БОЖЈИ ПРОМИСАО И НАДЗОРНИ КАПИТАЛИЗАМ: Зашто дигитални кловнови неће победити?

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

БОГ, ЧОВЕК, СЛОБОДА

Литвански религиозни философ, Антанас Мацејна, у свом огледу „Бог и слобода“, истиче:“Слобода као религиозна категорија открива не само наш однос с Богом, него и наш однос с човеком. Сваки начин остварења слободе заснован је на одређеној антропологији, то јест на одређеним људским доживљајима и разумевањима. Две слободе које се не додирују значе равнодушност према свом брату; потчињавање себи слободе другог сведочи о доживљају себе као „вишег“ или као властодршца; ограничење пак своје слободе ради слободе другог значи да делимо са њим оно што нам је заједничко и драгоцено. Овде човек управо и јесте слика Бога. Јер Бог ограничава Своју апсолутну свемоћ ради тога да створи човека као своје Ти. Однос Бога са човеком није однос једног Ја с другим Ја, који су један за другога само објекти; однос Бога с човеком јесте однос Ти са Ти, а њихова узајамна веза је љубав. Стварајући човека, Бог оваплоћује своју љубав: човек је видљивост Божје љубави у релативном простору постојања. Али човек може бити Ти Бога само онда када је слободан, дакле онда када није ограничен и одређен одозго и унапред. То значи: љубав Божја видљива је само у слободи. У складу с тим, слобода и јесте стваралачка страна Божје љубави. Уступати човеку слободу значи волети човека као своје Ти. Чинећи простор свог постојања заједничким с другом личношћу, човек гледа на њу не као на објекат који би могао насилно потчинити себи, него као на равног себи субјекта, кога он прима у свој сопствени простор да би тај остваривао у њему своју слободу. (…) Остварење слободе у односу с другим може се испољити само као љубав.“

Када обезбожени род људски направи свет у коме више неће бити места за слободу, долази крај света. Бог неће дозволити да се Његовом створењу слобода одузме. Јер онда то није човек.

Зато је доба тзв. „надзорног капитализма“ апокалиптични знак краја света.

ШТА ЈЕ НАДЗОРНИ КАПИТАЛИЗАМ?

У средишту појма „надзорног капитализма“, који нам је, својом књигом „Доба надзорног капитализма“, подарила Шошана Зубоф, налази се схватање да је настала нова економска логика у којој човеково искуство више није схваћено као неприкосновена област личног живота, већ као „бесплатна сировина“ која се може прикупљати, обрађивати, предвиђати и продавати. Због тога надзорни капитализам није само технолошка промена, нити обична дигитализација тржишта, већ је преображај самог односа између човека, капитала, моћи и друштва.

Ауторка надзорни капитализам одређује кроз више међусобно повезаних начела. Он је, најпре, „нови економски поредак који подразумева присвајање људског искуства као бесплатне сировине за прикривену пословну праксу ископавања података, предвиђања и продаје“. У средишту нове економије више није само производња добара и услуга, већ прикупљање података о људском понашању. Људски живот, кретање, навике, жеље, страхови, комуникација и односи постају материјал који се претвара у комерцијалну вредност.

МОДИФИКАЦИЈА ПОНАШАЊА И КОНЦЕНТРАЦИЈА МОЋИ

Производња добара и услуга подређује се новој глобалној архитектури за модификацију понашања. То значи да крајњи циљ више није само да се кориснику понуди услуга, него да се његово будуће понашање предвиди, усмери и, када је могуће, измени. Тиме надзорни капитализам прелази границу класичног тржишта: он више не настоји само да задовољи постојеће потребе, већ да обликује саме услове у којима се потребе, избори и навике стварају.

Реч је о необузданој мутацији капитализма коју карактерише незапамћена концентрација богатства, знања и моћи. Компаније које располажу огромним количинама података не стичу само финансијску добит, већ и сазнање о људима које сами људи немају о себи. Такво знање затим постаје извор моћи, јер омогућава предвиђање, управљање и модификацију понашања. Због тога Шошана Зубоф надзорни капитализам не своди на питање приватности, већ га приказује као питање људског суверенитета.

НОВА ОПАСНОСТ ПО ЧОВЕКА

Надзорни капитализам се описује као „појава опасна по људску природу XXI века исто онолико колико је индустријски капитализам био опасан по природни свет у XIX и XX веку“. Као што је индустријски капитализам експлоатисао природу, тако надзорни капитализам експлоатише људску природу. Ако је први облик капитализма за последицу имао уништавање природне средине, други прети да оштети унутрашњу област личности – приватност, самосталност, способност избора, достојанство и слободу.

Нова моћ није заснована као класична политичка диктатура, нити се нужно ослања на војску, полицију и отворено насиље. Она делује преко дигиталне инфраструктуре, алгоритама, паметних уређаја, апликација и сталног рачунарског посредовања. Њена особина је управо у томе што се често представља као удобност, услуга, персонализација или технолошки напредак.

ГУГЛ ТОТАЛИТАРИЗАМ

У Гуглу смо добили прву мегакорпорацију која је развила пуни модел комерцијалног надзора. Шошана Зубоф наводи да су Гуглови „инжењери и научници први извели читаву симфонију комерцијалног надзора“, обједињујући механизме „од колачића до патентиране аналитике и алгоритамског софтвера“. Јер надзор није био споредна појава, већ постепено изграђен систем. Најважнији преокрет састојао се у томе што су „надзор и једнострано присвајање података о понашању постали основа нове тржишне форме“.

Преломни моменат састоји се у промени односа између корисника и платформе. У почетку је изгледало да људи користе Гугл као алат: „Прво су људи претраживали Гугл, а онда је Гугл почео да претражује нас.“ Корисник више није само онај који тражи информацију. Он постаје предмет претраге, анализе и профилисања. Његови подаци постају нечија имовина, а његово понашање улази у нови систем економске обраде.

ПРИВИДНА КОРИСТ И СТВАРНА ШТЕТА

Први надзорни капиталисти у Гуглу и Фејсбуку одбацили дисциплине демократске контроле и корпоративног управљања, штитећи своје интересе финансијским утицајем и политичким везама. То значи да нова економска моћ није остала унутар тржишта, већ се повезала са политичким структурама. У питању је лобирање, утицај на изборне процесе, односе са званичницима и ширење културне „меке моћи“.

Никада није било оваквог надзора и никада није било мање отпора. Разлог за то налази се у чињеници да су дигиталне услуге најпре изгледале као корисне, бесплатне и безазлене. Људи су прихватали претраживаче, друштвене мреже и апликације јер су им оне олакшавале живот, комуникацију, рад и приступ информацијама. Управо у тој привидној корисности налази се један од механизама ширења надзорног капитализма.

ДОБРОВОЉНО РОПСТВО

Ту је више разлога због којих су људи постепено пристајали на овај поредак. Међу њима су зависност од бесплатних услуга, осећај да се без друштвених мрежа не постоји, дивљење технолошким предузетницима, прихватање корпорација као ауторитета будућности, реторика о иновацијама, персонализацији и дигиталним асистентима, као и осећај да нема стварних алтернатива. У том смислу, надзорни капитализам се не намеће само споља – он ствара услове у којима га корисници прихватају као неизбежан.

Једна од најважнијих тачака у том механизму јесте „диктатура без алтернатива“. Надзорни капитализам се проширио интернетом, а затим изашао у стварни свет кроз уређаје, апликације и умрежене системе. Технолошко посредовање се описује као „тројански коњ“ који наступа уз реторику неизбежности. Корисници се постепено навикавају на нове праксе, док се нове институционалне чињенице стабилизују. Последица је резигнација, беспомоћност и све мања способност да се схвати шта се заиста дешава.

МОЋ ЗНАЊА И ИСТИНСКО НЕЗНАЊЕ

Посебно је значајна теза о незнању. У документу се каже да надзорни капиталисти доминирају „ненормалном поделом учења“: они знају оно што корисници не могу знати, док истовремено прикривају своје намере и праксе. Ова асиметрија знања постаје један од главних извора моћи. Корисник не може у потпуности разумети систем који је створен у тајности, нити може равноправно одлучивати о ономе што му није видљиво. Због тога надзорни капитализам не делује само кроз податке, већ и кроз структурно незнање оних чији се подаци користе.

Надзорни капитализам је „у рекордном времену израстао од изума до доминације“, а та брзина је употребљена тако да паралише свест и отпор. Демократске институције, јавна расправа и лично разумевање не могу лако да прате темпо технолошких промена. Управо зато документ тврди да „брзине надзорног капитализма надмашују демократију“. Запамтимо упозорење Шошан Зубоф: надзорни капитализам није само нова економија, већ нови поредак моћи који присваја људско искуство, претвара га у податке и користи га за предвиђање и обликовање будућег понашања.

КОНАЧНИ ИСХОД РЕЛИГИЈЕ НОВЦА

Ропство је дошло јер су људи постали похлепни. Руски философ Валентин Катасонов, у својој књизи „Цивилизација новца“, јасно каже да смо довде дошли јер смо се продали. Све сфере живота потчинили смо материјалној похоти:“ Сфера религије: доминантно место заузима такозвана „религија новцаˮ (клањање „златном телетуˮ), уз формално очување других религија и конфесија (оне, међутим, представљају параване, иза којих се скрива „религија новцаˮ).

Економска сфера: Све основне сфере у домену привреде (производња, размена, расподела) нису оријентисане на задовољавање човекових егзистенцијалних потреба, него на бесконачну акумулацију апстрактног богатства.

Сфера новца: из средства које треба да служи у производњи и трговини као њихов инструмент новац се претвара у циљ и средство за обезбеђивање акумулације; новчани облик постаје идеални облик богатства, а најефикасније средство за постизање акумулације јесте употреба новца у зеленашким и берзанским операцијама.

Социјална сфера: социјално-својинска поларизација друштва, формирање двеју основних социјалних група: робовласника и робова; прву групу чине зеленаши, док другу групу чине најамни радници. Постоји још и танки „социјални међуслојˮ који чине предузетници у сфери производње и трговине; они се постављају као „вазалиˮ зеленаша; тај „социјални међуслојˮ се непрестано растаче, и само један невелики део његових представника попуњава редове зеленаша; највећи део припадника тог међуслоја пре или касније постају робови.

Идеолошка сфера: идеологија има улогу темеља и средства за јачање постојећег економског, социјалног и политичког поретка (материјализам, либерализам, индивидуализам, утилитаризам, конзумеризам итд.). Идеологија у крајњем исходу обезбеђује процес ширења и прихватања „религије новцаˮ у друштву.

Политичка сфера: борба зеленаша за то да себи потчине институције политичке власти у појединим земљама; крајњи политички циљ зеленаша јесте освајање власти у целом свету.“

И то је био пут ка надзорном капитализму: зеленаши су нас убедили да треба да се обогатимо и да се одрекнемо човештва, а сада смо роба ми, обични људи, и господари дигиталног пакла се спремају да нас жигошу као стоку. Али, Бог, Који нас је створио и даровао нам слободу, то неће дозволити. Кловнови банкарског сатанизма ће нестати, скупа са њиховим газдом, антихристом, кога тако жељно чекају.

Пре ће нестати свет него Богом дарована слобода, коју „надзорни капитализам“ хоће да нам одузме.

Важно је знати, видети, пружати отпор.

И борба ће се наставити док је света и века.