Љепојевић: Ако дође до Трећег свјетског рата – ни Западни Балкан неће моћи да остане по страни

Синиша Љепојевић (Фото: Прес центар УНС)

НЕКАДА се у тешким и временима сиромаштва говорило „само да не буде рата“. Али, стријепња и страх не помажу и савремени свијет живи у времену ратова.

Па има ли краја ратовима?

Наравно, тешко је предвиђати али, како сада изгледа, ратови, који су у многим дијеловима свијета у току, још су далеко од рјешавања проблема због којих су и избили. Другим ријечима, не назире се њихов крај.

Све су гласнија страховања да би актуелни ратови могли да доведу и до глобалног ратног сукоба, Трећег свјетског рата. Иако, барем јавно, нико од великих сила не жели глобални сукоб, не би, на жалост, требало искључити ни ту могућност. Ратови имају и своју логику.

Ваљало би подсјетити да је извориште савремених ратова помјерање тежишта економске моћи и геополитичког клатна са Запада на Исток. Запад не жели да прихвати ту реалност и настоји да спријечи те историјске промјене а Исток нити има намјеру нити избора да се одрекне онога што је у тим промјенама већ стекао.

У овом времену, када се каже Запад – то је у ствари Америка. Оно што је некада била Западна Европа је сада Европска унија која, међутим, више нема пресудног утицаја. А најјачи амерички инструмент је финансијски систем базиран на долару. То је послије Другог свјетског рата а посебно након банкрота америчких јавних финансија 1972. године готово савршен систем контроле и глобалне доминације. Али, то је постао и највећи амерички проблем.

Времена су се промијенила и тај финансијски модел је превазиђен и Америка, као и цијели Запад, губи досадашњу моћ. И кренуло се прво са санкцијама и кажњавањима оних који нису по вољи или се придржавају токова промјена а када ни то не помаже – онда ратови. Али, ратови нису ријешили те проблеме.

Многи вјерују да је Трећи свјетски рат већ у току. Свјетски ратови се дуго „крчкају“ и онда букну. То вјеровање се прије свега заснива на рату у Украјини. И за то има много основа јер он је симбол глобалних промјена али и неке врсте нове технологије западних ратова. Ратује се преко других а Запад даје новац и „технологију“. На тај начин рат у Украјини је увукао велики број земаља у ратне сукобе па би се уистину могао назвати новим свјетским ратом.

Западни медији су наметнули мњење да је то рат Русије и Украјине. То није рат Русије и Украјине, он се само физички води на украјинској територији а у ствари је рат Запада и Русије. И зато тај рат дуго траје и још ће потрајати.

Сви преговори су само куповање времена да се Украјини испоруче нове количине наоружања и војне опреме а не да се пронађе рјешење. Запад се још увијек нада да ће на тај начин не само да измори Русију него и да је превари.

Ту наду одржавају историјска искуства да је Запад некако сваки пут успјевао да превари Русију.

Русија је изгледа ипак научила ту историјску лекцију али не жели заоштравање односа са Америком иако је Вашингтон до сада изневјерио све постигнуте договоре, укључујући и онај са Аљаске између предсједника Трампа и Путина.

Нема више повјерења.

Ратно лидерство је формално препуштено водећима земљама Европе – Британији, Француској и Њемачкој, и бирократији Европске уније у Бриселу.

Те земље и бриселска бирократија тврде да се припремају за рат са Русијом јер ће, тврде, Русија напасти Европу. Али, Европа још увијек нема војни потенцијал за такав рат па се убрзано наоружава. И то је велико питање колико ће успјети.

Истовремено, направљен је и необичан модел да Европска унија шаље америчко оружје Украјини и да га плати Америци а Вашингтон тврди да не учествује у украјинском рату. А у ствари директно учествује преко сателитског навођења украјинских дронова и ракета у нападима на руској територији.

Пошто ЕУ нема новца онда мора да диже кредите и то наравно од америчких банака.

Још једном се потврдило да Запад нема нових идеја. Цијели концепт да је Русија пријетња Европи је готово идентичан ономе из 1941. године када је Њемачка напала Русију. И зато није случајно што је и садашња Њемачка ратни предводник.

Како сада изгледа, ратна провокација би могла да дође од балтичких република, прије свега Летоније и Естоније. Из Летоније се већ лансирају украјински дронови према Русији. Занимљиво је да Америка повлачи своје војнике из Естоније које ће замијенити европски војници.

Русија очигледно разумије поруке и спрема се за такав рат. У Москви је донесена стратешка одлука да ће на сваку провокацију, на примјер из балтичких република, одговорити и поручила је Европи и Западу ако желе рат онда ће га и добити. Не искључује се ни употреба нуклеарног оружја мада Русија има пројектиле који развијајући високе температуре имају разорни ефекат као нуклеарне бомбе а немају нуклеарно пуњење.

Занимљива је улога Британије која је међу онима који гурају Европу у рат против Русије. Британија нема војни потенцијал за такав рат, она тренутно није ни нуклеарна сила јер њене подморнице које носе, у ствари, америчке нуклеарне главе нису у функцији али њен циљ је да тим ратом елиминише конкуренцију у Европи прије свега Њемачке.

Све то је узалудно. Украјински рат се неће завршити преговорима него само на бојном пољу и зато ће тај рат потрајати.

Наставак украјинског рата је и актуелни рат на Блиском истоку. Извориште тог рата је исти као и оног у Украјини с тим што је он прије свега везан за Америку. Америка већ дуго постепено губи утицај на Блиском истоку што је довело у питање судбину петродолара који је прије педесет година замијенио доларску златну подлогу. То је рат за спас петродолара као најефикаснијег инструмента америчке доминације.

Са губитком америчке доминације на Блиском истоку доводи се у питање и стратешка предност Израела коју такође Америка покушава да сачува.

Промјене на Блиском истоку минулих година су довеле до раста утицаја прије свега Кине која је постала стратешки партнер Ирана али и Саудијске Арабије. Ту је и утицај Русије преко БРИКС-а. Тако да је актуелни ратнички поход на Иран истовремено посредни рат и против Кине и Русије.

Мало је вјероватно да ће се и тај рат у скорије вријеме окончати. Много је вјероватније да ће бити стање ни рата ни мира али крајњи исход је губљење америчке војне моћи у том дијелу свијета. Такође је вјероватно да ће Америка, да би спасила Израел, имати војне базе у тој земљи. Већ се гради једна америчка база на југу Израела а и Централна команда Америке се из Бахреина сели у Израел. Тиме би Израел могао да изгуби дио суверенитета а од плана о такозваном „Великом Израелу“ неће бити ништа.

У том рату практично нема побједника али има губитника и зато ће се тај рат ширити. Могућ је и грађанско-вјерски рат у Ираку који би се уз ратне сукобе у Либану могао проширити и на Сирију. Уз то, и Турска је и деликатном положају иако покушава да се позиционира као проамеричка. Посебно је занимљиво њено заоштравање односа са Израелом мада се Вашингтон нада да то може да контролише.

У Америци се размишља и о рату против Кине која преузима економски примат у свијету. Али, тај рат је за сада мало вјероватан и вјероватније је да ће се Америка против Кине борити кроз сукобе са кинеским стратешким партнерима као што је случај са Ираном.

У преводу, нема краја ратовима.

Историја Запада сугерише да само страх може да уразуми и политичке лидере и јавност. То очигледно разумију и Русија и Кина, као актуелни главни западни „непријатељи“, и зато и Москва и Пекинг шаљу јасне поруке да „ако желите рат добићете га, ми смо спремни“.

И на крају шта би све то могло да значи за српске земље.

Медијски се шири стријепња како би и на такозваном Западном Балкану могао да избије рат. То је, међутим, мало вјероватно. Могућ је теророризам али не и рат.

У Босни и Херцеговини ће вјероватно доћи до промјене унутрашње структуре а то значи формирање трећег ентитета за Хрвате. То је, вјерује се, један од начина да се сачува Босна и Херцеговина као држава. То ће, како изгледа, бити главни задатак новог Високог представника и зато су толики ломови око његовог избора.

Неће, дакле, бити унутрашњих ратова али, као и увијек, ако дође до глобалног сукоба, Трећег свјетског рата, онда ни Западни Балкан неће моћи да остане по страни. Утолико прије што би глобални сукоб могао да значи и међусобне ратове унутар Европе и то углавном између Француске и Њемачке и Пољске и Њемачке. Наравно, све је могуће мада то све није увијек и вјероватно.

Старо је искуство да је рат, поред болести, најгоре што се у људском животу може десити. Увијек постоји и нада, што је људска природа, да се рат ипак неће десити. Али, о томе не размишљају они који одлучују а и, како је писао Иво Андрић, „ратови се понекад и омакну“.