Десимир Ћировић: Двојка са Тиктока

Цео живот сам маштао да постанем кафански певач.

Нисам имао глас, слух, репертоар, кафану, хармоникаша, публику, нити нарочиту жељу да остајем будан касно. Смета ми и кафански дим. Али човек не сме дозволити да му неколико техничких недостатака поквари животну амбицију.

Требало је само сачекати да техника узнапредује.

И ево, сада ми се, коначно, жеља испунила.

Добио сам песму, музику, аранжман и продукцију. Готово сам чуо публику како ломи чаше о чело, а да нисам морао ни да устанем из фотеље. Нисам морао да научим да певам, да частим оркестар, да се свађам са газдом кафане, да чекам да неко наручи „ону нашу“, нити да после треће строфе грлим непознатог знојавог човека који ми објашњава да га једини разумем.

Ево ме управо сада: правим AI workflow аутоматизованог агента који ће да пронађе сензационалну вест на мрежама, истражи занимљив феномен, направи content, а затим све то промовише у искреној и племенитој намери да од предмета истраживања направи још већи феномен.

Другим речима, агент најпре открије догађај.

Онда га објасни.

Затим га опева.

Треба само прецизно задати параметре сензационализма, циљну публику, количину носталгије, дозвољени број суза по минуту, проценат аутентичности, политичку прихватљивост, однос туге и наде, као и списак личности чији дигитални траг треба прекопати.

Остало агент уради сам.

Нађе човека.

Нађе феномен.

Нађе публику.

Нађе публици осећања која није ни знала да има.

Онда јој та осећања пошаље између рекламе за колаген, снимка пса који говори „мама“ и политичке анализе човека који је до јуче продавао половне бранике.

Следећи release: Ако феномен не постоји, агент да га направи.

Тренутно доступна верзија може само да увелича феномен ако он већ постоји.

Па, све ће се човеку огадити.

Ова хиперпродукција свему обара цену, осим рентирању стана у Београду.

Чим сам направио агента, почео сам да размишљам како да га комерцијализујем. Јер ако нешто не може да се наплати, онда очигледно није ни било вредно прављења.

Тако су нас учили Адам Смит, Карл Маркс, Силицијумска долина и власник киоска који наплаћује кесу десет динара.

Идеја је једноставна. Агент неће правити један исти садржај за све. То би било примитивно. Готово социјалистички.

Напротив, за сваког конзумента правиће посебан садржај, тачно према његовим афинитетима, образовању, политичком опредељењу, емотивним ранама, јутарњим претрагама, ноћним слабостима и стварима на којима је задржао поглед две секунде дуже него што је смео.

Некоме ће послати научно дело.

Некоме блог.

Некоме песму.

Некоме ноте.

Некоме славу.

Некоме ће послати доказ да је већ славан, само што јавност то још није приметила.

Некоме ће направити биографију. Некоме ће преправити биографију.

Некоме ће написати текст о пропасти породице. Некоме текст о томе да породица никада није ни постојала, него су је измислили произвођачи трпезаријских столова.

Некоме ће послати патриотску песму. Некоме виц који исмева патриотизам.

Некоме доказ да је свет равна плоча. Некоме научну студију о томе зашто људи верују да је свет равна плоча.

Један ће добити музичко дело.

Други анализу тог дела.

Трећи критику анализе.

Четврти снимак реакције на критику анализе дела.

Пети песму о феномену људи који гледају реакције на критику анализе дела.

Шести ће бити проглашен стручњаком за тај феномен.

Седми ће бити позван у подкаст да објасни зашто је шести стручњак.

Осми ће од подкаста направити кратки видео.

Девети ће кратки видео прогласити културним догађајем.

Десети ће на основу тог културног догађаја написати научни рад.

Први ће на крају добити сажетак тог рада и неће препознати песму од које је све почело.

Тако сам, коначно, као прави комуниста, остао доследан идеологији једнакости. Свакоме према његовим потребама. Свакоме према његовим афинитетима.

Ето нама дигиталног комунизма. Средства за производњу су заједничка, модели су у облаку, а сваки пролетер добија персонализовану пропаганду. Нико више неће бити ускраћен. Свако ће добити своју истину.

Тако је једном од мојих профилисаних налога, оном који показује склоност ка народној музици, пролазности живота, карираним столњацима и снимцима људи који плачу на концертима, стигао садржај о феномену Миланчета Радосављевића.

Агент је феномен стручно проучио. Установио је да је Миланче популаран међу младима зато што је аутентичан, зато што не покушава да буде модеран, зато што га је Тикток поново открио, зато што млади осећају носталгију за временом у коме нису живели и зато што су се заситили омиљене музике.

Другим речима, млади су се уморили од онога што сами непрестано производе, па су се окренули човеку који није ни знао да треба да им се окрене. Миланче није ушао у алгоритам. Алгоритам је ушао у Миланчета.

И то без његовог знања. Док је човек мирно певао песме које пева деценијама, агенти су око њега почели да граде културни догађај.

Један је пронашао стару песму.

Други исецкао најемотивнији део.

Трећи га ставио преко снимка девојке која гледа кроз прозор аутобуса.

Четврти додао текст: „Само прави разумеју.“

Пети измерио реакције.

Шести препознао растући тренд.

Седми направио компилацију.

Осми написао текст о неочекиваном повратку старог певача.

Девети произвео реакцију младих на тај текст.

Десети закључио да је реч о спонтаном феномену.

Једанаести је затим промовисао текст у коме је десети објаснио како је цео феномен настао спонтано.

Миланче је тако упао у алгоритам антикултуре и антибунта младих.

Револуција са препорученим садржајем.

Млади се буне против модерне музике тако што им алгоритам препоручи стару. Буне се против алгоритма тако што масовно прате његову препоруку. Одбацују трендове тако што сви истовремено прихвате тренд одбацивања трендова. Беже од хиперпродукције тако што од једне старе песме направе милион снимака. Довољно је променити плејлисту. То се данас зове аутентичност.

Када намерно не пратите трендове, ви сте старомодни. Када случајно не пратите трендове, ви сте феномен. Када вас алгоритам пронађе без ваше помоћи, ви сте органски раст. Када пронађе неког другог, онда је то манипулација масама.

Нећу да вам ово даље објашњавам. Моји читаоци нису глупи, а слобода да човек сам извуче погрешан закључак једна је од последњих слобода које нам алгоритам још није персонализовао.

Агент је затим, на основу истраживања феномена који су други агенти управо створили, написао песму под називом „Двојка са Тикток-а“.

У њој Миланче тихо свира у полумраку, карирани столњак крије јаде, телефони светле, млађа девојка снима, а стадион плаче јер хајпа сада има.

Све је ту.

Кафана.

Старост.

Младост.

Алгоритам.

Туга.

Ташмајдан.

Посебно ми се допао стих:

„Угасите светла, алгоритми нови,
јер старац са бине држи лекцију свима,
док свет се полако гаси и плови,
стадион плаче – јер хајпа сад има..“

Алгоритам је написао песму у којој позива да се угасе алгоритми. Као када банка објави приручник о скромном животу, кладионица покрене кампању о одговорном понашању, а инвеститор у Београду на води апелује да сачувамо стари изглед града.

Чиста аутентичност.

Онда је агент направио аранжман.

Други агент је отпевао.

Трећи очистио вокал.

Четврти додао кафанску патину.

Пети симулирао пуцкетање старе плоче.

Шести направио спот у коме се смењују празна кафана, неонска светла, руке старијег човека и млада девојка која снима вертикални видео.

Седми је осмислио кампању.

Осми пронашао налоге којима треба послати песму.

Девети писао коментаре.

Десети анализирао коментаре.

Једанаести је на основу анализе преправио песму да делује још спонтаније.

Публика је била одушевљена.

Једни су написали да их је вратила у детињство.

Други да данас више нико не уме овако да пише.

Трећи да се одмах види да иза песме стоји животно искуство.

Један господин је приметио да „овакву емоцију машина никада неће моћи да направи“.

Његов коментар је, према анализи система, можда написао AI додатак за аутоматско коментарисање, подешен да оставља утисак човека који се разуме у душу.

Онда сам исти агент прикључио на други профил. То је мој профил који покушава да буде блогер у уском кругу пријатеља. Има седамдесет читалаца, од којих су тројица случајно кликнула, четворица су рођаци, петорица се не слажу ни са чим што напишем, а остали чекају да погрешим зарез. Ипак, најбројнији су они који се, услед неспоразума, сложе са мном.

Агент је проучио профил и закључио да му треба ироничан текст о хиперпродукцији, хајпу, публици која не препознаје AI садржај и човеку који прави AI агента да критикује садржаје које прави AI агент. И тако је направио овај текст. Текст који управо читате.

Односно, можда га не читате ви.

Можда га ваш агент сажима у пет тачака.

Други агент ће вам објаснити зашто је духовит.

Трећи ће проверити да ли је политички коректан.

Четврти ће, на основу вашег профила, одредити на ком месту треба да се насмејете.

Пети ће оставити коментар:

„Брутално истинито.“

Шести ће одговорити:

„Ниси разумео поенту.“

Седми ће од тога направити подкаст.

Осми ће из подкаста издвојити кратки видео.

Девети ће кратки видео прогласити феноменом.

Десети ће истражити феномен и написати песму.

Песма ће се звати „Тројка за блогера“.

У њој ће један остарели програмер седети у полумраку, за столом прекривеним спецификацијама које нико није прочитао, док алгоритам око њега пише текстове о томе како су људи изгубили способност да препознају алгоритамске текстове.

Публика ће плакати.

Не зато што је тужно.

Него зато што је вирално.

У коментарима ће се водити расправа о томе да ли је садржај направио човек или AI.

Једни ће рећи да је AI јер је текст превише правилан.

Други да је човек јер има словних грешака.

Трећи да је AI намерно убацио грешке како би деловао као човек.

Четврти да је човек намерно писао правилно како би деловао као AI.

Пети ће рећи да није важно ко је написао текст, већ какву емоцију изазива.

Шести ће му одговорити да је управо то реченица коју би написао AI.

Седми ће тражити доказ.

Осми ће га генерисати.

Девети ће проверити доказ помоћу другог AI система.

Десети ће закључити да резултат није поуздан јер је текст можда генерисао AI.

А агент ће забележити њихове реакције и на основу њих направити још аутентичнији садржај.

Зато се не треба плашити да ће AI заменити човека.

Нема потребе.

П. С.

Моји ставови су такви да, чим их заузмем, одмах више ништа не вреде.

Овога пута нисам чак ни лично крив. Хиперпродукција их је обезвредила пре него што сам стигао да их одбраним.

Зато већ у првом кораку одустајем од естраде.

И она се, очигледно, налази у прелазном периоду, потпуно девалвирана као динар пре Аврама.

Нећу више да учествујем у прелазним решењима. Доста ми је привремених стабилизација, контролисаних курсева, вештачких аранжмана и емоција индексираних у токенима. Одустајем од естраде и чекам свог Аврама.

Некога ко ће доћи, одсећи неколико нула, везати емоцију за чврсту валуту и објаснити нам колико једна песма стварно вреди.

До тада не певам.

Осим ако агент већ није заказао наступ.

И распродао Таш.