Слободан Владушић: Одисеја и Мегалополис

Направити филм по мотивима Хомерове Одисеје није баш нека оригинална идеја. Тако је, рецимо, 2024. године, италијански режисер Уберто Пазолини снимио филм Повратак, у коме Ралф Фајнс глуми Одисеја, Изабел Бинош, Пенелопу, а Чарли Пламер, Телемаха. Као што читалац овог текста и сам зна, овај филм није оставио баш неки велики траг у светској кинематографији, нити је у свест људи вратио Хомеров чувени спев.

На први поглед, чини се да је промашај филма узрокован одлуком  режисера да филм почне од тренутка када се после двадесет година избивања Одисеј вратио на Итаку (где досадни просци просе руку његове супруге Пенелопе). Међутим, Пазолинијева одлука није сама по себи проблематична. Уметници који су се инспирисали Хомеровом Одисејом, обично је у својим делима нису препричавали, већ тумачили.

То значи да би издвајали или модификовали неке епизоде или мотиве, док би друге, опет, запостављали. Потврду за такав однос према традицији могли су да пронађу у  есеју ,,Традиција и индивидуални таленат“ (1919) Т. С. Елиота. Свест о традицији, за Елиота, није понављање традиције, већ разликовање онога што је у традицији у вези са нашим временом (,,садашње у прошлом“) и онога што није (,,прошло у прошлом“). Дакле, Елиот традицију, па тако и Хомерову Одисеју, није видео као узор који треба слепо понављати, већ као језик помоћу кога уметник на самосвојан и креативан начин, може да изнесе став о сопственом  времену.

Обрнута нормалност

Примера ради, српски песник Миодраг Павловић има песму „Одисеј говори“. У тој песми се не спомињу нити Пенелопа, нити Телемах, нити Итака. Павловићев Одисеј не жели да се врати било где, већ жели да остане на пучини и тако се спаси од копна.
Песма ,,Одисеј говори“ налази се у збирци Млеко искони из 1962. године и представља врло јасан пример модерне поезије која жели да се супротстави конвенцијама и стереотипима свог времена. То значи да је у време када Павловић пише ову песму, сасвим нормално било да Одисеј жели да се врати на Итаку, а да га Пенелопа и Телемах тамо верно чекају. Ту нормалност, Павловић је желео да доведе у питање и зато Хомеровом Одисеју, супротставља свог Анти-Одисеја.

У односу на Павловића, фабула Ноланове Одисеје је баш досадна. Као и код Хомера, и код  Нолана Одисеј жели да се врати кући, по сваку цену, где га исто тако по сваку цену, чекају жена и син. Испада као да Павловић тумачи Одисеју, док је Нолан само препричава. Међутим, ствари су много компликованије.

Павловић, наиме, припада старом свету чији су темељи и даље били хришћански и хуманистички, па зато његова верзија Одисеја из 1962. године, који нема дом и не жели да га има, у том свету јесте инцидент. Међутим, Ноланова Одисеја из 2026. године настаје у антихуманистичком и антихришћанском Мегалополису у коме Павловићева песма не би била инцидентна, већ напротив, врло конвенционална и врло нормална. Данас, наиме, није нормално имати кућу, дом и ближње.

Шта је то нормално у Мегалополису, показује нам један други филм из ове године, а то је Енола Холмс 3: нормално је, дакле, да главни јунак буде ћерка, а не син; нормално је да ћерке и синови немају очеве, већ само мајке, и најзад, нормално је да се врлина сина мери спремношћу да изда (покојног) оца и породичну традицију. Дакле, нормално је да се буде анти-Телемах.

У овом контексту, нормална верзија Одисеје у Мегалополису, била би она у којој се Пенелопа налази на службеном путу за Троју (који се непланирано одужио) док за то време Одисеј мути јаја, а мала Телемахица млати интелектуално и физички инфериорне дечаке по Итаки, који би да је ожене и тако изложе породичном насиљу. Постоје и друге нормалне верзије епа, али је сасвим сигурно да међу њима нема места за оригиналну Хомерову Одисеју, коју „препричава“ Нолан, а то зато што оригинални Одисеј у наше време није стереотип, већ инцидент.

Апсолутни идентитет

Људи који се разумеју у студије културе знају шта је Нолан урадио да би се Хомерова субверзивна Одисеја појавила пред биочестицама Мегалполиса: он је, укратко речено, преговарао са Мегалополисом. А преговарати значи да субверзивно дело мора да прихвати неке елементе доминантне културе (Мегалополиса), да га та култура не би канселовала, избрисала, укинула. И заиста, Ноланова Одисеја је импрегнирана елементима воук идеологије који привлаче поглед и који иритирају.

Оригинални Одисеј у наше време није стереотип, већ инцидент

Међутим, када се та амбалажа одстрани, пред нама се појављује кључно, инцидентно питање које Хомер, преко Нолана, поставља биомаси Мегалополиса и преосталим личностима. То питање гласи овако: зашто би неки мушкарац одабрао повратак кући жени и сину, ако му Шарлиз Терон/Калипсо, нуди вечну младост и властиту наклоност као бонус, под условом да остане са њом, на њеном рајском острву? И уместо да у духу Мегалополиса остане са Калипсо, чиме би прихватио мото да је домовина тамо где ми је добро, ненормални (Ноланов/Хомеров) Одисеј се, противно Мегалополису, враћа кући.

За старе Грке, Одисејева одлука је била разумљива, јер је она величала тзв. „апсолутни идентитет“, за који је Михаил Бахтин, мени један од три најдража тумача књижевности, врло проницљиво казао да се налази у основи тзв. античког љубавно-авантуристичког романа, односно погледа на свет. Ево, укратко, како функционише тај љубавно-авантуристички роман: младић и девојка се заљубе на први поглед (ово је љубавна компонента) онда их судбина раздвоји и пренесе девојку иза седам мора и седам гора. Младић, уместо да нађе неку нову Шарлиз у близини, крене да прелази сва та мора и горе, како би дошао управо до оне исте девојке, која симболизује трајност његовог идентитета.

Стари Грци су у апсолутном идентитету видели врлину и снагу човека да остане исти, упркос страдањима којима је изложен, али исто тако, и уживањима које му се нуде у замену за то да постане неко други. У језгру Одисеје налази се управо тај апсолутни идентитет, али он не припада само Одисеју, већ исто тако и Пенелопи, као и Телемаху. Зато су сви они уистину равноправни јунаци овог епа, који је старе Грке поучавао да срећа долази после, а не пре врлине. И управо захваљући тој врлини, која претходи нагонима, човеку су доступне вредности вишег, дакле, над-нагонског реда. На основу приступа тим вредностима, човек је супериоран у односу на животињу.

Данашњем човеку Мегалополиса, који се рутински потштапа мудрошћу да само „будале не мењају мишљење“, апсолутни идентитет изгледа као нешто страно и застарело. Тог човека, пре свега занима срећа, а визија Шарлиз Терон уз додатак вечне младости на рајском острву, чини му се као њено врхунско оваплоћење. Врлина је у тој слици света оно што човек може жртвовати да би дошао до среће, зато што му изгледа да изнад среће нема никаквог вишег реда вредности.

Ок, нека буде тако, али онда, ево последица: прво, заборавимо на фигуру јунака. Чињеница да Нолан снима филм по Хомеровој Одисеји, значи између осталог и то да наше време више не може да створи аутентичног јунака. До пре пола века, то је још увек било могуће: почетком седамдесетих године прошлог века, огроман финансијски успех првог наставка Кума и у нешто мањој мери, другог дела овог филма, догодио се захваљујући фигури Мајкла Корлеонеа, који има дубину најпознатијих књижевних ликова.

Већ крајем те деценије и почетком следеће, јунаци са таквом дубином нису више били могући. Заменили су их површнији јунаци који су још увек успевали да задрже ауру јединствености, попут Дарта Вејдера или Индијана Џонса. (Уколико неко мисли да је наше време измислило супер-јунаке, попут Бетмена рецимо, треба знати да се он појавио пре нешто мање од сто година, тачније у марту 1930. године. Дакле, Бетмен је у наше доба већ старац, без обзира на све технолошке иновације које га кураже).

Има ли јунака данас?

Наше време не може да измисли аутентичног јунака. Уместо тога, већ постојећи јунаци пролазе кроз воук-машину за млевење јуначког меса (па тако од Шерлока Холмса, када се избаце кости, остаје Енола Холмс) или се преображавају у „јуначке“ воук колективе састављене од низа репрезената дехомогенизоване заједнице Мегалополиса: тако добијамо групу сачињену од белца, афроамериканца, латиноса, азијата, жена, мушкарца, високих, ниских, дебелих и мршавих.

Сви они заједно решавају „компликоване“ случајеве у епизодама од 45 минута, равноправно распоређујући памет тако да свако добије свој минут у коме је баш он најпаметнији. Проблем је у томе што гледалац види да су сви ти ,,јунаци“ само споља, на површини, различити један од другога, а да су заправо исти, потпуно безлични, што се односи и на реченице које изговарају: и оне су подједнако безличне и подједнако политички коректне. Услед потребе да се нико не истиче, међу њима нема више личности, па према томе, нема ни јунака.

У свету без јунака, нажалост, нема места ни за човека, зато што је управо јунак мера његове вредности. Наиме, човек има неку вредност само зато што може да постане јунак. Ако фигура јунака изгуби вредност, ако постане несхватљива, страна, глупа и смешна, не можемо очекивати да ће човек остати човек. Шта ће он постати, показује нам, наравно, Хомерова Одисеја, и то оно њено певање у коме се описује како чаробница Кирка Одисејеве пријатеље претвара у свиње. Ок, захваљујући Одисеју они ће добити назад свој људски лик, али је порука јасна свакоме ко уме да чита: без јунака, људи ће постати животиње.

И заиста, тзв „зелена агенда“ је прећутно човека свела на биће које прља планету, па стога број тих „прљаваца“ треба редуковати. Даље, популаризација еутаназије и њено законско олакашавање, спремност вештачке интелигенције да доведе своје кориснике до самоубиства и све гласније идеје о постнаталном абортусу (у преводу: убијању беба) несумњиво потврђују да је људски живот изгубио ауру неповредивости, посебности, јединствености. Човек се претвара у биочестицу, а некадашњи народи у безличну биомасу, над којом се налази биовласт, која, по Фукоу, регулише густину биомасе. Паметном доста.

У свету без јунака, нажалост, нема места ни за човека, зато што је управо јунак мера његове вредности

По мени, Нолан није генијални режисер, али није ни површан, као највећи број његових колега. Својом верзијом Одисеје он је успео у нечему што с временом постаје све теже, а то је да нам омогући да наше доба, доба Мегалополиса, сагледамо у огледалу античког човека, и то без осећања супериорности.

Након његовог филма можемо да помислимо како је људска (јуначка) величина ствар прошлости, која се више не може вратити. Ниче би нам препоручио да се таквог монументалног разумевања историје одрекнемо и да заборавимо све што нас чини малим у времену данашњем, како бисмо могли да постанемо делотворни. Можда је у праву. А можда би требало да, ослоњени на Одисеја, запитамо себе како је могуће бити јунак данас, а при том не деловати смешно или глупо.

Одисеј је до Итаке морао да преплови седам мора и да пређе седам гора. Ми ћемо можда морати да копамо подземне тунеле до ње, док ће Киркине свиње роктати на површини изнад наших глава.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/PhilipRomano/CC BY-SA 4.0

Извор: Нови Стандард