Тајана Потерјахин: Изазов дигиталне „духовности”

СПЦ

Донедавно, у свести просечног човека данашњице индустријски и технолошки напредак конотирани су искључиво позитивно. Од бајковитих прича о проналаску ватре и точка, преко парне машине, железнице и различитих врста мотора, наизменичне струје, телефона, напослетку интернета, ако се остављао простор за посебне напомене, оне су се евентуално односиле на проблематику усавршавања наоружања као ресурса који експлицитно служи за убијање, правећи успут и велику еколошку штету.

Еколошки аргумент постао је релевантан када су људи у великим градовима престали нормално да дишу. Али, и упркос томе, висок ниво индустријског и уопште технолошког развоја и даље се сматра кључним условом за, можда чак не бољи, али свакако лакши живот. Јер, лакше је дисати смањеним капацитетом плућа него свакодневно водити рачуна о просечном сеоском домаћинству до ког Глово бициклисти не знају пут.

Ни сама нисам сигурна да ли је ова последња реченица саркастична. Одрасла сам на селу и нико не треба да ми објашњава како фотогенични призори са Инстаграма не приказују ни изблиза све реалне изазове живљења без олакшица које смо стекли материјалним прогресом. Но, наша стварност је, у ствари, увек тамни вилајет, и немогуће је имати све.

Човечанство је принело огромне жртве на олтар богова напретка. И чини се да тек сада, док се бојажљиво али знатижељно упознаје са дражима и могућностима вештачке интелигенције, почиње озбиљно да преиспитује сопствено место у свету који човека препознаје само као пасивног конзумента чији интелектуални капацитет атрофира захваљујући брзини и доступности свега.

Не постоји малициозни алат, наравно, то сви знамо. Ако нам зубар уместо поквареног извади здрав зуб, нису крива клешта. То је опште место, и у том смислу, бесмислено је оптуживати сваког скептика да је Ђорђе из џунгле, иако квалификација затуцаности већ неко време више звучи као комплимент. Са друге стране, ако се задржимо у зубарској алегорији, особа која нема никаквих стоматолошких знања највероватније неће моћи успешно да изведе медицински захват. Инструменте, дакле, адекватно користе само они који су за то обучени. Вештачку интелигенцију користи ко год хоће.

Рукотворене иконе

Алгоритми мојих друштвених мрежа одавно препознају моја онлајн интересовања, па углавном на почетним странама гледам колаче, децу, цвеће, породичне фотографије пријатеља, и иконе. Све чешће, уместо пријатног осећања сусрета са познатим ликовима светитеља и Христа, прожме ме блага језа док ми пред очима титрају фантазмагорије псеудоправославног кича које је склепала нека од ВИ апликација.

Према предању Цркве, Сам Христос начинио је свој нерукотворени образ, када се на убрусу којим је обрисао лице уписао Његов лик. Верује се да је прву икону Богородице насликао апостол Лука, један од дванаесторице. Прошло је пет векова откако је Андреј Рубљов иконописао своју Свету Тројицу, док његове боје и ликови нису откривени испод многих слојева заштите и окова, и тек тада су задивили читав православни свет.

Несумњиво, није сваки живописац Андреј Рубљов. Када сам у манастирској радионици посматрала процес, била сам разочарана што монахиње сликају по шеми. Будући дете, замишљала сам уметнички поступак као потпуну слободу, не само од канона него и од било какве шаблонизације. Касније сам разумела колико је љубави, вештине, пажње и молитве потребно да се ишпартана даска преобрази у свети предмет, пред којим ће се људи молити, плакати, кајати.

Чак и када иконописац није најталентованији уметник на свету, иконопис је подједнако узвишено умеће. Комерцијално умножавање икона које су руком сликане није проблематично више него штампање Библије, то су и даље исти ликови које је сликар изобразио, само је материјал другачији. Постоје дакле, рукотворене иконе, осликане људском руком, и нерукотворене, настале Божијим деловањем.

Нејасно је у коју категорију спадају оне које је генерисала вештачка интелигенција. Данас, свако од нас, за пар минута, може да произведе сопствени религиозни садржај. На пример, Богородицу са златним мафорионом, око које светлуцају разнобојни зечеви. Уколико је, на пример, у данима пред Васкрс, поделимо на друштвеним мрежама уз честитку, скупићемо много површних, сујеверних или компулсивних „амина“. Али, то је само врх леденог брега.

АИ разговори

Пријатељ ми је недавно скренуо пажњу на православну апликацију која нам нуди да „откријемо дубину Светог писма на савремен начин.“ У почетку се звала другачије. „Причај са Богом.“ Међутим, уследили су негативни коментари: тај претенциозни назив звучао је корисницима мрежа које је алгоритам препознао као потенцијалне кориснике, секташки узнемирујуће. У ствари, ради се о вештачкој интелигенцији која пружа одговоре на готово све недоумице једног обичног данашњег православца.

Колико су ти одговори канонски, нисам могла да проверим у потпуности, али испитујући је о неколико кључних тема, стекла сам утисак да се у највећој мери држи догматски утемељених перспектива, а на питања из свакодневице углавном даје уопштене одговоре који стално подвлаче потребу да волимо друге.

Помало хипи, али и даље недовољно да је у потпуности одбацимо као малициозну, иако на самом сајту апликације нема никаквих информација о ауторима, епархији или епископу са чијим је благословом осмишљена. Од испитивања компетентности самог робота са којим сам разговарала одустала сам релативно брзо, зато што је престало да ми буде важно да ли је у питању некаква подвала или истински мисионарски напор добрих волонтера.

Већ смо напоменули да алат сам по себи није ни добар ни зао. Сумњам да било коме од нас треба објашњавати очигледности као што су, на пример, чињеница да Црква одавно користи струју, камере, интернет, микрофон, и да то није нужно лоше. Литургије се, о чему такође постоје полемике, већ дуго преносе уживо на телевизији.

Међутим, мера је врлина. Ни храна по себи није лоша, али је преједање лоше. Без секса нема прокреације, али је блуд погрешан. Свака, дакле, употреба, подразумева меру. Када се на сајту манастира Тумане појавио виртуелни монах, било је и претерано негативних реакција, које су претпостављале да ће Туманко, ускоро, почети да крштава вернике онлајн, по пуној тарифи о којој стално причају само они који никада не улазе у цркву.

Наравно, у питању је заправо био покушај да се комуникација са посетиоцима сајта учини интересантнијом, да се прикаже како Црква није остала у седамнаестом веку већ је „модерна“. Ипак, остало је донекле нејасно одакле потиче претпоставка да нам је, уколико имамо више од седам година, уместо обичног формулара за питања, потребан аватар чије име звучи као да је део неке од подругљивих (пословично лоших) шала Зорана Кесића. Ово, дакле, настојање, да се по сваку цену држи корак са технолошким развојем, није једнострано – у њега се упрегла наша Црква, али и ми сами.

Духовни живот

Друштвене мреже преплављене су групама у којима верници свакодневно постављају питања, а администратори, неретко свештеници, покушавају да мисионаре на терену који им је дат. То је поштовања вредан напор, али да ли је то све скупа, у ствари, пут у технологизацију духовности? Не у том смислу да ће нас роботи крштавати. Него, да ћемо ми сами постати отуђени од целине и духа Писма, молитве, иконе, мириса, укуса, додира, сусрета.

Подразумева се да нећемо сваки пут када нам затребају цитат, молитва, кратко тумачење, ударати позно на капији манастира, тражећи да нам отворе ризницу и староставне књиге. Откуцаћемо упит у апликацији или на неком већ дуго постојећем и провереном сајту, и добити одговор за неколико секунди. Међутим, ако је то у ствари манир који се из других сфера нашег интелектуалног и уопште, унутрашњег живота, проширио и на духовност, врло брзо ћемо закржљати баш као на сваком другом пољу, предозирани информацијама али миљама удаљени од разумевања смисла целине.

Настојање, да се по сваку цену држи корак са технолошким развојем није једнострано – у њега се упрегла наша Црква, али и ми сами

Много пута смо чули од других, или и сами тако вербализовали своја осећања, да се у манастирским портама осећа мир. Разуме се, сви који су провели нешто више времена у светињама, знају да и тамо уме да буде веома динамично, понекада и немирно. Ипак, атмосфера богослужења, молитве, труда, недвосмислено преовладава. И моја сећања су таква. Чак и када се читава жичка порта испуни галамом, и настане туристичка гужва и шарениш, са друге стране зида, ледби тишина до које метеж не допире.

Треба ли човеку данашњице, нарочито ако је верник, такво место? Можда чак и више него икада пре, јер живимо у временима до хаоса појачане какофоније туђих гласова, под сталним притиском, у стрепњи и журби.

То место је, у ствари, стање у коме пребива човеков ум. Али, на спољашњем нивоу, мир тражи одређени поредак, доживљај, посебно у фази када га тек задобијамо. Није исто да ли ћете у тишини своје собе која мирише на смирну и восак, прочитати пред спавање једну страницу неког оригиналног богословског текста, уз адекватно тумачење, тако да свако слово и свака реч остану делић велике истине о Богу и свету, или ћете дозволити да вам нека апликација преприча најлепше и највредније философске и религиозне текстове, учење сопствене Цркве, само Свето Писмо, као што су некада бољи ђаци слабијима препричавали Ану Карењину.

Духовни живот, дакле, тражи и наше време, вољу и снагу. У клопци обавеза, потреба, жеља, није увек лако пронаћи простор за понирање у тишину, ћутање, себе. У текст или слику, у целину. Наша знања су данас углавном налик на пачворк састављен од много разнородних комадића интересовања, информација и дезинформација, вести, наслова, извора, идеологија и мишљења.

Али, тако је немогуће живети истински дубоким животом, па следствено, и заиста пронаћи Бога. Некада је ипак потребно прочитати целу књигу. Пронаћи тражени цитат и схватити да је пуни смисао видљив тек у контексту. Созерцавати колико нам је могуће, онда, разуме се, и питати. Али не било кога на интернету. Не само зато што можемо добити погрешан одговор, него и због тога што је боље живети црквено реалним животом у сопственој парохијској заједници која не мора бити савршена да бисмо је прихватили. Савршени нисмо ни ми.

Све ово, међутим, не значи да је Бог скривено научно знање до кога стигну само они који читавог живота листају у полумраку неке мистичне књиге. Понекада је довољан један поглед, један сусрет, за потпуну ренесансу унутрашњег човека. Након ње, нема више питања која бисмо поставили вештачкој интелигенцији, јер отпочињемо комуникацију са Богом, без апликације.

Већ готово два месеца, у Галерији САНУ, отворена је изложба „Свети Сава“. Поред многих вредних артефаката које приказује, налазе се и две велике престоне иконе, Христос Пантократор и Одигитрија, насликане руком човека. Пред њиховом безвременом лепотом читава људска историја и технолошки развој коме се толико дивимо делују као гротескни плес хуманоидних робота.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022), „Вукови и пастири” (Дерета, 2023), „Варошка легенда: Молитва за душу суђену“ ( Дерета, 2024). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: СПЦ

БОНУС ВИДЕО: