Слободан Иконић (Печат): Европа на кашичицу

Четрнаести јул 2026, супер-уторак, требало је да у српску евроинтеграцијску аналитику унесе мало оптимизма. Након више од четири и по године потпуног застоја у преговорима, из Брисела је стигла писана препорука Европске комисије да се Србији коначно одобри отварање Кластера три (Конкурентност и инклузивни раст). Ипак, уместо свечаног отварања поглавља у Савету ЕУ, Београд је ударио у зид – није постигнут неопходни консензус. Најмање осам држава чланица рекло је јасно – „не”.

Овакав исход, праћен усвајањем изузетно оштре Резолуције Европског парламента, једне од најтврђих у последњих неколико година, а коју је предводио хрватски европосланик и известилац за Србију Тонино Пицула, пресудио је против Београда. Изузетно политички обојена, Резолуција експлицитно помиње да нема напретка у истрази о трагедији на Железничкој станици у Новом Саду из новембра 2024, те да ЕП оштро осуђује репресивне мере, хапшења и полицијску силу над студентима, активистима и грађанима током демонстрација.

Србија се снажно критикује због одбијања увођења санкција Москви, али и због блиске сарадње СНС-а са Комунистичком партијом Кине и набавке кинеског наоружања, што Пицула описује као потез који „не доприноси регионалној безбедности и миру“.

Европски парламент је овом резолуцијом отишао корак даље од саме блокаде Кластера три, званично позвавши Европску комисију да Србији обустави и исплате из Плана за реформу и раст за Западни Балкан, те да та средства преусмери директно на независне медије и организације цивилног друштва. Такође, затражене су циљане санкције против појединаца из српске власти одговорних за системско кршење људских права и притиске на опозиционе актере.

То је покренуло кључно питање у домаћој јавности: да ли је процес преговора дефинитивно мртав и да ли се иза нових економских понуда Брисела крије замена за пуноправно чланство?

Преговори или уцена

Када је председница Одбора за спољне послове ЕП Ирена Јовева недавно изјавила да „европски пут није шведски сто са којег се бира оно што некоме одговара“, она је заправо преточила у метафору званичан став круга земаља које су блокирале Србију. У Београду се овај потез брзо инкасирао као „политичка уцена“, али у Бриселу се то сматра једноставним поштовањем кућних правила.

Против отварања Кластера три гласале су: Холандија, Белгија, Бугарска, Хрватска, Шведска, Финска, Естонија и Литванија, док су Данска, Луксембург и Летонија остали уздржани. Анализа ове групе показује две врсте мотивације.

За Холандију, Белгију и нордијске земље, техничка спремност Кластера три (коју је Србија формално испунила још крајем 2021. године) потпуно је ирелевантна ако нема напретка у Поглављима 23 и 24. За њих су недостатак независног правосуђа, селективно слабљење институција и одсуство епилога у истрази о трагедији на Железничкој станици у Новом Саду, апсолутне црвене линије попут „козметичких реформи“ које истиче ЕП.

За балтичке земље, рат у Украјини је егзистенцијално питање. Чињеница да Србија одбија да се усклади са санкцијама против Москве и да истовремено јача везе са Кином представља безбедносни ризик који се не може наградити напретком у преговорима. На све то, Хрватска и Бугарска користе вето због својих нерешених билатералних и историјских питања са Београдом.

Констатација да се услови Србији стално мењају правда се наводним примерима из прошлости; да су кроз сличне ситуације пролазиле и друге државе, али у другачијем геополитичком времену. Хрватски преговори, како се наводи, нису могли ни да почну док из Хага није стигла потврда о хапшењу одређених хрватских генерала (који су касније ослобођени). Суседна Словенија је због граничног спора у Пиранском заливу блокирала чак 14 преговарачких поглавља Загреба. Хрватска је тада морала да прихвати међународну арбитражу и де факто попусти под притиском Љубљане како би одблокирала процес.

С друге стране, Пољска је пре уласка 2004. водила жестоке економске битке са Бриселом под девизом „Ница или смрт”, штитећи домаће пољопривредно земљиште од страних купаца читавих 12 година након уласка. Кључна разлика између искуства Пољске или Хрватске и данашње Србије лежи у томе што је тада у ЕУ постојао моментум проширења.

Данас је ЕУ уморна, затворена у сопствене бирократске лавиринте и дубоко подељена око увођења нових чланица са правом вета. Уосталом, ни Пољска ни Хрватска током преговора нису имале обавезу увођења санкција држави која је у отвореном сукобу на тлу Европе, нити су имале сложен безбедносно-дипломатски однос с Русијом и Кином какав данас има Београд.

Против отварања Кластера три за Србију гласале су: Холандија, Белгија, Бугарска, Хрватска, Шведска, Финска, Естонија и Литванија

Оно што преговарачку позицију Србије чини суштински другачијом и неупоредиво тежом у односу на све претходне кандидате у историји проширења јесте Поглавље 35 (Косово). За друге земље преговарачки процес је линеарна математика испуњавања стандарда, а за Србију је ово поглавље постављено као политичка кочница.

Поглавље 35 је апсолутни преседан у историји проширења Европске уније, који мења логику чак и овог новог, фазног модела приступања. Док за све друге кандидате на Западном Балкану брзина напретка и исплата новца зависе од правосуђа или економије, за Србију је Поглавље 35 постављено као „суперуслов“ који може у сваком тренутку да суспендује све остале процесе.

Уврштавањем обавеза из Споразума о путу ка нормализацији (Брисел/Охрид) у преговарачки оквир за Поглавље 35, ЕУ је формализовала своју улогу судије у спору са трећом страном. То значи да напредак Србије не зависи само од њене добре воље и брзине којом усклађује законе већ и од потеза и калкулација Приштине.

Клаузула о балансирању

Овај механизам активира тзв. клаузулу о балансирању, која предвиђа да ако Брисел уочи стагнацију у дијалогу или безбедносну кризу (попут нерешеног случаја Бањска) аутоматски долази до блокаде. Управо се то догодило са Кластером три – иако је домаћа економија технички спремна за јединствено тржиште, политичка рампа из Поглавља 35 држи цео процес у замрзнутом стању.

Увидевши да је досадашњи модел проширења клинички мртав, Европска комисија је понудила алтернативу: Нови план за раст Западног Балкана и концепт фазног (постепеног) приступања. Шта то заправо значи за грађане Србије? То је понуда у којој се Србији омогућава да уђе на јединствено тржиште ЕУ и пре него што формално постане чланица. Србија би тиме добила слободан проток робе и услуга, укидање чекања камиона на границама, усклађивање са безготовинским платним системом (SEPA) и финансијску инјекцију из укупних шест милијарди евра из Новог плана за раст.

Инострани посматрачи наглашавају геополитичку ветрометину у којем се регион налази. Флоријан Бибер, професор за историју и политику Југоисточне Европе на Универзитету у Грацу, иначе изузетно оштар критичар власти у Београду, истиче да је ЕУ креирала фазни модел управо као безбедносни амортизер: „Пуноправно чланство је у овом тренутку нереално обећање, како због неспремности Балкана, тако и због унутрашње архитектуре ЕУ. Нови План за раст и отварање јединственог тржишта су покушај Брисела да економски задржи Србију у својој орбити, а да истовремено државама чланицама умири страх од ширења права вета. То је у суштини компромис који нуди новац у замену за утицај, али без дељења политичке моћи.“

Док Србија кочи на политичким кривинама, геополитичка мапа Западног Балкана се раслојава на оне који прихватају фазну игру и оне који у њој виде шансу за престизање.

Тирана и Скопље у фазном приступању виде прилику да кроз брзу имплементацију Реформских агенди повуку максимум средстава из Плана раста. За разлику од Београда, они немају проблем са усклађивањем спољне политике са ЕУ, те покушавају да се позиционирају као „ђаци за пример“ како би економски брже напредовали кроз јединствено тржиште.

Подгорица је у другој брзини. Након што је добила позитиван ИБАР (извештај о испуњености привремених мерила за област владавине права), Црна Гора себе не види у фазном моделу „чекаонице“, већ јуриша на пуноправно чланство до краја деценије. За њих је План раста само додатни ветар у леђа, док Србију виде као упозорење шта се дешава када се блокирају политички стубови интеграција. За Сарајево и Приштину фазни модел је технички превише компликован због дубоких унутрашњих институционалних парализа. Ипак, Приштина покушава да искористи блокаду Београда како би пред Бриселом нагласила сопствену стопостотну усклађеност са спољном политиком Запада, надајући се деблокади својих процеса.

Оваква регионална динамика доводи Србију у опасност од самоизолације унутар регионалног тржишта. Уколико суседи успешније апсорбују новац и регулативе јединственог тржишта, Београд ризикује да од економског лидера Западног Балкана постане изоловано острво под притиском условљавања.

Међутим, за сваки евро из овог фонда Београд мора да испуни строге ставке из своје „Реформске агенде“. Најважније: у овом међукораку Србија не добија право гласа нити право вета у Бриселу. Српски представници би седели на састанцима као посматрачи, без права да утичу на одлуке кроз које се кроји будућност континента.

Европска унија је свесна да је процес проширења блокиран (као што се види на примеру Кластера три) и да дуго чекање гура Балкан ка другим геополитичким центрима (Русија, Кина, БРИКС…). Постепена интеграција је начин да се регион економски „веже“ за Брисел.

Трговина или капитулација

Из угла ЕУ, фазна интеграција је фер понуда: „Ми вам дајемо новац и приступ нашем економском простору, а ви нама усклађивање спољне политике, владавину права и нормализацију односа.“ Из угла Београда, ово изгледа као остављање земље у вечној чекаоници, где се суверенитет узима, а политичка моћ одлучивања ускраћује.

Па ипак, председник Александар Вучић пристаје на фазно приступање и модел „делимичног чланства“ јер то омогућава Србији бржи приступ европском новцу и заједничком тржишту, без обавезе да одмах реши најтежа политичка питања попут потпуног усклађивања спољне политике (санкције Русији) и коначног статуса Косова.

Класичан процес евроинтеграција Србије практично стоји због противљења дела држава чланица ЕУ, док фазни модел мења „ритам и енергију“ процеса, нудећи опипљиве награде за делимично испуњене задатке уместо принципа „све или ништа“. Према оценама аналитичара, овај модел смањује хитност радикалних унутрашњих реформи у области владавине права и демократизације, а пристајање на улазак у ЕУ у првој фази без права вета, европосланика и комесара смањује страх западних земаља да би Србија могла да блокира одлуке ЕУ изнутра у корист других сила.

Овај модел представља компромисно решење које владајућој структури доноси неколико кључних политичких предности. Пуноправно чланство захтева сто одсто усклађеност са заједничком спољном политиком ЕУ. Фазни модел омогућава Србији да користи економске бенефите Уније (јединствено тржиште), док истовремено одлаже прекидање веза са традиционалним савезницима попут Русије и Кине. Такође, политички притисак за де факто или де јуре признање Косова као услова за улазак у ЕУ губи на хитности уколико је коначно чланство померено за далеку будућност.

Пошто већина грађана Србије, према истраживањима јавног мњења, не подржава улазак у ЕУ под тренутним уценама, фазно приступање се домаћој јавности може представити као прагматичан тријумф – Србија узима европски новац и приступ тржишту, али „не даје све“. Нагласак на расту животног стандарда кроз европске интеграције служи као главни политички аргумент за домаће бирачко тело.

Процес који је некада замишљен као партнерско усклађивање претворио се у асиметрични диктат. Србија је тренутно заробљена у пат-позицији: власт у Београду не жели да направи суштинске заокрете у спољној политици и правосуђу који би задовољили Холандију или Балтик, док Брисел нема намеру да попусти техничким аргументима Комисије.

Резултат преседана из 2026. године је јасан: Србија без Кластера три остаје на европском колосеку, али воз којим путује више нема јасно дефинисану крајњу станицу. Уместо великих обећања о заједничкој европској будућности, на столу је чиста економска трансакција – Европа на кашичицу.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл