Владимир Умељић: ХОД ПО ЖИЦИ

Запад или Исток? Остати веран православној Русији, заједничкој вери, традицији и историји или погазити све то, преврнути (као Украјинци) ћурак наопако а у нади да ће једног дана бити могуће угурати се некако у ЕУ? Можда и у НАТО?

Коју цену би Срби морали да плате за то?

Да одмах појасним, већ пар деценија сам мишљења да ЕУ заправо никада неће примити Србе у пуноправно чланство, односно да ако би се то икада десило, онда то више не би били Срби, већ неки бивши и само (можда) по имену Срби.

Довољно је погледати шта су Запад, римокатоличко унијаћење и локални бандеристи направили од Кијевског Руса, колевке руске државе, и од Кијева, „мајке руских градова“.

Један антируски бедем.

Но постоје и ближи примери, Хрвати, који великим делом потичу од покатоличених и потом похрваћених Срба (за заинтересоване више у: Владимир Умељић, „Балкански гамбит Ватикана“, CATENA MUNDI, Београд, 2018.).

Тек по отпадању од вере и одустајању од националног идентитета, дакле, постаје се прихватљив за Запад. Мамац је наравно економија, инвестиције, животни стандард људи, елементи који нису за занемаривање.

Сигурно, стоји да се све инвестиције у Србију мере превасходно степеном корисности за финансијере, али Запад управо упечатљиво демонстрира да је способан и итекако спреман да из идеолошких разлога ради у корист сопствене штете, одбијајући јефтине руске енергенте и по цену рецесије и урушавања привреде.

Шта дакле ако дође финални ултиматум – Срби, прекидајте с Русима или изолација!

Да ли би то заиста била трагедија, ослонити се економски „само“ на Русију, Кину, Индију и на заправо највећи део света? Поготову јер у међувремену ЕУ није више оно што је била и биће све упућенија на те исте факторе глобалних односа. Уколико наравно уопште опстане.

Јер на политику Запада се Срби не могу ослонити.

То је, како сведочи читава па и актуелна историја, политика безобзирне доминације и експлоатације, потчињавања кроз бруталну силу и истовремено перманентно, брутално и консеквентно униформисање духа поданика.

Јер они су учили од миленијумске и врло успешне властодржачке политике Ватикана.

И не само они, марљивих ученика је било и на Истоку.

У Немачкој је 1988. изашла моја књига „Поређење између католицизма и комунизма. Један пледоаје за демократију“ („Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus. Ein Plädoyer für Demokratie“, R. Fischer Verlag, Frankfurt, 1988), у којој сам на бројним историјским паралелама преиспитивао тезу, да су совјетски комунисти ревносно опонашали начин владања римокатоличке хијерархије.

Овде само један пример паралеле између совјетског „култа личности“, који је и Тито прижељно практиковао читавог живота, и „папинске непогрешивости“, који указује на ефикасност унифромисања духа као владалачког инструмента.

Та тзв. папинска подразумева да „нико нема право да још једном расправља о једној одлуци папе“, што се подразумевало и после једне Стаљинове одлуке, пошто је фактички уништио читаву Лењинову „стару гарду“. Јер „Нико не учвршћује своју власт са онима, коју му помогли да дође до ње.“ (Николо Макијавели).

Но занимљиво је да је униформисани дух подређених то и акцептирао.

Лав Троцки нпр. који је тада већ до колена био заглибљен у Стаљиновој „листи за одстрел“, свечано је обзнанио на XIII. Конгресу комунистичке партије у мају 1924. и следеће: „Партија је у крајњој линији увек у праву (…) Човек само у партији и кроз њу може да има право (…)“

Московска „Правда“ је пак 1936. поручила: „Само партија и њен вођа знају све!“

Површно гледано, ове речи Троцког као да долазе од једног суицидно угроженог мазохисте, који унапред оправдава своје џелате. Непознато је додуше да ли је тако мислио и 21. августа 1940, када су га Стаљинови егзекутори у Мексику пронашли и послали на други свет.

Но он није био нити мазохиста, нити самоубилачки нмастројен, већ идеални поданик са амбицијама предводника, роб идеологије моћи, са жељом да буде њен господар, не да укине зло ропства, већ само да се нађе на правој страни.

Вођа и Партија, папа и ватиканска хијерархија све знају, непогрешиви су, увек у праву.

То значи, тешко да ће тренутне владајуће гарнитуре у ЕУ икада признати било какве грешке, одустати од своје (свезнајуће) владалачке идеологије и одрећи се жеље за влашћу над другима и над униформисањем њиховог духа.

Иако се то данас другачије назива, увија у савремене вербалне обланде.

Консеквенца за Србе гласи – заборавите прошлост и окрените се будућности, избришите неповратно из памћења Републику Српску Крајину, одрекните се Русије и Кине, признајте независност Косова и Метохије, пустите Републику Српску низ воду унитаризације а Србе у Црној Гори поплави асимилације, по могућству и дајте Рашкој и Војводини државну самосталност…

Уз то, престаните да клевећете европску Хрватску због неког Србоцида 1941-1945.

И покажите добру вољу и жељу за европским интеграцијама, тако што ћете коначно уклонити споменик трогодишњој Милици Ракић, колатералној штети НАТО-бомбардовања 1999.

Другим речима, одрекните се вере, идентитета и било какве суверености!

Волео бих да то није тако, да се може достојанствено и равноправно са њима разговарати о темама, као што су економија, инвестиције, животни стандард људи, али и слобода, једнакост, људска права.

Али како је рекао Бертолт Брехт: „Ја бих тако желео да сам у праву, али околности, оне су другачије.“ Другим речима, нисам нити папа, нити вођа једне свемоћне политичке партије. Нисам непогрешив.

Али плашим се да сам по овом питању ипак у праву. Јер околности су такве, какве су.