Владимир Умељић: ГЛАС И ЧИН РАЗУМА, БУНАР И БУНАРЏИЈЕ

Да ли глас разума помаже и када добрано закасни? Помаже ли малом детету, које је већ упало у неограђени бунар, када му са ауторитативних родитељских висина коначно стигне забрана да му прилази?

Наравно не, али ако касно није прекасно, бунарџија можда успе да оствари чин разума и правовремено извуче дете напоље. Отворено је питање, да ли ће ЕУ-бунарџије то успети.

„Политика“, Београд, преноси 14.06.2026:

„БЕРЛИН – Мир у Украјини мора се хитно обезбедити дипломатским путем, јер је свако војно решење тог сукоба илузорно, оценио је пензионисани бригадни генерал Ерих Вад, бивши војни саветник немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Вад је у интервјуу за „Берлинер цајтунг” упозорио да даље ослањање на војну логику не води ка решењу, већ ка продужавању рата и све већој опасности од ескалације (…)

Вад је указао и на последице ширења НАТО-а на исток, оцењујући да је игнорисање руских безбедносних интереса, без стварања шире европске безбедносне архитектуре, било озбиљна геополитичка грешка (…)“

Да ли ће ова компетентна опомена немачког генерала остати само још један „глас вапијућег у пустињи“ или коначно покренути одавно неопходни процес кориговања погрешне политике у Немачкој и ЕУ? Другим речима, да ли ће се ова заједница држава, која је себе до скоро сматрала одраслом, ипак удавити?

Била би наравно штета да грандиозна идеја мирољубивог срастања традиционалних држава овог дела Европе тако неславно заврши на депонији историје, али међу актуелним доносиоцима политичких одлука, тренутно дежурним бунарџијама још увек се не назире нити глас, нити спремност за чин разума.

Да ли је у њиховим владајућим гарнитурама државнички дух, који увек подразумева храброст и снагу, прагматизам и визионарство једног Робера Шумана и Шарла де Гола или Вили Бранта и Хелмута Шмита, само ишчилио или безнадежно нестао?

Који подразумева заступање свих виталних интереса на бољитак својих народа?

Поседује ли било ко од њих довољно карактера да призна „озбиљну геополитичку грешку“, коју с правом апострофира генерал Вад, те да је исправи пре него што она (у најгорем случају) доведе до рата, који би у најмању руку од ЕУ и Велике Британије неминовно направио нуклеарно загађену пустињу?

Закључно о овоме, како је могуће да је она послератна нова Немачка, која је смогла снаге да безрезервно призна од стране својих претходника јединствени злочин у историји, Холокауст над Јеврејима, данас тако поразно пада на испиту основног разума?

Јер разум каже – дете је упало у бунар и требало би га извлачити док још дише.

Но стоји да свако прво мора да почисти испред свог прага, пре него што упери прст ка туђим двориштима. Не може се наиме занемарити болно горуће питање наше сопствне прошлости и његов данашњи третман – зашто Народна скупштина Србије до данас одбија да коначно изгласа Резолуцију о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и потом је проследи Генералној скупштини Уједињених нација на усвајање?

Сигурно, од тога не зависи директно преживљавање нашег народа, али – зар то не припада виталним националним интересима? Јер, поред осталог, за много хваљени (и мало вероватни) улазак Србије у ЕУ мора се очекивати и уцена око признавања „државности“ Косова и Метохије, што се може (и мора!) одбити.

Али исто тако се може (и мора) очекивати вето од стране ове ЕУ-Хрватске, све док се српска страна не обавеже да Србоцид хрватске држвае 1941-1945. дефинитивно стави ad acta, као и прилично сигурно да призна „српску геноцидност“ у грађанским ратовима при насилном разбијању друге Југославије.

Изгласавањем Резолуције о Србоциду од стране Скупштине и УН, међутим, то постаје беспредметно.

Да ли је заиста потребно поставити и водећим српским политичарима исто питање – где се загубио њихов државнички дух, који увек подразумева храброст и снагу, прагматизам и визионарство, као и заступање свих виталних интереса на бољитак свог народа? А о пијетету и поштовању према стотинама и стотинама хиљада својих брутално уморених предака да и не говоримо.

Зашто се не угледају на глас и чин разума Израела по овом питању?

Другим речима – бунарџије, када ћете истином и правдом, свешћу и савешћу оградити овај страшни убилачки бунар, тако да никада више ниједан Србин, ниједно српско дете не упадне у њега?

Јер ви то можете. Ако хоћете.