ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Тајна људске слободе и апокалипса

Владимир Димитријевић/ФОТО: Press centar UNS

Покојни песник Томислав Брајовић у свом тексту „Апокалипса“ указује да реч о потоњем времену није реч само о једном човеку, него о читавом људском роду. Свако ко се роди на свет постаје учесник древног духовног рата који је започео сатана, пали првоанђео, у побуни против Бога. Тај рат је затим пренет и на човека, јер су Адам и Ева подлегли ђаволовој лажи. Отуд је суштина људског живота да се одлучи коме ће се царству приволети: Богу или оцу лажи. Али човек се не одлучује у мирним условима, него у бурном духовном боју који се сада, поналази у својој завршници – у апокалипси. Сатанизација света је већ далеко одмакла, а појава светског владара, антихриста, представља стварну могућност. Он ће духовно раслабљени свет навести да му се поклони и прими његов жиг, чиме ће многи изгубити вечни живот. Бог није створио пакао за човека, али ће сви који сарађују са ђаволом у кварењу душа, ако се не покају, пасти под исту осуду.

На том месту поставља се питање „Зашто?!”, у којој човек, суочен са болестима, глађу, ратовима и смрћу, подиже главу ка небу и пита Бога зашто су пуштени „јахачи апокалипсе”. Ту се прелази са дијагнозе технолошког и духовног пада на непосредно Божије обраћање човеку и објашњење узрока страдања.

ПИТАЊЕ УЗРОКА

Човек најпре живи у свету који му се открива као оличење склада испуњеног тихом радошћу постојања. Сунце сија, цвеће мирише, природа дише миром, птице поју, а човековој души све то улива осећање да живот почиње у некој врсти рајске пуноте. У том почетном искуству постојања свет не делује као место казне, него као простор препун дарова и наговештаја смисла. Али тај утисак не траје. Врло брзо на сцену ступају „јахачи апокалипсе”, а са њима долазе болести, глад, ратови, смрт, бриге и беде свих врста. Управо из тог наглог прелаза из лепоте у страдање рађа се људски крик: „Зашто?!”

Док је човеку добро, он живи у самозадовољству, не мислећи о узроку добра које прима нити о Ономе од Кога добро долази. Али када страдање почне да му помрачује душу и смућује ум, он одједном тражи одговор од Бога. Овај преломни моменат је веома важан: невоља постаје час духовног буђења. Човек не пита више само за узрок појединих несрећа, него за сам смисао поретка у коме су те несреће допуштене.

ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ

Бог најпре подсећа човека на првобитни дар света. Човеку је дат свет испуњен свим оним што радује очи и срце: птицама, цвећем, јагањцима, лептирима, биљкама које доносе храну, питким изворима, звезданим небом, лепим лицима и „мудрим главама” са којима може да се збори и слави живот у радости. Свет је најпре место Божије доброте, а не тамница. Човеку је било лепо, и тек када су пуштени јахачи апокалипсе он се присетио да би морао постојати неки разлог зашто су невоље допуштене: он се Бога сетио тек онда кад је остао без сигурности, мира и уживања.

Зато Божији одговор не иде у правцу објашњења природних закона или историјских околности, него разобличава људски нехај. Док му је било добро, човек је, каже Брајовић, заборављао „дуг захвалности” према Богу. Божија блага отимао је крајње грамзиво, не делећи их са ближњима како је заповеђено: јер зло није само у отвореном безбожништву или видљивом сатанизму, већ и у саможивом коришћењу добара која су нам дарована. Човек може живети усред Божијег света, а ипак бити у стању порицања светлости ако примљене дарове задржава за себе и ако из живота избацује заповест љубави.

ОДЛАГАЊЕ ПОКАЈАЊА

После незахвалности следи још тежа оптужба: човек је постао горд, осион и немилостив према ближњима. Многе душе су завапиле Богу, и Бог се „разгневио”, али је ипак чекао покајање – иако човек живи противно вољи Божијој, Бог не кажњава одмах, већ ишчекује да се човек покаје. То значи да је криза света не само последица греха него и последица одложеног покајања које никако не долази. Човек је добијао опомене, али их није примао. Бог је слао пророке да по земљи вичу „Покајте се!”, а човек је, уместо тога, слушао „глас непријатеља”, који су у исто време и Божији и човекови непријатељи. Према томе, човек није страдао зато што му истина није била објављена, него зато што се свесно или полусвесно приклонио другом гласу.

Посебну тежину има начин на који се описује дејство тог погрешног избора. Непријатељи Божији желе да човека „обешчасте, испрљају, окаљају његово име”, јер га је Бог створио, дао му разум, лепоту и кормиларење космосом. Човек, међутим, разум изопачује, а дарове које је добио не дели са ближњима, него их отима за себе, а ближње претвара у робље. Корен кризе није толико у спољашњем политичком или економском поретку, него у унутрашњој изопачености људске воље. Разум, лепота, иметак – све су то благослови битија. Али кад се одвоје од Божије воље и заповести, постају средства кварења. Тако човек не губи дарове, него губи правилан однос према њима. Он не престаје да има разум, него га користи наопако и не престаје да има добра, него их претвара у средство господарења над другима.

ВЕЛИКА БОРБА

Та борба је Цркву пратила од почетка: ђаво и да оскрнави, а хришћани се не дају, силом Христовом. Тако у делу „О палима“, свети Кипријан Картагински, који је живео у трећем веку, приповеда следеће: „Послушајте сада шта ми се догодило и чему сам био сведок. Неки родитељи су, побегавши у пометњи и узнемирености, оставили своју малу кћер на бригу дојиљи. Ова ју је однела управитељима а они су девојчици, с обзиром да због недораслости није могла да једе месо, дали да поред идола, где се окупљао народ, једе хлеб помешан са вином, који је преостао од приношења идолских жртава. Касније је кћер била предата мајци. Девојчица, међутим, није била у стању нити да покаже нити да исприча о злоделу које јој је учињено, исто као што ни пре тога није могла нити да га разуме нити да му се успротиви. Догодило се затим да ју је мајка довела са собом кад смо служили божанствену службу. Нашавши се међу светима и не могавши да издржи наше молитве и прозбе, девојчица је почела да јеца и да се, као умоболна, баца на све стране. Млада душа је, у тако нежном узрасту, као да је мучи џелат, свим могућим знаковима изражавала да је свесна свог преступа. Када је по окончању божанствене службе ђакон почео да приноси чашу присутнима и кад су је сви остали примили, дошао је ред и на њу. Девојчица је по вишњем надахнућу одвратила своје лице, стиснула усне, затворила уста и одбила да прихвати чашу. Међутим, ђакон је био упоран и, без обзира на њено противљење, улио јој је у уста мало од св. Тајне. Затим је уследило штуцање и повраћање: Евхаристија није могла да остане у устима и телу који су изнутра повређени! Таква је моћ, и таква је величина Господња! Пред светлошћу Његовом откривају се и најмрачније тајне, и скривање преступа није обмануло свештеника Божијег. Исприповедани догађај односи се на дете, које услед своје недораслости није могло да исприча о чудном злоделу што јој је учињено.“

Бог је спасао дете од искушења, и показао Своју силу.

ДУШЕВНА РУГОБА И ПРОПАСТ ДРЖАВЕ

Из тог унутрашњег преокрета следи и опис саме душе. Душа је поружнела јер је човек из ње истерао Божије светиње – богољубље, чедност, братољубље, милосрђе. На њихово место долазе страхови, немир, лукаве помисли и подлост. Свет око човека постаје неподношљив зато што је човеков унутрашњи свет постао мрачно стециште поремећених сила. Дакле, апокалиптичка беда није нешто што долази споља на иначе здравог човека, него се надовезује на унутрашњу квареж. То значи да је покајање једини прави одговор на кризу, јер је извор кризе у души која се одвојила од Бога.

Даље се наглашава да човек и даље не уме да се покаје „како ваља”, јер узроке својих невоља тражи искључиво у другима, па и у сопственој држави. Да, држава „не ваља”, али не зато што је она нека самостална и спољашња сила, него зато што је „сав народ искварен и саможив”. Дакле, политичка заједница није издвојена од духовног стања народа, него га одражава. Ако је народ искварен, и држава ће бити искварена. Ако је човек саможив, ни институције које гради не могу бити исправне. Пропада сваки покушај да се решење тражи само у промени власти, система или историјских околности. Корен ствари остаје моралан и духовни. О томе је Томо Брајовић непрестано сведочио својим ближњима – јер је био истински хришћанин.

БОРБА ЗА БЛИЖЊЕ

Митроплит лимасолски Атанасије каже: „Немогуће је бити хришћанин и немати сведочанство о Христу. Не можеш имати хришћанско искуство само као своје лично, приватно искуство. То не иде. Зашто? Ако заиста волиш другог човека, ако љубиш свога брата, онда је највеће добро које можеш да му учиниш управо да му донесеш велики дар, велики благослов, да му помогнеш да позна Христа. Немогуће је бити црквени човек, а да ниједном не отвориш уста да кажеш реч о Богу другом човеку. Свети Јован Златоусти вели: „Нема ничег леденијег од хришћанина који се не стара о спасењу других.“ То је тужно, јер понекад то видимо у свом животу. На пример, човек ради на свом послу. Око њега има људи који такође живе савесно, хришћански, црквеним животом. Они се налазе на једном месту, али не говоре о вери једни другима, као да су тајни хришћани. Не покрену ниједан разговор: плаше се да кажу да верују у Христа, да воле Христа, плаше се да покажу да посте, стиде се да испоље своју везу с Христом. Само да се не открију и не чују на свој рачун ироничну или понижавајућу фразу, непријатан коментар који потиче од непобожних људи с којима раде или се успут виђају. Виде да човек поред њих има потребу за подршком, стално га гледају, али му ништа не кажу. Такве ствари су својствене духовно болесном човеку. Да си духовно здрав, љубав према брату не би ти дозволила да ћутиш, гледајући његова страдања, његову потребу, његову жудњу за Речју Божијом. Онај ко не познаје Реч Божију, вечно страда. Како можеш да гледаш свог брата, осуђеног на вечно страдање, и ништа му не кажеш?“

УСЛОВИ ОБНОВЕ

Кад би човек пазио на Божију заповест као на своју, кад би чувао и бринуо о ближњем, Бог би га штитио и нико његовом дому и држави не би могао да му науди. Заштита не долази од оружја, богатства или институционалне моћи, већ од верности заповестима Божјим. Поредак који се гради на љубави према Богу и ближњем јесте истински безбедан поредак. Насупрот томе, када човек покушава да гради сигурност на саможивости, на оружју и трезорима, он у ствари хули на Божију вољу. Тада Бог пушта „моћне противнике” који ће га разрушити. Другим речима, спољашња пропаст народа и државе није случајна: она је суд над унутрашњом изопаченошћу.

Посебно је упечатљив контраст између лажне и праве сигурности. Лажна сигурност почива на самодовољности. Човек гради „тврђаве и трезоре саможивости”, верујући да ће тиме одбранити мир. Али тиме само продубљује своју отпалост, јер живот не темељи на односу са Богом и љубави према ближњем, него на страху и присвајању. Права сигурност није у оклопљеном животу, него у „грађењу Љубави” са Богом. Љубав је темељ опстанка, мира и истинског заједништва. Ко испуњава Божије заповести и иде у Цркву, тај може „дуго и срећно поживети на земљи” и стећи „Рај Вечни”. Дакле, земаљски мир и вечни живот нису раздвојени, него су повезани кроз послушност Богу.

МЕХАНИКА ИСТОРИЈЕ И ЊЕН СМИСАО

Болести, глади, ратови и смрт нису пука механика историје, нити нешто што се може објаснити само политиком, економијом или природом. Они су знаци нарушеног односа између Бога и човека. Кад човек одбаци благодарност, покајање, милосрђе и љубав према Богу и ближњем, он сам припрема тло за власт зла. А кад му зло загорча живот, тек тада почиње да пита за смисао сопствене несреће.

У апокалиптичном контексту се појављује и вештачка интелигенција, коју Брајовић изричито назива „ђавољом интелигенцијом”. Што систем постаје паметнији, бржи, свеобухватнији и способнији да обрађује живот у целини, то лакше бива инструментом антихристовске власти. Зато ни најсавременије технологије нису знаци развоја, него знаци приближавања краја. На тај начин се сва достигнућа модерног света – од електротехнике до дигиталног умрежавања – повезују у јединствену духовну дијагнозу. Ништа од тога није засебно. Све припада једном истом кретању ка апокалиптичком поретку.

Митрополит Атанасије Лимасолски о томе каже: „Старца Пајсија су питали: „Ако се већ зна за тај број из Апокалипсе, написане пре две хиљаде година, зашто ће баш њега стављати, а не заменити неким другим бројем?“ Он је рекао да ће антихристови служитељи поступити управо тако, упркос томе што знају да људи разумеју о чему је реч. Али људи не смеју себи да дозволе да их преваре и натерају да прихвате тај жиг ако већ схватају његово значење. Жиг се и зове тако зато што њиме жигошу, урезују у кожу.

Старац је говорио да ће доћи тренутак када ће из „најбољих побуда“, из „праведног разлога“, због многих „важних потреба“ и хитности, почети да говоре: „Зашто да носиш са собом пасош, личну карту, банкарску картицу, здравствену картицу, податке о алергијама, хиљаду различитих ствари? Можеш све то да изгубиш или да ти украду. Или доживиш бродолом, авионску несрећу, нестанеш. Твоји ближњи ће бринути, па ће те тражити. А ако имаш жиг на руци или на челу, могу да их обавесте о теби. Да се све то не би дешавало, да би нам помогли да путујемо свуда и имамо све информације при себи, потребно је поставити тај жиг.“

Добра ствар, ништа не изгубиш. Дођеш на аеродром, пружиш руку, а ту су сви подаци о теби. Провере те и пролазиш даље. Дођеш у банку, пружиш руку, дају ти колико год тражиш. Дођеш у болницу, можда си у лошем стању, не сећаш се ничега, ударио те ауто, стављају ти руку на апарат, виде крвну групу, хроничне болести, алергије, све што треба. Изгледа практично и корисно. Како је говорио старац Пајсије, све ће то бити „сервирано“ као велика неопходност.

А ако се погледа другачије, из праве песрпективе? Све то ће омогућити успостављање светске контроле. Моћи ће да проверавају цео свет. Већ има много предзнака тога. Искрено вам кажем, када сам први пут читао Откровење са шеснаест година, упао сам у панику: „Сатана ће ходати са печатом и жигосати људе? Како ће се то дешавати?“ То је деловало као фантастика, бајка. Како је то могуће? А данас, уз постојеће могућности, уз рачунаре и интернет, то се лако спроводи.“

Због тога је Брајовић критиковао и Теслу. Да није било електричне струје, не би било ни коначног надзора над човечанством, сматрао је он.

НАУКА, КАПИТАЛ И НАПРЕДАК КА ПОНОРУ

Брајовић не мисли да технички свет настаје сам од себе, нити да се развија само због људске радозналости. Он га везује за капиталисте, милијардере, Рокфелере, Ротшилде, масонерију и „велике архитекте” новог поретка: техника не стоји у празнини, него улази у мрежу моћи. Она није само скуп изума, већ основа управљања, профита и глобалне организације. Зато рад научника, иако можда рођен из њихове филантропске жеље, улази у руке оних који га користе за ширење власти. Наука је од самог почетка уграђена у политички и духовно покварени поредак. Не постоји „чиста” техника која би касније тек била злоупотребљена – њена историјска функција већ одговара пројекту Новог Вавилона.

Оно што свет назива напретком – брзина, ефикасност, повезаност, далекометност, удобност, машинска интелигенција – овде се види као напредовање апостасије. Човек постаје споља моћнији, а изнутра све беспомоћнији. Добија све више средстава, а губи циљ. Овладава светом, а губи душу. Чини чуда, а не уме да се покаје. Управо зато је савремена цивилизација у суштини антирелигиозна чак и онда када говори о духовности. Она можда користи велике речи, али њен стварни бог јесте моћ. Њен стварни храм је тоталитарни систем, а њен првосвештеник је технички геније.

Бог је човеку дао свет као дар, али је човек, уместо благодарности, изабрао отимање. Наука и техника су у тој ситуацији најсавршеније оруђе палог човека, јер му дозвољавају да своју унутрашњу изопаченост претвори у спољашњу моћ. То је „порочна мудрост”: она не ствара зло ни из чега, него постојећи грех чини снажнијим, делотворнијим и глобалнијим. Зато је техника духовно огледало човека који се одвојио од Бога и сада своју отпалост технички уобличава.

ПРОТИВ МОДЕРНОГ СВЕТА

Проблем модерног света није настао само због појединих погрешних идеја, политичких система или техничких проналазака, већ због дубоке покварености самог човека. Зато не треба почињати историјом држава, цивилизација и идеологија, него причом о древном духовном рату који је започео сатана. Од тренутка када је првостворени анђео у себи зачeо помисао да може постати Бог, у васиони је започела побуна, а човек је касније увучен у њу. Тако се људска историја у целини тумачи као историја избора између два царства: Божијег и сатанског.

Човек напросто није неутрално биће које повремено доноси лоше одлуке, него створење које живи усред непрестаног духовног притиска и искушења. Човеков живот није мирно трајање у свету него учешће у рату. Избор између Бога и „оца лажи” не одвија се у условима апстрактне слободе, него у драматичном, бурном и све интензивнијем историјском сукобу. Отуда и тврдња да се човечанство сада налази у „завршници” тог рата – у апокалипси. Тај термин се не користи само да означи крај времена, него и последњу фазу дугог процеса у коме се свет све више предаје духу отпадије. Зато су и технологија, и морални распад, и политичка криза само различити облици метафизичке стварности: напредовања апостасије.

ТАЈНА ОТПАДИЈЕ

Историја мoдерне Европе почела је у часу у коме је уморна античка цивилизација, са свих страна окружена варварима, препознала у својим недрима једну нoву, преображавајућу силу, силу која се ширила муњевито од Северне Африке и Палестине дo Британских oстрва, нoшена од срца до срца и пропoведана упркос прогонима заснованих на неразумевању и мржњи пагана. Та сила је била сила Крви… Негде у Јудеји, једној oд забаченијих провинција Римског царства, живео је и проповедао извесни Исус, сиромашни дрводеља из Назарета; Његови следбеници кажу да је Он био пророк и учитељ, лекар и утешитељ; сведоче да је чинио чуда и додиром исцељивао болесне. Па ипак, тo није све (многобројни прoрoци и чудотворци разних религија и секти у то време лутали су Империјом у потрази за славом и следбеницима )…

Суштина кoју су Исусови следбеници прoпoведали била је тврдња да је Он, сироти човек из Јудеје, очекивани Месија како старозаветне израиљске цркве, тако и свих незнабожаца…

Исус Назарећанин није био само Син Човечији, него и Син Божији, Онај Кoји је са Оцем и Светим Духом – Бог Твoрац и Владатељ света. Да би спасао људски род усмрћен и заробљен грехом, дошао је на земљу, oчовечио се oд Духа Светога и Девојке Марије, а за време римског намесника Понтија Пилата биo распет у Јерусалиму, на брду званом Голгота. Његовом скупоценом Крвљу искупљени су сви греси човечанства (грех – богозаборав, лутање, промашај Очевог загрљаја): Исус Христос био је жртвено Јагње које је закланo ради спасења свију. Погубљен у петак, устао је из мртвих у недељу: на тај начин смрт, најстрашнији непријатељ човеков, коначно је побеђена. Након што је четрдесет дана проповoдао ученицима, Христос се узнео на небо и сео с десне стране Оца. Кад поновo буде дошао на земљу, доћи ће у свој Божанској слави да би огњем Љубави судио роду људском васкрслом из мртвих…

Богoчoвек је пролио Свoју Крв за нас, гoвoрили су хришћани: тoм Крвљу смо спасени; том силом непобедиви. Гоњени и мучени због вере, они су с радошћу лили своју крв, сведочећи да смрти више нема… Три столећа прoшла су oд првих апостолских сведочења Распетог и Васкрслог Месије до часа у коме је мoћни кесар Константин Велики хришћанству дао пуну слободу, да би и сам примиo крштење. Од тада сва Еврoпа (у коју малo пo мало улазе и припитомљени варвари) у тајни искупитељске Крви види основни извор свога јединства.

Основно хришћанско богослужење, Света Лиутургија, састоји се од молитвеног, благодарственог приношења Христу – хлеба и вина које Он Својом силом претвара у сопствену Крв и Тело: једући и пијући Христа, верници се сједињују с Богом и једни с другима… То изворно јединство Европе, јединство у Причешћу, трајало је све док римски епископ, папа, није пожелео да собом замени Христа: тада је Западна црква уместо Небеског Јерусалима за центар свог постојања одабрала Рим.

Хришћанство западних изгубило је онтолошку дубину и претворило се у читав низ схоластичко-рационалистичких, морализаторских регулатива. Истина је почела да се губи у маглама теолошких расправа (сетимо се само спора номиналиста и реалиста); вертикалу је заменила хоризантала. Није нимало случајно да су управо тада покренути крсташки ратови за ослобођење Христовог гроба (као да је суштина хришћанства у гробу, а не у Васкрсењу).

Европљани су веома брзo почели да осећају своју веру као терет кoга се треба лишити. У ренасанси се против регулатива подиглo паганско oсећање света: наго тело у свој својој тежини и са свим својим напетостима освојило је сликарска платна; култ чулне љубави заменио је тамне трептаје мистике; трубећи у трубе платонизма и кабале ренесансни умници срушили су схоластички Јерихон „Суме теологије“ Аквинског. Човек је стављен у средиште света… Међутим, то није могло дуго да траје. Већ у бароку осетио се ледени дах смрти, након класицистичког монументализма европски дух се озбиљно разболео, не могући да помири разум и осећања. Крваве револуције и ратови у име „слободе, једнакости и братства“ истргнутих из њиховог хришћанског контекста, утопије „земаљског раја“ којима су жртвоване стотине хиљада људи претвориле су Европу у кланицу. Ренесанса је завршила у лудилу Првог светског рата: из рањеног и уморног тела текла је крв која је натопила тло „сумрака Запада“.

Знао је то Брајовић, и настојао да своје саплеменике спасе од судбине отпадника.

НАДА ПОСТОЈИ

Човек је из своје душе истерао светиње, па спољашњи хаос света није случајан, јер одговара унутрашњем хаосу сваког од нас. Апокалипса се зато не сме разумети само као низ будућих историјских догађаја – она је већ присутна у души која је постала стециште мрака: техника може поробити свет само зато што је човек изнутра већ постао подложан поробљавању, зато што је изгубио смирење, чедност, мир и љубав.

Чак и када је човеков свет испуњен страхом, ратом, глађу, техничком саблазни и унутрашњим распадом, решење се и даље види у истом оном односу који је на почетку одбачен: у благодарности, смирењу, љубави, црквеном животу и верности заповестима. Страдање није последња реч. Последња реч је могућност повратка Христу. Али та могућност се не отвара кроз нови изум, друштвену реформу или идеологију, него искључиво кроз преображај личности.

Све се решава односом човекове душе према Богу. Ако је тај однос здрав, и дом и држава могу бити заштићени. Ако је тај однос искварен, ни највећа снага овога света неће помоћи. Зато апокалипса није пука будућа катастрофа, већ откривање онога што је у човеку већ сазрело: саможивости, грамзивости, немилосрђа и духовне слепоте. Тек на том тлу могу да никну и лажна чуда технике и власт антихриста. Другим речима, последња времена почињу унутар човека много пре него што се покажу у спољашњим догађајима.

СВЕ ЈЕ У НАМА

Код Брајовића нема раздвајања између унутрашње кварежи душе и распада цивилизације. Напротив, историја је само разоткривање онога што човек већ носи у себи. Зато се стварност не тумачи најпре политички, технички или културолошки, него сотириолошки и есхатолошки: све се мери односом према Богу и исходом у вечности.

Христос не поробљава човека чудом, већ га ослобађа истином. Антихрист, насупрот томе, нуди обиље технолошко-магијских чуда која заслепљују, везују за свет и одвикавају човека од покајања.

Електротехника, комуникација на даљину, даљинско деловање, дигитализација, умрежавање и коначно вештачка интелигенција – све су степенице ка коначном слому човека као боголикости. На почетку су изуми који делују чудесно и корисно, а на крају је свет у коме је све електронски обухваћено и све може бити искључено једним потезом. Оно што у почетку изгледа као напредак и удобност, у крајњој последици постаје средство тоталитарне контроле.

ИЗЛАЗ ЈЕ МОГУЋ

Сатана је први болесник у васиони, први горди побуњеник, а човек је, следујући његовој лажи, ушао у његову ледену сенку. Од тада је читав људски род стављен пред избор: приволети се Богу или оцу лажи. Ово је свет у коме су слуге нечастивог постале ревносније од слугу Божијих и у коме је скривена сатанизација узнапредовала до те мере да је појава светског владара антихриста логичан исход, а не случајност.

Брајовић је сматрао да нам је потребна велика опомена против обоготворења света. Он је одбацио мисао да техника може донети рај, поверење у неутралност модерне науке, веру у државу као спасиоца и самодовољност човека који заборавља Бога док му је добро. Читав модерни свет, са свим својим чудима, брзинама и мрежама, суштински је лажан ако није укорењен у Христу. А пошто, по Брајовићу, тај свет јесте одвојен од Христа, он неминовно иде ка апокалиптичком исходу.

Покајање је једини начин да изађемо из лавиринта потоњих времена. Томислав Брајовић је у то чврсто веровао.