НИКОЛА ВРЗИЋ: Колико још имамо Косова и Метохије за губљење да бисмо им рекли – доста?
Никола Врзић (© РТ Балкан)
Економски форум у Санкт Петербургу и милион отказа у Европској унији, косметски избори и одговор Србије на велику Албанију, визе за Русе и захтеви Тонина Пицуле, граница са Хрватском и састанак у Тивту, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији „Осврт“ анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Економски форум у Санкт Петербургу и милион отказа у Европској унији
Напад украјинских дронова уочи почетка међународног економског форума у Санкт Петербургу – осим што није имао никакав војни ефекат, крајње ограничен економски и краткотрајан пи-ар ефекат – послужио је и као адекватан подсетник на услове у којима функционише руска економија.
Дакле, стање је налик ратном, тако да је руска економија нападнута и дроновима и економским санкцијама Колективног запада у износу од око 30.000 различитих мера чији је заједнички циљ лако препознатљив: уништити руску економију како би се изазвало незадовољство руског народа и, посредством тога, смена власти која је Специјалном војном операцијом стала на пут даљем НАТО походу на Исток. На немачком се то каже Drang nach Osten као што се говорило и у нека ранија времена.
Но, нећемо сад о денацификацији, него о економији.
Руска рубља требало је да буде претворена у руину, као што је у моменту инспирације најављивао Џо Бајден. Бруно ле Мер, ондашњи француски министар финансија, помпезно је објављивао и да је примењен финансијски еквивалент нуклеарног оружја када је Русија искључена из Свифта, система међународних плаћања под контролом оних који контролишу ту двојицу.
Укратко, међутим, обојица су од тада више-мање успешно постали бивши, док је рубља постала чак и прејака у односу на амерички долар.
Тако да сад, како је у Санкт Петербургу рекао Владимир Путин, предстоји период финих прилагођавања.
Показатељи западних финансијских институција – пошто нема потребе за било каквом руском пропагандом, а камоли за совјетском лакировком – показују да је руска економија у претходне три године порасла за 10 одсто. Мерено БДП-ом по паритету куповне моћи – што је знатно реалнији показатељ од номиналног БДП-а – Русија је постала четврта економија света. Усред рата санкцијама и дроновима прескочила је и Немачку и Јапан. Тако да су испред Русије само Кина, Америка и Индија, тим редом.
Услед знатног раста у претходном периоду, штавише, појавила се опасност од прегревања руске економије. Па јој је потребно, такорећи, хлађење – успоравање раста како би био одржив уместо да нешто експлодира јер дошло до, на пример, максималне запослености па се нема куда даље док се нешто структурно не подеси.
Но, битно је да су основе здраве; о томе говори већ и његова најава да ће Русија ускоро исплатити свој спољни дуг који ионако износи свега 15-ак одсто БДП-а, и то у условима санкција и изостанка страних инвестиција, што ће рећи да је Русија сопственим ресурсима остварила онакав раст. Тако да сад на дневни ред долази редовно решавање текућих проблема, односно та фина подешавања која спомиње Владимир Путин.
Када бисмо с Русијом сарађивали сходно својој потреби уместо туђем интересу, ово би и за Србију биле одличне вести.
За Србију и њену економију су, међутим, далеко релевантније економске вести из Европске уније.
Апсурд заслужује да му се подсмевамо, али горко, јер смо, и нашом сопственом заслугом – прекомерним ослањањем на трговину са Европском унијом иако нам то само производи дефиците – постали прекомерно изложени тамошњим конјуктурама.
Дакле, апсурд: док руска економија расте, уз то и одрживо, Европска унија страда од сопствених санкција Русији.
„Блумберг“ је, наиме, имао увид у документ Европске комисије у коме се упозорава на ризик од губитка милион и 100 хиљада радних места током наредних годину дана; више од пола милиона биће елиминисано већ до краја ове године.
Узроци су бројни, и системског су а не пролазног карактера, а први међу њима, како наводи „Блумберг“, јесу повећани енергетски трошкови у периоду од више година услед прекинутог ослањања на јефтине и доступне руске енергенте.
Примера ради: последњег радног дана ове недеље цена гаса на тржишту Европске уније износила је скоро 50 евра по мегават часу, а пре 6 година у ово доба године – пре короне и рата, док је било релативно нормално – иста количина гаса коштала је свега 21 и по евро. Што је пораст од готово 230 одсто. Нормално да нема привредног модела који може то да поднесе.
Поред тога, како се наводи у том документу Европске комисије који преноси „Блумберг“, Европска унија по убрзаном темпу технолошки заостаје за Кином и Америком, а „Политико“, који је имао увид у исти документ Европске комисије, услед тога најављује и даље повећање државних дугова широм еврозоне; француски дуг, иначе, већ сада износи неодрживих 115 одсто БДП-а, италијански 138 одсто (док је руски, контекста ради, поменутих 15 одсто).
Открива се и да три четвртине фирми има проблем с квалификованом радном снагом – наиме, нема је довољно – а овим је мукама немачки канцелар Фридрих Мерц ових дана додао и признање да је немачка, а тиме и европска, привреда неконкурентна и зато што су плате запослених превисоке – баш као и цена енергената.
Подсећамо да је познати извештај Марија Драгија, бившег гувернера Европске централне банке, о европској конкурентности, још пре две године најавио „спору агонију“ европске привреде.
Агонија ће, ипак, бити и кудикамо убрзана ако је судити по новом извештају ОЕЦД-а који развијеним земљама Запада, због стања на Блиском истоку, најављује ”мрачни сценарио” никаквог привредног раста и повећаних каматних стопа да се сузбије инфлација. Повећане каматне стопе, међутим, значиће још скупљу отплату дугова – који ће, како смо већ видели, и без тога бити повећани, што ће читаву ситуацију учинити још и гором.
Заправо, све је и још кудикамо до знатно горе: потпредседник Ексона упозорава да се стратешке резерве нафте, услед несташице, празне брзином каква никад досад није виђена. Већ кроз две или три недеље, предвиђа, достићи ће најниже забележене нивое, на убрзаном путу ка оперативном минимуму.
А уз несташицу – логично – наступају поскупљења, с поскупљењима инфлација… Хавијер Блас, најбољи енергетски колумниста ”Блумберга”, скреће пажњу да је засад Кина спасила остатак света тако што је драстично смањила свој увоз нафте – па је преостаје нешто више за све друге – али, опомиње, продужена несташица, поскупљења и инфлација изазивају подизање каматних стопа. А то изазива слом Вол стрита. И свих осталих зависних економија, почев од Европе. Па све до нас.
Но, о том-потом. Како сејеш, тако ћеш и жњети. Укључујући расипање државног новца за долазак приватних а уз то и страних инвеститора који ће одавде отићи чим се укаже таква потреба.
Шта ће овде остати после њих, друго је питање којим ћемо се, изгледа, тек бавити.
Косметски избори и одговор Србије на велику Албанију
На изборима за скупштину самозваног Косова Српска листа освојиће уобичајених 9 или свих 10 мандата.
Уосталом, свеједно је.
И са 9 и са свих 10 освојених мандата резултат је исти.
Видљив је, буквално, на свакодневном нивоу. Уочи избора приведени градоначелник и председник Скупштине општине Северна Митровица, наравно, Срби. Пребијен Србин, отац који је бранио сина кад га је напао Албанац. Притвор за председника Привременог органа из Угљара код Косова Поља, Србина. Једномесечни притвор за директоре образовних и здравствених институција Србије на Косову и Метохији. Затварање српске амбуланте у Обилићу. Још петорица Срба оптужени за тобожње ратне злочине…
„Ко дирне у Косово, дирнуо је у Албанију“, поручују министри спољних послова Албаније и такозваног Косова.
И ником ништа. Прецизније: ништа је за нас. Њима – Велика Албанија ако се овако настави.
А зашто и не би овако наставили кад их нико у томе не спречава. Па шта онда и да спречи њихов закључак да им се овако може?
Њихови (и наши) европски партнери немају примедби. Пребијање Свете Милкића из села Бинач у Косовском Поморављу, кад је бранио сина, наиме, спада у нормализацију; нису их убили, него су их само претукли. Напредак је приметан, па како да косовски Албанци не буду награђени подршком на европском путу коју је у Приштини исказао председник Европског савета Антонио Кошта. Који је функцијом у Бриселу награђен зато што је из Лисабона отеран због корупције. Но, то је нека друга тема.
Што се пак овога тиче, ако се из Брисела и не реагује зато што је све то – укључујући пребијање Свете Милкића – део француско-немачког плана за Србију, зашто Србија не реагује другачије на тај план?
Карактеристична је, у том погледу, била реакција на великоалбанску изјаву албанског министра о дирању у његову земљу и наше Косово које он својата.
Реакција Србије је изостала: није албанском колеги одговорио његов српски колега, није амбасадор Албаније позван у Министарство спољних послова Србије да му се уручи протесна нота јер протесне ноте није ни било, нити је наш амбасадор из Тиране демонстративно повучен на консултације у Београд.
Све се свело на – иначе стопроцентно тачну – изјаву Милована Дрецуна да та објава представља отворену претњу Србији. Проблем се састоји у томе што се изјавом у медијима претња не одвраћа.
Напротив, а тим пре што овај случај изостале (конкретне) реакције не представља изузетак, него правило. Традиционална саопштења Петра Петковића, као што је очигледно, нису нарочито ефикасно средство обуздавања Куртијевог терора с подршком Европске уније, а ништа друго није предузето.
Док они хапсе наше, ми пуштамо њихове. Уместо да барем покушамо да их разменимо. Зато нам и затварају људе, амбуланте и школе. Сходно плану Француске и Немачке. Који је део споразума из Брисела и Охрида. Чије спровођење, како је својевремено отворено признала Урсула фон дер Лајен, представља фактичко признање самопроглашене независности Косова. Европски парламент од Србије сад тражи потпуну примену тих споразума из Брисела и Охрида који представљају фактичко признање самопроглашене независности Косова. То је, напомињу, „апсолутни политички приоритет“.
Колико још имамо Косова и Метохије за губљење да бисмо им рекли – доста? Макар и по цену наших ЕУ интеграција. Јер није то и највећа цена коју можемо да платимо.
Визе за Русе
Марији Захаровој на крају није одговорено ко су Србима браћа ако то нису Руси; па да се упореди, ако може. Али је, за утеху, председник државе демантовао да се Србија спрема да уведе визе руским држављанима, као што је устврдио један опозициони посланик.
Но ту је стављена само запета на читаву причу; на жалост, не још и тачка. Већ и зато што позив Београда да и Србија буде укључена у зону Шенгена аутоматски значи – увођење виза за Русију. Јер су Русима неопходне визе за улазак у зону Шенгена.
Не и најгори међу условима, наравно, али све је то у циљу увлачења Србије у конфронтацију с Русијом, као што је и указала Марија Захарова, уз опаску над којом се вреди замислити: „Питање је, само, колико снажно Србија успева да се томе одупре.“ Тим пре што је Дмитриј Песков указао и на мањак самопожртвовања у званичном Београду – иако партнерски однос постоји, већ и зато што Србија успева да не уведе санкције Русији – док су, насупрот томе, захтеви европских партнера Србије све суровији.
Тако да се, у најновијем извештају Европског парламента о Србији (о коме ће више речи бити ускоро) тражи и гашење Руско-српског хуманитарног центра у Нишу јер наши европски партнери сматрају да је боље да горимо него да нам Руси гасе пожаре.
Траже и да се Србија у потпуности ослободи – необична дефиниција слободе – руских енергената иако су јефтинији и изобилнији од било којих других, а да се заузврат ослонимо на, пазите сад, подршку Хрватске.
Сметају им – наравно – и РТ Балкан и Спутњик јер – ево цитата – „у Србији раде слободно и врше значајан утицај“, кажу, „у обликовању анти-ЕУ и антидемократских наратива и њиховом ширењу широм региона“.
Све у свему, појављује се и релативно нова нијанса старог услова: санкције Русије одмах, а не тек на крају приступног процеса. Тек кад уведемо санкције Русији, наводи се експлицитно, може да буде напретка у ЕУ интеграцијама. Иначе ништа од Кластера 3, а како ћемо у светлу будућност без Кластера 3.
Безобзирност наших европских партнера је, разуме се, упадљива. Потпуно им је јасно да (евентуалне) српске санкције Русији неће нашкодити ни најмање, јер јој ни све њихове санкције нису нашкодиле као што су се надали. Али ће зато нашкодити нама, но за то их је баш брига.
Јер ни то није крајњи циљ. Крајњи циљ је кидање оног посебног историјског односа Србије и Русије о коме говори Кремљ. Како би се тиме сломила Србија. И, као кључна земља Балкана, сврстала у њихов фронт против Русије.
Тако да није питање колико може Србија да се одупре таквим притисцима. Пошто она мора то да учини. Иначе ће престати да буде оно што јесте откако постоји.
Захтеви Тонина Пицуле, граница са Хрватском и састанак у Тивту
Мора да је нека штета што је дошло до неспоразума на аеродрому у Тивту па оним младим људима из Србије није допуштено да у Црној Гори искажу своју подршку евроинтеграцијама. Неспоразум се, наиме, састојао у томе што такве – с досијеима – да пруже теоријско утемељење регионалном процесу европских интеграција у Црној Гори већ имају у изобиљу. Штавише, на таквима им је европске и НАТО интеграције Мило Ђукановић и утемељио; очигледно, успешно, јер је Црна Гора постала чланица НАТО-а а најављују јој и подједнако светлу европску будућност пошто се већ истакла у покорном увођењу свих европских санкција Русији.
Осим тога, долазак у Тиват отказала је и Каја Калас која демонстрира сличну количину теоријског утемељења као и сва она господа с досијеима. Но, наравно, то нема никакве везе јер је ионако наступила инфлација самита Европске уније и (такозваног) Западног Балкана од 100 одсто, тако да се одржавају двапут а не једном годишње иако је два пута ништа исто што и једно ништа. Што ће рећи да је сусрет с Кајом Калас ипак неизбежан, па, ко се томе радује, нека изволи.
Све глупости на страну, али, све су очигледнији и много озбиљнији проблеми од Каје Калас и оне појаве на аеродрому у Тивту; ко неће да то види(мо) само скреће пажњу са кључних државних и националних питања која су, ипак, значајнија од свих појединачних. Макар и када имају онако упадљиве тетоваже по рукама.
Већ помињани извештај Тонина Пицуле о Србији, који је усаглашен у Спољнополитичком одбору Европског парламента, даје нам да наслутимо шта ће све тек да нам траже. Андреј Пленковић најављује и шта ће Хрватска тек да нам тражи. Док нас Емануел Макрон и Фридрих Мерц обавештавају чему можемо да се надамо заузврат. Ако смо довољно аутодеструктивни да на све то пристанемо.
Европски парламент, тако, не захтева од нас само признање такозваног Косова, и не захтева само санкције Русији, укључујући руски гас, моментално, већ и штошта друго.
Будући да се од нас захтева „јасан стратешки избор“, захтева се и да се – као и од руског гаса – ослободимо и од кинеских инвестиција у српску економију.
Фридрих Мерц је у Тивту, уосталом, био сасвим изричит. „Политика балансирања између Русије, Кине и Европе“, поручио је германски наредбодавно, „није могућа.“
А у склопу тога нарочито треба да обуставимо безбедносну сарадњу с Кином. Уз један посебно циничан детаљ: док нам не дају да војно сарађујемо са земљама које нису извршиле агресију на нашу земљу, истовремено не смемо да се бунимо против сарадње земаља које су извршиле агресију на нашу земљу. Наше гунђање тим поводом називају „непријатељском реториком према суседним земљама“. То, кажу, „поткопава регионалну стабилност и добросуседске односе са НАТО чланицама у окружењу“. И поврх тога је, опомињу нас на другом месту, „такав дискурс некомпатибилан са европским вредностима“. Ћути и трпи ако си Србин.
Наглашава се, заузврат, значај свих мањинских националних права, укључујући и „жене у оквиру бугарске заједнице“, што је иначе сасвим у реду, а захтева се и да хрватска национална мањина у Србији ужива у истим правима као српска мањина у Хрватској. Вероватно нису мислили на „Олују“ и „Бљесак“ као модел решавања мањинског питања, тим пре што се у истом документу проблематизује и питање Албанаца на југу централне Србије. Ни Косово и Метохија им није довољно.
Истовремено, међутим, изражава се забринутост због „раста политичког утицаја религијских институција“, а ако и постоји упитаност на коју су институцију мислили, ту је и изричита, цитирамо, „осуда употребе Српске православне цркве као полуге српског утицаја широм региона“.
Више од 800.000 људи из свих српских земаља који су се поклонили Појасу Пресвете Богородице у Храму Светог Саве морали би да знају да то није било у складу са захтевима европских интеграција Србије.
Што се тога тиче, наводи се једнако изричито, „европске интеграције не могу да иду руку под руку с концептом ‘српског света'“, поред осталог и зато што „такви наративи угрожавају процес нормализација са Републиком Косово” без икакве звездице и фусноте.
Те се с тим у вези захтева и кривично гоњење за порицање пресуда о ратним злочинима; па да приметимо да ни Сребреница није геноцид док још можемо.
Но зато ћемо, кад се обрачунамо са српским светом и са Српском православном црквом у име европских интеграција, имати прилике да донесемо закон о истополним браковима јер пише да је то, за разлику од оног нашег, у складу с европским стандардима и вредностима.
Разуме се, у оквиру свега овога нису искључене ни разне додатне, креативне нијансе. У том смислу, хрватски премијер Андреј Пленковић већ је најавио да ће нам тражити територију Србије око Дунава већу од 11.000 хектара. Но, не треба то схватити исувише лично јер је исти Пленковић, похваливши Црну Гору у Тивту јер се, за разлику од Србије, нарочито истакла у ЕУ интеграцијама, истакао да Црној Гори баш та околност пружа изванредну прилику да испуни и остале захтеве Хрватске.
А заузврат?
Медији су објавили нову француско-немачку понуду свима који на то наседну.
Више него привлачно: састанци са европским посланицима до два пута годишње, рачунајући и на Тонина Пицулу, и присуство састанцима чланова Европска уније, али само неформалним, и само по појединим тачкама дневног реда. Без права гласа, наравно, али зато после пуног усклађивања са спољном и безбедносном политиком Европске уније против Русије.
И џаба роминг.
Ако нам је то довољно привлачна понуда, онда и заслужујемо да испунимо све остале побројане захтеве.
