Михаило Меденица: Питај се с човеком
Понедељком смо силазили до Колашина. Пијачни дан.
Ваљало је некако бабу одговорити да иде јер ако она пође читав дан прође у обиласку својте по Колашину, а нама је, деци, све било на памети осим тога, но…
Зором је баба већ била у колима.
Чини ми се још пре него сване – ето ње на сувозачком месту и чека.
Чека и богоради што каснимо ко да ће се Колашин затворит док стигнемо, али њена је била прва и последња.
Ко командир тенка- седи и заповеда, и наравно да никад ништа не ваља и да би она то боље…
Згуримо се некако у очеву “бубу” па низ ливаде до главне љесе, мене ко најмлађег некако истовааре да је отворим и затворим кад “буба” прође, па ме опет некако утоваре у наш мали брдски “тенк”.
Седам километара ко да је седамсто и седам- баба навигатор, отац се нервира али ћути, а ми позади…ко претекне- добро је.
Ко коме у крило, ко коме на главу, ко коме на грбину…а “буба” тера. Није било невиђбога где није стизала.
Где су коњи и мазге одустајали- “буба” није! Исто ко баба. Та је стизала на дворења и сахране и у Доњу и у Горњу Морачу док још потоњи покојник није знао да ће мрет.
Шалу на страну, била је строга, отресита, шкрта планина је то грубо тесала, али се њена реч свугде слушала. Мало је таквих горских вучица, ако их још има…
Елем, кад стигнемо У Колашин прво у легендарни “Планинар”. Тад биртија, задимљена и гласна.
Ђедови су палили дуван на дуван. Лозом спирали кафе па кафом лозу и тако док неко не попусти, а ђедови се, вала, нису повлачили.
Ни пред душманима, а камоли пред лозом и кафом!
Нама деци је западао црни или жути сок, шта конобар прво дохвати, а укус им је, вала, био исти, но кад год сам хтео жути ето Милована с црним и обратно.
Ћути и пиј док баба не командује јуриш…
Кад заповеди полазак џаба ти и да си на вц шољи- крећеш па нек гузица гунђа колко јој воља.
Главна улица у Колашину је најдужа на свету! Московски булевари су сокаци за њу!
Нема у њој двеста метара али нигде краја!
А, закорачим, ето ме отац позове и устави пред некога и заповеди чувено: “Питај се с човеком, Михаило!”
Е, то: “Питај се с човеком” је суштина читаве ове приче. Суштина свега.
Ко дете сам гласно у себи богорадио што на свака два корака морам с неким да се “питам”, а данас бих дао све да је остало у нама то да се “питамо”…
Питати се је значило да стане човек пред човека. Да стане, бре! Не у пролазу да добаци не чакејући одговор који га заправо и не занима.
Питаш се с човеком, време не можеш да изгубиш али човека можеш.
Не оног пред собом но оног у себи!
Питаш се с човеком, ма колико журио, јер нећеш стићи нигде ако за човека немаш времена!
За шта га онда имамо и за шта га чувамо, будаласто мислећи да можемо да га сачувамо!
Шта ћеш са собом да се разговориш ако се ниси питао са човеком?
Шта ћеш Богу да исповедиш ако ниси застао пред човека и питао се с њим?
Куда ћеш ако више немаш пред кога да станеш и питаш се?
Куд јурцамо не стижући нигде?!
У пролазу живимо и мремо. Нема се времена за мало времена да се питамо!
Ко да нас гоне, аман, ко да су хајке на нас- ни са собом се више не питамо.
Из колевке у гроб. А, где нам се деде оно између, и како се зваше?
Ћутимо са децом, са браћом, кумовима, ћутимо пред иконом, пред огледалом…свак знанцу незнанац.
Не знам! Стотину питања без одговора, а кога да питам кад сам крај људи протрчао журећи да ме људи не чекају….
И нико ме сачекао није. Нисам их питао. Нисам се питао с њима…
Е, да ми је још тих колашинских понедељака, лако бих и за уторке, среде, четвртке…
Чувамо време а измичу нам људи.
Кад ти измакне човек шта ти је остало?
Нико те не пита, ни са ким се не питаш!
Пусте улице пуне људи.
Пусти људи, чувају време, а човек из њих давно утекао…
Јавиће се у пролазу, нема времена да застане, жури никуда, чекају га неки који одавно нису тамо…
Михаило Меденица
