Слободан Владушић: Хибриидни рат и књижевност

Хибридни рат је истовремено и свеприсутан, и то не само у смислу простора, већ и времена, јер нема почетак нити крај. Поред тога, он је невидљив, зато што су технике хибридног рата тако конципиране да буду невидљиве и зато што велики број људи данас заиста жели да ништа не зна, односно не жели да зна ништа више од онога што им је потребно за лично преживљавање или ,,успех“, како се то преживљавање још понекад зове

За неке људе хибридни рат, попут вира увлачи све у себе, па изгледа као да му је немогуће измаћи. За неке друге људе, хибридни рат не постоји, већ је то само измишљотина којом се плаши народ, као што се плаши и формулацијом срани лаћеник, коју ти људи изговарају увек поспрдно, полазећи од себе и свог личног искуства безинтересног мишљења и деловања, као да оно мора да буде једино, и као да никада није било људи који су за новац радили нешто недостојно.
Хибридни рат је истовремено и свеприсутан, и то не само у смислу простора, већ и времена, јер нема почетак нити крај. Поред тога, он је невидљив, зато што су технике хибридног рата тако конципиране да буду невидљиве и зато што велики број људи данас заиста жели да ништа не зна, односно не жели да зна ништа више од онога што им је потребно за лично преживљавање или ,,успех“, како се то преживљавање још понекад зове. О томе говори реченица из култног филма Matrix (1999) коју изговара један издајник: Незнање је благослов.
Кренимо од почетка. Марко Парезановић, човек који се хибридним ратом бавио и теоријски као професор, али и практично, као дугогодишњи припадник службе државне безбедности, недавно је објавио врло занимљиву књигу Хибридни рат од доктрине до праксе управо у издању Печата. У овој књизи Парезановић хибридни рат одређује као ,,савремени облик вођења сукоба, комбинованом употребом, конвенционалних и неконвенционалних средстава како би се постигли планирани политички циљеви, и остварила стратешка предност над противником.“
Хибридни рат је, дакле, рат у коме се мешају конвенционална и неконвенционална средства. Конвенционално средство у вођењу рата је класична војна сила, која је усмерена ка физичком уништењу непријатељске војне силе, али пошто су ,,грешке“ у рату честе, онда се међу жртвама појаве и непријатељски цивили. Ту је све јасно, бар на нивоу појавности. Неконвенционална средства су, међутим, много нејаснија: у њих спадају сва она средства којима се може утицати на свест непријатељске популације у целини. Већина тих средстава доживљавамо као компоненте мирнодопског, цивилног живота. Концепт хибридног рата нам говори да та средства могу да се користе и у војне сврхе.

ПОЛИТИЧКА ВОЉА И МРЕЖА УТИЦАЈА ОДЛУЧУЈУ Да би нам се непријатељ супротставио он мора да има две ствари: политичку вољу да нам се супротстави и војну силу којом би нам се супротставио. Конвенционална средства у рату могу да униште највећи део непријатељске војне силе, међутим, ако у непријатељској популацији још увек постоји политичка воља за супротстављањем, рат се неће завршити већ ће прећи у сферу герилског рата. Супротно, ако непријатељска популација или њена власт нема политичку вољу да бори, онда ће пораз бити потпун, чак и онда ако је непријатељ сачувао своју војну силу.
То је оно што разликује Авганистан и Венецуелу. У Авганистану су, упркос иницијалном војном поразу, талибани задржали политичку вољу да се супротставе Американцима и били су спремни да плате већу цену, да би победили у том герилском рату. Са друге стране, власт у Венецуели није имала политичку вољу да се бори, па је капитулирала без испаљеног метка, тако што је Американцима de facto испоручила свог председника.
Јасно је, дакле, да данас није довољно само уништити војну силу непријатеља, већ треба уништити и његову политичку вољу да се бори. Зато данашњи ратови морају да постану хибридни (мешовити), јер су усмерени ка два циља: ка уништењу војне силе и ка уништењу политичке воље за борбом, при чему је овај други циљ важнији.
Хибридни ратови постају релевантни тек онда када постане могуће да се највећем делу непријатељске популације можемо обратити директно, без посредника или када смо у стању да на непријатељској територији инсталирамо наше агенде утицаја, групе за притисак, наше медије, а у најбољем случају и наше актере у политичком животу.
Ова мрежа утицаја, делујући континуирано, у дужем временском року може да промени свест непријатељске популације тако да у њима укине све оне вредности на којима се темељи политичка воље једног народа да се брани од непријатеља. Рецимо, присан однос према прецима и националној историји, укида се тако што се историја страдања народа приказује као историја злочина које је тај исти народ починио; осећање националног поноса се укида у корист осећања националне инфериорности у односу на друге народе; колективни дух у коме се корене осећање емпатије према сународницима, замењује апологија конзумерског индивидуализма који сународника препознаје као ривала, конкурента, или сметњу у конзумирању; најзад, спремност на борбу по сваку цену која се темељила на колективном сећању, укида се у име спремности да се земља напусти, исто тако по сваку цену.

РАЗЛИКЕ СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА И АКЦИЈА ХИБРИДНОГ РАТА Лукавство хибридног ратовања јесте да се рад на промени свести популације учини невидљивим. То је могуће зато што се хибридно ратовање – које се једним својим делом своди на процес убеђивања људи да прихвате једне вредности, а напусте друге – темељи на концепт пропаганде који је Едвард Бернајс, творац public relationa, осмислио пре неких стотинак година. Бернајс је, наиме, схватио, да директне пропагандне поруке немају велики учинак, јер људи већ почетком 20. века нису били спремни да прихватају ауторитете здраво за готово. Зато је осмислио начин пропаганде који на невидљиви начин обликује контекст и премисе на основу којих су жртве пропаганде касније доносили одлуке у интересу пропагандиста. Те жртву су при том биле уверене да одлуке сами доносе, односно да спадају међу ону групу људи који ,,мисле својом главом“.
Тако долазимо до једне необичне ситуације: ако би данас нека држава покушала да се против хибридног напада неке друге државе или транснационалне организације, бори директно, она би се изложила замци неразликовања хибридног рата од демократске борбе различитих мишљења, па би укидање права говора неким агентима утицаја или групама за притисак, могло да буде синовано као гушење слободе говора или завођење диктатуре. И то је нормално, зато што се у земљи са значајном демократском традицијом, мора дозволити слобода мишљења и изражавања тог мишљења, без кажњавања онога који мисли или говори. Са друге стране, мора ипак да постоји разлика између слободе мишљења и акција у хибридном рату.
Из тог разлога, државе које су се избориле за одређени степен суверенитета, активирају законе о страним агентима, помоћу којих хоће да јасно разликују учеснике у демократској расправи од учесника/плаћеника у хибридном рату. Проблем је што постоји безброј начина на који нападач може да плаћа своје плаћенике, па их зато није могуће све обухватити једним законом.
Сем тога, један од учинка хибридног рата је страховито слабљење националне опозиције ,,ми“/,,они“ у корист јачања опозиције између ,,демократског“/,,ауторитарног“ која иде на руку нападачу, уколико он располаже ресурсима да увећа мрежу утицаја у јавном простору, стварајући тако привид да располаже ,,већином“ која се онда прећутно пројектује и на гласачко тело.
Разлика између добродошлог демократског пејсажа у коме постоји слобода мишљења и сучељавања мишљења и попришта застрашујућег хибридног рата за свест популације, ипак се колико толико јасно може одредити на два начина.
Најпре, кроз историјске аналогије: ако размислимо о јавном простору Краљевине Србије пре балканских ратова, видећемо неке феномене који су нам познати. То је рецимо, брутална политичка борба, страначка ускогрудост и подељеност, те зачеци банкократије/олигархије против које је за скупштинском говорницом говорио Јован Скерлић. Па ипак, суровост тадашњег јавног живота, прикривала је једну хомогену и јасну слику света у којој је највећи број ондашњих Срба, без обзира на класну припадност и разлику у образовању, повезивао Косовски завет са врло јасном опозицијом ,,ми“/,,они“, у којој су ,,они“ били Аустроугарска и Немачка. Та јасна слика света служила је као поуздани оријентир нашим прецима. (Истини за вољу, непријатељске силе у то време нису могле да спроводе хибридни рат, јер нису могле да допру до свести Срба, нити да инсталирају разгранату мрежу утицаја у самој Србији.)

УЛОГА КЊИЖЕВНОСТИ У ПРЕПОЗНАВАЊУ ХИБРИДНОГ РАТА Други начин за разликовање хибридног рата и демократског пејсажа и политичке борбе која остаје у границама опозиције ,,ми“/,,они“ доводи нас помало неочекивано, до књижевности. Наиме, писац и читалац књижевности деле једну исту конвенцију, а то је да је у вредном књижевном тексту дословно значење (односно оно што је очигледно) само указује на пренесено значење, које доноси дубљи смисао дела. (Из тог разлога, када препричавамо ремек дела српске или светске књижевности, она увек делују сиромашно и банално. Оно што им недостаје јесте ексура, односно начин прожимање онога што је очигледно и онога што је скривено у тексту). Заправо, може се рећи да врхунски читалац књижевности посматра књижевни текст, али и свет попут везира Јусуф из Андрићеве приче Мост на Жепи, који с више интереса посматра сенку коју ствари бацају, него ствари саме.
Књижевност нас, дакле, учи да према свету заузмемо став тумача, односно да не гледамо само у оно што је очигледно, већ да се фокусирамо на сенке које баца та ствар. Ако тако будемо чинили, онда ћемо имати знатно веће шансе да у ономе што је очигледно јасније разликујемо трагове хибридног рата и софистициране бернајсовске пропаганде од демократске борбе мишљења. Човек који није читалац или који књижевност приступа тако да у тексту не иде од сфере видљивог/дословног значења, врло вероватно ће се исто тако понашати у реалном свету – никада неће видети сенке. То значи да постоје велике шансе да постане жртва хибридног рата. Оно што том човеку недостаје, није поштење нити част, већ став тумача света и стварности.
Проучавање књижевности у средњим школама требало би конципирати и као подучавање у вештини тумачења, не само књижевног текста, већ и света који нас окружује. У том смислу књижевност би могла да послужи и као увод у предмет који у школама не постоји, али би требало да постоји, а то је ,,Безбед носно васпитање“. У оквирима овог предмета, средњошколци би се учили основним принципима и техникама хибридног ратовања, наравно из српске, одбрамбене перспективе.
Ја мислим да је то неопходно, а неопходно је зато што су та деца већ учесници хибридног рата. Наиме, ако је идеја хибридног рата промена свести популације како би јој се укинула воља за борбом, онда, као што сам већ написао, тај рат нема ни свој почетак нити свој крај. Он једноставно траје данас а трајаће и сутра и зато га је потребно учинити видљивим.