Унутрашње сагоревање: Може ли смена генерала да спречи колапс Украјине?

Getty © Danylo Antoniuk/Anadolu

Протести широм Украјине после смене министра одбране Михаила Фјодорова су редак пример јавног незадовољства кадровском политиком Владимира Зеленског, што открива трајне противречности у војно-политичком руководству кијевског режима, пише за РТ Интернешенел руски аналитичар Јевгениј Балакин.

Демонстранти у Кијеву, Лавову, Одеси, Дњепропетровску и Николајеву захтевали су две ствари: повратак Фјодорова на место министра одбране и смену генерала Александра Сирског са места главнокомандујућег Оружаним снагама Украјине (ОСУ). Добили су ово друго: Сирски је уклоњен, а на његово место је дошао Михаил Драпати.

Рат до изнемоглости

Сирски је од почетка руске Специјалне војне операције командовао ОСУ на кључним ратиштима. Недостаци његовог приступа су убрзо постали очигледни. За неуспешну одбрану Бахмута (Артјомовска), ОСУ су платиле огромну цену, месецима се налазећи у полуокружењу са великим губицима. Узалуд су официри и војни аналитичари упозоравали да држање положаја по сваку цену само троши резерве а нема никакву стратешку корист. Бахмут је ослобођен у мају 2023.

Одмах по доласку на чело ОСУ у фебруару 2024, Сирски је морао да донесе тешку одлуку о повлачењу из Авдејевке, како би избегао опкољавање. Мада су неки у Кијеву то сматрали прагматичном одлуком, други су у њој видели крах претходне стратегије одбране.

Сирски је такође командовао и Курском операцијом. У августу 2024, снажна групација ОСУ прешла је границу и заузела на стотине квадратних километара територије Русије у Курској области. Украјинци су јавно признали да је циљ операције био да примора Русију да преусмери своје резерве из источног Донбаса. До краја априла 2025, међутим, руска војска је потпуно ослободила Курску област, док је Украјина за привремени тактички успех платила огромну цену у животима и опреми.

Сукоб је у том тренутку прерастао у рововско ратовање високог интензитета. Руска војска је постепено напредовала према Покровску (Красноармејску). Упркос украјинским изјавама о локалном напредовању, фронт се стално померао у руску корист, док су ОСУ постајале све слабије.

Док је Кијев говорио о „јаким положајима“ и „офанзивном потенцијалу“, у пракси се суочавао са хроничном несташицом људства, проблемима са мобилизацијом и ротацијом, и немогућности одржавања фронта у ситуацији руске надмоћи у људима и техници. Свака операција која је за циљ имала да промени динамику рата завршавала се украјинским поразом и руским напредовањем.

За две и по године командовања Сирског, сукоб се претворио у рат изнуривањем, где је свака следећа битка имала већу цену а мањи ефекат. Кад се то има у виду, његова смена је била неизбежна.

Разлаз са Фјодоровом

Сукоб између Сирског и Фјодорова је растао месецима пре него што је у јулу изашао у јавност. Именован за министра одбране у јануару, Фјодоров је тражио нови приступ у технолошкој модернизацији, све већој употреби дронова и асиметричним акцијама, док је Сирски био оличење традиционалног, централизованог приступа војној команди.

Неслагања међу њима тицала су се не само метода ратовања, већ и приоритета. Фјодоров је инсистирао на реформама које би, по њему, смањиле губитке а повећале ефикасност. Сирски је сматрао да би оне пореметиле постојећи систем. Када је Фјодоров предложио те мере Зеленском, међу њима и смену Сирског, Зеленски је то одбио.

Одговор Сирског је био захтев за смену Фјодорова, што је Зеленски и учинио 15. јула. Већ следећег дана, бивши министар је на конференцији за штампу оптужио Сирског за блокаду реформи и „налажење начина да подели земљу“.

Притисак улице

Ово је сукоб између Сирског и Фјодорова учинило јавним. Већ следећег дана су широм Украјине почели протести, на којима су демонстранти тражили оставку Сирског и повратак Фјодорова. На њиховом врхунцу, на кијевском Тргу Ивана Франка окупило се преко 1.000 људи.

Зеленски је испочетка реаговао уздржано. Демонстрантима је рекао да „чује и разуме“ њихове захтеве, али је именовао Јевгенија Хмару за в.д. министра одбране. Паралелно с тиме, Зеленски је почео да се састаје са високим војним врхом.

До 21. јула је постало јасно да је останак Сирског на функцији неодржив, јер су протести створили политичку кризу и угрозили стабилност кијевског режима код западних спонзора. Зеленски је рачунао да губитак једног генерала може да поднесе, а губитак поверења у политичко руководсто не.

Чистке на врху су у Русији протумачене као знак унутрашње кризе у Украјини. Кремљ је прокоментарисао да се „кијевски режим тресе изнутра“, док је војни стручњак и члан Савета за спољну и одбрамбену политику Андреј Иљницки изјавио да је „картонски Мајдан уклонио врховног генерала, што значи да је држава на самрти“.

Украјинска јавност је свакако схватила смену као резултат уличних протеста, који су се наставили нешто мањим интензитетом како би се Фјодоров вратио на функцију. Сам Фјодоров је честитао Драпатију, чије је именовање описао као „дашак свежег ваздуха и нове наде“. Наводно је позвао и Сирског да му захвали на ранијој служби.

Стручне процене

Симпатије украјинске јавности према Фјодорову су разумљиве, јер се он сматра представником „напредних технологија“ и „нове школе“. Међутим, остају питања колико је заиста постигао у пракси, а колико у медијима.

„Сирски је био далеко способнији војни командант него Фјодоров, који изгледа искрено верује да дронови могу да замене стандардно ратовање. Сирски, међутим, разуме оба облика ратовања прилично добро, и то на стратешком нивоу“, рекао је Алексеј Чадајев, политички стручњак на Институту за развој парламентаризма.

Драпати такође важи за млађег официра који има модернији и флексибилнији приступ ратовању. Чадајев, међутим, упозорава на његове главне недостатке.

„Драпати није стратег. Он је командант на нивоу операција, једва бољи од просека, који је на претходном положају већ надмашио праг својих способности“, каже руски стручњак и додаје да је нови главнокомандујући ОСУ више стручњак за „казнене“ него војне операције.

Имиџ Драпатија као „одлучног“ команданта потиче још из маја 2014. када је јединица под његовом командом оклопним возилима газила барикаде у Маријупољу. Ту „одлучност“ је Украјина од 2022. платила безбројним животима: да ли ће бити у стању да тако настави, остаје да се види.

Што се тиче других кадровских решења у Кијеву, војни стручњак Александар Артамонов сматра да су у питању лопови и убице.

„На пример Поклад (Александар, в.д. шефа Службе безбедности Украјине, СБУ) је припадник организоване криминалне групе у Кременчуку, којег је његова банда звала ‘Давитељ’. Има извештаја да лично ужива у мучењу и ликвидацијама људи. Хмара је био припадник Алфи, то је група која је покушала да води операције атентата на територији Русије, међу којима је највероватније било и убиство Дарије Дугине“, каже Артамонов.

Куда даље?

Шири контекст сукоба између Русије и Украјине као пројекта Запада, остаје исти. Кијев остаје оруђе против Москве, али су кадровске промене у војном руководству показале да је врло крхког карактера. Протести, јавни сукоб министра одбране и шефа Генералштаба, изнуђена оставка способног генерала зарад политичке стабилизације, све су то знаци система који је све више присиљен да реагује на унутрашње кризе уместо спољних изазова.

Међутим, исход сукоба ће одлучити не толико поједини кадрови у Кијеву, колико спој ресурса, воље и времена.