансијске инјекције блискоисточним режимима, а зарад борбе против комунизма изнутра.

Совјетски Савез је, међутим, такође ојачао своју позицију између осталог и тиме што је заузео место које су претходно требали да имају Велика Британија и Француска, а у пројекту финансирања Асуанске бране. Ипак, Насер није желео да се потпуно потчини Совјетима и то је била срж његове мотивације у оснивању Покрета несврстаних неколико година касније.

Водећи геополитички умови на Западу актуелну ситуацију са блокадом Ормуског мореуза већ су називали “амерички Суец”. На неки начин, све што се дешава сада на потезу Вашингтон-Техеран, са све израелским проксијем, необично подсећа на ситуацију од пре седам деценија, само са промењеним играчима.

Модел је или исти или јако сличан. Ако је 1956. практично озваничена нова хијерархијска листа суперсила, овај пут би могло да дође до (још једне) потврде новог статуса Кине. И док би претерано било рећи да Америци прети оно што се после Суецке кризе десило Великој Британији и Француској, није лоше имати на уму ту поуку. Уосталом, баш је један песник овдашњи имао амандман на латинску пословицу, рекавши да се историја не понавља, али да се римује.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Fleet Air Arm official photographer – This photograph MH 23509 comes from the collections of the Imperial War Museums/Public domain

БОНУС ВИДЕО: