ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА И СРБИ: НАД РАЗМИШЉАЊИМА ЖЕЉКА ПЕРОВИЋА, А ПОВОДОМ ОДЛАСКА ВЕЛИКЕ СВЕТИЊЕ
www.in4s.net
И БОГ ИМА МАЈКУ: ЧУДО ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У БЕОГРАДУ
Више од пола милиона људи, углавном православних Срба, поклонило се Појасу Мајке Божје у храму Светог Саве у Београду. Наравно, извесни „професионално ђавоимани“ из другосрбијанских редова су се ругали вери нашег народа, али их није било превише, и нису могли никоме да покваре духовну радост.
Јер, то је радост Срба, који Мајку Божју знају као своју Наду и Утеху, јачу од свих звери „Епстиновог света“ у нестајању.
И Бог има мајку, каже наш народ, и пева: „Часне посте запостисмо, / Нову грађу изнесосмо, / Белу цркву страдисмо. / У њој поју светитељи: / Свети Петар и Никола; / Две им сеје отпевају: / Анђелија Светом Петру, / А Марија Николају. / Ту се дала танка стаза, / По њој шеће Божја Мајка, / Води Бога за ручицу.“
Бог Кога Мајка води за ручицу је Богић – Божић, Господ наш Исус Христос, Син Бога Живога, Спаситељ људи од греха, смрти и ђавола, наш Путеводитељ ка обожењу.
О ПРАЗНИЦИМА МАЈКЕ БОЖЈЕ У НАС
Међу дванаест великих Господњих празника четири су Богородичина: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење, Благовести и Успење Пресвете Богородице. Српски народ нарочито поштује још четири Богородичина празника: Сабор Пресвете Богородице ( Други Божић ), Полагање ризе, Полагање појаса и Покров Пресвете Богородице.
Празник Благовести Мајке Божје веома се поштовао у народу. Према народном предању из Груже, то је толико велики празник, да ни птице тога дана не савијају своја гнезда и забрањени су сви послови.
На Источни петак, по Васкрсу, слави се Мајка Божја која је Живоносни Источник. И овај је празник био веома поштован у нас.
На Полагање ризе Пресвете Богородице нису рађени женски послови, а Великогоспојински пост је поштован као наставак Великог поста. Између Велике и Мале Госпојине брало се лековито биље. Неке су биљке нарочито везане за Мајку Божју – кантарион ( Госпина трава ), лековита биљка дивних својстава, и мирис суште чистоте, босиљак, који је, по народном предању, Пресвета Богородица стално мирисала. Ту је и крин, символ Богоматерине девичанске чистоте.
Септембарски празник Полагања Појаса Мајке Божје био је везан за рађање деце. У Гружи су жену пред порођај опасивали канапом који је висио код иконе Богородичине у цркви.
Поштован је као велики и празник Ваведења Мајке Божје у Јерусалмски храм. У Јасеници код Крагујевца се веровало да тек ожењени млади људи могу да играју у колу поред неудатих девојака само до првог Ваведења те године, и више никад.
НАРОДНЕ ПЕСМЕ
За време постова, забележио је Вук Караџић да се певала ова песма, у којој је протумачен сан Мајке Божје:„Што ти расте украј срца дрвце, / То ћеш родит’ Христа Бога сина;/ Што се дрвце широм раширило/ И покрило с крај на крај свијета,/ То ће свијет од гријеха спасти,/ Што се дрвце к небу узвисило, / Са земље ће Оцу Богу поћи.“
Обредна народне песме говоре о присном односу Мајке Божје према Христу Детету, али и њеном светом додиру са храмовним простором: “Мајка Ристи кошуљу резала,/ На црквенска врата измерила,/ Са иконе веза зачињала,/ Са иконе, са свеца Николе.“
У Херцеговини се за Ивањдан, кад се бере ивањско цвеће, певала песма о томе како је Мајка Божја окумила Светога Јована:“Дивна ли је Божја црква Софија!/ У њој поју шестокрили анђели./ Код ње дошла Света Дјева Марија,/ Држʼ у руке Христа Бога истина./ Говоре јој шестокрили анђели:/ „О тако ти света дјево Маријо!/ Ти натргај Иванова цвијећа / Пак отиди Крститељу Јовану/ И пред њим се кротко, смјерно поклони, / па му реци светоусне ријечи:/ „Кум да си ми Крститељу Јоване!/ Ти да крстиш Христа Бога истина.”/ Кад зачуо Крститељу Јоване,/ Поклони се тер на ноге устаде,/ Стаде крстит Христа Бога истина;/ Тад се ведро небо над њим раствори/ А црна се земља махом затресе,/ Док крстише Христа Бога истина.“
Наш народ јавља у песми и о оној радости која је походила Мајку Божју кад је Христос васкрсао:“Душа лети, т’јело трепти/ Под два крила анђеоска,/ Под трећијем Исус био,/ И овако говорио: „Ко ће поћи украј пута,/ Украј пута светог крста,/ Ту ће наћи мајку моју,/ Ђе пред крстом сузе рони, /Сузе рони, Бога моли,/ Да јој јави сретње гласе. / Како сам ја ускрснуо,/ На небеса полетио./ То зачуо Свети Јово,/ Па он посла два анђела,/ Те анђели одлећеше,/ Светој Госпи говорише:/ ’Не бој нам се, света мајко!/ Теб’ је синак ускрснуо,/ На небеса полећео, / Нас од гр’јеха избавио.”
Народ је певао и о Мајци Божјој која силази у пакао. У песмама тог типа изражавано је народно осећање греха: „Шетала се Христа Бога мајка/ А од раја до пакленских врата./ И с њоме су два Божја анђела.(…)/ Кад у паклу три душице горе:/ Једној горе ноге до кољена,/ Јер је туђе међе преорава;/ Другој горе руке до лаката,/ Јер је тука своје родитеље;/ Трећој гори лишце до очију,/ Тај љубио на вјери дјевојку,/ Љубио је, пак је оставио.“ Дакле, ко краде туђу земљу, туче родитеље или остави девојку којој је обећао брак, ако се не покаје, иде у пакао.
ЖЕЉКО ПЕРОВИЋ О СВОЈОЈ КЊИЗИ
Драгоцени српски духовни писац и мисионар, Жељко Перовић, објавио је веома важну књигу „Богородица и Срби кроз вечност и векове“ ( Књига Знамење, Пи прес, Пирот 2025. ) Ово дело је насушно за сваку српску породицу – између осталог, и зато што се бави односом Мајке Божје према Србима и Срба према Мајци Божјој.
Перовић је, што је православно и исправно, хришћански скроман. Он наглашава да не пише исцрпну историју, него „летимични преглед и нацрт”, јер је број Богородичних светиња, икона, фресака, песама, молитава, завета и предања толики да би свака потпуна обрада премашила оквир књиге. Перовић посебно истиче да су Срби, из захвалности и поштовања, Мајци Божијој посветили више храмова него Господу и светитељима – као пример наводи податак да је, по Шематизму СПЦ из 1924. године, од 3839 очуваних храмова у српској Цркви чак 644 било посвећено Пресветој Богородици. Богородица дарује заштиту, утеху и путеводитељство, а народ јој узвраћа храмовима, молитвама, покајањем и верношћу.
РАНИ ПОМЕНИ
Најранији трагови присуства Пресвете у српском народу везују се за период од 9. до 12. века. Перовић помиње оловни печат кнеза Петра, владара Дукље из 9. или 10. века, на коме је лик Богородице. Српска Света Петка, после смрти родитеља одлази у Цариград, у Влахерну, и пред чудотворном иконом Богородице Путеводитељке прима духовно охрабрење за одлазак у Јорданску пустињу. Свети краљ Јован Владимир, који, на прелазу из 10. у 11. век, изражава поштовање према Богородици подижући јој храм код Елбасана, а ту је и Пречиста Крајинска на обали Скадарског језера. Српски војвода Ивац, 1018. године прославља Успење Пресвете Богородице као Крсну славу.
ДОБА СТЕФАНА НЕМАЊЕ
Мајка Божја је била стално на уму и срцу великом жупану Стефану Немањи. Његово прво велико уздарје Богородици се смешта у године 1159–1166, када родоначалник светородне лозе у Топлици, код данашње Куршумлије, подиже храм Пресвете Богородице. Наводи се сведочанство Стефана Првовенчаног да Немања „поче журно зидати” храм Пресвете Богородице на ушћу Косанице. Тај храм је место у коме се монаши његова супруга Ана, Света Анастасија. Њој Немања поверава манастир и бригу о монахињама. Тако се од самог почетка немањићке историје Богородица открива као Мати новог српског Израиља, средиште породичног, владарског и монашког живота.
После неуспелог устанка против византијске власти, Немања је, као понижени заробљеник, проведен кроз Цариград и потом кратко заточен у манастиру Богородице Добротворке. Тада се у Немањиној души родила заветна жеља да сличан манастир подигне у Србији. Та жеља се испуњава у Студеници, коју Перовић такође тумачи као уздарје Богородици Добротворки. У Немањином завету Христу Богу посебно је важна реченица: „Још ћу и храм сазидати Пречистој и Свебеспрекорној Матери Твојој, Добротворки.”
Уз Студеницу се помињу и друге Немањине или Немањића светиње: Богородица Пиперска, задужбина његовог брата Страцимира у Градцу, данашњем Чачку, Богородица Стонска на Пељешцу, Жањице и Богородица Хвостанска.
ОТАЦ И СИН
Његов син Растко наставља очевим стопама: Растков одлазак на Атос не треба разумети као пуко бекство, него као одлазак у Градину Мајке Божје. Савин монашки пут је доврхуњење Немањиног и Аниног заветног односа према Мајци Божијој.
Посебно место у нашој историји има 1196. година, када Немања на Благовести предаје власт сину Стефану и објављује жељу да се замонаши. Сам избор Благовести за последњи државни сабор под његовом влашћу је знак Немањине љубави према Богородици. Ана одлази у топлички манастир Пресвете, а Немања у Студеницу, одакле потом креће у Ватопед. Врхунац овог заветовања Мајци Христовој јесте 1198. година и оснивање Хиландара, посвећеног Ваведењу Пресвете Богородице. Аутор књиге „Богородица и Срби“ Хиландар назива српским Ваведењем и тумачи га као „први народни завет“ – позив српском народу да следи Богородицу у мудрости, смирењу, чистоти, вери, нади и љубави. У писму монаха Симеона сину Стефану Првовенчаном наглашено је да је подизање Хиландара обавеза владара и дуг потомству: „Не лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш.”
МАЈКА БОЖЈА И СВЕТИ САВА
Свети Сава потом у Хиландарском типику уздиже поштовање Богомајке на ниво унутрашњег поретка манастира. Ваведење треба да се празнује „светло и свечано”, а сваки нови економ или служитељ треба најпре да се поклони Богородици Наставници. Богородица није само заштитница манастира, него небеска Игуманија и Путеводитељка. Сава сцедочи да му је у сабирању братства помогла „Владичица наша и Госпођа Богородица и Наставница”.
Боравећи у манастиру Богородице Добротворке крај Цариграда, Свети Сава прима поруку од тајанствене благолике жене да се у области његовог манастира налазе два скровишта злата. Она му каже да му то јављају „Бог и Његова Богомајка Добротворка”. Теодосије сматра да је та жена била сама Богородица, али то из смерности не изговара непосредно. Сава налази благо и дели га: један део шаље манастиру Владичице Добротворке, други светогорским манастирима, трећи пустињацима, а четврти задржава за Хиландар.
ПОСЛЕ НЕМАЊИНОГ УСНУЋА
Година 1200. доноси завршетак Немањиног земаљског пута. Пред смрт он тражи икону Богородице: „Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице.” Свети Симеон умире као подвижник: на рогозини, са каменом под главом, после строгог поста, причешћен, уз икону Богородице Путеводитељке. Исте године, неколико месеци касније, умире и Света Анастасија, у Топлици, под покровом Мајке Божије.
После Савиног добијања архиепископског чина у Никеји, Перовић описује његов повратак у Свету Гору и унутрашњу клонулост због растанка са Атосом. Тада му се, према наводу Владике Николаја, јавља Пресвета Богородица и охрабрује га да пође на дело за које је изабран. Њена порука гласи: „Устани, дакле, иди на посао.” Охрабрен тим јављањем, Свети Сава у Солуну припрема књиге, одежде, иконе и богослужбене предмете за Србију. Отац Јустин Ћелијски додаје да Сава наручује две велике иконе, Господа Христа и Пречисте Мајке Божије, као благодарност за јављање.
У Жичи, од 1221. године, Свети Сава на сабору исповеда православно поштовање Богородице речима: „Клањамо се и целивамо икону Пречисте Матере Његове.” На првом путовању у Свету Земљу он походи места повезана са Богородичиним животом, а предање казује да из лавре Светог Саве Освештаног доноси Млекопитатељницу и Тројеручицу. На другом путовању стиже до Синаја, где се српска веза са Богородицом Синајском учвршћује кроз дарове, молитве и касније српско монаштво.
СВЕТИ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
Жељко Перовић бележи предање о необичној светлости која се јавила из чудотворне иконе Пећке Краснице приликом миропомазања Стефана Дечанског за српског краља 1322. године у Пећкој патријаршији. Свети Стефан Дечански преноси једну чудотворну икону Мајке Божје из Захумља у Призрен и исповеда: „Све наде сам положио Благословеној Дјеви Марији.” У његово време подиже се црква у славу Богомајке у Кучевишту и отпочиње изградња храма Богородице Путеводитељке у комплексу Пећке патријаршије.
Тај пећки храм везује се за архиепископа Данила Другог, житијеписца Немањића, подвижника, државника, књижевника и уметника. Данило није дочекао завршетак задужбине, већ је довршава патријарх Јоаникије Други. Унутрашњост је украшена фрескописом са много фресака Мајке Божје: од старозаветних пророчанстава и празничних сцена до представа које показују Богородицу као Хранитељку сиромашних и убогих. Перовић посебно наглашава ктиторски модел посредништва: Данило је насликан како, са својом задужбином, бива упућен Пресветој Богородици, а и првојерарх Јоаникије се такође молитвено представља пред њом. На једном свитку стоји молитва: „О, Пречиста Владичице, Мајко Божја безгрешна… буди милостива према мојој страсној и нечистој души.”
ДУШАНОВО ДОБА
Од 1331. године наступа доба цара Душана. Душанова побожност пуна поштовања према Богородици везује се за исцељење од тешке болести: цар је помоћ задобио тек када се усрдно обратио Пресветој, што потом признаје у својим повељама. Богородици Премудрој, односно Перивлепти у Охриду, обраћа се речима: „Славимо те, Пречиста Богородице”, јер га је, како се наводи, њеним милосрђем подигла са болесничког одра. Слично дарива и манастир Архиљевицу. У његово време помаже се довршетак Путеводитељке Пећке, окончава се Крупа у Далмацији, отпочиње Матејче код Куманова, дарују се Гостивар, Трескавица, Синајски манастир, а Хиландару се прилаже црква Ваведења у Липљану.
Душанове велможе настављају пут даривања Мајци Божјој. Дејан гради Архиљевицу, Вукосав Лешје, Новак храм на Преспанском језеру, Андреја и Остоја храм на Охридском језеру, Реља Крилатица храм у Рилском манастиру, Брајан са супругом Струјом Белу цркву у Карану са фреском Тројеручице, Прибил Добрун, Мрњавчевићи Брадачу и Сићево, а Гргур од рода Бранковића Заум. Све у славу Мајке Божје.
ЧЕТРНАЕСТИ ВЕК
Средином 14. века настаје и најстарији сачувани српски Богородичник, збирка молитвених служби посвећених Пресветој. Истом периоду припада и молитвени запис деспотице Јелене, касније Јефимије, на сребрној двостраној иконици са Богородицом. Тај запис је повезан са смрћу њеног новорођеног сина Угљеше, сахрањеног у Хиландару. Она се обраћа Христу и „пречистој Богомати”, молећи да свагда брине „о одласку душе” своје.
Знаменити Јефрем, као будући патријарх, саставља „Канон молебни Пречистој Богородици”, „Стихире молебне Пречистој Богородици” и „Стихире Крстобогородичине”. Његове песме су исповедне и покајне. У њима се човек јавља као немоћан, оптерећен греховним навикама, страстима и преступима, али са надом у Богородичино посредништво. Кључни тон тих молитава садржан је у вапају: „Дјево, Мајко Божија, спаси ме.” У тим стиховима Јефрем тражи избављење, исправљење путева, покајање и ослобођење од страсти.
Доба Јефремовог молитвеног старања истовремено je доба опадања државе, охолости велможа и тешког положаја цара Уроша. Патријарх Јефрем у својим службама моли Богородицу да сачува „стадо своје у невољи” и да цару подари снагу. Држави више није било спаса: кроз страдање је требало да оздрави народна душа.
ЦАР УРОШ И КНЕЗ ЛАЗАР
Урош Нејаки је најтиши међу српским владарима. Владика Николај каже да је био нејак у владању државом, али силан у владању собом. Његова мајка Јелена га је измолила од Богородице после пет година бездетног брака са Душаном. После његове смрти његово тело је положено у храм Успења Пресвете Богородице у Неродимљу. Његове мошти су чудесно објављене око 1584. године, када је Богородица преко једног пастирчета учинила да запустели храм буде очишћен и обновљен.
И кнез Лазар је био велики поклоник Мајке Божје. У повељи за Горњак, манастир Ваведења у Ждрелу на Млави, Лазар Богородицу назива посредницом, заступницом, заштитницом, заклоном и помоћи. Он храм дарује као дом Пречисте Богородице и моли будуће владаре да не повреде његов дар. Поред Горњака, ту је и Лазарево дограђивање припрате Богородичиног храма у Хиландару, ту су дарови за лечење болесних монаха, манастире Јаковић, Забел, Суводол, Мрзеницу и Ивковић. Лазар је Појас Пресвете Богородице, који се налазио у Србији, послао у Ватопед.
СА КОСОВА И ПОСЛЕ КОСОВА
Уочи Косовског боја, Лазар и војска притичу Богородици и целивају њену икону Необориву Стену. Држави није било спаса, али је Богомајка као Необорива Стена сачувала веру, наду и љубав кнеза Лазара и правоверних Срба. У истом периоду Милица започиње да зида Љубостињу, њихов син Стефан подиже Наупаре, Драгиња Мусић са синовима гради манастире код Брвеника и Нову Павлицу, а народно предање повезује Милоша Обилића са Чокешином.
Период 1389–1405. даје народу Љубостињу као икону Богомајке после Голготе. Милица није знала да ће њена задужбина постати уточиште удових племкиња које ће после Косова, као Богомајка и мироносице, у тишини очекивати благовест о смислу жртве. Николајев опис Љубостиње сажима ту двострукост: „Одмор души! Најлепша песма Богу испевана на српској земљи!” У његовим стиховима градња је „пола с плачем а пола с пјевањем”, јер „без Голготе нема Васкрсења.”
ДОБА СВЕТЕ КНЕГИЊЕ
После Косова кнегиња Милица и монахиња Јефимија делују државнички, уздајући се, како пише Константин Философ, у Богомајку. У том добу обнављају се или граде Докмир, Благовештење Рудничко, Сељани, црква Пресвете код Лептерије, Драговић у Далмацији и можда Кусић у Румунији. Посебан запис из 1390. године, вапај неког Михаила Мајци Божијој Хвостанској, сведочи о страху од Турака и личној немоћи: „Мати Божија, сачувај ме, раба својега!”
Богородица Красница је средишња утеха Пећанаца после Косова и кроз време ропства. Она је ношена кроз Пећ током Великог поста: икону су свечано преносили из Патријаршије, носили кроз махале, уносили у домове, пред њом су се молили болесници, породице и комшије – светиње су Пећанцима помогле да сачувају веру, обичаје и народно памћење. Потом се помиње чудесни долазак Тројеручице у Хиландар после слома српске државе, као позив на молитву, трпљење и покајање. Њу је на леђима донело једно магаре, које је угинуло када су монаси узели икону ( на том месту и данас стоји капелица ).
СВЕТИ СТЕФАН ВИСОКИ
Велику истину ове епохе нуди нам и деспот Стефан Лазаревић, који обнавља Београд, проглашава га престоницом и посвећује Богородици, између осталог и зато што је у старој митрополитској цркви чувана њена древна чудотворна икона. То је учинио по угледу на Немањиће, Светог Саву и Симеона, који су Богородици посветили Хиландар и Студеницу.
Поред манастира Наупаре и цркве код сокобањске Лептерије, помињу се, у време Стефана Високог, Ружица на Калемегдану, Ваведење у Винчи, Благовештење у Горњачкој клисури, Каменац код Груже, Даљша код Голупца и Каленић, који је подигнут са економом Богданом. Уз деспота стоји и војвода Радослав, ктитор манастира Пречисте у Радошину близу Ресаве. Тиме се наставља немањићки образац: владар, властела и монаштво подижу или обнављају светиње као уздарје Богородици.
ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ
Затим долази доба деспота Ђурђа Бранковића. Тада је подигнут манастир Девич, који Ђурађ дарује Пресветој Богородици у знак захвалности због исцељења своје тешко болесне ћерке. Девич је подигнут у Метохији, у дреничкој шуми, на месту подвига Светог Јоаникија, коме је деспот довео своју кћи на молитву. Ђурађ гради велелепну Благовештенску цркву у Смедереву, српском престоном граду, а у његово време се везују и Тршка црква код Жагубице, Бешка на Скадарском језеру, Ком, Ваведење у Пећанима и српски храм Пресвете у Мостару.
У том контексту настаје и „Молитва Владичици за спас од непријатеља”, коју непознати Смедеревац пише у Ђурђевој престоници. Она је књижевно сведочанство пониженог народа који више нема земаљску силу, па се обраћа Богородици. Почетни тон молитве је покајни и историјски трезвен: „Стид и поруга међу народима… јесмо данас и јесмо понижени / по свој земљи грехова ради наших.” Потом следи молба да Богородица понови своја ранија чудеса и да се непријатељи, видећи њу као народну наду, „врате натраг и разиђу се”. Молитва прелази у вапај: „Лукове њихове скрши, / стреле њихове натраг поврати.”
Ево молитвеног вапаја у доба када Турци харају Србијом:
Жита наша пре српа сатрвши поже,
винограде наше пре каче изгњечи,
и узалуд нам трудови наши…
Сада није нама отворити усне наше.
Стид и поруга међу народима
и одмахивање главама њиховим
јесмо данас и јесмо понижени
по свој земљи грехова ради наших.
Покажи, Владичице,
и сада као пре чудеса твоја,
да видевши непријатељи тебе,
надежду нашу, за нас која се бори,
врате се натраг и разиђу се
и погину.
Лукове њихове скруши,
стреле њихове натраг поврати,
пошљи у помоћ нашу
над војницима начелника великог Гаврила…
да сруши свегубително тих сведрску силу.
КАНТАКУЗИН
Око 1470. године Димитрије Кантакузин из Новог Брда пише покајну песму Богородици, јединствену у средњовековној српској књижевности. Песник јој приступа са исповешћу, стидом, сузама и јецајем, називајући је својом једином надом. Он се пореди са библијским грешницима: блудним сином, блудницом, митаром, разбојником, Каином, Исавом и Содомљанима. Средишњи тон песме је лично покајање пред страшним судом. Зато песник моли друге да за њега узнесу молитве: „Пред Владичицом излијте молитве, / јер она је нада грешницима, / прибежиште и покров мој.”
Најпотреснији део Кантакузинове молитве јесте тренутак када он признаје да нема ни скрушено срце ни сузе: „Јер нема ми наде, сем тебе, Чиста, / Нема ми другог уздања.” Он моли Богородицу да га избави од мучне смрти, злодуха, огња, тартара и ада, и да му пошаље „анђела мирна, тиха разлучника”. Потом се молитва преображава из очаја у славословље. Богородица је за њега Купина која несагориво гори благодаћу и Лествица која узводи на небо. Завршни знак је радост: „Ти си, о Владичице, надање моје, / Ти уздање и прибежиште, / Ти покров, заступништво и помоћ.”
ИЗ ПЕТНАЕСТОГ ВЕКА
Средином 15. века збио се догађај на острву Мала Жањица, на улазу у Боку Которску. Грчки бродоломници, спасени од сигурне смрти, подижу храм Ваведења Пресвете Богородице на старијим православним темељима. Са собом доносе чудотворну икону Путеводитељку, заштитницу путника и помораца. Касније је икона отета и однета у фрањевачки манастир у Оребићу, али је два пута испливала из мора и вратила се у жањичко светилиште.
Од 1478. године имамо чудотворну икону Пресвете Богородице Бођанске. Манастир код Бачке Паланке гради српски трговац из Далмације Богдан, посвећујући га Ваведењу, као благодарност за исцељење од очне болести на оближњем извору. Касније у Бођане из Русије стиже икона Пресвете, која је призната као чудотворна због многих исцељења и знамења. Одмах затим следи 1484. година и Цетињски манастир Ивана Црнојевића. После пада државе и изгнанства, Иван се враћа у Црну Гору и у знак захвалности подиже манастир Рођења Пресвете Богородице. У повељи јој се обраћа речима: „Молим се Твојој милости, Пречиста Владичице Богородице (…) прими овај мој мали прилог као дар себи.” Молба се наставља речима: „Покриj ме покровом милосрђа твога и буди ми помоћница у дан страшнога суда.”
ХИЛАНДАРСКА ИГУМАНИЈА
Крајем 15. века Богородица Тројеручица постаје Игуманија Хиландара. Манастир је био у искушењу због избора новог игумана; различити монаси и народности полагали су право на управу. Пресвета Мајка Божја разрешава спор – током вечерњег богослужења јавља се гласом из олтара и казује да је она Игуманија манастира. Идућег јутра икона се налази на игуманском месту. Када је монаси враћају у олтар, то се понавља више пута. На крају стиже светогорски пустињак са истом благовешћу: Богородица је вечна Игуманија Хиландара и братија треба да се са тим помири и тако да се у Христу измири.
И СРПСКО РОБЉЕ У ЦАРИГРАДУ
Посебно је важно сведочанство о Београђанима које Сулејман после освајања Београда 1521. силом расељава у Истанбул, али им дозвољава да понесу светиње, међу њима и чудотворну икону Богородицу Београдску. Љубомир Кљакић о Сулејмановом дејству каже:“Затим је 9. септембра наредио да се део хришћанског становништва Београда насилно исели и спроведе у Цариград. Тог истог дана, по његовој заповести, до темеља је срушен град Купиново, седиште деспота српских у Угарској.
Забележено је да су грађани Београда у прогонство отишли пешице. Требало им је 50 дана да стигну до Цариграда. Са собом су, како наводе извори, понели све највеће црквене драгоцености свог града, међу којима су највиши култни статус имале мошти св. Петке, чудотворна рука свете царице Теофане и посебно Богородичина икона коју је, како се веровало, осликао сам јеванђелиста Лука. По
изричитом Сулејмановом налогу, становништво у крајевима кроз које је пролазила ова злосрећна колона, могло је да поздрави и целива ове београдске светиње под условом да плати прописану суму. Тако сакупљени новац, нека врста ванредног пореза, био је намењен државној благајни. Када су Београђани са својим светињама 31. октобра стигли у Цариград, Сулејман је васељенском патријарху понудио да ове светиње откупи за 12.000 дуката или ће, у противном, бити уништене. Патријарх је ускоро сакупио новац па је ова купопродаја и обављена.
Што се грађана Београда тиче, они су насељени у селу изван зидина Цариграда, око осам километара од града, а у складу са задатком који су добили од Сулејмана имали су и специјални статус – веома престижно право да носе беле турбане, да задрже своју веру, а добили су и пореске олакшице, као и неке друге повластице. Наиме, по изричитој султановој заповести ови Београђани имали су да воде рачуна о његовом цариградском водоводу, да одржавају инсталације тог постројења и старају се о квалитету султанове пијаће воде. Село у које су настањени, названо је Белиград.
После сто година, у изворима се помињу чак три Белиграда на том простору – Јени Белиград, Орта Белиград и Султан Белиград. Крајем 19. и током прве половине 20. века, топоним Белиград још се користио у Цариграду.“
ШЕСНАЕСТИ И СЕДАМНАЕСТИ ВЕК
У 16. веку поштовање Мајке Божје се наставља. Помињу се Тврдош, Дужи, Крепичевац, Јашуња, Обед код Купинова, Јазак, Крушедол, Шишатовац, Ваведење у Овчарско-кабларској клисури, Богородичина црква у Осијеку, Гомионица, Бездин, Пакра, Рајиновац и Лепавина.
Тада је штампан први Акатист Пресвете Богородице на српском језику, објављен у оквиру Молитвеника Божидара Вуковића 1536. године у Венецији. Помиње се и Богородичник монаха Григорија, преписан 1566. у Завали, са белешком да је настао у време „иконоборног цара турског султана Сулејмана”, када је настала „велика туга на земљу и велико гоњење хришћана”.
Српска побожност окренута Богородици одржава у условима политичке немоћи, турске власти, притисака уније и честих разарања. Тако се у XVII век убрајају обнова Немањине Ћелије Пиперске, коју обнавља Свети Стефан Пиперски, затим манастир Пустиња, Ваведење у Сићевачкој клисури и Острог са пећинском црквом Ваведења, у којој почивају мошти светог Василија Острошког. У истом низу стоји и манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, чији је храм из 1602. године приказан као једна од светиња насталих или обновљених у доба када народ тражи „беспутна и неприступачна места” за молитву и опстанак.
О ХИЛАНДАРСКОМ ИКОНОПИСЦУ И КЊИЗИ АГАПИЈА КРИЋАНИНА
Из тог доба је и повест о хиландарском иконописцу који је желео да наслика икону Пресвете Богородице. Када се вратио у келију, на нацрту се појавила трећа рука. Он ју је више пута брисао, али се она поново јављала, док није чуо глас Богоматере: „Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!” После тога иконописац израђује икону Богородице Тројеручице, а од тада се овај образац распростире по православним црквама. Посебно се помиње да је једну такву икону из Свете Горе добио руски патријарх Никон у XVII веку, као и да се у истом веку јавља благодатна копија у Тројанском манастиру у Бугарској.
Од средине XVII века јавља се Богородичник јеромонаха Антонија, а 1684. светогорски калуђер руског порекла Самуило Бакачић преводи са грчког на српскословенски дело Агапија Ландоса Крићанина „Чуда Богородичина”. То дело садржало је 69 повести, а Самуило му додаје још седам чудеса. Превод је велико интересовање међу Србима, што се види из преписа: у Врднику 1688, у Трескавици 1719, у Ресави 1736, као и у Морачи. Од XIX века „Чуда Богородичина” се штампају, најпре у Венецији 1808. године за потребе српског храма Светог Спиридона у Трсту.
ОСАМНАЕСТИ ВЕК
Године 1701. у Србију стиже Богородица Великореметска као дар руског цара Петра Великог – најпре се налазила у Раковици, а после Другог светског рата у Великој Ремети. Године 1716. Путеводитељка „Арапска” стиже у сомборски храм Светог Јована Крститеља. Године 1739. бележи се помен чудотворне иконе Богородице Петроварадинске у запису на маргини богослужбене књиге из Крушедола.
У XVIII веку посебно је потресно чудо Богородице Краснице, која враћа говор турској девојчици. Током свог уобичајеног годишњег хода кроз Пећ, Красница пролази поред места где су се играла турска деца. Нему девојчицу додирнуо је вео којим је икона била покривена; она је одмах осетила промену, отрчала кући и проговорила. Мајка девојчице истрчава пред литију, пада на колена, скида ђердане и дарује икону, сведочећи: „Девојчица ми је проговорила.”
НОВИ ВЕЛИКИ ПРАЗНИК: ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Пре више од хиљаду година, два подвижника – блажени Андреј и његов ученик Епифаније – видели су у Влахернском храму у Цариграду за време богослужења Пречисту Богородицу, која је осенила сијањем Свога омофора – покрова сав народ у храму.
Нико сем те двојице подвижника није се удостојио тога страшног и радосног виђења. У богатој Византији св. Андреј био је убог, мали човек, ретко коме познат. Он је намерно скривао од људи своју духовност и благодатну премудрост тиме што се правио луд (јуродиви). Једино се зна да је био пореклом Словен. Још у младости био је продан у ропство једноме богатом Грку. Овај, увидевши његове велике способности, школовао га је и поставио за свога писара. Али, покоривши се унутарњем зову Божјем, Андреј је напустио удобно писарско место и узео на себе крст оних светаца који су намерно хтели да буду луди Христа ради.
Под ритама тога сиромашка скривала се духовна лепота непрестанога поста, добровољног сиромаштва и непрестане молитве. Ето таквога, безумнога у очима људи, изабрала је Царица Небеска за свога сарадника у Влахернском храму. Богородица није изабрала ни патријарха, ни архијереје или богаташе и племиће, него баш убогог Андреја који је себе унизио више од свих.
Свети Андреј је већ и пре тога био удостојен да види Царство Божје у вечности, али тада још није видео Свету Богородицу. Тада му је било речено да је Она отишла у многонапаћени свет да теши оне који плачу и помаже страдалнике. Сада, пред крај свога живота, он је на бденију видео како Богомати улази у храм кроз западна врата окружена небеским војскама и многим светитељима, а уз њу су били Свети Јован Крститељ и Јован Богослов. Она се приближила амвону. Тада је јуродиви Андреј запитао свога ученика Епифанија: „Видиш ли ти Госпођу и Царицу света?” Епифаније је одговорио: „Видим, оче, и обузима ме трепет!”
Богомајка, преклонивши своја колена, дуго се молила сва у сузама. Завршивши Своју молитву на амвону, Она се приближила олтару и овде се поново молила за сав народ. По завршетку молитве она је скинула са Своје главе блистави омофор и прострла га над народом. Оба светитеља видела су ово блистање Славе Божје све док је Богородица остала у храму. После Њеног одласка сијање омофора (покрова) је престало.
НАРОДНО ПОШТОВАЊЕ „ПОКРОВИЦЕ“
Крајем XVIII века Покров Пресвете Богородице постаје веома поштован као празник и мотив у српској просвети и књижевности. Прва српска школа у Сремским Карловцима из 1726. године посвећена је Покрову, по замисли руског учитеља Максима Суворова, кога цар Петар Велики шаље Србима на молбу митрополита Мојсија Петровића. Ту је и дело Гаврила Стефановића Венцловића, свештеномонаха, уметника и писца, који пише прве преводе Светог Писма на народни језик и драму „Удворење архангела Гаврила девојци Марији”. Његове молитвене песме Богородици имају покајни и народни тон. У једној од њих он исповеда сопствену немоћ: „А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан.” У другој моли да Богородичин омофор заустави крвопролиће у земљи. Тако се Покров јавља као духовни, просветни и историјски мотив.
Александра Костић Тмушић и Катарина Митић кажу да је „Покровица” (1. октобра / 14. октобра) првенствено женски празник: „Жене које рађају, посте седам дана пред овај празник да би лакше рађале. У Лесковачкој Морави тад не раде жене ни рукама ни у баштама, а нарочито не труднице, док у Височкој нахији нико није радио тога дана. Ни у околини Бољевца жене нису на „Покровицу” ништа радиле од ручних радова, а у Левчу и Темнићу ни мушкарци ни жене нису радили на „Покровицу”, а многи за овај дан посте седам дана ради здравља у кући, тај пост носи у народу исто име – „Покровица”.“
У другој половини XVIII века подижу се или обнављају важни градски храмови посвећени Богородици у крајевима ван непосредне турске власти: у Зрењанину, Земуну, Новом Бечеју и Вршцу. То је уједно време великог броја храмова посвећених Покрову. Године 1756. забележен је плач Мајке Божје у манастиру Пакра у Славонији, на простору изложеном унијатској делатности. Исте године запис говори о Призрену, где су Турци Богородицу Љевишку претворили у џамију: „А сад се Турци у тај храм клањају а хришћане не пустају. О, чудеса, Богородице.”
ЧУДО У САВИНИ И ЧУДА ПЕЋКЕ КРАСНИЦЕ
Године 1762. Богородица Савинска спасава манастир Савину од уништења. Млетачки капетан Герман намеравао је да манастир сравни са земљом. Игуман узима икону Пресвете Богородице, позива народ и креће у литију око храма. Литија траје до касно у ноћ, када настаје невреме, гром погађа једну млетачку лађу, а капетан наређује повлачење. Убрзо затим, 1777. године, у Фенек стиже чудотворна икона са Крфа, откупљена од Турака преко трговаца из Трста. Из истог раздобља су и прва чуда Богородице Лепавинске: исцељења бесомучног младића, војника обузетог злодусима, дечака Георгија од епилепсије и две жене из Баната.
Године 1785. земунском храму Рођења Пресвете Богородице приложена је копија Краснице. У дну иконе исписана је молитва: „Под Твоје благоутробије прибјегајем, Богородице.” Копија је пројавила разна знамења и да се пред њом сваке недеље чита Благовештенски акатист. У другој половини XVIII века јављају се и три казнена чуда Краснице: хоџа који није хтео да устане пред иконом више није могао да се усправи; Турчин који је забранио пролаз иконе својом улицом убрзо је ухапшен; дечак који је каменом гађао икону страдао је када је јак ветар оборио тополу.
КАРАЂОРЂЕ И ЊЕГОВИ
Прелаз у XIX век обележава Карађорђе. На Благовести 1796. он се јавно исповеда у манастиру Благовештење код Страгара због убиства оца у збегу. Долази архимандриту Григорију Студеничком, доноси дарове за покој душе и моли да му се прочита разрешна молитва. Народ одговара: „Амин, и да му Бог опрости.” После војних успеха, Карађорђе 1811. подиже задужбину у Тополи, посвећену Малој Госпојини, поплочану каменом из Студенице, као уздарје Богородици за помоћ у борбама за слободу.
Хајдук Вељко гради цркву брвнару Рођења Пресвете у Неготину, Лесковчани подижу „Оџаклију” под изговором да зидају кућу свом попу, а разбојничке банде пале Богородичине храмове. Посебно је потресно сведочанство о Станичењу код Пирота, где су на Благовести јаничари или крџалије упали међу народ, секли и убијали, опљачкали и готово разрушили цркву. Запис каже да се у порти и даље налазе људске кости и да црква није служила до 1829. године.
ОБНОВА ПЕЋКЕ КРАСНИЦЕ
У истом периоду Пећка Красница се обнавља и украшава. Током XVIII века сликарски је обновљена по првобитним линијама, добија оков, круну, трон опточен златом и бројне дарове у сребру и злату. Дарују је поклоници из Пећи, Скопља, Призрена, Старог Влаха и других места. У дарове се убраја и Служба коју су саставили пећки калуђери Мојсије и Мелетије и штампали у Будиму 1812. године.
Године 1821. Пресвета опомиње Турчина у Хиландару. У време грчког устанка и турске опсаде Свете Горе, вођа турских војника тврди да је видео жену у манастиру. Када долази до иконе Богородице, каже: „Она је личила на ову” и удара икону мотком. Према манастирској хроници, рука му се одмах осушила, а штап је остао прикован на икони; излечио се када је поверовао у чудо и престао да гони калуђере. Од 1823. године обнавља се Чокешина, а 1830. стиже икона Покрова Пресвете Богородице, која се прочула по исцељењима, нарочито кроз повест о непокретној Павлији, за коју се отац пред иконом моли: „Помози јој, исцели је, света мајко.”
ЛИПЉАНСКО ЧУДО ВЕРЕ
Ту је и повест о цркви Пресвете Богородице у Липљану, коју је Јашар-паша више пута хтео да поруши. Када су његови људи тражили да неко за кратко време оде у Приштину по пашин абер и донесе „седам ока клинаца”, млади Ђорђе Војинчетовић прихвата немогући задатак речима: „Бог ће их донети.” Враћа се на време, са печатом и клинцима, а народ се окреће цркви и крсти.
О томе пише Милош Црњански у свом огледу „Снага липљанског звона“:“Када је потурица Јашар-паша цркву у Липљану разваљивао, његови чауши овако су српским селима довикивали: „Море погана и безбожна рајетино, наш честити и велики беглер-бег, колено право турско, потомак јединог и правог пророка вели ти и пита те: Можеш ли али један море, да одеш у Приштину и да се вратиш из ове за један час; у њој да купиш седам ока бисера и у зубима да донесеш. Ако се ко обећа да ово учини, па не учини оде му глава, а ако учини, остаће вам ваша погана свињара, црква, па се купите у њој.“
И док је народ јадиковао и плакао, нађе се једно момче које изврши то и остаде липљанска црква.(…) Од Липљана – прича стари путопис – до Приштине је равно три часа, а ово нам причаше преко дванаест душа, међу којима је и неколико потурица и Арнаута.
И ако су Косовци далеко чувени пешаци, опет је овај догађај тако огроман, да се на велике муке може веровати, без побожности.
Косовски крај имао је те побожности.
У недрима, као што је познато, сав тај свет, погрбљен и понижен до скота, при својим пољским радовима, носио је од дрвета израђену мајушну сличицу Грачанице.“
ЧУДА ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ
Године 1825. у Пећкој патријаршији, око Краснице, народ се сакрио од војске побуњених босанских паша. На Васкрс, када је истицао рок за предају, усред дана се смрачило, а паша је то протумачио као знамење: „Видим да је Бог са каурима!” Потом је забранио да се заточенима науди. Године 1837. Тројанска Тројеручица штити народ од куге, а игуман Партеније одговара уплашенима: „Имајте наду у Мајку Божију, молите се и не бојте се.” Године 1838. Пиротска Тројеручица избавља Пирот од куге: грађани износе икону Богородице са три руке, после чега се „чума” уплашила и нестала.
У збирци „Божји људи” Боре Станковића приказани су чудни, јуродиви, маргинални људи старог Врања. Један од њих, Јован, проси не за себе него за цркву и Богородицу, понављајући да оно што носи није његово, него „Господње, Свете Богородице”. Други, Марко, стоји пред црквом, не улази унутра, али ишчекује Богородицу и говори: „С Богородицом имам работу.”
У ПРИМОРЈУ И ЦРНОЈ ГОРИ
Године 1847. у манастиру Дужи дешава се исцељење Саве Куштрова, који је 16 година лежао рањав и укочен. Анђео му се јавља и говори: „Не бој се, устани! Ја сам послат од Матере Божје да ти рекнем, да устанеш!” После тога Сава устаје, одлази у цркву и остаје здрав више од десет година. Сведок овог догађаја био је будући архимандрит Нићифор Дучић. Чудо је задивило и хришћане и мухамеданце, који су га годинама гледали као непокретног болесника.
Године 1851. Његош, пред смрт, тражи икону Мајке Божије из Цетињског манастира и вапије:“Боже и Свете Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!“
Тако је Његош предао Црну Гору Пресветој Богородици.
Око 1860. године био је покушај преношења Краснице из Пећке патријаршије. Књаз Никола Петровић пожелео је да икону пренесе на Цетиње, па је у Пећ послао кочије и војводе. После молепствија поворка је кренула, али су коњи код извора Црне Воде изненада стали. Ни замена коња није помогла. Пресвета Богородица није хтела да напусти Пећ. Зато је Красница враћена назад. Икона није пасиван предмет, него жива светиња која остаје тамо где је њено служење народу најпотребније.
Године 1897. настаје једна од најнеобичнијих светиња: пећински храм Успенија Пресвете Богородице у Дајбабама. Подиже га свети Симеон Дајбабски, на месту где је један дечак из Зете имао виђење о древном манастиру и непознатом свецу који се ту подвизавао. Симеон своју пећинску цркву назива „подземним домом Царице Небеске”.
СУКОВСКИ МАНАСТИР
Године 1857. открива се древни манастир Пресвете Богородице у Сукову. Сироти младић Веља из Великог Села је живео под заштитом попа Јована Мадића. Веља је имао тајанствена виђења и снове, а једне ноћи сведоци су чули необично појање у његовој соби. Он потом открива да му се у сну јавља Пресвета Богородица са дететом у наручју и заповеда да се на месту званом Црквиште подигне црква и манастир. Када су људи почели да копају, нашли су кандило и икону у земљи. Турски бег је прво покушао да спречи радове, али се, после чудесног догађаја повезаног са његовим сином, смирио, помогао градњу и поклонио манастиру своје имање.
ЦВЕТКОВО ИСЦЕЉЕЊЕ И ИЗБАВЉЕЊЕ ОД СУШЕ
Године 1868. Мајка Божија исцељује шестогодишњег Цветка пред чудотворном иконом у манастиру Калиште код Струге. Цветко Јовановић, касније познат као добротвор по коме је названа Цветкова пијаца у Београду, као дете је ослепео и шест година није видео. Мајка га је одвела у манастир; духовник му је ставио крст у руку, епитрахиљ на главу и помазао му очи уљем из кандила. После молитве Цветко је почео да види, а на повратку је, по сопственом сведочењу, радосно набрајао оно што сада види: роде, овце, цвеће, жито и људе. Цветко је сваке године свечано славио Ваведење и причао гостима о чуду које му се догодило.
Године 1870. Богородица Тројеручица у Пироту повезана је са избављењем од суше. До маја није пала киша, па су, после молитви других вера, и Турци замолили пиротског митрополита Партенија да се православни помоле Богу. Народ је у литији понео икону Тројеручице, са владиком и свештенством. Када је литија већ била при повратку у град, сустигла их је изненадна киша, тако јака да су сви покисли.
ЧУДО У ЂУНИСУ
Године 1886. митрополит Михаило објављује прво житије Пресвете Богородице на савременом српском језику. Године 1888. у „Малим новинама” излази повест о Милици из Параћина, која је седам дана била у клиничкој смрти и имала виђење Пресвете Богородице, небеског света и духовних поука.
Од 1898. збива се велико чудо у Ђунису. Тринаестогодишњој Милојки јавља се Мајка Божија као девојка у блиставом златном оделу. Она је позива: „Не плаши се, Милојка”, исцељује је, показује јој извор и заповеда да каже људима да ту подигну цркву. Милојка се враћа сестрама преображена, бледа као снег, а убрзо почиње олуја, како јој је било најављено. Следећег дана Богородица јој открива да људи на том месту треба да прослављају Покров Пресвете Богородице. Народ почиње да долази, болесни се умивају и пију воду, а збива се и прво исцељење човека донетог на колима, који после кратког сна устаје и каже да га више ништа не боли. На месту јављања најпре је подигнута скромна брвнара, потом мања црква, а 1977. започет је велики храм Покрова, освештан 2001. године.
ЧУДО У РОГАТИЦИ
Између 1902. и 1914. Богородица Чајничка враћа моћ говора јеврејском дечаку из Рогатице. Дете је годину дана било немо, лекари у Сарајеву и Бечу нису помогли, па су га родитељи довели пред чудотворну икону. После молитве дечак проговара. Дванаест година касније, у Првом светском рату, исти тај некадашњи дечак, сада аустроугарски војник, препознаје свештеника који му је читао молитву, доноси храну таоцима и помаже им. Онај који је примио помоћ постаје помоћник другима.
ПЕЋКА КРАСНИЦА УОЧИ СЛОБОДЕ
Године 1907. Красница обилази Горњу Рашку: Сјеницу, Нову Варош, Пљевља, Бању и околна села. Народ је дочекује на коленима, са свећама, барјацима, ђацима и свештенством. Забележена су исцељења, чак и међу муслиманима, а благодарни народ дарује икону оним што има: стоком, житом, новцем, накитом. Године 1908. у Призрену се пред Красницом каје Јова Болпаче, безбожни социјалиста, из приповетке Григорија Божовића. Његов брат Јурук га прекорева да би, чак и да су из Патријаршије донели „један пањ”, морао да га целива – тим пре икону. После тога Јова долази у цркву, пали свеће, метанише и зове икону у свој дом.
Године 1911. Красница спасава Пећ од колере. Турски паша сам тражи да се кроз град пронесе „Хазрети Мехрема”, односно Мајка Божија из Патријаршије. Пре литије умирало је и до седамдесет људи дневно, на дан литије осам, а потом више није било жртава. Турци су изашли да дочекају литију, а војска је икони указала почаст. Узрок пашине одлуке повезан је са сном једне турске девојке, која је видела Богородицу како распростире покров и над Србима и над Турцима.
Године 1912. српски војници са Чакора виде Богородицу над Пећком патријаршијом са раширеним покровом.
ПИРОТСКА ЧУДА
Године 1913. Пољска Ржана код Пирота подиже заветни крст из захвалности због избављења од колере, упркос подсмеху „Радничких новина” на рачун поста, молитве и литија. У годинама 1913–1915. Пиротска Утешитељка прати пиротске ратнике, а 1915. огромна немачка бомба пада код Ружице на Калемегдану и не експлодира. Године 1916. краљ Петар се поклања чудотворној икони Богородице, а на Солунском фронту хиландарска икона остаје неповређена у сандуку који је граната погодила и спалила. После тога, по сведочењу генерала, вера у заштиту Мајке Божије остала је међу војницима до краја рата.
ЧУДА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
Године 1921. у Студеницу стиже дописница жене исцељене од узетости у рукама и ногама. У годинама 1920–1931. Владика Николај бележи исцељења у Македонији: Благовесница лечи старицу Јованку од тумора, а неми младић проговара у цркви Трновске Мајке Божије. Године 1923. Николај објављује свој акатист Богородици у народном стиху, уз објашњење да се акатист чита стојећи пред иконом, да „ум просветљује, срце загрева, душу шири”. Његови стихови почињу као благодарност „дичној војвоткињи” која води у небеско царство.
Године 1925. доноси повест о баба Смиљи, пониженој и исмеваној старици коју анђео у сну болесног детета назива најправеднијом женом у вароши. Она чита „Богородичину молитву”, дете оздравља, а сама баба Смиља убрзо умире у цркви. Исте године Ј. Т. Вељковић исповеда како је сумњао да Богородица може бити Игуманија Хиландара, док у сну није чуо опомену: „Ја сам игуманија Хилендара.” Године 1926. Чудотворна Курско – Коренаја икона стиже у Миљково са руским калуђерима, у Бачком Петровом Селу слеп човек прогледа умивањем на „Водици Пресвете Богородице”, а један богомољац исповеда избављење од блудне страсти.
ЧУДО У ПЕЋИ И СВЕТОГОРСКО ПИСМО
Ту је и чудо са Красницом из 1927. године, када је у дому једног сумњичавог пећког трговца озеленео суви струк босиљка. Трговац није желео да прими икону, сматрајући да калуђери њену чудотворност користе ради скупљања прилога. Ипак, монах га је замолио да га прими бар накратко, да освешта водицу. Стари босиљак, који је остао у води после молитве, озеленео је чим је икона изнета. То је трговца потресло: појурио је за монахом и замолио да се Красница врати у његов дом.
Исте 1927. године објављено је писмо Светогораца српском народу о Богомајци и покајању. У њему се описује виђење старог духовника који је на литургији угледао Богородицу како моли Сина да не оконча историју света због људског безакоња. Порука Светогораца има јасан покајни карактер: српски народ треба да се пробуди, да не буде само слушалац Светог Писма, него творац закона. Завршни тон писма је благодарење Богородици: „О, милостива и човекољубива Владичице, благодаримо Ти, поклањамо Ти се, величамо Те и славимо Те.”
ЧУДА НЕПРЕСТАНО
Године 1928. у Београд стиже чудотворна икона Филермска, једна од најстаријих представа Богородице, за коју предање каже да ју је насликао апостол Лука. Она долази из царске Русије, преко Копенхагена, и уноси се у Краљев двор.
Већ 1929. године књига бележи ново чудо Краснице: када је Бистрица изазвала велику поплаву у Пећи и околини, икона је пронета кроз део града који још није био поплављен, после чега се водена стихија повукла. У истом раздобљу открива се и древни манастир Мрзеница, посвећен Покрову Пресвете Богородице. Чеда Живковић, вођен тајанственом особом у црнини, открива темеље старог манастира, након чега на то место долазе болесни, хроми и слепи, тражећи исцељење.
У једној богомолничкој песми се од Богородице тражи да умоли Сина да избрише грехе, оживи душе, ојача жељу за небеском домовином, сачува народ од ратова, помора, глади и болести. Богородица је заштитница, али се њена заштита тражи кроз покајање, веру, исправљање живота и молитвено сабирање.
Зора Симић, прва и једина жена међу кустосима Народног музеја Србије у години 1931, открива у Белој цркви у Карану фреску стојеће Богородице Тројеручице, која је била замалтерисана и заклоњена дрвеним иконостасом. Она сведочи: „Верујем да ми је сама Богородица Тројеручица шапнула” да замоли свештеника да скине икону и погледа шта је на зиду.
ИСЦЕЉЕЊЕ И ОПРОШТАЈ
Година 1932. доноси више сведочанстава. Свети владика Николај пише о Мајци Божијој која је исцелила две девојчице на самрти. У првом случају мајка се, после неуспелог лекарског већања, окреће икони коју је до тада посматрала више као кућни украс. Тек у очајању клечи пред њом и моли: „О Света Богомајко, та ти видиш мој бол.” Николај тумачи догађај као отварање вида за духовни свет. Исте године он пише и о човеку који је погазио икону Богородице, па се на самрти мучио виђењем „црних Арапа”, док се није умирио после Богородичиног молебана и покајања. Потом је, према наводу, љубио икону и шапутао: „Хвала ти, Мајко Божија! Ти си мени опростила.”
У периоду 1932–1933. Красница путује кроз јужну Србију: Врбовац, Косовску Митровицу, Вучитрн, Приштину, Липљан, Урошевац, Призрен, Ораховац, Велику и Малу Хочу, Ђаковицу и многа села. Наредне године борави у Скопљу пуна три месеца, што је њено најдуже забележено одсуство из Пећке патријаршије. Године 1932. у Доњој Рачи дешава се исцељење на Ваведење: болеснику су биле укочене руке, ноге и вилице – после кађења, молитве „Богородице Дјево”, „Оче наш” и молитве Светог Василија Великог, грчеви су га пустили и постао је редован члан богомољачког братства Пресвете Богородице.
МАТИ СВИЈУ НЕВОЉНИХ
Године 1933. Богородица, по сведочењу Наде Стаменковић, оживљава новорођенче на Васкрс. Мајка је дете, већ обамрло и укочено, однела пред икону Пресвете Богородице и молила се без молитвеника, „онако како сам у души осећала”. Заветовала се да ће, ако дете оживи, дати сина да служи Господу. После тога дете почиње да помера руке, лице му се разведрава, укоченост пролази, а касније је могло да хода.
Исте године икона Знамење исцељује Василија Зубова од упале плућа: после молебана температура му пада са четрдесет на тридесет шест степени.
Поред тога, књига доноси и причу о сарајевској девојчици која пред иконом моли: „Добра моја Мајко, ја никога немам да ми помогне!”, након чега један човек чује њену молитву и помаже њој и болесној мајци.
У исто време, слава цркве Ружице на Калемегдану постаје велики сабор. Новински опис из 1933. говори о хиљадама људи који чекају да добију босиљак са Богородичине иконе, да упале свећу или узму воду са извора Свете Петке. На каменим подовима храмова ноћ проводе жене, старци, деца, сељаци и господа, у молитви и метанисању.
Године 1934. Станко Младеновић сведочи о исцељењу слепог детета на извору Мајке Божије. Родитељи су дете водили лекарима и очном специјалисти, али без успеха. Када су га довели до зидина старе Богородичине цркве код Дубнице, помолили се и умили му очи водицом, дете је одмах прогледало. Станко узвикује: „Ето колика је милост Богоматере!”
Исте године Свети Јаков Арсовић бележи појаве светлости у манастиру Свете Пречисте код Кичева и код откривених темеља цркве у Охридском Новом Селу.
ЛЕЧИ И ОПОМИЊЕ
Те године бива и исцељење чиновника пред Иверском Богородицом у Београду. После тешке болести ноге, операције, гнојења и опасности од тровања крви, жена му доноси течност која се налазила поред иконе Богородице у капели на Новом гробљу. Када му њоме помаже ногу, гнојење почиње да опада и он се убрзо враћа на дужност. Потом следи повест о деветнаестогодишњем Јовану из Скопља, који у сну више пута чује позив да откопа икону. Он окупља побожне жене, копа испод старог багрема и налази икону Богородице са Христом. Народ одмах почиње да долази на поклоњење.
Године 1935. једна жена је Студеницу назвала „лудницом”, па је и сама завршила у душевној болници. Њен муж Живан Николић описује како је, после лечења у Београду, одводи у Студеницу. Тамо почињу пост и молитва – жена постаје довољно присебна да исповеди грехе, причести се и врати кући здрава. Године 1936. Персида Миленковић три пута у сну види место где треба да подигне манастир Ваведење у Београду – манастир на Сењаку бива освештан као метох Кувеждина и чува иконе које су донеле руске монахиње.
ПЕЋКА И ЧАЈНИЧКА ЧУДОТВОРКА
Највећи јавни догађај тридесетих јесте долазак Краснице у Београд 1936. године, у време кад се спрема борба против Конкордата. Икона стиже возом, борави у Саборној цркви, а затим у великој литији бива пренета у храм Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Дневна штампа описује мноштво народа, деце, руских избеглица, девојчица у косовској ношњи у друштву епископа, патријарха и свештенства. Свети владика Николај тумачи њен долазак као промисао Божији у времену моралне раслабљености: Бог шаље икону Мајке Божије да „опомене девојке, да охрабри матере и да унесе слогу у дом.” У Београду се бележи и исцељење човека болесног од ногу, који после молитве пред иконом игра од радости и говори: „Ево, како сам сада потпуно здрав.”
Године 1938. Чајничка Богородица исцељује дете оболело од очију. Мајка у сну чује глас: „Води ти своје дете у Чајниче, пред чудотворну икону Мајке Божје.” Иако сиромашна, она позајмљује новац и после четири дана пута стиже уочи Покрова. После молитве пред иконом, дете оздравља. Исте године бележи се исцељење свештеничке кћери Персе, за коју је у Чајниче послат очев литургијски појасни украс, после чега се њено стање разума поправља.
УОЧИ И ЗА ВРЕМЕ РАТА
Пред сам рат примају се знакови упозорења: 1939. Красница походи Крагујевац и Земун; исте године њен лик се јавља на прозору пећке гимназије, што верници тумаче као предсказање рата. Митрополит Јосиф у цркви Ружици сведочи о лекару чије је дете оздравило молитвом пред Богородичином иконицом. Године 1941, у бомбардованом Београду, уништене су све грађевине у једној улици осим две куће у којима је претходно боравила икона Знамење – у једну су се зариле три гранате које нису експлодирале.
Владика Николај, заточен у Војловици, пише Молбени канон Пресветој Богородици Словесници, молећи је да буде штит српским страдалницима.
УСТАШКИ КРВОЛОЦИ ПРОТИВ МАЈКЕ БОЖЈЕ
Усташе, који су сматрали себе правим „кршћанима“ – римокатолицима, руше храмове Мајке Божје и убијају Србе у њима. Усташки злочини у цркви Рођења Пресвете Богородице у Глини представљају један од најстрашнијих покоља на подручју Независне Државе Хрватске (НДХ). У ноћи између 29. и 30. јула, у православну цркву у Глини ухапшени Срби су довезени и потом поклани. У овом првом таласу убијена су 174 Србина из Глине и околине. Након што су се први злочини показали „ефикасним“, усташке власти су организовале још један, још масовнији злочин на Огњену Марију, 4. августа. У цркву је доведено преко хиљаду Срба из Топуског, Вргинмоста, итд. Жртве су усмрћиване ножевима, маљевима и тупим предметима. Усташе су одмах након покоља лешеве жртава превезли и закопали у оближњим масовним гробницама, а саму цркву спалили и срушили до темеља како би прикрили трагове злочина. После рата, комунисти су ту направили „Дом културе“.
У служби српским новомученицима, страдање у Јасеновцу и другим логорима Владика Николај везује са Богородичином утехом:
„Твоје девојаштво, твоје материнство,
Бог чудесно споји у свето јединство.
Да чудо кроз чудо људима заблиста,
И спасење дође кроз твог Сина Христа.
О милосна мајко, милоснога Сина,
Исцели нам срце од многих горчина.
Смилуј се и милост од Сина измоли,
Да помогне Србу боле да преболи.
Да боле преболи, освету не тражи,
Но надом у Бога душу своју блажи.
Освета је Божја, није наше дело,
Помози нам бити Христови свецело.
О милосна мајко, милоснога Сина,
Исцели нам срце од многих горчина.
У теби ј’ красота, кроз Тебе ј’ спасење,
И кајање грешних, и ново рођење.
Слава ти и хвала, надо самртника,
О, Пресвета Дјево, снаго страдалника.“
Пред крај рата, из Дахауа, Владика Николај поново пише о Богородици као „јединој поузданој Савезници и Посредници”, пред којом народ сме да изнесе покајање.
ПОСЛЕ РАТА
Године 1944. Красница се јавља у Зајечару: њен лик се оцртава на поду подрума у који су се људи склонили током борби и бомбардовања. Комисија касније предлаже да се у храму Рођења Пресвете служи литургија и молебан сваког 6. октобра, у спомен тог јављања.
То је и повест о Тројеручици која, према сведочанству монаха, 1945. одгони пожар од Хиландара: када је икона изнета у литији према ватри, ветар се окренуо и ватра се угасила. Идуће године, 1946, књига „Богородица и Срби“ наводи случај грчког партизана који је у Хиландару покушао да скине накит са Тројеручице, али га је обузела дрхтавица, па је са осталима напустио манастир не узевши ништа.
ОПЕТ У ПЕЋАРШИЈИ
У исто послератно време Красница наставља свој ход кроз Пећ. Перовић бележи случај девојчице Драге Јанићијевић у време дизентерије: родитељи нису намеравали да приме икону због сиромаштва и болесничког нереда, али је девојчица замолила да је бар принесу до ходника како би видела Мајку Божију. Свештеник је застао, унео икону и прочитао молитву, након чега је девојчица осетила олакшање и почела да се опоравља. Богомолничка песма „Вапај Мајци Божјој” приказује народ који је одбацио пост, богомољу и Божји страх, па тражи да га Богородица сажали и врати покајању.
Педесете и шездесете године везане су пре свега за Пећку патријаршију и Красницу. Ту је било исцељење човека из околине Клине од парализе лица, јављање Мајке Божије мати Февронији уочи њеног доласка у Метохију, затим штампање Краснице као графике коју патријарх Герман дели вернима поводом устоличења. Посебно су издвојена чудесна исцељења: слепо дете из Македоније прогледа после молитве пред иконом; ђавоимани младић из Ниша оздравља након молитве у Патријаршији; адвокат Боро Мићуновић моли за супругу Зору током операције тумора дојке, после чега операција успева и она оздравља. У истом низу налазе се спасење од суше и пожара, исцељење немих жена и девојака, као и више случајева у којима Красници притичу и православни и неправославни.
ОД ЂУНИСА ДО БЕОЧИНА И ЛЕПАВИНЕ
Чуда се збивају и у Ђунису. Године 1961. забележено је исцељење жене из Београда од епилепсије, а у периоду 1961–1964. наводе се нова чуда пред Покровом Пресвете Богородице у Ђунису: слепа и нема шестогодишња девојчица прогледа и проговори, жена бива исцељена од глаукома, друга од рака, један младић у Америци преживљава тешке опекотине после употребе воде са Богородичиног извора, а брачни парови молитвом добијају децу.
Мајка Божја Беочинска дала је много чуда: исцељења непокретних, помоћ бездетним супружницима, посредовање у породичним сукобима, избављење из животних опасности, ослобођење од дроге, исцељења од рака, душевних болести, несанице, главобоље и других тегоба. Мајка Божија помаже деци, студентима, породицама, болесницима, људима различитих вера, па чак и онима који пре доласка у манастир нису били црквено утемељени.
Године 1969. при свечаном уласку Богородице Лепавинске у обновљени храм глувонемо шестогодишње дете добија слух и говор. У Рајиновцу се, према сведочењу игуманије Минодоре, дешавају исцељења парализоване девојчице, немог детета и других болесника који притичу икони и води са извора. Године 1971. у Ђунису Милан Митровић, после шлога, поново проговара.
СРПСКИ ПЕСНИЦИ
Матија Бећковић у песми „Богородица Тројеручица” Хиландар види као место где се „на мом језику моли без застанка”, а Тројеручицу као знак опстанка народа, језика и вере.
Он пева:
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила …
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса –
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.
МНОГОЛИКА МИЛОСТ И НАША СТРАДАЊА
Године 1982–1983. Пећка Красница исцељује бездетну Шиптарку, а у Београду се пред њеном копијом у храму Покрова на Звездари бележе три чуда: повратак мужа породици, исцељење непокретне девојчице и проналазак украдених аутомобила. Чајничка Богородица помаже бездетном брачном пару, а 1984. у Дајбабама глувонема девојчица Ага Ђенај проговара после молитве. Исте године у Месићу се, по сведочењу игуманије Параскеве, исцељује немо дете, при чему је посебно наглашено да је отац, који је био атеиста, морао да изговори јеванђелске речи: „Верујем Господе, помози моме неверју.”
Деведесете доносе рат, страдање и појачано обраћање Тројеручици. Био је плач икона 1989. и 1992, затим страдање Богородичиних манастира и храмова у Босни и Хрватској: Житомислића, Лабостина, Крупе, Драговића и многих градских и сеоских цркава. Уз то се јављају нова сведочанства из Лепавине, Месића, Солуна и Хиландара. Године 1997. величанствена копија Тројеручице стиже у Србију; патријарх Павле је дочекује молитвом у којој Богородицу назива „заштитницом и спаситељицом рода српскога вернога”.
СА ПАТНИЧКИМ НАРОДОМ
Године 1999. дешава се НАТО бомбардовање. Збива се рушење храма Богородице Путеводитељке у Мушутишту и сеоба чудотворне иконе из спаљеног храма у Кончуљ. Ту је и виђење Пећанке Браниславе Ристић, која пред Васкршњи пост сања да на месту Краснице у Богородичином храму стоји италијанска Мадона, што се касније повезује са доласком италијанских јединица КФОР-а у Пећ. Богородица Лепавинска исцељује две Американке од рака у завршној фази.
Године 2002. Красница спасава девојчицу из Пољске, ћерку припадника КФОР-а, док се њен отац моли у Пећкој патријаршији – исте године Красница измирује завађене монахиње, а у Месићу се бележи спасење тешко болесне бебе. Године 2004. избија пожар у Хиландару, као знамење повезан са каснијим мартовским погромом на Косову, у коме су страдале светиње посвећене Мајци Божјој, укључујући Богородицу Љевишку, Девич, Успење у Ђаковици и Ваведење у Белом Пољу. У истој години бележи се исцељење Рајка Дујмића у Лепавини и исцељење девојке од демонских напасти у Бођанима.
Копија Краснице у соби избеглице Радмиле Шуговић на Бањици почиње да мироточи, што је повезано са њеном чежњом за Пећком патријаршијом и свакодневним читањем акатиста. Године 2009–2010. Лепавинска Богородица, по сведочанствима, помаже у ризичним трудноћама, исцељењима од рака, дубокој коми дечака Михајла и другим невољама. Године 2010. Красница исцељује нему дванаестогодишњу девојчицу, помаже Маријани Фолић да изнесе трудноћу и Милки Мирковић да добије посао – исте године са иконе тече миро на Покров.
Мајци Божјој Мирошкој теку сузе у Подгорици 2023. и јављају се сузе на икони Богородице Казанске у Призрену 2025. године, које су текле из ока Богомладенца уочи Божића.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Игуман ватопедски Јефрем је, по доласку у Београд, дао интервју Радио телевизији Србије, и рекао, између осталог, каква су се чуда у Београду збивала од Појаса Мајке Божје:“Јуче ми је пришла једна монахиња која је имала озбиљну болест. Реч је о аутоимуној болести – лупус. Лечила се у болници из које је тајно изашла, како би се поклонила Часном појасу. Вратила се тајно у болницу и следећег дана то исто поновила. Кад су јој кроз два дана урадили анализе – болест је нестала.
Исто тако, један свештеник ми се жалио да су га незамисливо болела леђа и да је требало да служи у своме храму. Отишавши код Богородице, поклонио се Часном појасу, узео траку и опасао се. Следећег јутра ништа га није болело.
А професор Богословског факултета је имао болове због ишијаса. И он је ставио траку и следећег јутра је био добро. И тек ћемо чути за многа чуда, која ће посведочити о интензивном и живом присуству Богородице.
Искуство из земаља у које смо носили појас нам говори да помаже многима који не могу да имају децу. У манастиру ми је један тужни господин рекао: старче, немам деце и рекли су ми лекари да се и не трудимо више, јер супруга има проблем и не може доћи до зачећа. Рекао сам да не обраћа пажњу на то што говоре лекари. Јер, постоји један други лекар – Бог и његова мајка која је овде. Узео је траку, и кроз годину дана се вратио са фотографијом своје ћерке. Лекари су рекли да не знају шта се десило и да је реч о парадоксу природе. Не! То је било чудо Часног појаса Пресвете Богородице. Манастир Ватопед сада издаје другу књигу документованих сведочанстава чуда Пресвете Богородице, са писмима људи из целог света, фотографијама деце и исцељених.
Ево још једног сведочанства: један човек добио је дете, иако су му говорили да неће моћи. Дете се, међутим, родило са озбиљним здравственим преблемима. Везао је детету појас и оно је оздравило. Због тога је он одлучио да направи подвиг захвалности и из Атине на Свету Гору дође бициклом. За то му је требало осам дана. За све што сам рекао имамо сведочанства.(…)
Био сам у болници, спреман да одем Богу на истину. Атински архиепископ Јероним, који ме много воли, свакодневно је питао за моје здравље. И монаси су, потресени, рекли: Ваша светости, он одлази. И по свим медицинским проценама требало је да отпутујем. Замислите, мени је био притисак 6. То је притисак мртвог човека. И оци су донели Часни појас. Без великих очекивања. Њиме су ме закрстили и кроз пет минута сам се повратио. Зато узнесимо славу Пресветој Богородици, коју је сам Бог прославио.“
Мајко Божја, слава Ти и хвала на свему! Ти си наше прибежиште и сила, наша непобедива Војвоткиња, наша нада и уздање!
Помени српски народ и све народе, и свима нам даруј покајање својим молитвама.
Пресвета Богородице, спаси нас!
УПУТНИЦЕ
- Жељко Перовић, Богородица и Срби, Знамење, Пи прес, Пирот 2025.
- Александра Костић Тмушић, Кристина Митић, Пресвета Богородица у усменокњижевној традицији, https://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/ccs_cs/2022/ccs_cs-2022-19-19-33.pdf
- Љубомир Кљакић: Стратегија Ешер/ Срби и Американци у светским пословима кроз историју: Дуги 16. век и Дуги 21. век. Ритам историје, једно клупко конца, Њутн, Кондратјев, Бродел, Волерстин и други. Година 2050. Наука открива и рефлектује апроксимације, а методологија парадоксалних обрта и релација у томе помаже, (1-139), Beograd 2004, e-izdanje, Scribd. com, Published by: Kljakic on Sep 12, 2010, http:// www.scribd.com/doc/37296972/Љубомир-КљакићСТРАТЕГИЈА-ЕШЕР
- https://www.rts.rs/vesti/drustvo/5962067/arhimandrit-jefrem-sveta-gora-vatoped-pojas-presvete-bogorodice.html
