ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ОДИСЕЈА И ЕВРОПСКА КУЛТУРА

21.07.2026. - 14:49

АРХЕТИПСКА ПРИЧА: ТАМО И НАЗАД

Повратак великих савремених аутора Хомеровом свету показује да човек и даље жуди за архетипском причом, за одласком, искушењем и повратком дому. Одисеја је зато остала једно од темељних дела европске културе и трајна слика човекове потраге за смислом.

Пред нама је филм Кристофера Нолана „Одисеја“. Нолан је озбиљан редитељ чије ће остварење свако моћи да процени када га погледа. Ипак, већ сама чињеница да се велики савремени редитељи враћају архетипским темама европске културе јасно говори да је човек жедан приче.

Пре отприлике две деценије организован је велики избор најбољег романа у историји енглеске књижевности. Многи су се љутили када је публика изабрала Толкиновог „Господара прстенова“, а не, рецимо, Џојсовог „Уликса“. Разлог је једноставан: људи су жедни приче. Основна, архетипска прича јесте, како би Толкин рекао, одлазак „тамо и назад“. Управо то је и „Одисеја“ — прича о одласку и повратку.

То је повест о човеку који је напустио родно острво и отишао у Тројански рат, да би се после многих перипетија вратио на Итаку и поново потражио мир у породичном кругу. У тој једноставној путањи, од дома у свет и из света натраг дому, сабрана је једна од најтрајнијих слика људског живота.

ТРОЈАНСКИ РАТ И ПОСЛЕДИЦЕ

Одисеј је са осталим Грцима кренуо у Тројански рат да би била одбрањена част Менелаја, спартанског краља и брата Агамемноновог. Менелај је угостио тројанског принца Париса, а Парис је за време домаћиновог одсуства прекршио и људске и божанске законе гостопримства: одвео је његову жену, лепу Јелену, у Троју.

Парис је раније пресудио у чувеној свађи између Афродите, Атине и Хере око јабуке раздора, на којој је писало „Најлепшој“. Афродита му је обећала најлепшу жену на свету, али му није рекла да је та жена већ удата. Отмица Јелене увредила је Менелаја, али и читав грчки свет. Агамемнон и Менелај зато окупљају ахајске владаре и покрећу поход на Троју.

Рат траје десет година. Богови су подељени: једни помажу Грцима, други Тројанцима, док Зевс одржава нестабилну равнотежу између зараћених страна. Тема „Илијаде“ јесте Ахилов гнев. Ахил се разгневио на Агамемнона, који му је одузео робињу Брисеиду, и одбио је да учествује у боју. Спев прати његов постепени повратак на бојно поље, све до убиства Хектора, Пријамовог сина и највећег тројанског јунака.

„Илијада“ се ту завршава, али Тројански рат још није окончан. Тек ће Одисејева домишљатост донети преокрет. Грци се претварају да одустају, повлаче бродове и Тројанцима остављају великог дрвеног коња као наводни дар боговима. У његовој унутрашњости скрива се одабрана грчка чета. Када Тројанци унесу коња у град, ратници током ноћи излазе, отварају капије и омогућавају грчкој војсци да освоји Троју.

Хомерови спевови обликовали су историју Запада. Римљани су веровали да воде порекло од Енеје, тројанског принца који је преживео пропаст града. Вергилије је на тој традицији изградио „Енеиду“, римски национални еп, па се римско освајање Грчке могло разумети и као далека освета поражене Троје Ахајцима. Трагови „Илијаде“ и „Одисеје“ због тога су уткани у саме темеље европске цивилизације.

СПЕВ О ПОВРАТКУ

За разлику од широких ратних фресака „Илијаде“, „Одисеја“ је усредсређена на једног човека и његов повратак дому после дугих и опасних лутања. Одисеј је под нарочитом заштитом Атине, богиње мудрости и ратничке вештине, али се на повратку из Троје замера Посејдону, богу мора.

До сукоба долази на острву Киклопа. Одисеј и његови морнари, тражећи храну, улазе у пећину дива Полифема, Посејдоновог сина. У њој затичу стада, сир и млеко. Када се Полифем врати, огромним каменом затвара улаз. Уместо да гостима укаже заштиту, он одбацује свети закон гостопримства и почиње да прождире Одисејеве другове.

Одисеј се позива на Зевса, заштитника гостију и путника, али Полифем не признаје ни божански ни људски морал. Лукави јунак зато прибегава превари. На питање како се зове одговара: „Нико“. Полифем му подругљиво обећава да ће њега појести последњег.

Одисеј и преживели морнари заоштравају велики колац, загревају га у ватри и забадају у једино Киклопово око. Када Полифем почне да урла, остали Киклопи питају ко га напада, а он одговара да га убија „Нико“. Уверени да му нико не наноси зло, они одлазе. Ипак, излаз из пећине остаје затворен. Одисеј тада везује људе испод трбуха овнова. Слепи Полифем опипава леђа животиња док их пушта напоље, не слутећи да се испод њих крију бегунци.

Одисеј се спасава, али касније, понесен поносом, открива Полифему своје право име. Киклоп тада призива оца Посејдона и моли га да спречи јунаков повратак. Од тог часа море постаје простор казне, искушења и одлагања повратка.

ИСКУШЕЊЕ ЗАБОРАВОМ

„Одисеја“ почиње у тренутку када нимфа Калипсо већ седму годину задржава Одисеја на свом острву. Она жели да га учини својим мужем и нуди му бесмртност, али јунак чезне за Итаком. На родном острву чека га верна Пенелопа, окружена многобројним просцима који тврде да је Одисеј погинуо и захтевају да изабере новог мужа.

Пенелопа их одбија лукавством достојним самог Одисеја. Обећава да ће се удати када заврши погребни покров за свекра Лаерта. Дању тка, а ноћу пара оно што је исткала. У том мотиву препознајемо и најдубље језгро песме Лазе Костића „Међу јавом и мед сном“: стваралац плете и расплиће своје плетиво између видљивог света и тајне сна:

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш са плетивом?
К’о плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!

Богови најзад шаљу Хермеса да Калипси нареди да пусти Одисеја. До тог тренутка јунак је већ изгубио све бродове и другове.

На острву Лотофага, они његови морнари који једу лотос заборављају отаџбину и остају у блаженом незнању. Код Еола, господара ветрова, Одисеј добија мешину у којој су затворени сви неповољни ветрови, док их благи зефир води према Итаки. Морнари, мислећи да се у мешини крије благо, отварају је. Ветрови се ослобађају и бродове поново односе далеко од дома. Касније, упркос забрани, Одисејеви људи убијају говеда бога Сунца Хелија, чиме навлаче на себе нову казну.

ОД СИРЕНА ДО КИРКЕ

Одисеј пролази између Скиле и Харибде, два чудовишта која прете да прогутају брод и посаду. Пролази и поред Сирена, чија песма опчињава морнаре и води их у смрт. Тај мотив ће много касније оживети и у Хајнеовој „Лорелај“, песми о тајанственој лепотици чија песма заводи лађаре на Рајни.

Ја не знам шта треба да значи
Те тако тугујем,
О некој старинској причи
Једнако умујем.

Ту мирно протиче Рајна,
Хладно је, хвата се мрак!
На врху од брега игра
Последњи сунчев зрак.

А на том брегу се види
Лепоте девојке стас;
Она сва у злату блиста,
И златну чешља влас.

Са златним чешља је чешљем,
И пева још уз то,
А глас од песме звучи
Силно и чудесно.

Лађара у малом чуну
Њен дивљи заноси тон;
На стене не гледа доле,
Већ горе гледа он.

И сад лађару и чамцу
Ја мислим да је крај:
А све то са својом песмом
Учини Лорелај.

Одисеј жели да чује песму Сирена, али и да преживи. Наређује веслачима да воском запуше уши, а себе везује за јарбол. Тако добија ретку могућност да се приближи опасној лепоти, а да не буде уништен њоме. Јарбол постаје ослонац самосавладавања: човек унапред признаје сопствену слабост и везује се за оно што ће га сачувати када разум попусти пред заносом.

На острву чаробнице Кирке део Одисејевих морнара бива претворен у свиње. Одисеј успева да савлада њену чаролију, а затим неко време остаје код ње. Кирка му напослетку омогућава да сиђе у подземни свет и затражи савет пророка Тиресије.

СИЛАЗАК МЕЂУ МРТВЕ И ПОВРАТАК НА ИТАКУ

Приношењем жртве Одисеј призива сенке покојника. У Хаду среће мајку, али и Ахила. Одисеј покушава да утеши славног јунака говорећи му да је међу мртвима поштован као краљ, као што је међу живима био највећи ратник. Ахил му одговара да би радије био последњи надничар међу живима него господар мртвих. Хад је невиделица, место таме, простор у коме све земаљске почасти губе своју вредност. Тиресија Одисеју открива шта га још чека и под којим условима може стићи кући.

Док Одисеј лута, његов син Телемах покушава да сазна очеву судбину. Помаже му богиња Атина, прерушена у Ментора, Одисејевог пријатеља. Отуда је Менторово име постало општи назив за искусног водича који млађем човеку помаже да пронађе пут.

Телемах жели да пронађе оца, али и да дом ослободи просаца који расипају Одисејеву имовину, једу, пију и понижавају верне слуге. Повратак оца зато није само породични сусрет; он треба да обнови нарушени поредак дома.

Са Калипсиног острва Одисеј полази на сплаву, али Посејдон поново подиже олују. Сплав се распада, а исцрпљени јунак доспева у земљу гостољубивих Феачана. Принцеза Наусикаја долази са дворским девојкама да опере рубље и проналази бродоломника. Она га упућује на двор свога оца Алкиноја.

Алкиној приређује гозбу у част непознатог госта. Рапсод Демодок пева о Тројанском рату и Одисејевим подвизима. Слушајући сопствену прошлост претворену у песму, Одисеј почиње да плаче. Када га домаћини упитају зашто, он открива идентитет и приповеда своје дотадашње пустоловине. Тако највећи део „Одисеје“ постаје прича коју јунак сам казује о себи.

Феачани му дају брод и враћају га на Итаку, због чега и сами трпе Посејдонову казну. На острву Атина прерушава Одисеја у старог просјака како би могао да процени стање у дому и припреми обрачун са просцима. Његов верни пас Аргос, запуштен и остарео, одмах га препознаје. Пошто је дочекао господара, угине. Служавка Еуриклеја препознаје Одисеја по ожиљку на нози, али чува тајну.

ВЕЛИКИ ПОВРАТАК

Просци су од Одисејеве куће направили место насиља и расипништва. Пљачкају имање, злостављају слуге и понашају се као да домаћина више нема. Пенелопа објављује надметање: удаће се за онога ко успе да затегне Одисејев лук и одапне стрелу кроз ушице дванаест секира постављених у низу.

Нико од просаца не успева да затегне лук. Прерушени Одисеј тражи да и њему допусте покушај. Иако изгледа као просјак и скитница, он лако затеже оружје и шаље стрелу кроз све секире. У том тренутку престаје прикривање. Заједно са Телемахом и неколицином верних слугу, Одисеј кажњава просце и поново успоставља власт у властитом дому.

Пенелопа, међутим, не поверује одмах да се њен муж заиста вратио. Она га искушава тајном њихове брачне постеље. Наређује да се кревет изнесе из собе, а Одисеј бурно реагује: постељу је начинио око живог стабла маслине и зато се не може померити без рушења. Ту тајну знају само њих двоје. Пенелопа тада схвата да пред њом заиста стоји њен муж.

Маслина укорењена у средишту дома постаје снажан знак њихове брачне везе. После свих лутања, превара, олуја и ратова, Одисеј се потврђује управо познавањем онога што је непомериво.

Повратак се завршава препознавањем.

ОДИСЕЈА КАО ТЕМЕЉ

Мотиви Хомеровог чудесног дела вековима прате европску књижевност и уметност. Џојсов „Уликс“ преноси Хомерову структуру у савремени Даблин. Уместо епског јунака добијамо обичног грађанина, Леополда Блума, чије једнодневно кретање кроз град постаје модерна потрага за идентитетом. Ток свести замењује епске подвиге, али образац лутања и повратка остаје.

„Одисеју“ препознајемо и у „Лирици Итаке“ Милоша Црњанског, у његовом побуњеничком односу према завичају, рату и генерацији која се враћа из великог историјског страдања. Тако пева Црњансков „Пролог“:

Jа видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.

У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд –
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.

Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.

Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

Ту је и Кјубрикова „2001: Одисеја у свемиру“, настала у сарадњи са Артуром Кларком. Филм приказује човеково путовање од прапочетака до космоса, сукоб са вештачком интелигенцијом и прелазак у ново стање постојања, оличено у Звезданом детету. Чувени рез, у коме кост бачена у ваздух постаје свемирска летелица, сажима читаву историју технолошке еволуције у једном покрету.

Одисејев јарбол јавља се и у „Балади“ Бранка Миљковића, уз слику „подводне песме јавом опасније“. Песник мора да чује оно што је опасно, али и да остане на ногама. У том смислу, Одисеј је слика уметника који се излаже зову понора, а ипак тражи облик који ће га сачувати:

Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.

Чак је и Толкинов „Господар прстенова“ једна врста одисеје: одлазак „тамо“ и повратак „назад“, улазак малих људи, хобита, у велики рат који сами нису тражили. Они никада не би напустили свој вољени Округ да их историја није приморала. Гандалф подсећа Фрода да човек не бира време у коме ће се појавити на свету, али може да одлучи шта ће учинити са временом које му је дато.

СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ ОДИСЕЈ

Где год погледамо, затичемо „Одисеју“: потрагу за идентитетом, искушења кроз која се мора проћи и трагање за смислом у лавиринтском свету. Сваки човек је, на свој начин, Одисеј. Нема живота из којег се не би могла испричати нека одисеја.

Потрага за смислом и повратак онима које волимо припадају самој суштини људског искуства. Дом, породица, родно острво и завичај нису само географске чињенице. Завичај је, како би рекао Жарко Видовић, предео порекла преображен смислом. То је велика тема Хомеровог спева: човек се враћа простору који познаје, али му се враћа промењен, носећи у себи искуство света.

Повратка нема без искушења, лутања и трагања за собом у дубинама душе, у свету који нам час јесте, а час није дом. Хомер је оставио „Илијаду“ и „Одисеју“ да се у њима препознаје европски, али и сваки други човек, докле год буде постојала потреба да се живот разуме кроз причу.

Зато је „Одисеја“ дело које не престаје да добија нова тумачења – књижевна, философска, позоришна и филмска. Трагајући за светом, за собом и за унутрашњим смислом постојања, изложени ударцима усуда, схватамо да човек није рођен да заувек остане на једном месту. А како је записао Борис Пастернак: проћи живот није поље прећи.