О. Дарко Ристов Ђого: Побједа Неба над ордијом

Приштински суд смјештен је у ономе што представља идентитет “независности”: у колективну имагинацију Албанаца у којој су постали дио колективног Запада.

Све је својеврсна псеудо-Калифорнија: огромне, застакљене зграде и ригипс панели, на силу донешено дрвеће које не даје никакав хлад. На згради је натпис на албанском, лошем српском и енглеском језику. Климе – за разлику од оригиналне Америке – у згради нема. На улазу су упутства о прикладном облачењу које они који улазе углавном не поштују – од јапанки и шортсева, преко оскудних мајица и тренерки.

Као и све на Косову и Метохији данас, форма је западна, суштина – османско убјеђење да су закони само слабе покривалице за силу. Тј. има га само онолико и онда колико је неко у стању да се наметне силом.

Људи који пролазе или глуме незаинтересованост или гледају са неком надменошћу нас који чекамо испред Суда – породице и пријатеље Срба ухапшених на Газиместану о Видовдану 2026. године.

Ми смо који тренутак раније пошли из Грачанице: са друге (или прве) планете – из бескрајне љепоте Свтјетлости, иконе и камена, мира и светиње. “Знаш, њих је и даље страх нас!” казују ми сви које срећем тог јутра  у Метохији и на Косову. Како и зашто да њих – који имају силу, који су приводили како су хтјели и тукли кога су хтјели – како њих може бити страх нас? Ако је у питању прости биланс моћи – моћ је сада, наизглед, њихова? “Њих је и даље страх”. То објашњава насиље. Страх се најлакше претаче у батињање и насиље.

Из Грачанице полазе наши момци, и међу њима мој пријатељ Стефан Татар. Србин, из Старе Црне Горе, непоколебљив и стамен, несавитљив до пуцања, утемељен у Грачаници.

Ми идемо пред Суд, не знајући шта ће покушати да смисле, како да осмисле и оправдају чисто насиље. Јер на Газиместану се није хапсило на Видовдан зато што се нешто догодило већ да се у будућности не би догодило да Срби дођу на мјесто гдје смо се опредијелили да стаклене зграде нису врједније од Грачанице. “Оче, никад као ове године није било људи”. Никад као ове године јер Срби кроз читаву историју мобилишу се на завјетним основама, макар након тога демобилисали се на неким другим. Хапшени су наочити момци, по интуицији насилника, за примјер другима.

И када почиње “суђење”, све је саткано од непрекидних пакости: суђењу се “може” па “не може” присуствовати, вода се у ужареној згради “може” па “не може” доставити оптуженима. И сама оптужница лебди у ваздуху јер ништа се конкретно не може доказати, а нешто се мора наћи. Полицајци који су тукли момке изјављују да су им куповали воду и бринули се о њима. Све је фарса, уосталом, као и све што “независна” Репубљика чини. Псеудо-Калифорнија као мјесто за османски зулум 2.0.

Момци након неколико сати излазе. Несаломиви. “Нисмо се помјерили ни милиметар” – како да се помјери човјек утемељен у Дечанима и Грачаници? Утемељен на Царству небеском, на Лазаревом опредјељењу?

Интензивитет и сљепоћа насиља које је на тај Видовдан примјењено ка њима говори само једно: силу је и даље страх Небеса. Она их не разумије, а жели да их контролише. Узалуд. Газиместан није казивање о српском поразу него о Побједи Неба над ордијом. Некада и сад.

(Телеграм канал о. Дарка Ристова Ђога)