Ракочевићев „Мирис анђела“ у Херцег Новом

Фото: Растко Шејић

Аутор извештаја: Растко Шејић (Удружење „Шта хоћеш“)

У врту херцегновског дома Ива Андрића на Топлој синоћ је одржан веома добро посећен, а опет интиман и истовремено духовно спектакуларан разговор о збирци поезије „Мирис анђела“, која је овогодишњи добитник књижевне награде Бранко Ћопић.

Контраст мира лепо уређеног врта и амфитеатра, зрикаваца, палми и далеке живости риве, са узбудљивом Ракочевићевом рањеном а јуначком поезијом претворио се у доживљај вредан најбољих књижевних салона света.

Искусна новинарка и драматуршкиња Витка Вујновић је формат уобичајене поетске вечери окренула тиме што је она углавном читала песме уз музичку пратњу и питања постављала искључиво на основу директних песничких слика.

Она је нагласила да је „у свакој песми пронашла кључне надахнуте речи које све покрећу, које светле, снажне, имају своју боју“:

„У Ракочевићевој поезији све има свој мирис и има свог анђела: вода и камен, црква и град, очи деце и очи старца, тамјан и хлеб, топлота и студен, светлост и тама, колевка и гроб, сећање и љубав способна да на зло не узврати злим“.

Живојин Ракочевић, песник, председник Удружења новинара Србије, директор Дома културе Грачаница, препустио се концепту и догодио се дирљив разговор високе уметничке вредности.

Публика је имала прилику да осети његов унутрашњи живот, ону ватру или светлост која га тера да ствара.

Пролазећи кроз циклусе „Мириса анђела“, те својеврсне ауторске анотологије досадашњег ауторовог песничког рада, заокружене новим снажним песмама, често је ноћ парао лепет крила. Понеки крик галеба.

На питање о границама које деле Ракочевић је одговорио:

„Границе су успоставили они који су против књиге и смисла. На границама се нормални људи осећају као криминалци, а криминал је ту потпуно слободан. И мислим да је то због њих и направљено, не из потребе да постоје границе. Ја живим у једном гету у коме преко две деценије нисам поштом добио књигу на ћирилици, а од пре четири године ни штампу. Суштина је да тај страни свет нацрта границе у којима ће стварати своју културу, свој дух и дела. Али, тих дела нема. Мрежа је апсолутно успостављена и неподерива откада смо достигли тај цивилизацијски максимум. Онога тренутка када су 1327. године изграђени Дечани, пре скоро 700 година, ми смо постали култура која нема границе. Када су се срели фра Вито из Котора и архиепископ Данило Други и осмислили како ће изгледати светиња, они су направили савршеног Србина. Дечани су таква симфонија и хармонија да су све наше различитости стале у њих и нису се посвађале. Ја то зовем ‘Дечански кључ’: Византија, наше приморје, готика, романика, барок, све на једном месту. Постоје још два таква дела савршене хармоније духа, то је владикин ‘Горски вијенац’ и ‘На Дрини ћуприја’ човека у чијем дворишту сада седимо. Ми имамо те три личне карте, које су савршене, и које су брана свакој граници“.

Из песама и ауторових прича почињу пред публиком да израњају пунокрвни епски хероји: отац и мајка песника, стриц, свештеник Мирослав из Приштине, убијени дечаци из Гораждевца, искасапљени жетеоци, тужне поносне мајке завијене у црно Сенка и Љубица, митрополит Амфилохије, властелинка са фреске, Симонида без очију, Мајка Патријаршија, мати Февронија…

На питање о природи зла и васкрсења постављено стихом „Зло увек загази у исту ријеку“ Ракочевић одговара:

„Још од Антике је та мисао да су крај рата видели само мртви, тако да ће и крај тог Косовског боја само они видети. Нигде се није нагомилавала тишина као у Приштини и на Косову и Метохији пред неку несрећу. Згусну се неке силе, заледи се све, и сви знамо да ће се нешто догодити. Није било потребно бомбардовање, већ су те бомбе биле пале у срцима и у животу. Све је било јасно. Тако је било и пред мартовски погром 2004. Ми имамо један нови календар злочина над Србима од тада које обележавамо. У тој тишини некако почињу ратови. Почиње зло. Али његова није последња“.

Ако данас нашу народну епику видимо као фреску, она је у Ракочевићу добила модерног мајстора, врхунског настављача „косовског циклуса“, како је његову поезију дефинисао српски бард Матија Бећковић на додели Ћопићеве награде у САНУ.

Нема жаљења над собом, нема страха пред немогућим, нити суздржавања пред тешким темама животног развоја родитеља и породице, тешких злочина над Србима и живота у гету енклава на Косову и Метохији, избеглиштва, али и искрене вере опеване у завршном циклусу „Пећка мајка“.

Како сам Живојин објашњава менталитет Косова кроз једну од хероина о којима пише „сузу ми нису видели“. Али публика у Херцег Новом је више пута била дубоко ганута и померена. „Речи које сијају“ су обасјале културну узбудљиву ноћ у организацији Херцег Феста.