Батић Бачевић: Како је Гаврило упропастио муслиманима аустроугарску будућност

Getty © Sean Gallup

На свету не постоји мањи споменик посвећен већем догађају или човеку од стопа Гаврила Принципа из којих је пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Али су и те стопе 1992.године постале неподношљиво велике за бранитеље мултиетничке Босне. Историја је, на крају, била праведна – није прошло ни 30. година и неправда према борцу за ослобађање југословенских народа је исправљена.

Већ 2022.године одлучено је да се раније забетониране стопе ослободе и врате „из туристичких разлога“.

Да је нас никада их и не би враћали, али када дођу Немци, Аустријанци, туристи или високи представници, да лепо виде одакле је уништена наша заједничка будућност, као да су поручивали сарајевски лидери које је неко слагао да су осим вере наследили и отоманску лукавост.

Сарајлије су уверене да је у време зимске Олимпијаде тај град био центар света, а Вучко послао Микија Мауса у историју, али једини дан у историји Сарајева када је тај град заиста био центар света ипак је био 28.јун 1914. године.  И није без разлога велики савремени историчар Ерих Хобсбаум рекао да 20.век почиње са атентатом у Сарајеву и почетком Великог рата, а завршава се рушењем Берлинског зида и распадом Југославије.

Зато и никако није јасно како се несрећни Гаврило овог 28.јуна могао да  нађе само на маргинама маргине значајнијих сарајевских медија  – „како изгледају прелијепи синови Сергеја Барбареза“,  „Туркиња тврди да јој је отац Трамп“,“Навијачи БиХ окупирају ЛА (Лос Анђелес), стигао и Френки, да више никада фудбал не заиграју“, тако су изгледали наслови 28.јуна или 29. јуна у којима никако није било места за несрећног Принципа.

Шта им се толико замерио момак који је умро пре него што је створена југословенска држава?  А коју они не могу никако да прежале.

Јесте реч о Видовдану, светом датуму међу Србима, али и датуму због којег је створена Југославија, а њу и њене тековине нико вербално не чува као чувено мултиетничко Сарајево.

„Убица из Грахова који је променио свијет“, гласи наслов прошлогодишњег текста у водећем муслиманском листу поводом годишњице рођења несрећног хероја. У тексту се наводи да је у Сарајеву „убица“ дошао у контакт са националистичким покретима, који су заговарали уједињене јужнославенских народа и ослобађања од аустроугарске власти.

Оваква конструкција о малигним националистичким покретима који заговарају ослобађање и уједињење различитих народа заслужује посебну социолошку или психијатријску пажњу. Као да кроз њу избија нека посебна свест – у којој  је слобода опасно прецењена категорија, док је неупоредиво боље бити поданик са повластицима у односу на друге поданичке  народе.

И да није било убице из Грахова, унук продавца „десет у пола са луком“, био би шеф протокола у Шенбрунској палати, а хурмашице и ћетен халва би, факат, освојиле бечке посластичаре. Један од коментара као да најбоље описује тај чудан ток свести у којем се каже да су нам од свих окупатора некако Аустроугари највише легли само што су  нас окупирали тако кратко да нисмо почели да уживамо.

„Точно је да су били окупатори, али што нас Аустроугари не окупираше 300 година прије да се ријешимо Османлија. Нисмо се нешто ни усрећили нити са Југославијом, творевином на србо-четничким идејама“. Други коментари су били директнији и некако се не уклапају о Сарајеву, сигурном уточишту за толеранцију, мултиетничкој оази на Балкану.

„Све му ј.. и сложим на камару. Дошао из Грахова, прозори ко кутија од шибица, заход шума и он нашао господу да убије. Да је данас жив, четник кољач би био тешки“…  „Само је требало написати терориста Гаврило Принцип и навести злочинце послије њега попут Недића, Драже Михајловића и геноцидаше Караџића и Младића“.

Колико је познато, Принцип није био припадник покрета Велика Србије већ Младе Босне, покрета за уједињење поробљених југословенских народа. Већина чланова јесу били Срби, али за учешће у атентату оптужени су Хрват Иван Крањчевић и муслиман Мехмед Мехмедбашић чија би судбина заслужила неки филм – избегао је хапшење, учествовао у пробијању солунског фронта да би скончао од последица усташког терора 1943.године. Има неких злобних коментатора који се згражавају над чињеницом да у данашњој БиХ нема ниједне улице која носи име по најпознатијем припаднику Младе Босне из муслиманског народа.  То је наравно гнусна лаж – Мехмедагићево име носе две улице: једна се налази у Бањалуци, а друга у Источном Сарајеву.

У Сарајеву или његовом родном Стоцу нема такве улице. Веома важан припадник Младе Босне био је Иво Андрић, који је тада био млади, веома талентовани хрватски писац али су га историја, туђ неморал и сопствени морал,  некако пребацили у српску културу.

Сам Гаврило је, према затворским картонима, био младић веома ситне и слабе грађе – када је дошао у затвор био је висок 162 сантиметра  и имао 50 килограма, а када је умро, шест месеци пре победе његових идеја и распада „К унд К“ монархије имао је свега 40 килограма. У историјским списима се ретко спомиње да је због нехуманог односа, никакве здравствене заштите и инфекције, пре смрти Гаврилу ампутирана десна рука. Она која је, наводно, променила историју.

О величини Принципових стопала нема података, али угледни хрватски писац Миљенко Јерговић, који је одрастао у Сарајеву, у једном тексту описује како је у четвртом разреду основне школе стао у Гаврилова стопа и изненадио се да су његова стопала била исте величине са најпознатијим револуционаром из Босне. Можда је због тога касније за сарајевску и хрватску чаршију постао значајнији лик од младића из Грахова. У његовом одличном тексту описује како га ја још дечака бунило зашто се слави човек који је убио трудну жену. Осећао је да је наставник географије био посебно сумњив јер је причао са ентузијазмом о Принципу, али се касније да је уверио у да је био у праву јер се придружио српским националистима на Палама. У неком другом тексту је дирљиво описивао како су у његовој породици, на дну неке шкриње чувала слика младог припадника војске са словом У на капи. Можда је осетио олакшање или понос  што тај рођак  сигурно није убио трудну надвојткињу и будућу царицу.

А да ли је убио неку трудну, потпуно незаштићену сиротицу, неку мајку са дететом или пак децу без мајке, то свакако нећемо никада сазнати.

Али само на основу споменика несретном јунаку из Грахова би могла да се напише најпрецизнија историја југословенске идеје. Након атентата, сарајевска мултиетничка елита се некако тих дана претворила у пљачкашку руљу, која је пљачкала и запалила је све српске радње, фирме у центру Сарајева. Посебан циљ је био први модерни хотел у Сарајеву Европа, у власништву Глигорија Јефтановића којег су раније прогласили као „зенђиљ Сарајлију“, а улицу која води ка хотелу назвали по њему.

Када се завршио Први светски рат, у којем су муслимани, Хрвати из Босне биле веома храбри учесници у биткама за окупацију Србије, босански муслимани су постали стабилан савезник династије Карађорђевић.

У Сарајеву је постављена плоча на којој је кратко на ћирилици и ијекавици написано – „На овом историјском мјесту навијести слободу на Видов-дан 15 (28.) Јуна 1914“. Када је прва Југославија нестала, та табла је завршила као рођендански поклон Хитлеру јер је фиреру момак из Грахова постао симболични архинепријатељ из младости. Историчари кажу да је то једина ствар коју је Хитлер тражио од ратног плена из Југославије.

Комунистички историчари не знају како је нестала та табла, као што још воде дебате да ли је у Првој пролетерсклој  бригади од 1200 војника био један или пет муслимана. Делује као нека анегдота за све, осим за Србе, али када су Немци и усташе ушли у Сарајево 1941, преци чувених данашњих антифашаста скандилали су „Ево Швабе, ево бабе“.

Процењује се да је у највећем ентузијазму према антифашизму унутар муслимана, после дебакла у Стаљинграду и пада Италију, да је њих опет било знатно мање него мећу усташама. Реис ул улема и читава Исламска заједница су веома отворено подржали режим Анте Павелића због којих су били и кажњени на трагикомичне казне. Али и после овог рата су муслимани успели да се опораве, и од „хрватског цвијећа“ постану Титове љубичице.

Уједињени комунисти су се опет сетили Гаврила и поставили нову плочу јер ону, са Видовданом, никако нису могли да нађу.

„Са овог мјеста 28.јуна 1914. Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободу“.

Али није прошло дуго,  и тај текст је деловао неподношљиво мултиетнички – какво ослобођење, па зар нисмо у оба рату показали где нам је срце – као да понавља она сарајевска чаршија, уз огромну помоћ београдске комунистичке елите која већ седам деценија пере сопствену и туђу срамоту.

Тако је у наративима водећих медија у читавом региону Босна остала једино југословенско острво – Срби су били четници, Хрвати усташе, а ми смо једини одбранили Југославију и антифашизам, тако некако изгледа платформа мултиетничке Босне, у којем је свако добродошао под условом да понавља тих неколико фраза.

Када су се коначно сарајевске власти одлучиле да врате таблу Принципу, опет су морале да мењају наслов и он говори као да говори све о слободарском духу Сарајева и БиХ . „Са овог мјеста 28.јуна 1914.Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника и његову супругу Софију Хајек“.

Овог пролећа је сарајевска скупштина донела одлуку да се поново подигне споменик Францу Фердинанду, висине 12 метара, какав никада није подигнут у монархији коју је требало да води. Споменик је био подигнут за време Првог светског рата, али су онда га нове ујединитељске власти срушиле. Гаврилове стопе су обновљене због туризма, а споменик Фердинанду због исправљања историјске неправде.