Слободан Иконић (Печат): Газиместан, тајне оптужнице и писма из Беча

Док су звона манастира Грачаница означавала крај још једног видовданског парастоса, атмосфера на оближњем Газиместану претворила се у демонстрацију силе која далеко превазилази оквире уобичајеног одржавања јавног реда и мира. Привођење 36 особа, међу којима је било и малолетних лица, под неодређеним оптужбама за „изазивање раздора и нетрпељивости“, поново је у фокус јавности вратило питање: где престаје владавина права, а почиње политички мотивисан прогон?

Међутим, овај Видовдан се разликује од претходних по јасном контексту у ком се одиграо. Хапшења на Газиместану коинцидирала су са још једним, наизглед невидљивим, али подједнако узнемирујућим процесом – масовним стизањем судских позива и оптужница Специјалног тужилаштва из Приштине на кућне адресе грађана у централној Србији. Када се ове две појаве аналитички споје, постаје очигледно да званична Приштина више не оперише само на терену тренутног инцидента, већ спроводи свеобухватну, географски проширену стратегију притиска.

Овогодишња прослава на Газиместану оголила је механизам „нулте толеранције“ косовских власти према било каквом изразу српског националног и културног идентитета. Грађани су привођени без писаних налога, због певања песама или ношења симбола које косовска полиција, по сопственом дискреционом праву, тумачи као провокацију.

Хапсе и малолетне

Тежину овим догађајима даје учешће малолетника. Адвокати одбране и очевици потврдили су да је међу приведенима било и малолетних лица, која су, заједно са родитељима, одвођена у полицијске контејнере и станице на саслушање. Иако је приведени дечак убрзо пуштен на слободу, сцене у којима се малолетници третирају као безбедносна претња оставиле су дубок психолошки ожиљак на присутне. Циљ оваквог поступања, према оцени аналитичара, јесте креирање наратива да је сваки долазак на Косово и Метохију, чак и у верске сврхе, високоризичан чин који угрожава безбедност целе породице.

Српска православна црква, тј. Епархија рашко-призренска, наводи да постоје сведочења о физичком и психичком малтретирању приведених Срба и позива међународне мисије да испитају све околности привођења након обележавања Видовдана.  Епархија истиче чињеницу да су верници ове године дошли на Газиместан без истицања националних симбола, управо због раније најављених ограничења, али да ни то није било довољно да обележавање протекне без понижавајућих полицијских мера.

Адвокати одбране и очевици потврдили су да је међу приведенима било и малолетних лица

Посебну забринутост изазивају сведочења да су неки приведени били шамарани, ударани, вређани, те да им је тражено да узвикују „Косово република“. Једном од приведених оскрнављена је народна ношња, појединима је указана лекарска помоћ, док су новинари били изложени детаљним контролама и ометан им је рад.

Заштитник грађана Србије Зоран Пашалић упутио је допис омбудсману са Косова и Метохије Наиму Ћељају, са захтевом да хитно испита све околности привођења више грађана српске националности након обележавања Видовдана на Газиместану и да прати законитост поступања надлежних органа. Пашалић се обратио и институцијама ЕУ у Бриселу, амбасадама земаља Квинте, као и Мисији ОЕБС-а у Приштини, указујући на потребу да се поступање надлежних органа спроведе у складу са највишим међународним стандардима заштите људских права, уз обезбеђивање пуне заштите процесних права свих приведених лица.

У међувремену, заменик омбудсмана на КиМ Срђан Сентић иницирао је покретање поступка по службеној дужности поводом хапшења на Газиместану, наводећи да су од надлежних институција затражене информације како би биле утврђене све релевантне чињенице и околности.

Немачка политичарка српског порекла Жаклин Настић на Иксу је коментарисала то да је приликом обележавања Видовдана тзв. косовска полиција ухапсила Србе међу којима су биле и „жене и отац, који је одвојен од свог малолетног детета“. Подсетила је да је „до сада било мало јавних реакција Европске уније“. „Многи Срби и друге мањине се стога с правом питају – да ли је ово заштита и безбедност коју им НАТО гарантује у њиховој домовини Косову и Метохији већ 27 година?“, упитала је Настићева.

Очигледно су прозване стране морале бар некако да реагује па су се огласиле и мисије Еулекса и ОЕБС-а које су, како наводе, пратиле „активности“ које су приштинске власти спроводиле у вези са обележавањем Видовдана и поручиле да морају да буду „сразмерне“ и у складу са основним слободама. Сва је прилика да ће и остати само на „праћењу“, као и у многобројним случајевима до сада.

И док косовска полиција хапси на терену, косовско правосуђе је истовремено покренуло офанзиву према Србима који годинама живе ван територије Космета. На адресе бивших војника, полицајаца и ратних ветерана у централној Србији почели су да стижу судски позиви за процесе у вези с ратним злочинима, са посебним акцентом на случај Рачак из 1999. године.

У исто време Основни суд привремених институција у Приштини расписао је потерницу за хапшење 20 Срба због наводних ратних злочина – осумњичени су да су у Ђаковици наводно убили 106 албанских цивила и злостављали још 300, објавили су приштински медији.

Приштински пипци

Кључна тачка у овој корелацији је синхронизација: Приштина жели да демонстрира да нико, без обзира на то где се физички налази – да ли на верском скупу на Газиместану или у сопственој кући у Крушевцу, Нишу или Београду – није ван домашаја њиховог апарата.

За Србе на Косову и Метохији, позиви, уколико су послати, припремају Албанце на епилог суђења у Хагу, Хашиму Тачију и осталима, сматрају упућени српски експерти и аналитичари. „На Косову страхују од евентуалног, лошег исхода целог процеса. Када кажем лошег, мислим да Хашим Тачи буде осуђен у Хагу и припремају резервну варијанту, резервну опцију. Шта то у пракси значи? Па подижу оптужнице против Срба за наводне ратне злочине почињене на Косову током ратова за југословенско наслеђе крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година. Зашто је то за косовску јавност важно? Због тога што су косовске политичке елите од 1999. до данас своју државност, историју, институције, градили на једном наративу, искључиво албанске жртве. У том наративу косовски Албанци имају епитет жртве, а Срби, српске институције и српска држава ексклузивитет агресора“, рекао је за „Еуроњуз“ историчар Александар Гуџић.

Зато се и потеже случај Рачка, од којег је одустао и Међународни трибунал у Хагу, а најављена је и нова оптужница, за погибију Адема Јашарија, једног од оснивача такозване Ослободилачке војске Косова.

Оптужница за случај Јашарија најављена је само неколико дана након хапшења петорице Срба за дешавања у Рачку, што, како се наводи, код Срба на Косову и Метохији изазива додатни страх и забринутост.

За званични Београд, Адем Јашари је терориста који је починио многа убиства и који је неколико година пре погибије осуђен на 20 година затвора, док приштинско правосуђе сматра да су он и чланови његове породице жртве, па је најавило оптужницу против припадника српске полиције.

Адем Јашари је ликвидиран у, како тврде српски безбедносни органи, легитимној антитерористичкој акцији заједно са својим саборцима и групом цивила. У сукобу његове оружане групе и полиције убијена су и два српска полицајца, док, према истим изворима, унутрашњост куће Јашаријевих и данас потврђује да се из ње пуцало из више врста наоружања.

Министарство правде Србије, поред најоштрије осуде одлуке привремених приштинских институција да распишу потерницу за Србима због наводних ратних злочина, саопштава да ове активности „нелегалних и непризнатих правосудних институција на Косову и Метохији“ имају за циљ наставак акције застрашивања Срба и даљег спречавања њиховог повратка у аутономну покрајину.

Застрашивање дакако стоји, само није јасна синтагма „нелегалних и непризнатих правосудних институција на Косову и Метохији“ у које су својевремено, на притисак Београда, Срби угурани, да би их касније напустили и судбина Срба била препуштена чисто албанским тужиоцима и судијама.

Оптужница за случај Јашарија најављена је само неколико дана након хапшења петорице Срба за дешавања у Рачку

Посебну мистерију и узнемиреност изазвао је технички начин на који ова писма стижу. Будући да званични Београд сада не признаје косовске институције и не постоји директна правна сарадња, Приштина је применила поштански маневар. Позиви се шаљу преко међународних транзитних центара у иностранству – најчешће преко Беча, Љубљане и Будимпеште. Пошта Србије добија ове пошиљке као регуларну међународну пошту из Аустрије или Словеније и, према међународним конвенцијама, дужна је да их испоручи на коначну адресу. На тај начин, папир са печатом непризнатог суда из Приштине легално улази у сандучиће грађана у централној Србији.

Масовни долазак писама наметнуо је логично питање: како су приштинске власти дошле до тачних, ажурираних адреса пребивалишта људи у централној Србији? С обзиром на то да званични органи у Приштини ћуте о својим методама, све се свело на спекулације и нагађања.

Достава података

Највећу буру изазвала је сумња, коју је јавно изнео и пензионисани командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури (један од оптужених), да је неко из државних структура Србије предао ажуриране базе података Приштини. Због тежине ових оптужби морало је хитно да реагује Министарство правде Србије, које је оштро демантовало било какво уступање података и поручило грађанима да та писма немају никакву правну важност и да нису дужни да се на њих одазивају.

Ту је и теза о архивама из 1999. године. Према овој верзији, Приштина користи затечену документацију из полицијских станица и војних одсека који су остали на Косову након повлачења српских снага. Међутим, ова теорија има ману – она не објашњава како Приштина зна тренутне адресе људи који су мењали пребивалиште у последњих четврт века.

Помињу се и међународне обавештајне службе па се тако спекулише да Приштина до података долази преко партнерских западних служби које имају увид у различите регионалне регистре, или преко прећутног посредовања мисија попут Еулекса.

Живимо у ери дигитализације где су многи подаци, од привредних регистара до процурилих бирачких спискова, доступни на интернету. Косовске службе наводно користе напредне методе претраге отворених извора како би повезале имена са старих војних спискова са данашњим профилима на друштвеним мрежама и адресама приватних фирми у Србији.

Тема достављања позива добила је додатни значај почетком јуна, када је Апелациони суд Косова укинуо потврду оптужнице против 53 особе у предмету Меја и вратио предмет на поновно одлучивање управо због начина на који су оптужени обавештени.

Апелациони суд оценио је да нису били испуњени законски услови за вођење поступка у одсуству, наводећи да нису предузети  „разумни напори“ да оптужени буду обавештени о поступку, као и да нема доказа да су позиви и оптужница објављени на начин прописан законом.

Зато се, наводно, прибегло тактичком блефирању за суђења у одсуству. Ова теорија, коју заступа и део политичке јавности у Београду, сугерише да Приштина заправо шаље писма „напамет“ на претпостављене адресе или места рођења. Циљ им није да оптужени заиста дође на суђење већ да се писмо врати са назнаком да је испорука покушана. Према косовском закону, то пружа формално-правно покриће да су „предузети разумни напори“ за обавештавање, што омогућава покретање масовних суђења у одсуству и, коначно, расписивање међународних потерница.

Када се подвуче црта, хапшења на Газиместану и писма из Беча представљају две стране исте медаље. То је стратегија подизања невидљивог, али непробојног правног зида око Косова и Метохије за српску заједницу.

Порука коју Приштина шаље је јасна – ако сте икада били део одбрамбеног система Србије, или ако данас јавно манифестујете свој национални идентитет, бићете процесуирани. Резултат је стварање колективног осећања кривице и несигурности. Док се Београд држи става о правној ништавности потеза Приштине, Срби на терену – било да су деца на Газиместану или пензионисани полицајци у централној Србији – остају директне мете овог софистицираног административног рата.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Епархија рашко-призренска